U izdanju posvećenom arhitekturi i dizajnu bavili smo se pitanjima kakva je to arhitektura po meri čoveka i prirode, šta znači stvarati prostore u kojima je svima udobno, kako očuvati kulturno nasleđe i prilagoditi zatečene objekte savremenim potrebama. O našim gradovima i svemu onome što je neophodno da se dogodi da bi oni ponovo bili udobna mesta za život za sve, o solidarnosti, empatiji i razumevanju drugoga i njegovih potreba razgovarale smo sa fantastičnim gošćama iz sveta arhitekture. Propratili smo program ovogodišnje BINA-e čiji krovni slogan je bio „Arhitektura –javne funkcije – realizacije“, Milano Design Week-a odakle vam donosimo razgovore sa tri učesnice.
Pronalazimo za vas interesantne destinacije za odmor u našem okruženju i dajemo vam predloge kako da dizajnirate odmor po svojoj meri.
Bavimo se i finim zanatima, prirodnim materijalima i kroz razgovore sa našim gostima i autorske tekstove podsećamo vas na to na to da se autentičnost nalazi daleko od algoritma i da je možete pronaći samo u sebi. U vremenu u kome se pažnja meri sekundama, vraćamo se pitanjima mere, prisutnosti i odnosa prema prostoru, kako spoljašnjem tako i unutrašnjem verujući da upravo u pažljivo oblikovanom okruženju često počinje i brižniji odnos prema sebi, drugima i prirodi.
Snežana Ristić Ema Jašarović Alihodžić Japanski arhitekti
Arhitektura
Intervju:
Teodora Kovrlija
@teodora_kovrlija
Mora se boriti za javne
prostore i priuštivo stanovanje, smanjenje zagađenja i traženje
načina da
se sačuvamo od sve opasnijih klimatskih promena
Kako grad (Beograd, Zagreb, Cetinje) izgleda iz vaše perspektive ovog kasnog proleća?
Šta odlikuje dobru arhitekturu i zašto su moderni gradovi mnogo manje udobna i prijatna mesta za život, u odnosu na period krajem prošlog veka. Da li se danas gradi za čoveka? O priuštivom stanovanju, klimatskim promenama, razgovorima o arhitekturi i prevođenju iste na jezik običnog čoveka, razgovarala sam sa arhitektkinjom, TV i radio autorkom, dopisnicom brojnih magazina i koautorkom radio emisije Grad u prolazu na radio aparatu, Snežanom Ristić.
Poslednjih tridesetak godina ti su gradovi u različitim državama, ali u njima još ima tragova nekadašnje zajedničke zemlje. Različiti su, a svi mirišu na proleće. Lepi su svaki na svoj način, a u načinu planiranja i građenja svaki je sa svojim problemima u odnosu prema aktuelnom političkom trenutku. Različiti su to gradovi, a kasno proleće je svuda slično - sumorno, neizvesno, puno agresije, sa tek pomalo sunca.
Kako i zašto je Grad postao Grad u prolazu?
Kao što to biva u životu. Jedan ciklus se završi i onda kreće novi. Radonja Leposavić i ja smo iz Hilandarske 2 prešli u Drinčićevu 20.
Na zatvaranju 48. Salona arhitekture učestvovali ste na panelu: „Zašto nam je potrebna arhitektonska kritika“. Kakvi su vaši uvidi i utisci nakon istog, uzevši u obzir da se kao arhitekta već godinama bavite arhitektonskom i fotografskom kritikom, u različitim formatima? Da li je naša javnost senzibilisana za pomenutu oblast i da li su arhitekte dovoljno otvorene da čuju kritiku?
Salon arhitekture je uvek imao prateće manifestacije, odnosno tribine i diskusije o aktuelnim arhitektonskim problemima, a kritika je bila česta tema. Ovog puta se govorilo sa jasnom svešću da su uloga i mesto arhitekte u društvu bitno promenjeni, da njihova reč ima sve manju težinu, da su sve manje cenjeni, da se ne raspisuju konkursi za javne objekte, da se javni interes jako zapostavlja. Govorilo se i kako se s tim
izboriti. Arhitektonska kritika bila je mnogo razvijenija pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Stručni časopisi bili su skoro jedini izvor informacija. Kritike su bile koncizne, ali za razliku od današnje politike nezameranja i ,,korektnosti” i prilično oštre. Analizirala se funkcionalnost, stilske karakteristike, konstruktivno-tehnička strana. Gradila se, emancipovala i modernizovala razrušena zemlja posle rata, a arhitektonski pristup bio je sasvim u skladu sa tim. Čini mi se da se tada i kritika lakše prihvatala. Kako je vreme odmicalo, sve je ređa. Jer, arhitektonska kritika je i tumačenje aktuelne arhitektonske prakse širokoj publici. Popularnim jezikom objašnjava se urbano planiranje i građenje. Danas, u vreme neoliberanog kapitalizma, javni prostor je sve češće uzurpiran i privatizovan, sve manje se grade javni objekti (bolnice, škole, vrtići, parkovi, pozorišta...). Gradi se sa sasvim drugačijim željama i iz sasvim drugačijih potreba. Stručnih časopisa skoro da i nema, zamenili su ih portali.
Kad se piše o arhitekturi onda
je to češće u duhu
reklame i promocije, o luksuzu i uživanju, a ne o funkcionalnosti, socijalnom aspektu, zelenim površinama... Nema stanova koje može da kupi običan čovek, a gde god da se okrenete vidite komercijalnu stambenu izgradnju, reklame sa scenama idealnog života i neverovatno visoke cene kvadrata.
Okolnosti su takve da u poslednje vreme građane sve više zanima kako se održavaju i grade njihovi gradovi. Toj zainteresovanosti su svakako doprinele organizacije civilnog društva i aktivističke grupe kao što je Ministarstvo prostora , ali i dramatično nepoštovanjae skoro svih planskih dokumenata.
Kako ste se vi odlučili za ovu oblast delovanja?
Uvek sam više volela da govorim i pišem o arhitekturi, nego da osam sati
budem savijena nad crtaćim stolom u birou.
Možemo li govoriti o dobroj arhitekturi ne uzimajući u obzir kontekst, društvenu i političku situaciju, odnose moći?
Ne. Arhitektura ne nastaje mimo društva, politike i moći. Samo se tako može razumevati. I unutar tih parametara onda možemo da je vrednujemo. Kao značajan doprinos vladajućoj paradigmi ili kao vredan pokušaj da se postojeća pravila, uslovi i estetike propituju.
S tim u vezi, može li onda arhitekta biti samo arhitekta ili mora biti i arhitekta-aktivista?
Arhitekta je i aktivista. Na neki način. Ova profesija ima u sebi jaku socijalnu komponentu. Kod nekih je to manje, a kod nekih više izraženo, a zavisi i od toga u kakvom društvu se živi. Ima si-
tuacija kada se mora biti aktivista, da bi se izborilo za elementarne vrednosti profesije.
Kada posmatrate aktuelno stanje na domaćoj (regionalnoj) i globalnoj arhitektonskoj sceni, kako su se i da li su se uopšte razgovori o tome šta je dobra arhitektura promenili u proteklih nekoliko decenija?
Mislim da suštinski nisu. Ali, promenile su se scena, uslovi i glavni investitori..
U više navrata ste govorili o knjizi Srećni gradovi. Šta po vašem mišljenju jedan grad čini najpre funkcionalnim pa onda i mestom za udoban i srećan život, i koliko su naši gradovi blizu ili daleko od takvog grada.
Naši gradovi su polovinom prošlog veka planirani sa velikom odgovornošću i znanjem. To znači da se vodilo računa o usklađivanju različitih funkcija grada. Od kolskog i pešačkog saobra-
ćaja, do javnih zelenih površina. Vodilo se računa o osunčanosti i dobrom provetravanju, o zagađenju, odnosno o rasporedu, recimo, stambenih zona u odnosu na industriju. Gradili su se stanovi, fabrike, škole, vrtići, zdravstvene ustanove, bioskopi, galerije, pozorišta... Sa promenom društvenog i političkog sistema sve postaje prilično surovo i beskrupulozno. Naši gradovi krajem dvadesetog veka bili su mnogo prijatnija mesta za život, a danas ako se okrenemo oko sebe jasno je da to više nije tako.
Koje knjige iz oblasti arhitekture biste preporučili ne samo stručnoj već i zainteresovanoj, laičkoj javnosti?
Poetiku prostora čuvenog francuskog filozofa Gastona Bašlara i Mali urbanizam arhitekte i profesora, Bogdana Bogdanovića. Obe knjige nastale su pre skoro 70 godina i obe su aktuelne i danas. Bašlar filozofski, poetski i zavodljivo piše o kući kao o zaštićenom intimnom
prostoru čoveka u kojem se dešava sve suštinski važno za čovekov život.
Bogdanović je smatrao da je arhitekti
potrebno raznovrsno znanje humanističkih nauka, odnosno veoma široko obrazovanje. Piše o veličini i meri grada, o tome kako se čuva staro i gradi novo, a da su sunce, voda, čist vazduh i dobro provetravanje ključni za dobrobit grada. I da se, kad se sve to sklopi, dobija grad po meri čoveka. Tu je i knjiga eseja Ranka Radovića Antologija kuća. Pisana je pristupačnim jezikom i namenjena je širokoj publici. Umeo je sa rečima. Od toga je nastala televizijska serija, 1985 godine, za školski program
TV Beograd. Govorio je o velikim delima svetske arhitekture i o suštini graditeljstva. Pamtim je po tekstu o kući za slona u londonskom zoološkom vrtu.
Poslednjih nekoliko godina pojavilo se nekoliko knjiga o našim arhitektima iz međuratnog perioda. Poslednja u tom nizu je o našoj prvoj arhitektici Jelisaveti Načić, Bojane Ibrajter Gazibara.
Imate priliku da učestalo razgovarate kako sa lokalnim, tako i internacionalnim arhitektama, i zvezdama među arhitektama. Ko je u poslednje vreme ostavio snažan utisak na vas kao neko sa kim ste imali prepoznavanje u pogledu na gradnju, razvoj arhitekture i život uopšte?
Teško pitanje. Ima ih mnogo i ne mogu se tako lako upoređivati. Dolaze iz različitih sredina, rade u različitim uslovima, različitih su generacija i pogleda na svet. Ipak, zajedničko im je da umeju da osluškuju svet oko sebe i prirodu, razgovaraju s ljudima, nisu bahati, traže najbolje rešenje zajedno sa svojim klijentima, vični su pregovaranju i znaju da prave kompromise. Fleksibilni su, prilagodljivi, uče od majstora, zanatlija i običnih ljudi, obraćaju pažnju na sitnice, cene prostor, razumeju da manje ume da bude više... Lista je duga. Od Kenga Kume, preko Alehandra Aravene, Dorte Mandrup, Andrije Rusana, Dinka Peračića, Lazara Kuzmanova, Predraga Milutinovića, Riste Dobrijevića, AKVS arhitekata, biroa TEN i Aleksandre Šević, do Bratislava Toškovića, Studija Autori, Maroja Mrduljaša, Mie
Roth i Tomislava Čerine, Timoteja Jevšenaka, Roka Žnidaršiča, Saše Begovića iz 3LHD... I tu nije kraj.
Razgovarali ste, između ostalog, i sa sjajnim japanskim arhitektom Kengom Kumom koji se specijalizovao za gradnju nakon nepogoda, što je u današnjem svetu koji se suočava sa klimatskom krizom veoma značajno, a koji u svom radu koristi dosta prirodnih materijala čime vraća fokus na boju, teksturu koja nam je bliska. U tom intervjuu on je nekoliko puta ponovio da su razgovori sa ljudima za koje gradi za njega ključni. Iako bi ovo trebalo da bude normalno, pomalo me je iznenadilo i dopala mi se ta pristupačnost i razumevanje koje je pokazao za svoje okruženje, baš kao i neposrednost i razumevanje Alehandra Aravene za probleme socijalno ugroženih, arhitekte sa kojim ste takođe imali priliku da razgovarate prilikom njegove posete Srbiji. Da li su ovakvi primeri velikih arhitekti, koji grade za ljude i njihove stvarne potrebe, prava retkost ili je možda konstantan fokus na onima koji grade samo u službi velikog kapitala i za vlastitu slavu?
Sve zavisi od ličnosti, a opet arhitektura je duboko socijalna disciplina.
Dobra je kad je njenim korisnicima dobro, kad sve funkcioniše kako treba i kad je ljudima u tim prostorima prijatno.
Kengo Kuma i Aravena su iz zemalja koje se suočavaju sa velikim izazovima. U Japanu su to prirodne katastrofe, a u Čileu, kao i u celoj Južnoj Americi, ogromno siromaštvo. Favele zauzimaju i više od 50% gradske površine. To vas ne može ostaviti ravnodušnim. Treba projektovati kuće za ljude koji nemaju ništa, koji su preživeli veliku traumu, koji su ostali bez ičega, bez svojih sela i gradova. Arhitektura mora omogućiti elementarno ljudsko dostojanstvo. I prostor za sećanje.
SR & Kengo Kuma, foto: Damil Kalogjera
Jedan od najvećih arhitekata 20. veka, Japanac Kenzo Tange napravio je urbanistički plan Skoplja, koje je bilo uništeno u zemljotresu 1963. Po tom planu izgradio se priličan deo grada Skoplja. Taj, po svemu, vrhunski urbanistički projekat nije u celini realizovan, a promena političkog konteksta učinila je da je on danas skoro neprepoznatljiv.
Koja je to tema kojom biste voleli da se stručna javnost pozabavi i obrati pažnju na istu?
Jedna od najvažnijih tema je odnos prema svim urbanim celinama, a ne samo velikim gradovima. Prečesto zaboravljamo da sudbina manjih gradova, sela
i zaseoka podjednako određuje našu
budućnost. Mislim da je važno istrajati u nastojanju da imamo mnogo više udela u odlukama koje definišu gde i kako ćemo živeti u tim složenim sistemima koje čine današnji gradovi. Mora se boriti za javne prostore i priuštivo stanovanje, smanjenje zagađenja i traženje načina da se sačuvamo od sve opasnijih klimatskih promena. Drugim rečima, treba nam više zelenih površina, dobar javni saobraćaj, prelazak na nove tehnologije, a treba menjati i navike... Arhitekti su svesni toga, predlažu rešenja, ali privatni kapital najčešće o tome ne vodi računa. Dok ne bude kasno. A onda će biti kasno.
foto: Svetlana Đolovi
Intervju
Zvjezdana Gvozdenović
@stella_iron
Arhitektica
Pitanje otpada danas postaje pitanje
kulture i odnosa prema prostoru
foto: Damir Dado Ljajević
Kada sam svoju sagovornicu pitala kako ćemo započeti razgovor i kuda bi nas on mogao odvesti, odgovorila je: „Mama sam, supruga, profesorka, arhitektica… ljubiteljka prirode, avantura… imam kućicu u brdu i njegujem taj lifestyle… jednostavna i obična žena. ” Već neko vrijeme pratim Emu Jašarović
Alihodžić i, ako nemate to zadovoljstvo da kroz male digitalne fragmente zavirite u ritam njenih dana, uvjeravam vas - u pitanju nije ,,obična žena” već čitav jedan mikrokosmos. Onaj koji podjednako čine prostor i osjećaj, arhitektura i svakodnevica, teorija i bosonogo jutro u travi, grad i brdo, studenti, biciklo, majčinstvo, susreti i stalna, čini se, gotovo tvrdoglava zaljubljenost u život. Sa Emom razgovor prirodno odlazi na mnogo strana - od prostora i urbanog haosa koji živimo, preko studentskih istraživanja predstavljenih na Milano
Design Week-u, do pitanja kako danas ostati prisutan, slobodan i pomalo nježan prema svijetu koji nas neprestano ubrzava.
Kako počinje Emina priča?
Emina priča počinje u ulici Omladinskoj, u malom gradu na sjeveru…U
Bijelom Polju, na obali Lima… odmah tu iza ugla kuće u kojoj su odrastali i stvarali pjesnik Risto Ratković, i slikar Rasim Harović Polimski, moj deda. Što sam dalja od tog perioda, sve sam sigurnija da me je vrijeme provedeno u tom mikrokosmosu oblikovalo i formiralo u ono što jesu moji životni uzusi i način na koji gledam svijet. Danas, ja i dalje stvaram iz tog mjesta, i potpuno osjećam i živim snagu Ratkovićevog stiha: „…eno ga, po moru teče Lim“.
Sjećaš li se trenutka kada si prvi put prostor doživjela kao nešto što te suštinski oblikuje?
Bio je to zasigurno prostor mog djetinjstva – stan, dedin atelje i dvorište zgrade u kojoj sam odrasla. Brojni teoretičari arhitekture, kao što su Gaston Bachelard i Juhani Pallasma, smatraju da ova rana multisenzorna prostorna iskustva ostaju temelj kasnijeg arhitektonskog i emocionalnog doživljaja prostora. Taj prostor jeste neki vid primarnog izvora imaginacije i emocionalnog odnosa prema prostoru, pa čak i neki vid arhetipske mape intime. Upravo sa studentima na Teoriji arhitekture koju predajem, razrađujem narative sjećanja na prostor djetinjstva, pokušavajući da ih se prisjetimo i da ih rekonstruišemo. Na taj način nesvjesno, tragajući za prostorom ulazimo u najdublje slojeve onoga što mi danas jesmo. Mislim da arhitekti često nijesu svjesni koliko je prostor življenja koji projektuju važan u formiranju prvog univerzuma čovjeka. To je velika odgovornost i privilegija. Mislim da je u velikoj mjeri ovdašnji loš stan, razlog lošeg prostornog iskustva, koje dalje formira konzumenta sa niskim kriterijumima vrednovanja prostora.
Opisuješ sebe kao „jednostavnu i običnu ženu”. Koliko je jednostavnost izbor, a koliko borba u vremenu koje stalno traži više?
Iza jednostavnosti kojoj težim stoje moji roditelji, kao ključne figure mentori i učitelji u godinama u kojima je jako važno da postoji neko ko će vas naučiti da je jednostavnost ujedno i najveći adut, i najvažnija osobina u životu. Odrasla sam u maloj sredini, u kojoj često vlada nepotrebna opterećenost formom, gdje se lako uspostave loši uzori, kriterijumi i normativi. U nekim formativnim godinama, nije lako, a naročito u takvoj sredini, usuditi se da odstupite od „preporučenih’’ vrijednosti i diktata koje nameće sredina. U takvom ambijentu, u osjetljvim, formativnim godinama, nije lako prigrliti koncept jednostavnosti, ona je prosto nepopularna. Ipak, zahvaljujući roditeljima, vrlo brzo sam shvatila da jednostavnošću prethodi iskrenost, autentičnost… da ona ima veze sa ličnim zadovoljstvom, da ona podrazumijeva veliki rad na sebi jer vam otvara vizure i formira kritički stav prema kontekstu. I kao takva, jednostavnost jeste stvar izbora.
Ima li u toj „običnosti” i neka vrsta otpora prema načinu na koji danas
živimo i gradimo prostore ličnog i kolektivnog?
Živimo u svijetu kada svi teže da ostvare neku vrstu vidljivosti, upadajući u zamku tuđih očekivanja i vrednovanja, u kojoj „običnost’’ biva nepopularna. Ljudi su uvučeni u trku kojoj ja pokušavam pružiti tihi otpor, ali koji nije negacija,
već potreba da sebi oformim priliku da živim izvan predefinisanih očekivanja i standarda. Tu ponekad upadam u zamku da živim izvan kolektivnog, često u cloudu vrijednosti koje dijelim sa omanjom grupom odabranih ljudi, koji dijele slične vrijednosti. Ne znam je li to do kraja ispravno, ali znam da je za sada jedini način da se izborim sa degradiranim sistemom vrijednosti, i besmislom koji se nametnuo kao standard.
Rad sa studentima
Rad sa studentima često je prostor razmjene, ne samo znanja nego i energije. Šta oni donose tebi?
Rad sa studentima sam razumjela kao dvosmjerno iskustvo transformacije. U tome postoji cijeli kosmos razmjene energije, mišljenja, znanja, iskustva... Moji studenti su moja inspiracija. Mnogo sam toga naučila od njih. Donose mi mladalačku energiju i radost koja me istinski hrani, i čini zauvijek mladom.
Od 2009. od kada sam angažovana na fakultetu, radila sam sa sedamnaest generacija, od čega je svaki student, makar kroz jedan razgovor ostavio trag zbog koga sam danas bogatija. Zahvalna sam im.
U projektima koje su studenti razvijali ne ostaje se samo na ideji. Govorimo o eksperimentalnim materijalima, prototipovima i potencijalno primjenjivim rješenjima. Koliko su spremni da izađu iz akademskog okvira i postanu dio stvarnog sistema?
Priroda našeg posla je takva da mi moramo djelovati u sistemu, ali stvarati ideju o budućnosti izvan sistema koji je korozivan. Sistem za razliku od fakulteta,
ima često sputavajući karakter, tako da studenti nerijetko dugo imaju otpor prema njemu. Zadatak u okviru Arhitektonske radionice pod nazivom Mock Up Junk Lab, predstavlja upravo suočavanje sa realnim okolnostima ali koje upravo postaju šansa i potencijal za kreiranje unikatnih, autorizovanih dizajnerskih i zanatskih priča. Ovaj zadatak smatram od krucijalne važnosti za studente pete godine, neposredno pred odlazak u praksu, jer će kroz živi i stvarni kontakt sa materijalom, razumjeti važnost procesa koji nikad nije linearan. Takav metod podrazumijeva i grešku i neuspjeh, kao sastavni dio puta do rezultata. Ovaj zadatak uči nas da je najveća vrijednost arhitekture u pronalaženju ličnog odgovora na problem.
Istraživanja su obuhvatila različite vrste otpada - od plastike do građevinskog i kućnog otpada, pa čak i crveni mulj iz spornog Kombinata aluminijuma. Šta je bio najveći izazov u prevođenju ovih problema u konkretan dizajnerski odgovor?
analizira lokalni kontekst i lokalni problem. Ipak, studenti briljiraju u veoma kreativnim odabirima analizirajući građevinski otpad, medicinski otpad (medicinske maske), food waste, tekstilni otpad, vunu, plastiku… pri čemu svaki tim formira analitički i kritički osvrt na temu. Najveći izazov je ipak nedostatak laboratorijskih uslova i podrška u vidu korištenja savremene tehnologije, koja bi olakšala njihove veoma složene istraživačke procese. Svi studenti su svoje produkte proizveli u kućnim uslovima, isključivo hands on praksom, osim tima koji je izvršio dekontaminaciju crvenog mulja, a koji je istraživački ciklus odradio u laboratoriji. Upravo je metod hands on prakse izdvojio našu postavku na Isola.design-u.
Čini se da ovih dana naši digitalni krajolici bruje o Milano Design Week-u kao globalnom epicentru estetike i spektakla. Kako je to iskustvo izgledalo za vas i gdje vidiš stvarnu vrijednost učešća na platformama poput Isola.design?
Najprije, kao prvi izazov se nameće mapiranje materijala koji student želi transformisati. Imperativ je bio da se
Milano Design Week je ona savršena proljećnja nedjelja u Milanu, kada grad
živi dizajne, i kada vas pozdravljaju sa buon salone, i kada se o dizajnu go -
vori na svakom ćošku, u prolazu, uz Proseko… Učešće na Isola.design-u vidim kao priliku da studenti prije svega sagledaju i procijene svoj rezultat, u odnosu na ono što su mogli vidjeti kod drugih izlagača. Kreiranje tog referentnog sistema vrijednosti, kad se udaljimo izvan lokalnog konteksta je izuzetno važan. Posebno dragocjenim smatram kontakte koje smo ostvarili, a koji mogu postati platforma za nova internacionalna i interdisciplinarna istraživanja. Za male sisteme kao što je naš, smatram od iznimne važnosti pojavljivanje na evropskim i svjetskim smotrama. Naši rezultati su bili u rangu vodećih svjetskih škola, i to nam je dalo dodatnu motivaciju da nastavimo raditi na ovom projektu dalje.
Da li imaš utisak da nova generacija arhitekata/ica više ne može sebi priuštiti da ignoriše pitanje otpada, resursa i održivosti - i da li je to ono što ih razlikuje od prethodnih generacija?
Već duže vrijeme se upravo kroz predmete koji vodim, zalažem za pristup da pitanje održivosti ne može biti izolovan aspekt promatranja. Integrisanje zna-
nja o održivosti unutar projektantskog procesa, mora biti imperativ, koji će nas dovesti do bolje rezilijentnosti grada i društva na promjene koje slijede. Pitanje otpada danas postaje pitanje kulture i odnosa prema prostoru. Mi upravo pokušavamo skrenuti pažnju da u svemu tome vidimo resurs i kreativno rješenje problema. Četrnaest proizvoda koje smo prezentovali u Milanu dokazuju da nove generacije razumiju problem, i da ga žele i mogu riješiti.
O utopijama (i distopijama)
Kako čitaš kontradikciju našeg prostora?
Kontradikcija je veoma zanimljiv pojam za ono što ja nazivam destrukcijom ili aktivnom opozicijom, između najsavršenijeg prirodog prostora koji smo naslijedili, i onog što kontinuirano i svakodnevno radimo tom istom prostoru. Umjesto da smo koncept razvoja gradili na održivosti zasnovanoj na dijalogu između prirodnog i izgrađenog, pokušavajući da ostvarimo kontinuitet i ravnotežu, sistemski smo uspjeli da ugrozimo svoj najveći adut - a to je prostor. Problem više nije u samom činu izgradnje, on leži u lošoj namjeri.
Da li je kriza više estetska, etička ili sistemska?
Kriza je sistemska, i kao takva odomaćila se u društvu, u diskursu i u prostoru.
Prostor i društvo trpe takav sistem nataložene korupcije, neznanja i pohlepe. Kriza je takođe i etička jer smo izgubili osjećaj za drugoga, ukinuli smo susjedu pravo na sunce i pravo na pogled, i potpuno degradirali ideju zajedništva. Ukinuli smo novim generacijama priliku da žive dobar život. Arhitekte nisu kreatori dobrog prostora, oni su prvi saučesnici u njegovoj potpunoj destrukciji.
Rezultat je grad u kome se živi loš život, i stvara loše društvo, jer kakav grad takvo društvo.
foto: privatna arhiva
Kako bi ovaj kutak pod nebom mogao izgledati kada bismo ga zaista razumjeli?
Ja i dalje imam dilemu da li je u pitanju nerazumijevanje ili ipak loša namjera. Najprije bismo trebali da eliminišemo nepravdu, oholost i pohlepu koje vladaju svijetom. Za početak ne bi bilo ratova, ne bi normalizovali smrt djece, ne bismo svakodnevno svjedočili kataklizmičnim scenama gradova... Ne možemo živjeti izvan te istine i realnosti. Nekorektno je i neljudski.
I šta bi današnja ti rekla nekome ko prvi put počinje da promišlja prostor i bitisanje u njemu?
Ja svakodnevno vodim dijaloge sa mojim studentima na temu prostora. Smatram da je moja glavna uloga da ih naučim da razumiju prostor, njegove osobine i vrijednosti. Da ih motivišem da misle, i da kritički rezonuju, prije nego djeluju u prostoru. Da osvijeste da se svaka naša akcija u prostoru, svaki naš interes, svaka naša greška, namjera vidi, i da je kasnije živimo svi. Da je ponekad pobjeda u apstinenciji od građenja, od
zaustavljanja u pravom tenutku, u mjeri, i da nekad neizgrađeni prostor govori više od objekta. Jedan objekat samo na papiru pripada pojedincu. On je dio zajedničke scenografije, i zajedničkog prostornog iskustva, identiteta i kulture. Grad mnogo govori o nama samima. Ponekad mi se učini, da nedovoljno volimo ovaj prostor i zemlju.
foto: privatna arhiva
ThE Chedo
Mislim da dijelimo ljubav prema magiji Paštrovske gore. Čemu te ona uči, što ne može grad?
Paštrovska gora zaista posjeduje specifičnu magiju u koju sam se zauvijek zaljubila. Ako bismo vjerovali u neki pređašnji život, imalo me je tu nekada, sigurna sam. Volim miris vazduha koji nosi so u sebi pomiješanu sa hrastovom šumom i jezerskim notama. Ono što me je naučio desetogodišnji suživot sa prirodom je da smo mi gosti u njiho-
vom habitatu, i da tamo vladaju pravila i zakonitosti u koje je samo potrebno da se uklopimo. Svaki naš potez da to narušimo ili izmijenimo, pokvariće idilu. Nije došla zmija, došla sam ja njoj. (smeh) Puh je došao da se upoznamo i da podijelimo jabuku… sve je u najboljem redu.
Kako je nastao House of Chedo?
House Chedo nastaje kao potreba jednog mladog para kome je urbano iskustvo postalo iscrpljujuće, i koji je u kontinuiranoj funkcionalnosti koju nameće grad imao nasušnu potrebu za usporavanjem. Ujedno, House Chedo je promjena ritma koja nam je potrebna, utišavanje… Ta suspenzija grada na par sati, dana ili nedjelja, istinski nam je promijenila prioritete i život. Tako smo, u potrazi za novim prostorom i iskustvom, naišli na divnog čika Čeda, na čijoj zemlji smo kasnije izgradili kuću koja je dobila ime upravo po njemu. House Chedo je priča o prijateljstvu, o važnosti susreta, o mjeri, o suživotu… postao je naš stil života.
Da li je taj prostor bio bijeg ili povratak?
Ne volim riječ bijeg, jer djeluje da nešto napuštam. Kao mala nisam imala selo, i kada bi sva djeca za raspuste išla na svoja sela, nas nekolicina smo ostajali ispred zgrade…Kasnije sam shvatila da mi je to selo uvijek nedostajalo. Možda kad bolje razmislim to ipak jeste povratak nekom prostoru za kim sam kao mala čeznula.
foto:
Keeping up with Kana
Kako se majčinstvo utkalo u tvoj način promišljanja prostora i vremena?
Majčinstvo me je veoma brzo naučilo da bolje upravljam vremenom, ali i da ga ne posmatram samo linearno. Naučilo me je strpljenju. Naučila sam da cijenim vrijeme, da čuvam vikende za zajednička druženja, i to je nešto na šta sam posebno ponosna. Prostor u kome živimo dobio je novu komponentu, novi kreativni haos, novu energiju, novu gospodaricu zidova, sadržaja i izmišljenih kućnih podijuma za bluz i ples. Sve je u nekom poremećenom redu, sve je baš onako životno kako i treba da bude.
Da li vjeruješ u balans ili ga vidiš kao
narativ koji nas uvjerava da možemo (i moramo) da držimo sve pod kontrolom?
Moram priznati da po prirodi jesam „kontrolor“, ali aktivno radim na tome da se oslobodim tog sasvim nepotrebnog, opterećujućeg poriva. Čvrsto vjerujem da smo se danas, pogotovo mi žene, veoma zapetljale i izgubile u potrebi da sve moramo jednako dobro u svakom trenutku. Taj sofisticirani oblik pritiska koji živimo svakodnevno zaista zahtijeva da razumijemo šta zapravo balans jeste. Smatram da balans upra-
vo nije držati stvari pod kontrolom, već sposobnost da prepoznamo šta nam je u određenom trenutku važno, i da sa tim budemo mirni.
Dani su sve duži, uloge mnogostruke - a samo jedni mi. Šta te vraća sebi kada izgubiš osjećaj prisustva?
Sistem nam nameće da na dnevnom nivou moramo živjeti različite uloge i identitete koji se smjenjuju, a u kojim plivamo i pokušavamo biti jednako dobri. U takvom režimu, lako dolazi do gubitka osjećaja prisustva, raspršen je negdje između svih onih verzija koje igramo. Prednost mojih godina je što ih sada lakše i brže prepoznajem. Tada stupaju na snagu moji mali, magični rituali…joga ili duge vožnje biciklom koje me regenerišu. Često volim da kažem da sam savladala tehniku ostajanja sama sa sobom. To nije lako, ali je neophodno, i ljekovito. Njegujem to na svakodnevnom nivou.
Šta je danas tvoja sila koja te pomjera?
studenti. Pokreće me radoznalost, i posao koji me svakodnevno vodi u vizije budućnosti, u kreativne procese u kojima se trudim da stvaram bolja mjesta i prostore za život. Pomjera me ljubav, ona svakodnevna, jednostavna, nespektakularna. Otpor prema nepravdi.
A šta u toj silovitosti želiš sačuvati?
Želim sačuvati sebe i osjećaj unutrašnje iskrenosti, istinitosti i mira. Želim sačuvati i empatiju, da me ljudi i prostori uvijek dotiču. Sačuvala bih i talenat za usporavanjem onda kada brzine postanu nepodnošljive, i kada nam ugrožavaju bliskost.
I za kraj - šta bi voljela da ostane da ,,živi” nakon ovog razgovora?
Želja da se ne otuđujemo. Od prirode.
I jedni od drugih.
Sila koja me pomjera su ljudi. Kana. Moja porodica i prijatelji koje volim. Moji
JAPANSKI ARHITEKTI
Japanski arhitekti su doneli svetu jedinstven doprinos kroz ravnotežu između minimalizma i topline, trajnosti i prolaznosti, tradicije i eksperimenta.
Njihove građevine nisu samo strukture, već kulturne izjave koje odražavaju otpornost, lepotu i identitet Japana. Iza svake zgrade stoji ljudska priča: o bokseru koji je postao arhitekta, vizionaru oblikovanom ratom ili dizajneru koji je pronašao nadu u kartonu, podsećajući nas da se arhitektura bavi podjednako ljudima koliko i mestima.
Malo zemalja je dalo toliko uticajnih arhitekata kao Japan. Njihova dela obuhvataju kontinente i različite filozofije ali zajedno pričaju priču o otpornosti, kreativnosti i kulturnom identitetu.
Japanski arhitekti, već dugo, imaju snažan uticaj na svetsku arhitektonsku scenu zahvaljujući jedinstvenom spoju tradicije, minimalizma i savremenih tehnoloških rešenja. Za njih je arhitektura kombinacija funkcionalnosti i optimalnog odnosa između čoveka, prirode i okruženja.
Piše: Vesna Belušević
Kenzo Tange Gymnasium by Maurizio
Kenzo tange
postao je poznat u posleratnim godinama, kada se Japan obnavljao iz ruševina. Njegova Nacionalna sportska dvorana Jojogi, izgrađena za Olimpijske igre 1964. u Tokiju, je postala simbol nacionalnog preporoda. Tange je predvodio avangardni pokret Metabolista, uvodeći ideje o gradovima kao živim organizmima, što je inspirisalo urbaniste širom sveta.
Fotografije sa leva nadesno: Kenzo Tange 1981: Hans van Dijk for Anefo, CC BY-SA 3.0 NL, via Wikimedia Commons
Kokuritsu Yoyogi Kyōgijō: Arne Müseler / www.arne-mueseler.com, CC BY-SA 3.0 DE, via Wikimedia Commons
Tokyo Metropolitan Government Building Door: Morio, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Fuj iTV Studio Odaiba: Chris 73, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Hiroshima Peace Memorial Museum: Wiiii, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
metabolism architecture
Fotografije sa leva nadesno: Shizuoka Press and Broadcasting Center: Jonathan Savoie, CC BY 3.0, via Wikimedia Commons Embassy of Kuwait in Japan: S23725, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons
Nakagin Capsule Tower: Kakidai, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons
tadao ando
rođen je u Osaki i u život je krenuo neobičnim putem. Prvo se profesionalno bavio boksom a onda je samostalno naučio arhitekturu, putujući i skicirajući
građevine. Njegova Crkva svetlosti u gradu Ibarakiju, blizu Osake pokazuje njegovu filozofiju. To je jednostavna betonska struktura u kojoj sunčeva svetlost pretvara prazninu u duhovno iskustvo. Ando dokazuje da minimalizam može biti duboko emotivan.
Akita Museum of Art, stairs: 掬茶, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Times Kyoto Tadao Ando: Raphael Azevedo Franca, Public domain, via Wikimedia Commons
Tadao Ando 2004: Christopher Schriner from Köln, Deutschland, CC BY-SA 2.0, via Wikimedia Commons
Tadao Ando, Langen Foundation: “tadao ando, langen foundation 2004” by seier+seier, CC BY 2.0
Hyogo Prefectural Museum of Art: 663highland, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Tadao Ando. Piet Parkiet: Piet Parkiet, CC BY 4.0, via Wikimedia Commons
Langen Foundation Neuss: The original uploader was Perlblau at German Wikipedia, CC BY-SA 2.0 DE, via Wikimedia Commons
kengo kuma
predstavlja novu generaciju, koja se okreće prirodi umesto dominacije čelika i stakla. Njegov Nacionalni stadion
Japana, središte Olimpijskih igara 2020. pokazuje veru da arhitektura treba da razgovara sa okruženjem. Kuma koristi drvo i prirodne teksture, kako bi ublažio oštrinu urbanog života.
Fotografije sa leva nadesno:
Doric, Wiiii, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Kawatana no mori: Kenta Mabuchi, CC BY-SA 2.0, via Wikimedia Commons
Kengo Kuma at Strelka Institute: Strelka Institute for Media, Architecture and Design, CC BY 2.0, via Wikimedia Commons
Kengo Kuma, Joichi Ito, CC BY 3.0, via Wikimedia Commons
West Park 1000: Wiiii, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Sayaiphotography: CC BY 4.0, via Wikimedia Commons
sigeru ban
postao je poznat po humanitarnom pristupu. Posle zemljotresa u Kobeu 1995. godine, izgradio je Papirnu crkvu od kartonskih cevi, pružajući utočište preživelima. Kasnije je na Novom Zelandu, ponovo posle razornog zemljotresa, podigao Katedralu od kartona dokazujući da arhitektura može biti privremena a ipak duboko značajna.
Straßenseitige Fassade, Schiplagerheide, CC0, via Wikimedia Commons
Cardboard Cathedral all just looking: Jocelyn Kinghorn, CC BY-SA 2.0, via Wikimedia Commons Garage Shigeru Ban pavilion: Garage, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Aspen Art Museum by Shigeru Ban: Bkthomson16, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons Shigeru Ban, foto: 準建築人手札網站: Aspiring Architects’ Handbook Website, CC BY 2.0, via Wikimedia Commons Mt.Fuji World Heritage Centre, Shizuoka: Mr.Asylum, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons
arata isozaki
dobitnik Prickerove nagrade 2019. godine, povezao je epohe i kontinente. Isozaki se deklarisao kao „postmoderni nomad’’, prelazeći između stilova i kultura. Njegova karijera je trajala više od pola veka, sa projektima od Muzeja savremene umetnosti u Los Anđelesu do Kongresnog centra Katara.
Japanski arhitekti osvojili su osam Prickerovih nagrada (najprestižnija svetska nagrada za arhitekturu, naziva se često „Nobelova nagrada za arhitekturu’’), izjednačivši se sa SAD. Njihova filozofija je minimalizam, sklad sa prirodom i humanitarni dizajn koji je oblikovao arhitekturu širom sveta. Metabolistički pokret, Andov betonski minimalizam, Kumini prirodni materijali, Banove reciklirane strukture i Isozakijeva globalna svestranost, ostaju bitne preporuke u obrazovanju arhitekata. Živela sam skoro tri decenije u gradu
Cukuba, oko šezdesetak kilometara severno od Tokija. Sam centar tzv. planiranog naučnog grada Cukuba u kome se nalazi poznati univerzitet, mnogo
naučnih instituta i laboratorija je dizajnirao Arata Isozaki.
Tsukuba Center Building je urbanistički projekat koji je završen 1983. godine, kao kulturno i građansko središte koje objedinjuje hotel, prodavnice, kancelarije, koncertnu dvoranu i javni prostor u jedinstvenu arhitektonsku celinu.
Umesto da nametne strogu modernističku mrežu Isozaki je pronašao inspiraciju u klasičnim evropskim trgovima, posebno u gradovima italijanske renesanse, ali povezujući je sa modernim materijalima. Cukuba centar je prepoznatljiv po razigranoj ali intelektualnoj upotrebi geometrije i simbolike. Elementi poput arkada, stubova i centralnog trga podsećaju na prošlost, a naglašene proporcije i apstraktne forme daju celom objektu postmoderni karakter. Dizajn podstiče ljude na okupljanje, kretanje i interakciju, stavljajući odnose ljudi ispred čiste funkcionalnosti. Isozaki je pokazao da arhitektura može biti most između prošlosti i budućnosti, lokalnih i globalnih uticaja. Stanovnici Cu-
kube su ponosni na centar grada, gde se često održavaju razne manifestacije. Sam kompleks se često koristi i kao lokacija za snimanje futurističnih filmova.
Rođen 1931. u Oiti, Isozaki je kao srednjoškolac svedočio razaranju Hirošime. To iskustvo ga je naučilo da arhitektura mora da prevaziđe prazninu i da stvara nove identitete. Nakon studija na Univerzitetu u Tokiju, radio je pod mentorstvom Kenzo Tangea, ali se ubrzo osamostalio i osnovao sopstvenu firmu. Njegovi rani projekti, poput Prefekturalne biblioteke Oita, nosili su uticaje brutalizma ali Isozaki se nikada nije zadržavao u jednom pravcu. Tokom karijere prelazio je iz modernizma u postmodernizam, pa u avangardne eksperimente, uvek naglašavajući odnos prostora i vremena.
Njegova supruga, umetnica Aiko Miyavaki, bila je poznata po skulpturama i instalacijama, a njihova zajednička vizija dodatno je obogatila Isozakijev rad. Za Isozakija, arhitektura je bila stalna potraga. „Uvek tražim novi identitet, jer arhitektura je promena’’, govorio je.
Njegove zgrade nisu samo konstrukcije, već kulturni mostovi između Japana
i sveta, između prošlosti i budućnosti.
Kada se govori o Arati Isozakiju, ne govori se samo o arhitekturi, već o putovanju kroz vreme, prostor i kulturu.
Njegove zgrade nisu samo građevine, već iskustva i svaka od njih vodi posetioca na drugačiji način kroz prostor, svetlost i ideju.
U Barseloni, na brdu Monžuik, stoji Dvorana Sant Đordi, višenamenska arena izgrađena za Olimpijske igre 1992. godine u kojoj je Isozaki spojio funkcionalnost i monumentalnost. Dok posetioci ulaze u dvoranu, osećaju kako se prostor širi i obuhvata ih, kao da su deo velikog kolektivnog trenutka. Zidovi i krov nose duh sporta, ali i Isozakijevu filozofiju da arhitektura mora da bude univerzalni jezik.
U srcu Los Anđelesa, Isozaki je 1986. godine otvorio MOCA (Muzej savremene umetnosti). Bio je to prvi veliki muzej savremene umetnosti u SAD i Isozaki ga je oblikovao kao otvoreni dijalog između umetnosti i grada. Posetioci se kreću kroz prostore koji nisu sterilni, već dinamični, zidovi i hodnici ih vode u susret sa umetnošću, ali i sa samim sobom.
Fotografije sa leva nadesno: 都北人: 都北人, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Arata_Isozaki: GianAngelo Pistoia, CC BYSA 4.0, via Wikimedia Commons
Barcelona_Palau_Sant_Jordi: Katonams, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
Kyoto_Concert_Hall: 663highland, CC BYSA 3.0, via Wikimedia Commons
CaixaForum_Barcelona: Ardfern, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons
U Kataru, Isozaki je projektovao Nacionalni kongresni centar, čija fasada podseća na ogromna stabla. Kada posetioci kroče unutra, osećaju se kao da ulaze u futurističku šumu. Isozaki je spojio prirodnu inspiraciju sa tehnološkom snagom, stvarajući prostor koji je istovremeno funkcionalan i poetski.
U Japanu, Isozaki je ostavio niz kulturnih zdanja, među kojima se izdvaja Art Tower Mito, u glavnom gradu prefekture Ibaraki, oko pedesetak kilometara severoistočno od Cukube. Njegova spiralna kula podseća na muzički instrument, a unutrašnji prostori pozivaju na introspektivno putovanje. Isozaki je često govorio da ga je razaranje Hirošime naučilo da arhitektura mora da prevaziđe prazninu, i upravo to se oseća u njegovim japanskim projektima. Njegova dela nisu bila vezana za jedan stil jer je prelazio iz brutalizma u postmodernizam, iz monumentalnog u intimno, uvek tražeći novu formu izraza.
Arata Isozaki je bio most između Istoka i Zapada. Njegove zgrade u Barseloni, Los Anđelesu, Dohi i Tokiju nisu samo arhitektonska dostignuća, već kulturni mostovi. Kada posetilac kroči u njih, ne ulazi samo u prostor već ulazi u Isozakijevu priču o svetu, o promeni i o ljudskoj potrebi da se praznina ispuni smislom.
Japanska arhitektura je prihvaćena u svetu po svojoj jednostavnosti, skladu sa prirodom i pažljivoj upotrebi prostora. Ključni princip je fleksibilnost, prostorije su višenamenske postoji snažan naglasak na povezivanju unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora kroz bašte, dvorišta i to briše granicu između enterijera i eksterijera. Savremena japanska arhitektura kombinuje ove ideje sa inovativnim dizajnom i najmodernijim materijalima i tehnologijom.
INNOVATIVE WORLD donosi originalne kolekcije i premium brendove namenjene sofisticiranim prostorima sa težnjom da svakom da identitet i dizajnerski izraz.
Ekstravagantni paneli od kamena sa trodimenzionalnim motivima, izrađenim u dubokom i plitkom reljefu, predstavljaju vrhunac rafiniranosti i estetike. Mermeri poput Calacatta Viola i Rosso Levanto dodatno govore u prilog ekskluzivnosti ovih zidnih obloga.
Iz asortimana namenjenog opremanju stambenih i rezidencijalnih objekata izdvojili bismo podne i zidne obloge, bogate palete materijala kao što su kamen, koža, pluta i druge vrste prirodnih, održivih materijala.
Takođe, Ahimsa svila, bambus, aloe vera i reciklirani PET materijali samo su neki od new age materijala u asortimanu tkanina, koji se trenutno pozicioniraju kao vodeći svetski trend u ovoj oblasti.
U segmentu koji obuhvata poslovne i javne prostore izdvojili bismo akustične panele savremenog, arhitektonskog dizajna, izrađene od drvenih vlakana i cementa, kao i trodimenzionalne inox panele dobijene fluidnom tehnologijom, koja elastičnost metala dovodi do samih granica, stvarajući kompleksne 3D oblike velike preciznosti putem fluidnog pritiska.
Tapete sa integrisanom rasvetom predstavljaju art statement namenjen kako privatnim, tako i javnim objektima, koji je nadasve ekstravagantan i efektan u prostoru.
Osim prodajnog asortimana, u mogućnosti smo da klijentima ponudimo i uslugu kompletnog opremanja enterijera, kroz izradu projekta enterijera i realizaciju po principu ključ u ruke.
U prostorima i objektima
Pako Nao
Midheta Agić, Gazar
Ivana Jelić Katić Šumska keramika
Pripremila: Nevena Pajić
@pajicnevena
Velika deca koja se igraju
Pako Nao
Avanturistička i neumorna družina koju čine Hana, Nebojša i Eni, stvaraju oblike, igračke i priče u pokretu, pišu i snimaju osluškujući svoj ritam, svoj glas i vetar koji ih nosi. Sve čega se late: pera, pisma, kamere, bušilice, čekića, okreni ovako, onako, čak i naopako, bez po muke ide im od ruke.
Dok žive slobodno kao deca, stvarajući i rasklapajući, osećajući, padajući i u istom trenu se podižući, dok upijaju svaki dah vetra, miris kiše, svako „ups“ i „jao“, kada se izbuši pogrešna rupa ili tresne čekićem po prstu -kao i „vau“ kada pogledaju kako velika i mala deca vršljaju njihovim skalamerijama, prepuštajući
se igri sa osmehom, zajapureni i zadihani. Srećni, ispunjeni i razigrani, za trenutak uhvaćen u vremenu. Fantastični trojac uz dva četvoronošca, gde god se pojave tu je avantura.
foto: Sanja Mugoša
foto: Izabela Milanović
foto: Sanja Mugoša
šta nam sve prave i kako to rade.
Od koje skice, misli, predmeta (čitaj i gledaj: kocka, čekić, daska, kućica, tkanina) ste došli na ideju o Pako Nao brendu?
Korona nas je resetovala. Povukli smo se upuževu kućicu i počeli da razmišljamo kuda bismo da idemo i šta od onoga što znamo da radimo može da nas dovede dotle. Tada, još pre nego što smo postali roditelji, gadile su nam se plastične igračke u izobilju naše petoro dece, od braće i sestara, i generalno ta sumanuta kupovina poklona do te mere da i deci postane potpuno svejedno da li su dobili igračku iz kinder jajeta (koje smo mi onoliko cenili) ili transformers auto na baterije sa glasovnom kontrolom. Tako smo krenuli svoj „našoj“ deci za rođendane da pravimo multipraktične igračke i zapravo je tu nastao Pako Nao, samo tada to još nismo znali.
Kako su se i iz čega rodili baš takvi oblici i gde ste ih našli? U čijem mikrosvetu ili dimenziji? Takve da se uklapaju, upijaju, grle, plešu, savijaju. Prilagodljive, a neobične i tako praktične.
Oblici su nastali iz spoja Hanine ljubavi za apstrakcijom i Reskine ljubavi za geometrijom. Apstraktne krivine su zaobljavale precizne oštrine, a špicevi bušili obline apstraktnog. Kao i u partnerskim odnosima, inercija na koju smo pristali nas privlači jedno na drugo, nekad sa silinom koja lomi nepravilnosti, drugih puta nežno usmerava i daje šansu za prilagođavanjem.
Kako je došlo do saradnje sa prihvatilištem pasa u Draževcu? Čija je ideja bila za slogan „Pu spas za sve nas“, bojenje majci, ali i kolena i čije su se sve ruke udružile i pomogle da se naprave krovovi 30 kućica?
Hana je upoznala Vesne koje vode prihvatilište Draževac pre više od 10 godina. Prvo smo počeli tamo da volontiramo, napravili smo im Patreon i sajt, a potom i kućice koje u prihvatilištima uvek manjkaju, posebno zimi. Napravili smo dobrotvorni event i radionicu na koju su došli neki super ljudi s kojima smo napravili trideset kućica. Jedna devojka s radionice, kasnije je sama naU nastavku slede njihovi odgovori o
pravila kućice za lutalice u svom kraju. To je suština svega da se akcija širi dalje. Pu spas za sve nas.
Koliki je doprinos Mire i Slavke u komadima i gde se vidi lični otisak?
Naši psi definitvno utiču na naš rad. Ako
ništa onda makar tako što ga (s ljubavlju i poštovanjem) unište. Prvi stočić koji je Reska napravio, završio je pod zubi-
foto: Sanja Mugoša
ma Mire i Slavke odnosno
Bili i Miške, naših notornih pasa. Celog su ga izrezbarile i ostrugale, nismo hteli da ga bacimo sve dok mu jednog dana nisu toliko izjele noge da više nije mogao da stoji.
Kako ste došli na ideju da napravite rampu (zmiju) i penjalački zid (ružičastog slona) baš na Adi Bojani na
Kiteloop-u i kako su te čudesne skalamerije ispale baš takve, ko vas je učio tim zanatima?
Resku se učio sam, a mene je učio Reska. (Smeh) Pretpostavljam da sve to dolazi i od naših očeva. Njegov tata sjajno gradi, moj sjajno crta, obojica imaju osećaj za prostor, dizajn, funkciju. Na Adi Bojani smo oboje godinama unazad kampovali, dok je još moglo da se kampuje, a ujedno je naš dobar prijatelj koji je vlasnik Kiteloop-a, takođe snowboarder, skejter, penjač, pa smo zajedno došli na ideju da konačno napravimo ono što je tom mestu dugo falilo. Dizajn ovoga puta nije došao direktno iz glave i trenutka, nego su veličine konstrukcija sa kojima do tog momenta nismo imali dodira, diktirale da pristupimo našem uobičajenom procesu naopačke. Krenuli smo od dimenzija i osnovnih materijala, od njih pravili slagalice koje su oblikovale konstrukciju, ali i funkciju finalne rampe i zida. Slon i zmija su se ukazali u nekom trenutku slaganja slagalice. U ovom „superturbo" vremenu imam utisak da vi ono što proživljavate to i
iznosite i predstavljate vaše komade kao jedan otvoren krug i ruke pružene sa obe strane za sve koji žele da se uhvate, priključe i plešu. Da li su iz tog
osećaja iznikli projekti animiranog i dokumentarnog filma, pravljenja figurica?
Pa da, mislim da i stvaramo da bismo se nosili sa svime što se dešava u nama i oko nas. Kad si gladan, možeš da napra-
viš jelo, da sedneš i da jedeš. Ali šta kad nije glad to što osećaš već recimo bes, strah, ushićenje? Šta sa time da radiš?
Nešto napraviš. Time se mi vodimo.
Da li se čuvaju ljubavna pisma, dnevnici i crtice pisane za i o Eni?
Hana joj dosta piše, Nebojša joj crta. Oboje je mnogo fotografišemo i snimamo iako bismo želeli da to radimo manje. Imamo ritual koji volimo, svakog meseca napravimo sliku u ogledalu, nas troje u kupatilu. Lepo je i pomalo
tužno, vratiti se unazad i videti koliko se svo troje menjamo i rastemo.
Šta kaže Eni na pustolovine kroz šume, rečne doline i pećine? Dok se vremenskom kapsulom transportujete avionima, vozom, autobusom krčeći put do raznih manifestacija i događaja.
Naši odmori su uglavnom i umori, ali mnoge njene prve reči su nastale baš na tim kampovanjima, iz čistog uzbuđenja i radoznalosti, i nadam se da ćemo se toga setiti u budućnosti ako se previše „umorimo“ i poželimo da kampovanje zamenimo hotelom.
Brzina, dubina, visina, neotkriveno, divljina, brda, doline, jel ste vi družina pravih neustrašivih H(u)ana-ova ili je to došlo postepeno, upoznavanjem sebe, svojih granica, prepuštanja i otvaranja prema nepoznatom?
Mislim da sam ja, Hana, baš iz straha počela da radim „strašne stvari“. To je nekako bio jedini način da prestanem da se plašim. Odnosno, da vidim čega se to zapravo plašim. Onako kako smo kao deca gasili svetlo da bismo prestali da se plašimo mraka i, da bismo saznali šta je uopšte mrak. Ja, Nebojša sam kao dečak video da najlepše devojčice bleje sa skejterima, i tako sam, poželevši jednu za sebe, našao Hanu mnogo godina kasnije. Pomeranje granica, upoznavanje sebe i prepuštanje u nepoznato se istovremeno dešavalo svakim novim danom na skejtu.
Gde ste i kako ste naučili da usporite i da ideje ožive i kako bismo i mi ostali mogli da se sa rezultatima istih koristimo i igramo?
Uglavnom se usporimo (ali na drugi način i ubrzamo) kada otputujemo iz Beograda, odnosno kada napustimo svoju svakodnevicu. Zato što time istupamo iz svojih uloga, rutina, „to do“ lista... To nam dođe kao prostor gde možemo da se izmislimo, samim tim i da se zanesemo sa idejama, šta bismo sve mogli i voleli da pravimo. Većina toga se nikad ne realizuje, ali mnogo toga se upravo i desilo zahvaljujući tim optimističnim putešestvijama. Svakako, ne bismo rekli da smo sasvim naučili da usporimo, pre da upravo stvaramo kako bismo morali da usporimo.
Koji je sledeći korak Pako Nao družini i šta nam spremate?
Pako Nao je već neko vreme u REM fazi sna. Ono na čemu trenutno radimo, za sad samo idejno, jeste nešto što će i deci i odraslima biti teleport u igru. Barem se nadamo.
foto: Sanja Mugoša
Intervju: Andrijana Kovrlija
@andrkovr
Fotografije: Studio Gazar
Midheta Agić Gazar
Deset godina nakon prvog razgovora za Plezir, i pet od prethodnog, razgovarala sam sa Midhetom Agić o, pa uopšteno govoreći, kontinuitetu. Ako počnemo od prvog razgovora kada je govorila iz ugla modne blogerke koja je tek naslućivala ljubav prema enterijerima, preko vlasnice mladog brenda Gazar, koji tek stasava do autorke i vlasnice brenda čiji se radovi danas nalaze u galerijama u Njujorku i Parizu, kontinuitet o kojem je ovde reč je prevashodno: promena. Dotakle smo se odnosa prema glini i samom procesu rada sa istom, zaokretu ka simetričnim formama, utiscima sa učešća na Salone del Mobile u Milanu, novitetima i Gazaru kroz pet godina.
Hajde da počnemo hronološki i zajedno napravimo svojevrstan presek stanja u ovom trenutku, deset godina od prvog razgovora za Plezir. U intervjuu 2016. iz ugla modne blogerke govorila si o modi, traženju ličnog stila, bojama i tome da tvoja ljubav prema modi evoluira i da počinješ da se zaljubljuješ u enterijere uz opasku „sumnjam da će mi se ovolika količina ljubavi prema enterijerima provući neopipljivo“. Zatim u razgovoru 2021. Gazar se već „desio“, te si govorila o njegovom nastanku – putu od ideje do vlastitog brenda, meditaciji, strpljenju, želji da se posvetiš pisanju, i znanjima i veštinama koje si stekla te promenama koje su se dogodile. Gde si danas ti na tom putu i gde je Gazar?
Kada gledam unazad, sve mi deluje kao da je imalo logiku koju nisam mogla da vidim dok sam živela unutar nje, kao da su sve te faze bile deo jednog kretanja koje je znalo kuda ide čak i kada ja nisam. Moda me je naučila da posmatram formu, proporciju, to kako neka stvar stoji u prostoru i kako razgovara s telom ili s okolinom koja je okružuje. Ali moda je i svet koji se kreće jako brzo, koji živi od sezone do sezone, i ja sam u nekom trenutku počela da
osećam da me ta brzina udaljava od stvari koje me zapravo zanimaju. Enterijeri su bili sledeći prirodan korak jer su me zanimala ista pitanja samo u drugom razmeru i s drugačijim odnosom prema vremenu. Prostor ne menja kolekciju dva puta godišnje. Predmet koji uđe u neki dom ostaje tamo godinama i razgovara s tim prostorom na način koji se polako razvija. Gazar se nije desio kao svesna odluka nego kao nužnost, kao nešto što je već bilo tu i samo čekalo da mu dam ime i prostor i formu. Danas, deset godina posle tog prvog razgovora, osećam da je rad dobio neku vrstu gravitacije koje, ranije nije imao, da predmeti koji izlaze iz studija nose više tišine i više sigurnosti u isto vreme. Gazar je sazreo polako i bez žurbe, i mislim da se to vidi.
Neretko govoriš o tome da te, od prvog kontakta sa glinom, upravo ona vodi i na izvestan način diktira forme koje stvaraš. Da li se i kako tvoj odnos prema ovom materijalu i samom procesu menjao od prvog susreta do danas?
Glina je bila prvi materijal koji me nije pitao šta hoću i koji nije čekao moje instrukcije da bi počeo da odgovara. Sve
ostalo što sam radila u životu imalo je logiku koja je dolazila spolja, pravila, očekivanja, okvir unutar kojeg se krećeš, a glina jednostavno reaguje na pritisak, na temperaturu, na vlagu, na brzinu kojom prilaziš. U početku sam se borila s tim puno, pokušavala sam da namećem forme koje sam zamišljala unapred, crtala sam, planirala, i svaki put bih za rukom dobijala nešto drugačije od onog što sam imala u glavi. Dugo sam to doživljavala kao neuspeh dok nisam shvatila da to nije pogreška nego razgovor, da mi materijal govori nešto što ja sama nisam znala da znam. Vremenom sam naučila da prepoznajem taj trenutak u procesu kada treba pustiti i kada treba insistirati, i ta ravnoteža između volje i prepuštanja je verovatno ono što se na kraju vidi u gotovom predmetu. Danas mi je odnos s materijalom mnogo mirniji nego što je bio, manje je napetosti i manje borbe, ali ne zato što sam odustala od namere nego zato što sam naučila da nameru prenesem drugačije, bez sile. Mislim da se to vidi u radu i da svaki period mog odnosa prema glini ostavlja trag koji se može čitati ako se zna gledati.
S tim u vezi, u poslednjoj kolekciji primećuje se znatno više simetrije u predmetima koje stvaraš kao i bojama odnosno glazurama koje koristiš – kako je došlo do pomeranja od asimetričnih „organskih“ formi?
Primetila sam u nekom trenutku da sam počela da tražim mir unutar samog predmeta, a ne samo u prostoru koji će taj predmet zauzeti. Asimetrija nosi određenu napetost i energiju koja je bila jako važna u ranijim fazama rada, bila je to neka vrsta iskaza, dokazivanje da forma može biti živa i nepredvidiva i da to nije nedostatak nego kvalitet. Ali u nekom trenutku ta napetost je počela da mi govori nešto drugo, počela je da govori da sam je već razumela i da je vreme da postavim drugačije pitanje. Simetrija mi je donela nešto što nisam očekivala kada sam joj prvi put prišla, donela mi je onaj zvuk koji se smiruje, onu vrstu tišine koja nije prazna nego puna. Glazure su deo tog istog kretanja. Počela sam da radim s tonovima koji se ne takmiče sa formom, nego je podržavaju, koji je skoro pojačavaju kroz svoju suzdržanost, i otkrila sam da ta suzdržanost može biti jako glasna na pravi način. Ne bih rekla da se udalja-
vam od organskog jer glina uvek ostaje živa bez obzira na sve što joj radiš, ali sad me zanima šta se dogodi kada toj živosti date okvir, kada je ne ukrotite nego je samo kanališete u nešto što ima i drugačiju vrstu reda. To je pitanje s kojim radim u ovom trenutku i još uvek ne znam gde će me odvesti.
Upravo dve vaze iz poslednje kolekcije našle su se ove godine na Salone del Mobile. Kako je došlo do učešća i kakve utiske donosiš iz Milana?
Učešće na Salone del Mobile je došlo kroz saradnju s bosanskohercegovačkim brendom Zanat, i koja se ove godine realizuje već drugi put zaredom. Iz tog odnosa koji je najpre bio razgovor, pa je onda postao nešto konkretno, nastalo je učešće koje ne bih mogla da zamislim bez te veze jer Zanat donosi jedan specifičan pristup zanatskoj produkciji, koji se jako dobro slaže s načinom na koji Gazar razmišlja o predmetu i o procesu. Milano je grad koji zna razliku između onoga što izgleda dobro i onoga što jeste dobro i to osećate čim uđete u bilo koji prostor tokom Fuorisalonea, taj grad ima jako razvijen filter za istinitost u oblikovanju. Bilo je jako
zanimljivo gledati kako različiti ljudi stoje pred istim objektima i svako od njih prima nešto drugačije, a predmet ostaje isti, ne pokušava da objasni sebe različito različitim ljudima. Odnela sam iz Milana pre svega potvrdu da objekat može da stoji sam za sebe bez konteksta koji ga objašnjava, bez naracije i bez etiketa, i da to samo po sebi dovoljno govori.
Pored vaza, praviš i lampe, lustere, a na sajtu kao nagoveštaj može se pronaći i jedan sto i ručke odnosno kvake u obliku školjke. Šta
nam još
Gazar studio sprema u budućnosti?
Gazar se kreće prema predmetima koji imaju funkciju, ali koji ne žele da budu samo funkcionalni, koji imaju neku vrstu prisustva koje nadilazi njihovu upotrebnu vrednost, a da je pri tom ne negira. Lampe i lusteri su me uveli u pitanje svetlosti, što je potpuno nova vrsta dijaloga s prostorom jer svetlost menja sve oko sebe i sama se menja, zavisno od toga sa čim razgovara. Sto koji se pojavljuje na sajtu je predmet oko kojeg razmišljam jako dugo i jako
polako jer sto nosi drugačiju težinu od vaze ili lampe, on ne samo da zauzima prostor, nego ga i organizuje, on diktira kako se ljudi kreću oko njega i kako žive u prostoru koji ga okružuje. Kvake u obliku školjke su nastale skoro slučajno, iz ideje koja me je naterala da razmislim o dodiru na potpuno drugačiji način, jer kvaka je možda najintimniji element koji postoji, to je jedini deo u enterijeru koji hvatate rukom svaki dan, i ta misao me jako zainteresovala. Sve što dolazi iz studija dolazi tim tempom, bez unapred postavljenih kalendara i bez kolekcija koje se moraju ispoštovati u nekom roku. Materijal i proces diktiraju ritam, a ja pokušavam da ga slušam.
Tvoji radovi neretko se mogu videti u stranim časopisima i portalima koji obrađuju teme uređenja enterijera. Ko su pretežno poštovaoci i kupci objekata koji izlaze iz Gazar studija?
Gazar je trenutno fokusiran na strano tržište i to nije bila strategija nego nametnut ishod, strani kupci i strani prostori su nas pronašli pre nego što smo se i stigli predstaviti. Sjedinjene
Države su trenutno najveće tržište, delimično i kroz saradnje s galerijama u Njujorku koje su otvorile jedan potpuno drugačiji vid prisustva od onoga što donosi digitalna vidljivost. Slično je i s Parizom, gde saradnja s galerijama donosi kontekst koji predmetu daje prostor da bude viđen na pravi način.
Gazar nije nastao iz neke konkretne tradicije koju sam nasledila ili iz estetike koja pripada ovom podneblju, nastao je iz ličnog odnosa prema materijalu i prema formi, i možda je upravo ta sloboda od konteksta ono što omogućava da ga različiti ljudi u različitim sredinama prepoznaju kao svoje. Ne razmišljam previše o tome zašto je tako, ali kada vidim gde predmeti završe i u kakvim prostorima žive, osećam da su pronašli prava mesta i da je to važnije od bilo kakve strategije koja bi ih tamo odvela.
Hoćemo li odmah da zakažemo intervju za 2031. i napravimo pretpostavku ili želju o temama tadašnjeg razgovora?
Volela bih da za pet godina imam razgovor u kom ne govorimo toliko o tome šta Gazar radi nego o tome šta je Gazar postavio kao pitanje u prostoru i u kulturi oko sebe, koja su pitanja koja
studio otvara a ne samo koji predmeti iz njega izlaze. Radujem se tom razgovoru iskreno i bez rezerve, ma šta vreme do tada donelo i ma kuda nas sve odvelo u međuvremenu. Ovi razgovori koji
se ponavljaju na svakih nekoliko godina imaju neku posebnu vrednost za mene, jer funkcionišu kao ogledalo koje ne laže, podsete me odakle sam krenula, šta sam mislila da znam, a nisam, i šta sam naučila, a da toga nisam bila ni svesna dok se učenje dešavalo. Ne volim da pravim pretpostavke o tome gde ću biti i šta ću raditi za pet godina jer sam naučila da život i materijal imaju svoje planove koji su često bolji od mojih, ali jedno znam sigurno i to je da ću i dalje biti u studiju, i dalje razgovarati s glinom i i dalje postavljati ista pitanja samo na malo drugačije načine.
Kristali u prostoru
priča o prostoru, materijalima i atmosferi enterijera
U vremenu u kom sve više govorimo o održivosti, prirodnim materijalima i prostoru koji ima smisao, zanimljivo je koliko se kristali spontano vraćaju u savremene enterijere - ali na potpuno drugačiji način nego ranije.
Danas ih ljudi ne biraju samo zbog simbolike koju nose, već zbog atmosfere koju stvaraju. Slično kao što pažljivo biramo drvo, kamen, lan, miris za dom ili omiljeni komad nameštaja, kristali postaju deo prostora koji želimo da osećamo kao svoj.
„Kristalni vuk” je nastao upravo iz tog pogleda na minerale - više kao prirodne objekte sa karakterom nego kao prolazan trend. Ono što me je oduvek privlačilo kod kristala jeste činjenica da nijedan komad ne može biti identičan. Svaka struktura, pukotina, promena boje i način na koji reflektuju svetlo nastajali su hiljadama godina, bez mogućnosti masovne reprodukcije. U vremenu hiperprodukcije, to mi deluje posebno dragoceno.
Zato danas kristale često posmatram kao spoj prirode, dizajna i ličnog rituala. Rozenkvarc pored kreveta može prostoru dati topliju atmosferu, opsidijan i šungit često završavaju u radnim prostorima zbog osećaja fokusa i stabilnosti, dok velike sfere i sirove stene funkcionišu gotovo kao skulpturalni detalji koji prostoru daju identitet.
Možda je upravo zato odnos prema kristalima danas mnogo prizemniji i iskreniji nego ranije. Ljudi ih ne traže da bi „prome-
nili život preko noći”, već da bi svoj prostor i svakodnevicu učinili mirnijim, lepšim i više svojim.
Kroz „Kristalni vuk” želim upravo to - da prirodni minerali pronađu svoje mesto u modernom životu, kroz estetiku, atmosferu i osećaj povezanosti sa prostorom u kom živimo.
Piše: Simona Simić, pejzažna arhitektica i osnivačica brenda Kristalni vuk
Ivana Jelić Katić
IJK studio na milano design week-u
Piše: Nevena Pajić @pajicnevena
foto: Emilija Stanišić
Emilija Stanišić
foto:
Uvek kada pišem prepuštam se svom osećaju jer takoreći prisustvujem događaju, imam priliku da dotaknem osobu okojoj pišem, rukujem se, prozborim nekoliko reči, što mi pomaže da kroz kratke crtice i unutrašnje zapise bolje prenesem šta sam doživela. Nekada su prilike malo drugačije, pa fotografija i stvaralaštvo pričaju svojim jezikom. Tako je bilo ovog puta.
Ivana Jelić Katić je umetnica i dizajnerka svetlosnih instalacija koja živi i stvara u Beogradu, a čiji rad spaja monumentalne razmere sa komponovanom formom. Uplićući lično i spoljašnje, ona stvara instalacije koje čine jedno sa lokacijom, uklapajući se kao deo slagalice uambijent, kao i skulpturalne objekte koji transformišu prostore oblikujući atmosferu.
Utemeljena na arhitektonskom senzibilitetu i oslanjajući se na iskustvo, Ivanina praksa prenosi urbano istraživanje ususrete ljudskih, koji se osećaju kako fizički, tako i emocionalno.
Njena instalacija iz Amsterdama „Starry Night“ proglašena je za jednu od 10 najboljih na Dezeen’s Top Installations 2019. godine, dok je instalacija „Street Lights“ postala trajna javna postavka u Beogradu.
Dok se šetate evropskim i svetskim pre-stonicama umetnosti, arhitekture i sporta srešćete i nju, Ivanu. To je nezaobilazno. Osvetljava nam staze i pravi putokaze, jer su njena dela deo postavke gradskih površina, neraskidivi deo koji obogaćuje umetničku sliku, dešavanja i pejzaž gra-da. U ovom slučaju nekoliko.
Ivanini radovi su predstavljeni u: Amsterdamu na Light Festivalu, Singapuru - iLight Singapore, Milanu - the XXI Triennale di Milano, Pragu - Prague Quadrennial, i u Beču. Svaka njena postavka izgleda opipljivo i živo kao da se kreće, diše, poziva vas da zakoračite, da se krećete, da je doživite. Ivanine skulpture i instalacije su iz ateljea izmeštane i otkrivene da osvetlja-vaju javne površine, čineći deo jednog grada, oblasti, ali nas je ove godine sve iznenadila, predstavljajući nam delo intimnijeg, svedenijeg, bliskog i toplog komada koji živi sa nama u našem individualnom svetu, kao njegov neizostavni deo. O njenim iskričavim inspiracijama, radovima i nedavnom učešću na Milano Design Week-u, čitajte u nastavku.
Kada predmet ima izraženu
formu i deluje kao skulptura, način na koji mu pristupamo se
menja
Odakle dolazi inspiracija vezana za svetlosne instalacije?
Inspiracija za svetlosne instalacije kod mene najčešće ne dolazi iz unapred zamišljene umetničke ambicije, već iz samog zadatka, konteksta i prostora. Kao arhitekta, uvek sam imala potrebu da odgovorim na konkretan izazov i budem u službi korisnika prostora. Upravo taj spoj ograničenja i apsolutne slobode mi je najuzbudljiviji - dobijete temu, okvir i kontekst, a sve ostalo je na vama. Svetlost je vremenom postala medij kroz koji najdirektnije mogu da utičem na atmosferu i emociju.
Kako se i gde ona probudila? Gde je prvi put i ka čemu zasvetlila?
Mislim da se ta vrsta osetljivosti probudila još tokom detinjstva, kroz duga i spora leta na Zlatiboru u porodičnoj vikendici. Tamo sam naučila da posmatram okruženje, svetlost, promene tokom dana i godišnjih doba. Veliku ulogu imali su i priroda, ali kuća u kojoj su se susretali elementi tradicionalne arhitekture i predmeti koji predstavljaju nešto trajno i ustanovljeno, sa moder-
nim jugoslovenskim komadima kojima se kuća postepeno opremala - predmetima koji su tada simbolizovali napredak i obećanje budućnosti. Istovremeno, sa svih strana dopirao je uticaj savremenih trendova i estetike sveta koji ulazi u novi milenijum, u trenutku snažno okrenutom futurizmu. Taj spoj različitih estetskih i vremenskih slojeva koje sam tada pažljivo posmatrala stvorio je veliku širinu u mom razumevanju lepog i logičnog kroz različite stilove. Sa druge strane, u stanu u Beogradu oduvek sam bila okružena knjigama o klasičnoj umetnosti i likovnim radovima moje mame iz perioda kada je studirala na Fakultetu primenjenih umetnosti. Verujem da je taj uticaj kasnije oblikovao radove u kojima se referišem na poznata umetnička dela, ali i način na koji svoje radove predstavljam.
Kako ostaješ radoznala i otvorena prema promenama?
Iako mi deluje da „trend“ u poslednje vreme dobija negativnu konotaciju, imam potrebu da pratim nove primere iz oblasti public art-a i dizajna, uvažavam sadašnji vremenski kontekst, jer
smatram da je neizbežan. Umeće je prepoznati pravi trenutak unutar jednog trenda.
Na koji način sklapaš i projektuješ celu zamisao, instalaciju, skulpturu i kako je izgledao tvoj razvojni, karijerni put?
Veliki udeo u načinu na koji prevodim ideje u finalni rad, formiran je tokom studiranja na Arhitektonskom fakulte-
tu Univerziteta u Beogradu. Odbrana projekta - a to podrazumeva dugi niz projektantskih odluka - zasniva se na širokom promišljanju različitih konteksta. Pored prostornog, tu su uvek i društveni, psihološki, ekonomski, politički i stilski aspekti.
Ono što mi je bilo veoma značajno jeste diskutovanje o različitim idejama sa kolegama studentima. Čini mi se da su u tom periodu i okruženju, najvažnija valuta bili znanje i kritičnost. Na sajtu fakulteta, 2014. godine, bio je objavljen poziv za predstavljanje Srbije na Praškom kvadrijenalu dizajna scene i zvuka naredne godine. Verovatno je to bio trenutak kada sam prvi put prešla iz strogo arhitektonske struke ka polju umetnosti. Sa koleginicom sam poslala predlog koji se odnosio na urbanizam i arhitekturu Beograda, ali u formi interaktivne instalacije u enterijeru. Kilometri kompjuterski iscrtanih beogradskih fasada
projektovani su tako da se polako horizontalno kreću po zidovima Kafkine kuće u Pragu. Posetioci su bili pozvani da flomasterima precrtavaju, ucrtavaju, dopisuju ili koriguju postojeće stanje prikazano kroz tehničke crteže. Na kraju dana, kada bi projektor bio isključen, na zidovima je ostajala silueta grada koju su građani zajednički iscrtali - slika njihovih impresija nastala oslanjanjem na postojeće stanje.
Tom instalacijom afirmisana je ideja da javni prostor mora konstantno da se promišlja i da njegovi korisnici budu sistemski uključeni u njegov razvoj. Instalacija je kasnije izvedena i u drugim gradovima - Beču, Sarajevu i Milanu u okviru XXI Triennale di Milano 2016.
Nakon toga prijavila sam se na konkurs Festivala svetla u Amsterdamu, koji je ponovo bio objavljen na jednom arhitektonskom sajtu na kojem sam pratila pozive za klasično projektovanje. Po već ustanovljenom principu pristupila sam definisanju instalacije kao jednačini sa tri nepoznate: poruka, kontekst i tehnički okvir.
Poruka, u medijumu
sve-
tla, bila je jasna - vratiti zvezde u grad koji ih je izgubio usled svetlo
snog zagađenja.
Kontekst je bila Holandija, što sam automatski povezala sa Van Gogom i njegovom „Zvezdanom noći“. Tehnički okvir činili su vodootporni LED pikseli pričvršćeni na akrilne štapiće, njih 1400, što je bio čest element na festivalima tog tipa. Rezultat je bila instalacija koja je, lebdeći iznad kanala u centru Amsterdama, stvarala nostalgičnu i romantičnu atmosferu. Projekat je finansijski podržao i Muzej Van Goga u Amsterdamu.
Krajem 2019. godine instalacija se našla na Dezeen-ovoj listi deset najboljih
instalacija godine, zajedno sa Banksy-jevim radom, a zatim je izlagana u Belgiji, Šangaju i SAD-u.
Gledajući tvoje fotografije i postavke na Instagramu, stekla sam utisak prelamanja i prelivanja oblika koji dovode do povezivanja. Da li je to i bila zamisao?
Drago mi je ako se u radovima osećaju povezivanje i prelivanje oblika, jer je to zapravo veoma blisko onome što želim da postignem. Imam manir da izvor svetla koristim kao medijum kojim prenosim poruku, radije nego kao sredstvo za osvetljavanje nekog motiva. Nijedna moja instalacija nije naknadno
osvetljena - ona sama emituje svetlost, sa velikim obzirom prema okruženju u kome se nalazi. Zamišljene su tako da budu usklađene u razmeri, intenzitetu svetla i oblikovno, tako da posmatrač postane deo njih, da u njima oseti atmosferu ili bliskost.
Ne mogu da se ne zapitam, da li poriv za dizajn svetlosnih instalacija dolazi iz detinjstva, bajki, priča o čarobnim lampama koje povezuju, daruju, razgrću mrak i čine neustrašivim?
Verujem da sigurno postoji i ta dečja dimenzija, da je način primarnog vizuelnog sagledavanja formiran u detinjstvu. Međutim, promišljanje sveta i mo-
tiva koji bi bili inspirativni nešto je što se konstantno razvija.
Prateći tvoje svetlosne korake, stižemo do Amsterdama. Da li je početna ideja bio spomen Park Kadinjača?
Instalacija u Amsterdamu nije direktno inspirisana Kadinjačom već pre svega temom svetlosti i nedostatkom zvezdanog neba u velikim gradovima zbog svetlosnog zagađenja. Kada sam dobila kontekst Holandije, prirodno sam ga povezala sa Van Gogom i „Zvezdanom noći“. Ideja je bila da se zvezde simbolično vrate u grad. Tako je nastala instalacija „Starry Night“ - 1400 svetlećih piksela iznad kanala u Amsterdamu, koji su kreirali romantičnu i pomalo nostalgičnu atmosferu.
Instalacija u Singapuru „Keep on Moving“ se nalazi na mestu koje spaja sport, rekreaciju, park i vodu osvetljavajući pokret kako fizički, tako i spiritualni. Reci nam više o ideji za ovu instalaciju.
Ohrabrena uspehom rada „Starry Night“, preorijentisala sam se na festivale svetla i poslala predlog za festival u Singapuru. Kako je tema bila veoma široko postavljena, fokusirala sam se na kontekst i korisnike prostora.
Marina Bay je u večernjim satima ispunjena rekreativnim trkačima, što me je podsetilo na hronografiju Etjena Žila Mareja i njegova istraživanja anatomije pokreta ljudskog tela pri trčanju. Želela sam da taj fotografski zapis prevedem
u prostornu instalaciju i zadržim osećaj dinamike, iako se pokret sada pojavljuje u mnogo većoj razmeri i u trodimenzionalnoj formi, gotovo na granici skulpture. Instalacija duga 18 metara bila je postavljena uz samu stazu i funkcionisala je kao svojevrsna podrška i motivacija prolaznicima i trkačima.
Preko Amsterdama i Singapura vraćamo se do srpske prestonice i tvoje skulpture visokih lampi crvene, žute i plave boje.
Prvi put mi se ukazala prilika da kroz konkurs za lokalne umetnike osmislim skulpturu koja bi trajno ostala u javnom prostoru, a ne bila privremena instalacija. Pošto sam i dalje bila u fazi intenzivnog rada sa svetlom, pošla sam od osnovnog motiva svetla u urbanom prostoru - ulične svetiljke. Istražujući istoriju Beograda, pronašla sam izgled prve električne svetiljke kod nas: starinske kandelabre u klasičnom stilu sa kraja 19. veka. U novoj interpretaciji, ona ide korak dalje od svoje osnovne funkcije osvetljavanja i bezbednosti. Grupacijom od 27 sferičnih kugli na vrhu formira pikselizovano srce kao
simbol ljubavi, prijateljstva i digitalne komunikacije. Dodate boje unose razigranost i dodatno naglašavaju emociju koju ta eklektika budi. U kontekstu savremenog razvoja grada, ove svetiljke za mene predstavljaju i promišljanje identiteta Beograda - odnosa između nasleđa, savremenosti i načina na koji grad nastavlja da se oblikuje.
Povod za naš razgovor je i tvoje nedavno učešće na Milanskoj nedelji dizajna. Poput skidanja bele draperije, tu je otkriće predmeta koji nije instalacija, već komad nameštaja posve neobičnog izgleda, koji svojim talasastim oblikom može biti i ukras, skulptura koja pre svega ima svoju praktičnu namenu.
Predstavljanje na Milanskoj nedelji dizajna bilo je veliko profesionalno iskustvo, ali i prirodan nastavak mog interesovanja za prostorne objekte. Stalak koji sam predstavila nije klasična instalacija, već funkcionalan predmet koji zadržava skulpturalnost. Interesovalo me je kako jedan svakodnevni predmet može postati prostorni akcenat i nosilac atmosfere.
Kako se dogodio prelaz ka dizajnu nameštaja?
Prelaz ka dizajnu nameštaja dogodio se prilično prirodno, iz lične potrebe. Tražeći stalak za odeću za sopstveni prostor, pregledala sam brojne poznate i manje poznate komade i primetila zajednički obrazac u njihovom predstavljanju. Proizvod je gotovo uvek prikazan ili potpuno prazan - pri čemu se ta praznina i oseća ili minimalno korišćen, sa savršeno stilizovanim komadom odeće, što je daleko od stvarne upotrebe. U praksi, stalak za odeću često bude
pretrpan, tako da njegov oblik gotovo nestaje. Moj predlog bio je da stalak bude oblikovan poput uredno padajuće draperije, koja je samodovoljna i koja se, čak i kada nije u upotrebi, ponaša kao skulptura.
Kakav je osećaj biti izlagač u Milanu, posetiti sajam Salone del Mobile, kao i predstaviti svoj dizajn i ideju na Fuorisalone? Kako grad koji slavi dizajn i kreaciju, ali i ti sa njime dišeš?
Milano, tokom Salone del Mobile i Fuorisalone-a, funkcioniše kao ogromna živa scena dizajna. Ceo grad diše u ritmu kreativnosti, susreta i razmene ideja. Poseban je osećaj biti deo tog sistema, gde se na svakom koraku susreću dizajneri, arhitekte, umetnici i proizvođači iz celog sveta. To je prostor ogromne energije i inspiracije.
Stalak za odeću koji si predstavila u Milanu je prototip napravljen u 3D formatu. Kakav je dalji ples i pokret što se tiče razvojnog puta stalka? U kakvom ruhu i materijalu će živeti?
Osnovna ideja je da bude izrađen od jednog komada čeličnog lima, talasa -
sto sečenog i ritmično zakrivljenog, a zatim plastificiranog u različitim tonovima. Interesuje me dalji razvoj u pravcu različitih tekstura, boja i prostornih interpretacija.
Kako se rodila ideja za formu?
Ideja za takav oblik stalaka pojavila se iz razmišljanja o predmetu koji je uvek prisutan u domu, a gotovo nikada nije istinski viđen. On je funkcionalan i svakodnevan, ali obično skriven ispod garderobe. Želela sam da mu dam novu ulogu - da postane vidljiv, samodovoljan i estetski značajan čak i kada nije u upotrebi.
Na koji način će se garderoba skladištiti i živeti u skladu sa njim?
Zamišljeno je da odnos korisnika prema garderobi bude drugačiji i nežniji.
Kada predmet ima izraženu formu i deluje kao skulptura, način na koji mu pristupamo se menja - odeća se pažljivije bira, postavlja i organizuje. Arhitektonski gledano, stalak unosi mekoću i volumen u prostore kojima to nedostaje.
Šta nam Ivana novo sprema i u kom pravcu će se nove ideje graditi i postavljati?
Trenutno me najviše zanima prostor između umetnosti, arhitekture i funkcionalnog dizajna. Volela bih da nastavim da razvijam projekte koji imaju jaku prostornu i atmosfersku komponentu, bilo da su u pitanju svetlosne instalacije, javne skulpture ili funkcionalni predmeti. I dalje me najviše privlače projekti koji nastaju iz konkretnog konteksta i dijaloga sa ljudima i prostorom.
foto:
Ivana
Jelić
Mare•Vela je brend spore mode inspirisan morem i jedrenjem. Osnovan je 2017. godine sa željom da kroz odgovornu modu promoviše zaštitu životne sredine, smanjenje prekomernog konzumerizma i osnaživanje žena u lokalnoj zajednici. Naši ručno pravljeni komadi u unikatnim i limitiranim serijama nose priču o moru kao simbolu slobode, sporijeg života, ravnoteže i povezanosti sa prirodom. Posetite nas u Višnjićevoj 2a u Beogradu i izaberite modu koja traje.
Višnjićeva 2a, Beograd
Intervju:
Teodora Kovrlija
@teodora_kovrlija
Fotografije:
Zorana Vujatović/ Šumska keramika
Šumska keramika je produžetak života u šumi
Moja sagovornica, Zorana Vujatović već godinama živi u skladu sa sobom, slobodnim životom u šumi sa svojim partnerom i brojnim životinjskim prijateljima. Pre izvesnog vremena pokrenula je brend nesavršenih upotrebnih komada od gline, sa interesantnim glazurama koje neretko nalikuju na akvarel ili pak prizore fenomena poznatog kao Aurora borealis, koji je jednostavno nazvala Šumska keramika. Priča o glini i stvaranju komada pažljivo, meditativno i uz otiske ruku bio je povod za ovaj razgovor, kao i činjenica da će Zorana i njen partner uskoro sa svojim konjima, psima, mačkama i jednom ovcom krenuti na uzbudljiv put – avanturu od Hrvatske do obala Atlantskog okeana. Kako izgleda njen stvaralački proces, šta joj se dopada kod rada sa glinom i kako će se istom baviti u pokretu, otkrićete u razgovoru koji sledi.
Vaš susret s glinom dogodio se najpre kroz gradnju, kada ste sa svojim partnerom gradili kuću od slame sa ilovačom u kojoj ste kasnije živeli, a onda i naizgled slučajno kroz kurs grnčarstva. Šta vas je navelo da se zaljubite u zemlju kao materijal i pokrenete vlastiti brend upotrebne keramike
Shumska keramika?
Mislim da se moj odnos prema glini zapravo nije dogodio kroz keramiku nego mnogo ranije kroz zemlju samu, kako i spominjete. Kada smo gradili kuću od slame i ilovače, prvi put sam osjetila da materijal može imati gotovo ljudski karakter. Zemlja nije predvidiva i ne možeš je potpuno kontrolirati, ali ako je slušaš, vraća nevjerojatnu toplinu i osjećaj doma. Kasnije sam, sasvim slučajno, završila na tečaju keramike i tu se dogodio klik. Shvatila sam da kroz glinu mogu spojiti sve što volim: ručni rad, funkcionalnost, estetiku, prirodne teksture i sporiji način života. Tako je nastala Shumska keramika kao produžetak života koji već živimo.
Najviše pažnje obraćam na osjećaj koji komad ostavlja u ruci. Važno mi je da predmet ima karakter ali i da ga stvarno želiš koristiti svaki dan. Da šalica dobro sjedne u ruku, da tanjur ima težinu koja djeluje smirujuće, da površina ostane zanimljiva i nakon stotog korištenja. Ne zanima me sterilno savršenstvo. Volim male nepravilnosti koje podsjećaju da je predmet nastao ručno i polako. Također sam opsjednuta glazurama i načinom na koji reagiraju u peći, taj dio procesa mi je istovremeno najljepši i najstrašniji.
Na koji način je život u šumi uticao na odnos prema materijalu, oblike i estetiku koju negujete?
Na šta posebno obraćate pažnju i šta vam je važno prilikom oblikovanja svakog komada?
Život u šumi me naučio da priroda nikada nije ,,previše”. U gradu sam prije često težila čistim, kontroliranim formama, a ovdje sam počela primjećivati koliko su organski oblici zapravo savršeni. Kora drveta, kamen, magla, mokra zemlja, spaljeno drvo, mahovina, sve to nesvjesno ulazi u moj rad. Mislim da se to vidi i u bojama koje koristim. Nekada nisam mogla podnijeti plavu boju, a danas joj se stalno vraćam kroz glazure jer me podsjeća na dubinu vode,
večernje nebo i neku vrstu tišine koju sam naučila cijeniti tek ovdje.
Po formalnom obrazovanju ste profesorka engleskog i istorije, ali imam utisak da vam od ruke idu i sve one aktivnosti u kojima je uključena preciznost, manuelni rad i kreativnost, pa tako uz već pomenutu Šumsku keramiku stvarate i džempere od vune, u skandinavskom stilu, koji izgledaju
zaista impresivno. Da li ste razmišljali da napravite neku kolekciju koja bi na neki način kombinovala ova dva materijala?
Zapravo jesam razmišljala o tome i ideja mi je jako bliska. Vuna i keramika imaju nešto zajedničko. Obje traže vrijeme, strpljenje i prisutnost, a i jedna i druga nose trag ruku. Voljela bih jednog dana napraviti malu kolekciju, koja bi spojila keramiku i vunene elemente kroz fotografije, teksture ili čak funkcionalne detalje. Ne nužno na doslovan način, nego kroz atmosferu i osjećaj topline doma. Mislim da ljudi danas traže upravo to, predmete koji djeluju umirujuće i stvarno žive s tobom.
Nedavno ste imali priliku da restoran
Primitivo oplemenite vašim komadima upotrebne keramike. Kako je došlo do saradnje sa Markom Romulićem, i kako je izgledao čitav proces?
Suradnja s restoranom Primitivo dogodila se vrlo spontano. Marko Romulić je prepoznao estetiku mog rada i javio se s idejom da zajedno napravimo keramiku koja neće biti samo „servis”, nego dio iskustva restorana. To mi je
bilo posebno zanimljivo jer restoranska keramika mora pronaći balans između estetike i izdržljivosti. Proces je uključivao puno razgovora o hrani, teksturama, bojama i načinu serviranja. Volim takve suradnje jer keramika tada prestaje biti samo objekt i postaje dio atmosfere i priče.
Na društvenim mrežama ste najavili da uskoro krećete na put iz vašeg šumskog doma i Hrvatske, ka Atlantskom okeanu i da na taj uzbudljivi put krećete na konjima, i da će uz vas i vašeg partnera ići i psi, mačke, ovca Marica i nekoliko kokoški. Na koji način ćete u narednom periodu razvijati kreativnu praksu, da li nameravate
da nastavite sa keramikom bavite i u pokretu?
Mislim da će se moja kreativna praksa nužno promijeniti kroz putovanje, ali ne vjerujem da će stati. Keramika me naučila da stvaranje ne mora uvijek biti vezano uz jedno mjesto. Vjerojatno neću moći raditi produkciju kao sada, ali želim dokumentirati put, skupljati teksture, zemlju, boje i priče putem. Privlači me ideja sporog stvaranja u pokretu, možda kroz male serije, skice, fotografiju ili rad s lokalnim glinama gdje god budemo prolazili. Mislim da će to putovanje dugoročno promijeniti moj rad.
Kako izgleda priprema za takvu avanturu, kakav je vaš doživljaj i ideja doma u pokretu?
Priprema za ovakvu avanturu je istovremeno logistički kaos i veliko emocionalno preslagivanje. Kada putuješ sa životinjama i u malom kamperu, počneš vrlo brzo shvaćati što ti je stvarno potrebno. Ideja doma mi se potpuno promijenila posljednjih nekoliko mjeseci. Nekada sam mislila da je dom kuća koju izgradiš. Danas mislim da je dom osjećaj sigurnosti, ritma i ljudi i životinja s kojima dijeliš svakodnevicu. Sve ostalo je promjenjivo.
S tim na umu, planirate li da u svoju praksu uvrstite upotrebu divlje gline, sa kojom ste imali priliku da se susretnete na intenzivnom kursu u Slo-
veniji, kod umetnice Anje Slapničar u Ljubljani?
Apsolutno. Susret s divljom glinom u Sloveniji kod Anje Slapničar mi je otvorio potpuno novi pogled na keramiku. Taj proces je mnogo siroviji, sporiji i nepredvidiviji, ali upravo zato djeluje iskreno i povezano s mjestom iz kojeg materijal dolazi. Jako me privlači ideja da jednog dana radim komade koji doslovno nose geografiju prostora kroz koji prolazimo, da glina postane neka vrsta dnevnika putovanja.
Uz sve što smo ovom prilikom spomenule od događaja koji slede, postoji li nešto čemu se u narednom periodu posebno radujete a što biste želeli da premijerno najavite i podelite sa čitaocima Plezira?
Iskreno, najviše se radujem upravo toj velikoj nepoznanici koja dolazi. Posljednjih godina puno smo gradili, kuću, brend, način života, a sada prvi put svjesno ulazimo u fazu gdje puštamo kontrolu i odlazimo u nešto potpuno otvoreno. Naravno, pripremam i nove kolekcije
keramike i webshop update-ove, ali mi-
slim da će najveća novost biti način na koji ćemo živjeti i stvarati putem. Voljela
bih da ljudi kroz sve što budemo dijelili osjete da je moguće živjeti sporije, bliže prirodi i malo manje po pravilima koja nam se stalno nameću.
Kao devojčica sa 5-6 godina započela sam svoju prvu parfemsku kolekciju. U to vreme, impresionirana mirisom koliko i samim bočicama, započeo je moj ritual testiranja parfema koji bi se našli u mom okruženju. Primećujući moju zainteresovanost mirisima, moja baba koja je celog života bila strastvena ljubiteljka parfema, počela je da mi odvaja svoje bočice i poklanja ih svakog puta kada bi parfem bio pri kraju. Sećam se da sam već u tom uzrastu, pre polaska u školu, sa drugaricom imala dve omiljene igre: biblioteke i parfimerije.
U našoj improvizovanoj parfimeriji su bile izložene staklene bočice sa tom čarobnom tečnošću: Laguna Salvador
Dali, Roma Laura Biagiotti, Gloria Vanderbilt, AnaisAnais i LouLou od Cacharel-a, 1881 od Cerruti-a. Zatim su se kolekciji pridružili i Poeme od Lancôme-a, Eden Cacharel, Organza od Givenchy-a,
Moja olfaktorna priča: -
CK One od Calvin Klein-a, dok su neki od favorita koji su mi obeležili kasne tinejdžerske godine i vreme upisa na fakultet Couture! Moschino, Pure Poison
Dior, Gucci Rush… Kolekcija se s godinama uvećavala, smenjivali su se favoriti, puno je mirisa po kojima pamtim neke ljude i periode svog života, a ono što se za sve vreme nije promenilo jeste želja za istraživanjem novih mirisa i pravljenje svojih kombinacija lejerovanjem. Onda sam u nekom momentu u periodu korone završila kurs prirodnog parfimerstva, što me je ohrabrilo da više eksperimentišem sa eteričnim uljima i prirodnim materijalima, a kao najopipljiviji rezultati tih istraživanja su mirisne sveće od sojinog voska, koje za sebe i bliske ljude pravim u posebnim glinenim posudicama koje sam sama izvajala.
Teodora Kovrlija
U nastavku serijala Olfaktorne priče u goste nam dolazi, Margaux Le Paih Guérin, parfimerka koja stoji iza brojnih originalnih parfemskih kreacija koje volim. Mirisne kreacije za parfemske kuće Sora Dora, BORNTOSTANDOUT, BDK, Versatile Paris, Astrophil & Stella, ono su po čemu je mnogi prepoznaju, ali jedan, jednako uzbudljiv i zanimljiv deo delovanja jeste i angažman na umetničkim projektima koji imaju olfaktornu dimenziju. Jedan od takvih, o kome nam je detaljnije govorila je i projekat oživljavanja izmišljenih mirisa izumrlih biljnih vrsta, kao podsetnik na sve ono što bismo mogli izgubiti usled klimatskih promena. Margo pripada novoj generaciji parfimera, prepoznatljiva je po tome što se ne boji rizika, voli da se igra neočekivanim kon -
trastima a veliki značaj poklanja teksturi. Ono zbog čega najviše cenim njen rad je činjenica da se u njenim mirisima možete prepoznati, doživeti da mirisom priča vašu priču ili oživljava zaboravljeni trenutak, i time osetiti momentalnu emocionalnu povezanost, istovremeno, njeni mirisi ne podsećaju na nešto što ste već mogli osetiti u nekoj bočici parfema, jer ona čvrsto veruje da nije sve već viđeno. Margo radi u timu Flair Paris i za svega nekoliko godina napravila je veliki broj uspešnih kreacija, pa tako na sajtu Fragrnatica možete pronaći čak 68 mirisa koje je kreirala. Verujem da ćemo o ovoj mladoj, talentovanoj parfimerki imati priliku da ispričamo još mnogo priča u budućnosti, a ovim intervjuom otvaramo prvo poglavlje.
Za početak, reci nam kako si se zaljubila u parfeme i suptilnu umetnost pripovedanja kroz mirise.
Zaljubila sam se u parfeme veoma rano. Prvi pravi mirisni šok doživela sam sa otprilike deset godina, kada sam prvi put pomirisala Eau d’Hadrien kuće Annick
Goutal. Bio je to pravi „Madeleine de Proust“ trenutak. U tom času parfem je u mojim očima postao nešto gotovo magično, poput eliksira koji budi emocije. Tada sam znala da želim da stvaram upravo takve eliksire, mirise koji mogu da izazovu snažnu emociju, nešto što ljudi neće zaboraviti.
Parizu. Moji prvi koraci u kreaciji uglavnom su bili zasnovani na voćnim i cvetnim akordima.
Tokom studija imala si priliku da radiš u različitim okruženjima, kako po veličini timova, tako i geografski (Švajcarska, Francuska, Norveška). Koje su ti se, pre svega, kulturološke razlike, ali i razlike u preferencijama mirisnih nota, metodama rada i pristupu kreiranju parfema, najviše istakle dok si radila širom Evrope?
Praktično si odrasla u parfimeriji svoje majke. Kada si prvi put osetila želju da neko iskustvo, mesto ili emociju pretočiš u parfem i kako su izgledali ti prvi koraci?
Parfemi, i mirisi uopšte, oduvek su za mene bili svojevrsna opsesija. Zato je bilo sasvim prirodno da nastavim školovanje na École Supérieure du Parfum u
Tokom studija obavila sam praksu u Naturales-u u Oslu, potom sam radila u Luzi-ju u Cirihu kao analitička parfimerka, pre nego što sam postala parfimerka u Parizu. Samim tim, moje uloge su se značajno razlikovale od mesta do mesta.
U Francuskoj je kreativna kultura veoma prisutna u parfemskim kućama; veliki akcenat stavlja se na koncept, narativ i senzorno iskustvo, uz mnogo prostora za umetnički izraz. Švajcarska
je bila sasvim drugačija. Kao sedište brojnih velikih kuća za razvoj parfema, kultura je tamo orijentisana na tehnički i industrijski aspekt. Rad je precizan i strukturisan i upravo sam tamo mnogo naučila o metodologiji koja stoji iza parfimerije. Norveška je u to vreme i dalje bila prilično distancirana prema parfemima; parfem nije bio toliko duboko utkan u svakodnevni život kao što je to slučaj južnije u Evropi.
Kako je izgledalo tvoje vreme u Seulu i na šta ti taj grad miriše?
Moje putovanje u Seul bilo je zaista dragoceno iskustvo. Grad vrvi od trendova i kreativne energije; to je mesto koje neprestano pokreće nove ideje.
Za mene Seul ima sopstveni mirisni potpis, to je miris korejske hrane, kimčija koji lebdi u vazduhu i čistih, minimalističkih mirisa koji dominiraju lokalnim parfemskim tržištem. Pomalo paradoksalno bilo mi je to što sam upravo zbog brenda Born to Stand Out došla u Seul, a on je sve samo ne minimalistički ili nenametljiv. Bilo je zanimljivo doživeti taj kontrast.
Kada govorimo o gradovima kao mestima susreta i inspiracije, koja mesta su na tebe ostavila najjači utisak svojim olfaktornim mapama?
Bez ikakve sumnje Indija. To je zemlja koja zauzima posebno mesto u mom srcu zbog prisustva brojnih kultura, ljudi i neverovatnog bogatstva senzornog iskustva. Mirisi, ukusi, zvuci, boje - sve je intenzivno, slojevito i preplavljujuće na najlepši mogući način. Indija je nepresušan izvor inspiracije i mislim da nikada neću prestati da je crpim iz nje.
Da li imaš utisak da savremeni gradovi postepeno gube svoj olfaktorni identitet?
Da, globalizacija je zaista dovela do svojevrsne homogenizacije gradova. Isti globalni lanci, isti hoteli, ista brza hrana. Trgovačka ulica u Seulu i ona u Londonu počinju sve više da izgledaju i mirišu isto. Lokalno, specifično i neočekivano postaje sve teže pronaći. Mislim da se to vidi i u parfemskoj industriji, gde su čisti, bezbedni i nenametljivi mirisi preuzeli dominaciju na masovnom tržištu kao neka vrsta olfaktivnog
najmanjeg zajedničkog imenitelja, koji univerzalnu dopadljivost stavlja ispred karaktera.
Ipak, verujem da gradovi zadržavaju ono što bih nazvala nevidljivim mirisnim slojem, nečim što franšize ne mogu da izbrišu. Miris metroa, lokalnih građevinskih materijala, vegetacije, kiše na određenoj vrsti asfalta. Sve je to duboko povezano sa mestom, klimom i istorijom i opstaje ispod površine. Tako da, čak i ako se prvi utisak jednog grada menja, njegova osnova, rekla bih, ostaje ista.
Usled klimatskih promena i nestanka biljnih vrsta, stručnjaci kažu da postoji rizik da ćemo neke mirise ubuduće pamtiti samo zahvaljujući parfimerima. U tom smislu, da li i ti mirise
doživljavaš kao emotivni dokument i svojevrsni trag vremena?
Apsolutno. Verujem da parfem može služiti kao senzorna arhiva biljnih vrsta koje nestaju, ali i kao moćno sredstvo podizanja svesti.
To je zapravo nešto čime sam se i praktično bavila. Sarađivala sam sa Fondation Martell u Konjaku i umetnikom Alexisom Foinyjem na radionici posvećenoj
rekonstrukciji mirisa izmišljenih izumrlih biljaka, pokušaju da zamislimo ono što bismo mogli izgubiti i da taj gubitak učinimo opipljivim kroz miris.
Nedavno je upravo ta ideja bila u središtu trećeg izdanja Prix Flair-a, ponovo sa Alexisom Foinyjem, gde smo kreirali pet različitih mirisa inspirisanih bois
puant-om, biljnom vrstom endemskom za Reunion i Mauricijus kojoj trenutno preti izumiranje.
Kada smo već kod toga, na šta mirišu dvadesete godine 21. veka?
Na sve što je intenzivno i jestivo!
Danas imaš priliku da radiš u inspirativnom okruženju i u sjajnom ženskom timu. Kako izgleda kreativni proces u Flair-u?
U Flair-u je kreativni proces izuzetno slobodan. Svaka parfimerka radi na notama ili brifovima sa kojima oseća posebnu povezanost; nema nametnutog pravca niti kreativnih ograničenja. Svaka od nas radi samostalno, a potom se klijentima predstavljaju rezultati i oni biraju miris koji ih najviše dotiče. Ono što mi se posebno dopada kod takvog pristupa jeste činjenica da klijenti biraju bez znanja o tome ko je šta kreirao. Identitet parfimerke ostaje anoniman kako bi fokus bio isključivo na samom parfemu.
uključuju olfaktornu dimenziju. Koji projekat ti je bio kreativno najinspirativniji?
Nedavno sam sarađivala sa umetnicom Céliom Coette na parfemu čija je tema bio osećaj umora, za izložbu u Art Centre Madeleine Lambert u Vénissieux-u. Ideja je bila da se ta emocija prevede u miris. To je složeno i višeslojno osećanje, a parfem je građen kroz prizmu njenog ličnog iskustva umora. Ceo proces mi je bio fascinantan i upravo takvi projekti me podsećaju zbog čega volim ovaj posao.
Sa kojim sirovinama najviše voliš da radiš, a koje ti predstavljaju izazov?
Volim da radim sa gurmanskim i kožnim notama. Ne umem tačno da objasnim zašto, ali u njima se osećam najprirodnije. Tu sam najopuštenija i najviše svoja. Aromatične note su mi veći izazov, lavanda je dobar primer. Isto važi i za solarne note poput monoi-ja.
Pored saradnji sa parfemskim kućama, radiš i sa umetnicima i kreativcima na različitim projektima koji
Povedi nas malo iza kulisa. Kako izgleda proces upoznavanja različitih sirovina i da li imaš priliku da direktno sarađuješ sa ljudima koji ih nabavljaju?
Versatile Paris Courtesy of Margaux Le Paih Guérin
Srećna sam što radim sa ljudima koji ulažu ogroman trud da bi pronašli izuzetne sirovine širom sveta. Imala sam priliku da putujem u Indiju sa kompanijom Synthite, gde sam upoznala ljude koji beru vetiver, davanu, jasmin i tuberozu i pratila ceo lanac proizvodnje od berbe i cvetnih pijaca do ekstrakcije. To mi je potpuno promenilo odnos prema tim materijalima.
Takođe redovno sarađujem sa Stéphaneom Piquart-om, koji pronalazi retke esencije širom sveta. Njegov rad je fascinantan, a ono što on pronalazi za mene i moj rad kao parfimerke je neprocenjivo.
Tvoj portfolio sadrži veliki broj kreacija. Kako uspevaš da održiš tako visok nivo i umetnički kvalitet, uprkos veoma ispunjenom rasporedu?
Moj svakodnevni život je veoma dinamičan i stalno sam u pokretu, i verujem da je upravo to ono što održava moju inspiraciju. Što sam zauzetija, što više putujem i upoznajem ljude, to imam više ideja. Kreativnost se kod mene hrani novim iskustvima - to dvoje je nerazdvojivo.
Kako „odmaraš“ svoj nos?
Ideja „odmaranja nosa“ mi je pomalo preuveličana. Mislim da je to povezano sa tim koliko često zapravo zanemarujemo svoje čulo mirisa. Većina ljudi ne razmišlja o njemu dok ne približi bočicu parfema pod nos, iako stalno mirišemo tokom dana: u metrou, pekari, supermarketu…To je kao da neko kroz život ide zatvorenih očiju, pa se iznenadi kada ih otvori pred umetničkom slikom i oseti se preplavljeno. Čulo nije umorno, samo je bilo ignorisano. Ipak, kada postane teško razlikovati mirise, najbolja tehnika koju znam jeste da se pomiriše sopstvena koža, na neutralnom mestu. Sopstveni miris tada deluje kao reset za nos i vraća ga na početnu tačku.
Šta želiš da ljudi dožive kada se susretnu sa tvojim parfemima, s obzirom na to da današnja publika, čini mi se, od parfema očekuje ne samo skladnu kompoziciju prijatnih nota, već i novo iskustvo, uzbudljivu priču i osećaj da im se parfimer direktno obraća?
već poznaju. Ljudski mozak prirodno traži poznate reference, to mu daje sigurnost. Ali meni je najveći kompliment kada neko kaže: „Ne podseća me ni na jedan drugi parfem.“
Mnogi misle da je parfemska industrija
već iscrpela sve mogućnosti, i da je već sve isprobano i stvoreno. Ja verujem u suprotno! Smatram da su mogućnosti nepregledno velike. Ono što mislim da otvara te nove mogućnosti jeste stvaranje parfema oko iskustava, a ne samo oko kombinacije nota.
Gold Juice za Born to Stand Out vodi u iskustvo jedenja durijana. Moj Santal za Astrophil & Stella je omaž sandalovini iz Mysore-a, materijalu sa istorijom koji treba poštovati. Rouge Smoking Extrait za BDK govori o jednoj divljoj noći u Pigalle-u, energiji, atmosferi i svemu što to mesto čini živim posle mraka. Tu se, po mom mišljenju, nalazi pravi kreativni prostor.
Iza sebe imaš sedam veoma uspešnih saradnji sa rastućim korejskim brendom BORNTOSTANDOUT. Wabi-Sabi i
Želim da ljudi pomirišu moj parfem i da ga ne mogu povezati ni sa čim što
Filthy Musk su parfemi koji su se brzo izdvojili i čija popularnost ne jenjava
uprkos konstantnom pojavljivanju novih kuća i novih mirisa na tržištu.
Zanimljivo je da ljubitelji parfema prepoznaju DNK ovog brenda. Kako bi ga opisala, šta poseduje svaki BORN-
TOSTANDOUT parfem, pa samim tim i svaki koji si kreirala za njih?
Mislim da magija prepoznatljivog DNK-a brenda Born to Stand Out u potpunosti dolazi od Juna, osnivača i kreativnog direktora. On ima retku sposobnost da vas uvuče u svoj svet i da vas natera da preispitate ono što izgleda kao klasična nota i pretvorite je u nešto oštro, prepoznatljivo i potpuno njihovo. Tajna je njegova. Ja sam samo srećna što sam deo toga.
Nedavno si kreirala parfeme 030 Day i 030 Night za brend Kess. Šta si želela da postigneš tim kompozicijama i da li i sama praviš razliku između parfema koje voliš da nosiš tokom dana i onih rezervisanih za veče?
Ono što volim kod tih parfema je priča iza njih. Radila sam ih sa Lucille, menadžerkom parfema u Kess-u, osobom koju poznajem više od deset godina. Studirale smo zajedno i prijateljice smo, i ta bliskost je učinila proces gotovo prirodnim. Delimo isti jezik, iste reference i istu viziju Berlina jer smo ga zajedno doživele, i danju i noću.
Iz toga je nastala zajednička linija, duboko mošusna i senzualna baza, sa
svežinom Špreje i velikih berlinskih parkova. Za noć su se prirodno pojavile note klubova, duvana i kože - energija Berlina posle mraka. To su dve strane istog grada, koje jedna drugu prizivaju, ali parfemi su i ljudske priče u pozadini. Veza parfimerke i kreativnog direktora je često nevidljiva, ali ključna. Upravo ona omogućava da nastanu autentični parfemi koji su zaista u skladu sa pričom i vizijom brenda.
Nakon uspeha parfema Jany i Red za brend Sora Dora, objavljen je novi moćni parfem inspirisan snažnim ratnikom i njegovim opojnim uticajem na okolinu - Lü Bu. Po prvi put si u ovom parfemu koristila jermenski pa-
pir, kombinujući ga, između ostalog, sa mirisom baruta. Koliki je izazov bio raditi sa tako kontrastnim notama?
Papier d’Arménie je bio izazov jer to nije klasična nota, već olfaktorni utisak. Proces je gotovo kartografski i iziskuje mapiranje svih dostupnih materijala i traženje odnosa u kojima mogu doprineti tom osećaju kao trag ili kao dominantan sloj. Često pravim poređenje sa slikarima, iz ograničenog broja osnovnih boja preciznim mešanjem i prilagođavanjem odnosa oni kreiraju beskrajno mnogo varijanti i nijansi. Razlika je u tome što mi parfimeri imamo 600 do 700 primarnih „boja“. Kompleksnost je eksponencijalno veća, ali i sloboda.
Ove godine si imala priliku da sarađuješ i sa zanimljivim brendom Batchig, za koji si kreirala čvrsti parfem Charcoal Latte Batchig. Šta nam možeš reći o priči iza ovog mirisa i samom procesu rada na čvrstom parfemu? Da li se taj proces razlikuje od kreiranja klasičnog parfema?
Proces je malo drugačiji kada su čvrsti parfemi u pitanju u odnosu na one na alkoholnoj bazi, ali ne drastično kao kod sveća ili kozmetike. Ključna razlika je baza koja daje zaobljen, obavijajući efekat koji ja posmatram kao efekat lopte i time usmeravam kreaciju.
Kod Charcoal Latte parfema inspirativni moodboard me je odmah podsetio na Andy iz filma „Đavo nosi Pradu", hiperaktivnu poslovnu devojku koja velikom brzinom prolazi kroz život u velikom gradu. Želela sam nešto elegantno i dinamično, ali i duboko utešno. A šta je utešnije od charcoal latte-a?
Posebno su zanimljivi parfemi koji direktno evociraju gastronomsko iskustvo, ali i određeni ritual. Ti stojiš iza parfema Croissant Café Extrait de Parfum brenda Versatile Paris koji je topao, ušuškani miris koji nam pruža deo opuštenosti tog rituala, ali i parfema koji je njegova energetska suprotnost, La Foncedalle brenda Versatile Paris, koji nas momentalno prenosi u tipičan noćni izlazak i donosi note marihuane, aromatizovanog piva i putera. Koliko je, po tvom mišljenju, važno da parfimer bude otvorenog uma i da vodi bogat društveni život, kako bi autentično pretočio različite vizije i iskustva u svoje olfaktorne kompozicije?
Verujem da svi treba da budemo otvorenijeg uma (kažem to sa osmehom, ali zaista u to duboko verujem). Život je mnogo bogatiji, mnogo inspirativniji kada smo otvoreniji prema drugima, prema novim iskustvima, prema nepoznatom. Inspiracija ne dolazi iz dobro organizovane rutine. Ona nastaje
u međuprostorima, u skretanjima sa puta, zaobilaznicama, u neočekivanim promenljivim u jednačini. Upravo u tim neplaniranim momentima nešto zaista novo dobija priliku da se pojavi.
Za mene je ispunjen društveni život jedan od najvećih pokretača kreativnosti.
On umnožava trenutke otkrivanja i razmene koje smatram apsolutno neop-
hodnim: razgovore koji krenu u neočekivanom pravcu, susrete koji promene perspektivu, zajednička iskustva koja ostanu sa tobom dugo nakon što trenutak prođe.
Kojim se omiljenim parfemima uvek vraćaš?
L’Eau d’Hadrien, uvek. Toliko jednostavan za nošenje i toliko drag mom srcu.
OLFACTORY STORIES
Interview:
Teodora Kovrlija
@teodora_kovrlija
Photography: @MG_.shoot, private archive
MARGAUX LE PAIH GUÉRIN
My Olfactory Story:
As a little girl of five or six, I began my first perfume collection. At that time, fascinated as much by the scents as by the bottles themselves, I developed a ritual of testing every perfume I could find around me. Noticing my interest, my grandmother, who had been a passionate perfume lover all her life, started setting aside her bottles for me, gifting them whenever they were nearly finished.
I remember that even at that age, before starting school, my friend and I had two favorite games: playing library and playing perfumery. In our improvised perfume shop, glass bottles filled with that magical liquid were on display: Laguna by Salvador Dalí, Roma by Laura Biagiotti, Gloria Vanderbilt, Anaïs Anaïs and LouLou by Cacharel, and 1881 by Cerruti. Later, the collection grew to include Poême by Lancôme, Eden by Cacharel, Organza by Givenchy, and
CK One by Calvin Klein, while some of the favorites that marked my late teenage years and the time of enrolling in university were Couture! by Moschino, Pure Poison by Dior, Gucci Rush… Over the years, the collection kept growing, favorites changed, and many of these scents remain tied to specific people and moments in my life. What never changed, however, was my desire to explore new fragrances and to create my own combinations through layering.
At one point, during the pandemic, I completed a course in natural perfumery, which encouraged me to experiment more with essential oils and natural materials. The most tangible results of that exploration are the soy wax scented candles I now make for myself and my loved ones, poured into special clay vessels that I sculpted myself.
- Teodora Kovrlija
As part of our Olfactory Stories series, we are welcoming Margaux Le Paih Guérin , a perfumer behind many original fragrance creations that I deeply admire. Her work for perfume houses such as Sora Dora, BORNTOSTANDOUT, BDK, Versatile Paris, and Astrophil & Stella is what many people recognize her for, but another equally exciting and fascinating aspect of her practice is her involvement in artistic projects with an olfactory dimension. One such project, which she spoke to us about in more detail, focused on recreating imagined scents of extinct plant species as a reminder of everything we stand to lose as a result of climate change.
Margaux belongs to a new generation of perfumers. She is recognized for her fearless approach to risk, her love of unexpected contrasts, and the great importance she places on
texture. What I appreciate most about her work is the way her fragrances allow you to find yourself within them to feel that a scent is telling your story or reviving a forgotten moment, creating an immediate emotional connection. At the same time, her fragrances do not resemble something you may have already encountered in a perfume bottle before, because she firmly believes that not everything has already been done.
Margaux works as part of the Flair Paris team and, in just a few years, has created a remarkable number of successful fragrances. On Fragrantica, you can already find as many as 68 perfumes credited to her. I believe we will have the opportunity to tell many more stories about this young and talented perfumer in the future, and with this interview, we are opening the first chapter.
To begin with, tell us how you fell in love with perfumes and the subtle art of storytelling through scent. I fell in love with fragrance when I was very young. My first real olfactory shock came at around ten years old, when I smelled Annick Goutal’s Eau d’Hadrien for the first time. It was a true „Madeleine de Proust“. It instantly elevated perfume to something almost magical in my mind, like an emotional magic potion. Right then, I knew I wanted to create those kinds of potions myself: scents that could make people feel something powerful, something they wouldn’t forget You practically grew up in your mother’s perfumery. When did you first feel the desire to translate an experience, a place, or an emotion into a perfume, and what did those first steps look like?
for me. So it felt only natural to pursue my studies at the École Supérieure du Parfum in Paris. The first steps of creation were mostly built around fruity and floral accords.
During your studies, you had the opportunity to work in different environments, both in terms of team size and geographically (Switzerland, France, Norway). What were, above all, the differences in a cultural sense, as well as in fragrance note preferences, but also in work methods and approaches to perfume creation, that you no -
ticed while working across different parts of Europe?
Fragrance, and scent in general, has always been something of an obsession
Indeed, I completed an internship at Naturales in Oslo during my studies, then went on to work at Luzi in Zurich as an analytical perfumer, before becoming a perfumer in Paris. My roles were therefore quite different from one place to the next.
In France,the creative culture is very present in the composition houses, there is a strong emphasis on concept, narrative, and sensory impact, with a lot of room for artistic expression. Switzerland was quite different. As the home of many major fragrance composition houses, the culture is more technical and industry-oriented. The work is precise and structured, I learned a lot about the science behind perfumery there. Norway was still a relatively fragrance-averse culture at the time, perfume wasn’t deeply embedded in daily life the way it is further south.
How was your time in Seoul, and what does it smell like from your perspective?
My trip to Seoul was a really enriching experience. The city is bursting with trends and creative energy, it’s the kind of place that constantly sparks new ideas.
For me Seoul has its own olfactory signature: the smell of Korean food, kimchi in the air, and the clean, minimalist scents that dominate the local fragrance market.
What I found slightly paradoxical, is that I came to Seoul precisely for Born to Stand Out, a brand that is anything but clean or understated. It was an interesting contrast to experience.
When we talk about cities as places of encounter and inspiration, which are the places whose olfactory maps have left the strongest impression on you?
Without a doubt, India. It is a country I hold a very special place in my heart for its many cultures, its people, its extraordinary richness of sensory experience. The smells, the flavours, the sounds, the colours : everything is vivid, layered, and overwhelming in the most beautiful way. India is an endless well of inspiration, and I don’t think I will ever stop drawing from it.
Do you feel that contemporary cities are gradually losing their olfactory identity?
Yes, globalisation has had a real homogenising effect on cities. The same chains, the same hotels, the same fast food. A shopping street in Seoul and one in London are starting to look and
smell increasingly alike. The local, the specific, the unexpected is getting harder to find.
I think this is also reflected in the fragrance industry, where clean, inoffensive scents have come to dominate the mass market, a kind of olfactory lowest common denominator that prioritises universal appeal over character. That said, I do believe cities retain what I’d call an invisible olfactory layer, one that can’t be franchised away. The smell of the metro, the local building materials, the vegetation, the rain on a specific type of pavement. These are deeply tied to place, climate and history, and they persist beneath the surface. So while the top notes of a city may be changing, its base notes, I think, remain.
With climate change and the disappearance of plant species, experts say there is a risk that some scents will only be remembered thanks to perfumers. In that sense, do you also view scents as an emotional document and, in a way, a trace in time?
Absolutely, I believe that perfume can serve as a sensory archive of vanishing plant species and beyond that, as a powerful tool for raising awareness. This is actually something I have explored in practice. I collaborated with the Fondation Martell in Cognac and artist Alexis Foiny on a workshop centred around the reconstitution of scents from fictitious extinct plants, an attempt to imagine what we might have lost, and to make that loss tangible through smell.
More recently, this same idea was at the heart of the third edition of the Prix Flair, once again with Alexis Foiny, where we created five distinct scents inspired by the bois puant (a species endemic to Réunion Island and Mauritius) that is currently threatened with extinction.
On that note, what do the 2020s smell like?
Everything that is strong and edible!
Today, you have the opportunity to work in an inspiring environment and within an excellent female team. What does the creative process at Flair look like?
At Flair, the creative process is remarkably free. Each perfumer works on the notes or briefs that speak to her, there is no imposed direction, no creative constraint. We each work independently, and then the clients are presented with the results and choose the scent they connect with most. What I like about this approach is that the clients make their choice without
knowing who created what. The identity of the perfumer is kept anonymous, so that the focus falls entirely on the juice itself.
In addition to collaborating with perfume houses, you also work with artists and creatives on various projects that include an olfactory dimension. Which project has been the most creatively stimulating for you?
I recently worked with artist Célia Coette on a fragrance centred around the feeling of fatigue, for an exhibition at the Art Centre Madeleine Lambert in Vénissieux. The idea was to translate this emotion into scent. It’s a complex, multifaceted feeling, and the fragrance was built through the lens of the artist’s own personal experience of it. I found the whole process fascinating, it’s exactly the kind of project that reminds me why I love what I do.
Which raw materials do you enjoy working with the most, and which ones do you see as a challenge?
I like working on gourmand and leather notes. I can’t quite put my finger on
Versatile Paris Courtesy of Margaux Le Paih Guérin
why, but I feel very much at home with them. They’re where I’m most comfortable and most myself.
Aromatic notes are more of a challenge for me, lavender being a good example. The same goes for very solar notes like monoi.
Take us a little behind the scenes. What does the process of getting acquainted with different materials look like, and do you have the opportunity to collaborate directly with those who source raw materials?
I’m lucky to work with people who go to great lengths to source exceptional raw materials from around the world.
I had the chance to travel to India with Synthite, where I met the workers who harvest vetiver, davana, jasmine, and tuberose, and followed the entire production chain, from the harvest and the flower market all the way through to extraction. It gave me a completely different relationship with these ingredients.
I also work regularly with Stéphane Piquart, who tracks down rare essences
from all over the world. His craft is fascinating, and what he finds is genuinely invaluable to my work as a perfumer.
Your portfolio contains a large number of creations. How do you manage to maintain such a high level and artistic quality within what seems to be quite a busy schedule?
My everyday life is very full and always moving, and I think that’s exactly what keeps my inspiration alive. The busier I am, the more I travel and meet new people, the more ideas I have. For me, creativity feeds on experience: the two are inseparable.
How do you “rest” your nose?
The concept of „resting your nose“ is one I find a bit overused. I think it’s tied to something deeper : the way we tend to overlook our sense of smell altogether. Most people don’t really think about their olfactory sense until they hold a fragrance blotter under their nose, yet we are smelling constantly throughout the day: on the metro, in the bakery, at the supermarket…
It’s a bit like someone who goes through life with their eyes closed, then feels overwhelmed and dazzled the moment they open them to look at a painting. The sense isn’t tired, it’s just been ignored.
That said, when it genuinely becomes hard to distinguish between scents, the best technique I know is to smell your own skin (somewhere neutra)l. Your own scent acts as a reset for the nose, bringing you back to a neutral baseline.
What do you want people to experience when they encounter your perfume, considering that today’s audience, it seems to me, expects from perfume not only a harmonious composition of pleasant notes, but also a new experience, an exciting story, and the feeling that the perfumer is speaking directly to them?
My ambition is for people to smell my fragrances and be unable to connect them to anything they already know. The human brain naturally tries to link the unfamiliar to the familiar, it’s reassuring. But the best compliment I can receive is: “this doesn’t remind me of any other perfume.
A lot of people assume that perfumery has run out of new ground, that everything has already been done. I think the opposite. The possibilities are still enormous. What I find opens them up is building a fragrance around an experience rather than just a combination of notes.
Gold Juice for Born to Stand Out takes you into the experience of eating a durian. My Santal for Astrophil & Stella is a homage to Mysore sandalwood, a material with a history worth honouring. And Rouge Smoking Extrait for BDK is about a wild night in Pigalle, the energy, the atmosphere, everything that makes that place feel alive after dark. That’s where I think the real creative space lies.
You have seven very successful collaborations behind you with the rising Korean brand BORNTOSTANDOUT. Wabi-Sabi and Filthy Musk are fragrances that quickly stood out, and whose popularity has not faded despite the constant emergence of new perfume houses and new scents on the market. Interestingly, perfume lovers recognize the DNA of this house. How would you describe it, what is it that every BORNTOSTANDOUT fragrance has, and therefore every one you created with them as well?
I think the magic behind Born to Stand Out’s signature DNA comes entirely from Jun, the founder and creative director. He has this rare ability to draw
you into his world and push you to reimagine what might seem like a fairly classic note and transform it into something razor-sharp, unmistakably Born to Stand Out. The secret is his. I’m just lucky enough to be let into it.
Recently, you created the fragrances 030 Day and 030 Night for the brand Kess. What did you aim to achieve with these compositions, and do you personally make that distinction between perfumes you enjoy wearing during the day and those reserved for the evening? What I love about these fragrances is the story behind them. I developed them with Lucille, the fragrance man-
ager at Kess, someone I have known for over ten years. We studied together, we are friends, and that closeness made the creative process feel almost effortless. We share the same vocabulary, the same references, and above all, the same vision of Berlin because we experienced it together, both by day and by night.
Naturally, we built a common thread running through both fragrances: something deeply musky and sensual, with the fresh coolness of the Spree and Berlin’s vast parks woven through it. And then, for the evening, the notes of clubs, tobacco and leather imposed themselves almost instinctively, that particular energy of Berlin after dark.
The result is a complementary diptych, two sides of the same city, each one making you want the other.
But beyond the scent itself, fragrances are also human stories hidden in the shadows. I believe perfumers share a very particular bond with creative directors, one that often goes unseen, but that makes all the difference. It is that relationship, built on trust and a shared vision, that allows truly sincere fragrances to emerge, ones that are genuinely aligned with what a brand is trying to say.
Following the success of Jany and Red for the brand Sora Dora, a new powerful bottle inspired by a strong warrior with an intoxicating influence on his surroundings was released - Lü Bu. For the first time, you used Armenian paper in this fragrance, combining it, among other things, with the scent of gunpowder. How much of a challenge was it to work with such contrasting notes?
The papier d’Arménie note was a challenge because it is less a smell than
an olfactory impression.. The process is almost cartographic: mapping every material available to me and asking, in what quantity, a trace, or a flood, could this contribute to that sensation?
For Charcoal Latte, the inspiration moodboard immediately brought to mind Andy from The Devil Wears Prada: that hyperactive working girl navigating a big city at full speed. From there, I wanted something elegant and dynamic, but also deeply comforting. And what could be more comforting than a charcoal latte?
I find fragrances that directly evoke a gastronomic experience, but also a kind of ritual, particularly interesting. You are behind Croissant Café Extrait de Parfum by Versatile Paris, a warm, cocooning fragrance that gives us a touch of the relaxation this ritual carries with it, as well as a fragrance that is its energetic opposite - La Foncedalle by Versatile Paris, which instantly transports us to a typical night out and brings notes of marijuana, fla -
I often draw a parallel with painters. Starting from a handful of primary colours, they can produce every shade that exists, through endlessly precise, almost imperceptible adjustments. The difference is that we, as perfumers, have somewhere between 600 and 700 primary colours at our disposal. The complexity is exponential but so is the freedom. This year, you also had the opportunity to collaborate with the very interesting brand Batchig and created the solid perfume Charcoal Latte Batchig for them. What can you tell us about the story behind the fragrance and the process of working on a solid perfume itself? Does the process differ from that of creating a classic perfume? The creative process for solid perfumes is slightly different from alcohol-based ones, though perhaps less so than for candles or cosmetic applications. The main thing to keep in mind is that the base creates a rounder, more enveloping effect, what I think of as a “ball” effect which naturally shapes the creative direction.
vored beer, and butter. In that sense, how important do you think it is for a perfumer to be open-minded and have a rich social life in order to authentically translate different visions and experiences into their olfactory compositions?
I think everyone should be open-minded (and I say that with a smile, but I mean it deeply). Life is so much richer, so much more inspiring, when you allow yourself to be open to others, to new experiences, to the unknown.
Inspiration doesn’t come from a well-organised routine. It comes from the in-between moments, the side-steps, the detours, the unexpected variables
in the equation. It’s in those unplanned spaces that something genuinely new has a chance to emerge.
Having a full social life is, for me, one of the greatest engines of creativity. It multiplies the moments of discovery and exchange that I find absolutely essential: the conversations that take an unexpected turn, the encounters that shift your perspective, the shared experiences that stay with you long after the moment has passed..
What are the favorite fragrances you
always return to?
L’Eau D’Hadrien, always. So easy to wear and precious to me.
Teodora Kovrlija Mirisni kabinet
Farmacia SS. Annunziata Spleen Fever
Giardini di Toscana Ricordami
Anomalia Paris Sahara 4800
Liquides Imaginaires Pistachio Cousin
Andrijana Kovrlija Mirisni kabinet
Pierre Guillaume Paris LE MUSC & LA PEAU
Diptyque L' Eau Papier
Byredo Gypsy Water
Ormonde Jayne Levant
À l’heure des Catleyas 29.1
by Pierre Guillaume Paris
Tokom maja, imali smo priliku da u Beogradu prisustvujemo predstavljanju novog, senzualnog, letnjeg mirisa
Pierre Guillaume, À l’heure des Catleyas 29.1 by Pierre Guillaume Paris.
U ovoj, eksperimentalnoj seriji (otud redni broj 29), francuski parfimer eksperimentiše s citrusima, koji u njegovoj režiji bivaju sagledani u drugačijem kontekstu. Pierre u ovu kompoziciju donosi suptilnu dozu erotike, kroz nežne note cveća, peska i mokre, slane kože spremne za poljupce. Inspirisan
Prustovim romanom U potrazi za izgubljenim vremenom i ljubavnom pričom
Odete i Svana, čija ljubavna šifra je bila upravo: Vreme je za Kateleju, parfimer nas promptno vraća u trenutke nezaboravnih morskih uspomena.
Miris À l’heure des Catleyas 29.1 se
otvara citrusima, koji donose lagano i nežno letnje, jutarnje sunca a onda
se polako razvija i tom prilikom se pojavljuje kraljica noćnog mirisa orhideja
Kateleja, tiare sa Tahitija (cvetovi koji mirišu na rajsku plažu) i sugi drvo (retka vrsta koja dolazi iz Japana i donosi
oštri, zeleni i vlažni momenat). Ovaj nalet Pierre zove eksplozivnim zagrljajem.
Protokom vremena, na koži ostaje miris zagrejanog peska, tonka zrna koja mirišu na vanilu i duvan, kao i mošus.
Zamisao iza kreacije je bila da noseći
Kateleju na svojoj koži imate osećaj kao da sa sobom tokom dana nosite jedan vreli poljubac na vratu.
Intervju:
Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija
Fotografije:
Tomislav Mađar, Rainbow Garden
O hrani se može govoriti iz mnogo perspektiva, a moj gost Tomislav Mađar, osnivač Rainbow Garden-a, psiholog i praktičar markobiotičke
ishrane i svesnog kuvanja, će vas ovom prilikom povesti na jedno lično putovanje u kome je hrana i kuvanje
samo jedan korak na putu povratka sebi.
Rainbow Garden
Ćao Tomislave, ispričaj nam kako si se zaljubio u kulinarstvo, posebno u makrobiotičku ishranu i svesno kuvanje?
Zdravo. Kuhanje je oduvijek bilo sastavni dio našeg obiteljskog života - svi su izvrsno kuhali, a pošto sam širu obitelj imao u Njemačkoj, Srbiji i Sloveniji na samoj granici sa Italijom, imao sam uvid i iskustvo različitih kuhinja i kultura od samog početka. Od kontinentalne Hrvatske, prema panonskoj atmosferi, pa južnije prema Mediteranu sa talijanskim, istarskim i dalmatinskim utjecajima - raznolikost atmosfere i senzacija je bila moja konstanta. Mnogo vremena provodio sam i na moru, jedreći sa obitelji Jadranom svako ljeto i to je posebno utjecalo na moj razvoj i razumijevanje različitosti, jer svaki otok ima svoju priču, i kulinarsku i tradicijsku.
Još su prabaka i baka u Sloveniji, koje su bile vrsne kuharice, imale obiteljski restoran sa velikim vrtom, njivama i vinogradima na kojima sam provodio puno vremena učeći i o uzgoju povrća, obradi namirnica, izradi zimnica, proizvodnji vina itd. Sa tako dobrom pod-
logom, bilo je gotovo nemoguće ne zavoljeti kuhanje i sve sa time povezano.
Iz ovih iskustava i uvida, prirodno sam i sam počeo kuhati vrlo rano, a ozbilj-
nije tokom srednje škole. Makrobiotika se pojavila početkom mojih dvadesetih godina, i savršeno zaokružila cijelo kulinarsko putovanje, koje je tada doživilo integraciju i daljnje produbljivanje kroz
šire razumijevanje fizičke i duhovne komponente razvoja u kontekstu kuhanja.
Kako se rodila ideja za Rainbow
Garden, ko su bili tvoji učitelji i mentori koji su ti pomogli i, i dalje su uz tebe na tvom putu?
Paralelno sa pričom o kuhanju, koja je zapravo priča o razvoju senzibiliteta, razumijevanja i spajanja različitosti unutar sebe - u svojim tinejdžerskim godinama trenirao sam judo, svirao saksofon, slikao, prakticirao yogu i meditaciju. To je dodatno produbilo moju psihološku, umjetničku i duhovnu dimenziju bića.
Nastavilo se zatim sa studijem psihologije i shiatsu-a, te dubinskim proučavanjem metafizike i ezoterije. To je trenutak
kada se i Učitelj pojavio. Kroz makrobiotiku i svjesno življenje misterije Kreacije, krenuo sam na put na kojem sam dan danas. Cijele moje dvadesete godine obilježene su najrazličitijim duhovnim iskustvima i buđenjima kroz prisjećanje svoje izvorne prirode i prirode života općenito. Krajem te dekade, nastao je Rainbow Garden - kroz koji sam tada započeo svoje šire djelovanje u svijetu.
Možeš li da nam približiš koncept kuvanja sa 5 elemenata?
Mogu. To primarno činim kroz Školu svjesnog kuhanja i Akademiju svjesne evolucije koje danas vodim. No u kratkim crtama ovdje - makrobiotika se temelji na razumijevanju života kao dinamičnog odnosa između čovjeka, prirode i univerzalnih zakona ravnoteže. Njezini korijeni povezuju tradicionalnu kinesku medicinu, Yin-Yang načelo i sustav 5 elemenata, dok je njezin suvremeni oblik snažno obilježen japanskom tradicijom, osobito kroz rad Georgea Ohsawe i Michija Kushija koji naglasak stavljaju na jednostavnost obroka, poštovanje sezona, fermentiranu hranu, integral-
ne žitarice, alge, miso i svjestan odnos prema kuhanju. U širem filozofskom smislu, makrobiotika se može povezati i sa starogrčkom mišlju. Heraklitovo razumijevanje svijeta kao stalne promjene te njegova ideja Logosa - dubljeg reda koji prožima prirodu i čovjekabliski su makrobiotičkom pogledu na zdravlje kao usklađivanje sa ritmovima prirode, mjerom i unutarnjim redom. Zato makrobiotiku ne možemo svesti samo na prehranu; ona je praksa svjesnog življenja u kojoj se hrana, tijelo, priroda i duh ponovno povezuju u jednu cjelinu. Iz ovog razumijevanja pristupamo kuhanju koje nas zatim oblikuje na fizičkoj i duhovnoj dimenziji.
Ukoliko neka namirnica nosi jednu energiju, recimo energiju zemlje poput šargarepe, da li mi intuitivno imamo potrebu za više ovakvih namirnica shodno promeni sezone i našim energetskim potrebama, ili smo se ipak sa modernim načinom ishrane „odrodili” od naše mudrosti organizma? I da li u svakom obroku treba balansirati ovih 5 elemenata, vatru, vodu, drvo, zemlju i metal?
Važno je razumijeti ovo - jedna je energija (životna energija ili energija života) - koja prolazi, odnosno očitava se kroz 5 transformacija koje nazivamo elementima. Dakle, sve je energija, u svojim relativnim elementarnim proporcijama.
Što to znači na primjeru mrkve/šargarepe u kontekstu hrane? Ona je energija sa primarno dominantnim elementom Zemlje, ali u sebi sadrži i sve ostale elemente u različitoj mjeri (kao i svaka druga namirnica). Mrkva koja raste na sjeveru u jednoj vrsti zemlje, drugačija je od mrkve koja raste južnije, u drugačijoj mikroklimi i atmosferi. Ulazio bih u detalje kada bih rekao da i samo sjeme mrkve, vrsta zemlje i vode, te svijest bića koje kultivira ovu namirnicu u globalu utječe na završnu kvalitetu i određuje finijie energetske nijanse, no to sve upravo cjeloviti/ holistički pristup i uključuje kada nešto promatra i uzima u obzir. Shodno tome - hranimo se prateći prirodne promjene u vanjskom okruženju, ali ujedno i našu
unutarnju dinamiku i specifične potrebe što rezultira jedinstvenim pristupom kuhanju i životnom stilu prilagođenom nama kao jedinstvenoj jedinki. Ovime
podržavamo i daljnje razvijamo vlastitu originalnost. Svakako da nerazumijevanje i neprakticiranje ovoga rezultira
„odvajanjem” od šire slike i smisla našeg života ili drugim riječima - dezintegracijom naše duše, posljedice čega danas vidimo u svijetu sve više.
Koji je tvoj omiljeni dnevni ritual, ali i omiljeni ritual u kuhinji?
Moj jedini dnevni ritual je čaj. Volim čaj, jako. Oduvijek. Samu biljku čajevca, u najrazličitijim vrstama i načinima kultivacije i pripreme, ali i čaj kroz ono što nazivamo uvarak - pripremljenom od različitog svježeg i sušenog bilja. Zatim, tu su naravno i ljekoviti napici - no to je već domena magije. (Smeh)
Ako je kuvanje najintimniji odnos koji imamo sa životom, kako iz ugla magistra psihologije i praktičara svesnog kuvanja tumačiš veliki broj problema sa hranom među svim generacijama i različitim društvenim slojevima?
Dobro pitanje. U samom pitanju je odgovor. Ljudi ne kuhaju ili ne znaju kuhati po prirodnim načelima i zato su narušili ili izgubili upravo najintimniji odnos koji imaju sa životom. Najintimniji odnos je odnos sa Bogom i božanskim, ali u kontekstu kuhanja - hrana, namirnice, biljke kao manifestacija životne Inteligencije i sile - su upravo naša direktna poveznica sa ovim univerzalnim poretkom, jer konzumirajući hranu konzumiramo život i postajemo
život. Potreban je povratak Bogu, prirodno će zatim slijediti kuhanje i hrana koja podržava ovu realizaciju. Kada učim ljude svjesnom kuhanju, zapravo ih učim povratku Sebi - kuhanje je prirodna ekstenzija ovog razumijevanja i postaje izvor beskrajnog užitka koji ima svoju svrhu i smisao. Suprotno, pretvara se u naš daljnji pad u iluziju i odvojenost od cijele Kreacije.
Osim toga pristup celovitoj, zdravoj hrani, nažalost, nije nešto što je svima dostupno te s tim u vezi kakav savet bi dao onima koji nastoje da pronađu načine da implementiraju ovakve promene?
Svakom majstoru, poput matematičara, jednostavan zadatak zbrajanja i oduzimanja čini se bazičan, no razumijem danas da se studentu koji počinje zadatak može činiti kompleksnim, iako to u suštini nije. Čekaju nas uvijek teži i veći zadaci, no kao ljudi skloni smo drami već na prvom koraku. Izlazak iz ove drame je upravo prvi korak buđenja koji moramo učiniti sami. Oni koji iskreno traže i žele, naći će putem i načine i prave učitelje da ih podrže u tome. Treba krenuti odlučno, ali jednostavno
i bez osjećaja opterećenje ili „moranja”.
Sve ostalo neće uroditi plodom niti željenim rezultatom.
U tom smislu, zadatak je zaista jednostavan - cjelovite žitarice i mahunarke lako su dostupne, organsko povrće također. Kvalitetnu morsku sol i hladno prešano ulje lako je pronaći. To je dovoljno za početak. Kasnije uvodimo alge kao morsko povrće, te različite fermentirane proizvode. Držati stvari i pristup jednostavnim je način za uspjeh.
Posebno mi je zanimljiv tvoj program
škole Svesnog kuvanja za decu. Ako imamo na umu kakvu revoluciju je svoje-
vremeno Džejmi Oliver napravio edukujući upravo najmlađe o tome šta je zdrava ishrana, jasno je da od tih zdra-
vih navika koje gradimo u detinjstvu sve kreće, pa i transformacija čitavog društva. Kako se pristup rada sa decom razlikuje u odnosu na odrasle?
Da, ovo je posebno zanimljiv program. Zdrava hrana je koncept kojim se ja osobno ne bavim, ali ga jasno razumijem u načinu na koji društvo to perci-
pira ili kontekstualizira. To nije neka vanjska ideja već unutrašnja stvarnost.
Konkretno povrće je „generalno” zdravo, ali „specifično” nefunkcionalno. Objasnit ću. Zimska jakna je koristan
odjevni komad, ali nije funkcionalna tokom ljeta. Isto je sa kratkom majicom u obrnutom slučaju. Sva odjeća je dobra, ali nije funkcionalna ako je primjenimo u pogrešnom kontekstu, štoviše - može nam i štetiti u ekstremnom slučaju neadekvatne primjene. Isto je sa hranom. Zdravo je ovdje definirano specifičnim potrebama organizma
uvrlo određenim okolnostima unutar vlastitog razvoja i osobnih potreba. Ono što odgovara meni, ne odgovara nužno drugome, iako je „zdravo”.
Prevedeno u kuhanje - kada oboje zadovoljimo vlastite, specifične potrebe, oboje smo zdravi. Ako oboje jedemo istu „zdravu” hranu, nismo nužno oboje zdravi. Važno je ovo spomenuti na ovom mjestu, jer kroz edukaciju djece radimo na podržavanju njihove jedinstvenosti, a kada smo jedinstveni i svoji, onda smo istinski zdravi.
Ako samo slijedimo „zdrave” trendove, ne postižemo cjelovito zdravlje. Zato mnogi odrasli danas nisu zdravi (fizički i duhovno) jer sljede vanjsku ideju zdravlja, a ne unutrašnju istinu koja podržava različitost svega sa svime, a ne sličnost ili istost svega sa svime - dakle upravo suprotno od narativa koji vlada društvom. Zato se svaka osobna evolucija čini na razini društva kao revolucija. U tom smislu rad sa djecom na duhovnoj dimenziji razvoja je gotovo isti kao i sa odraslima (ego odraslih samo pruža više otpora zbog akumulacije iluzornih iskustava i znanja koja su u trenutku učenja konfrontirana i dovedena na svijetlo svijesti), jedino se na fizičkoj razini razlikuje jer je prilagođen stupnju razumijevanja i razvojnoj fazi djeteta, jasno.
Dobro smo zagazili u proleće, sezonu u kojoj se čitava priroda budi a samim tim i naš organizam. Kako se ta promena ogleda na tvom tanjiru i koje su to sezonske namirnice koje igraju glavnu ulogu u tvojoj kuhinji u ovom trenutku?
sočivo ili mungo grah. Povrće je sezonsko, mlado zeleno, kiselo, mnogo lisnatog i svježeg povrća, pripremljenog kroz laganije načine kuhanja - parenje, kratko kuhanje ili dinstanje, manje ulja i začina, sa osjećajem lakoće i jednostavnosti.
Odakle dolazi tvoja kulinarska inspiracija?
Cjelovite žitarice poput ječma, pira, raži, zobi. Mahunarke kao što su zelena leća/
Ona je trenutna i spontana, uvijek svježa i dojmljiva. Prava inspiracija izaziva osjećaj sreće i unutrašnjeg pokreta iz kojeg ide materijalizacija ideje. Moje inspiracije su unutrašnje, ne tražim ih izvana. Jednostavno osjetim trenutak i djelujem shodno unutrašnjoj instrukciji, glasu. Ako osjetim uzbuđenje - takvo kuhanje i hrana slijede; ako osjetim mir i tišinu - pripremam obrok u skladu sa time, ako je to ono što želim podržati u sebi. Postoji i usmjereno, svrsishodno kuhanje - to znači - pitam se što želim biti i osjetiti, kakav se želim iskusiti? Ako sam meditativan, a želim se pripremiti za neku akciju - prilagodim kuhanje tom scenariju. To je dio svjesnog dizajna vlastite stvarnosti jer postajemo ono što jedemo.
Prilikom deljenja svojih kulinarskih kreacija na mrežama, govoriš o vidljivom i nevidljivom nivou onoga što je na slici. Kako ljudi rezonuju sa takvim doživljajem hrane?
Tako je. Oba polariteta su prisutna istovremeno i kao takve ih treba uzeti u obzir. To je put cjelovitosti. Jasno je da neki razumiju i rezoniraju sa time, a neki u publici ne. To ne mijenja istinitost navedenog, već je upravo potvrđuje. Svatko u svom tempu otkriva dublje zakonitosti i misterij Života.
Tvoje preporuke za knjige/blogove/njuzletere/emisije koje redovno pratiš i ukojima uživaš.
Sve knjige na temu makrobiotike i cjelovitog razvoja svijesti. Također, sve fundamentalne duhovne knjige različitih spiritualnih tradicija koje govore o
istome u konačnici - o prisjećanju istine oSebstvu/Jastvu.
Za kraj, podeli sa nama jedan san koji bi želeo da se u narednom periodu ostvari?
San o zdravoj (duhovno osvještenoj) obitelji - djeci i roditeljima, ekološkoj poljoprivredi u skladu sa prirodnim principima razvoja i rasta, unutrašnjem miru svakog pojedinca kao posljedica realizacije Ljubavi i Slobode. Kao svaki stvarni filozof i ljubitelj Života, djelujem
utopistički kada kažem da mi je san buđenje čovječanstva u vlastitoj Istini, no upravo to mi daje naslutiti da sam na dobrom tragu - prema cilju koji vidim već sada, dok hodam svojim koracima, svojim putem.
O dizajnu putovanja
Kuće za odmor
5 evropskih botaničkih bašti
Blackberry Cabin
Godinama sam mislio da mi prija gradski ritam. Volim energiju grada, dinamiku i osećaj da se nešto stalno dešava. Ali svaki put kada se vratim iz Blackberry Cabin-a, doživim šok. Broj automobila, svetla, buka, ljudi koji negde žure – kao da sam sleteo u Las Vegas. I uznemiri me, ali me istovremeno i uzbudi. Tek tada shvatim koliko smo navikli na stimulaciju i koliko je postalo normalno da nam pažnja nikada nije mirna.
A onda dođem ovde i neverovatno brzo se sve utiša. Bez napora. Samo te spusti. Kao da vreme uspori.
Počneš da primećuješ stvari koje u gradu nestanu. Sedneš na terasu sa kafom i slušaš ptice. Gledaš jezero koje je uvek drugačije boje. Jednom sam posmatrao srnu kako preplivava jezero, izlazi i nestaje kroz šumu. Čak i kada pada kiša, sve deluje magično, jer nema grada da kišu pretvori u problem.
Iako sam oduvek voleo prirodu, važan mi je i komfor. Nisam želeo osećaj „preživljavanja u vikendici”, već mesto gde mogu da se opustim. Kamin, puna kuhinja, udoban kauč, dobar jastuk. Volim sport, zato često idemo na hajking, kajak ili SUP. Od skoro smo napravili i saunu, pravi završetak aktivnog dana.
Kada sam počinjao najviše sam brinuo da neću imati ovde šta da radim, da ljudi neće imati šta da rade. Ali ispostavilo se da ovaj mir nije dosada. Kad ga osetiš shvatiš da ti puni nešto što ti grad prazni. Brzo se pokazalo da to nije samo moja istina.
The Nook Zlatibor
Dizajniraj odmor po svojoj meri
Odmor nije nužno beg od svakodnevice
već prilika da je nakratko zameniš druga-
čijim ritmom
Nije svakome potrebna ista vrsta odmora,
baš kao što ni nama nije uvek do istog na-
čina odmaranja.
Nekada od odmora očekujemo jednostav-
no da se odmorimo. Da gledamo u nebo i imamo jednu misao u glavi po satu. Ne-
kad nam je ipak potrebno da nas odmor pokrene, da nas razbudi da nas – umori.
Ali da nas umori na onaj potpuno drugačiji način u odnosu na sve ono što nas umara inače. Da nas umore kilometri koje prelazi-
mo šetajući kroz prirodu, šumu, plivajući.
Da nas preplavi. Da nas preplavi lepota jednostavnog posmatranja zalaska sunca, ne u time-lapse već polako. Da nas preplavi lepota prirode koja stvara pećine i kanjone.
Da nas preplavi zahvalnost što prisustvujemo tim lepotama, i što se i sami možemo konačno ponovo osetiti delom prirode. Da nas umori svež vazduh i preplavi zvezdano nebo, koje retko vidimo u gradu, a ni jedno od ova dva (čist vazduh i zvezde) uglavnom nemamo tokom cele godine.
Ali da, nekad nam prija i da svu tu nesagledivu lepotu prirode posmatramo iz udobnosti, iz stanja gotovo potpunog mirovanja. Da vežbamo strpljenje, da prihvatimo dosadu i ponovo iz nje iscrpimo inspiraciju.
Ponekad je ipak sve što nam je potrebno samo promena scenografije, uz istraživanje grada, isprobavanje života iz tuđe perspektive. Popiti čaj ili kafu tamo gde to rade lokalci u drugom gradu, prošetati korzoom ili pak upoznati vlasnika tezge sa najboljim paradajzom na pijaci.
Bilo kako bilo, dobra stvar života u Srbiji ili regionu je što nam je uglavnom svaka od
ovih scenografija, različitosti i lepota relativno blizu. Hoćeš planinu? Ravnicu? Hoćeš grad sa drugačijom energijom? Hoćeš šumu? Reku? Jezero? Peščaru? Sve imamo na raspolaganju.
Jedno od mesta koje nudi više različitih tipova odmora, te ne morate unapred da se opredelite za jedan je i - The Nook Zlatibor. Dok sedite na tremu ili uživate u hidromasažnoj kadi imate utisak da ste potpuno izolovani, u najboljem mogućem smislu. Ništa vam ne remeti pogled na nepregledna brda pred vama, niti zagađuje pogled na noćno nebo. Ipak, ukoliko se zaželite grada, u centru Zlatibora ste za 7 minuta kolima.
Ovde ćete se probuditi naspavani zasigurno, a ako se probudite i raspoloženi za avanture u prirodi, odmah po izlasku
iz kućice možete poći u šetnju predivnim krajolikom. Možete posetiti bajkovito izleti-
šte Vodice udaljeno 20ak minuta od smeštaja, fascinantne vodopade Gostilje udaljene 30 minuta, prerast Dobroselica – u narodu poznatu i kao Šupljica, kao i jednu od najpoznatijih pećina u Srbiji – Stopića
pećinu, koja je udaljena svega 20 minuta od smeštaja. Naravno, tu su i brojne trim, pešačke staze te vam svakako prilika za re-
kreaciju i uživanje u prirodi neće ponestati. Ukoliko odlučite da dan provedete u sme-
štaju na raspolaganju vam je dvospratna kućica opremljena svime što vam može zatrebati, imate svoje dvorište, gril i hidro-
masažnu kadu na otvorenom, gde možete čitav dan provesti u potpunom miru i tišini.
Tako da, kako god da se osećate – da li vam je potreban mir ili stimulacija, tišina ili ljudi, kretanje ili mirovanje, avantura ili rutina bez obaveza, ukoliko ste smešteni u The Nook Zlatibor, tu odluku možete doneti na licu mesta, bez da unapred pretpostavljate šta će vam u datom momentu najviše prijati. I, ne manje važno, na svoj odmor možete doći sa svojim najboljim četvoronožnim prijateljem, da u pomenutim iskustvima uživate zajedno.
Ovčar banja LUKSUZ U PRIRODI
M house
Ušuškana u pejzaž Ovčarsko-kablarske klisure, M house jednostavno pripada okruženju u kom je smeštena. Arhitektura i enterijer kuće, pažljivo osmišljeni od strane njenih vlasnika, počivaju na ideji tišine, ušuškanosti i iskrenosti prema prirodi. Minimalizam nije estetska odluka već funkcionalna – prostor oslobođen suvišnog naglašava ono najvažnije: prisutnost i iskustvo, uvažavajući život na estetskom nivou kome većina nas teži. Velike staklene površine brišu granicu između unutra i spolja dok drvo, kamen i tople, prirodne teksture dominiraju prostorom.
M house je osmišljena kao intiman prostor za boravak do četiri osobe gde je poseban
akcenat stavljen na spoljašnju kuhinju, dizajniranu kao mesto okupljanja i uživanja jer priprema obroka na otvorenom tik uz
vodu predstavlja ritual i iskustvo koje se pamti. Crna fasada dodaje karakter objektu i dodatno naglašava osećaj intime i privatnosti dok terasa smeštena među krošnjama drveća stvara utisak da boravite u kućici na drvetu iznad jezera, u neposrednom dodiru sa šumom.
U vremenu u kom se luksuz često meri količinom, M house ga redefiniše kroz osećaj,
kroz svetlost koja se menja tokom dana, kroz neprekidan pogled na jezero nastalo od reke koje nas podseća na Panta Rei i navodi da se zastane, udahne i oseti trenutak. Prisustvo prirode nije samo vizuelni doživljaj, oživljavaju ga divlje patke i labudovi privučeni hranilicom, dok pecanje direktno sa doka pruža dodatnu vrednost gostima.
M house, oblikovana dizajnom koji nije samo estetika već neophodan element doživljaja, nije mesto na koje se dolazi već ono kome se vraća kako fizički tako i mislima.
Tartana House
Ušuškana tik uz morsku obalu, ova autentična kamena kuća predstavlja mali mediteranski raj stvoren za potpuni odmor.
Okružena raskošnim zelenilom, mirisnim jasminom, maslinama, limunom i raskošnim krošnjama kajsije, kuća raspolaže apartmanima za izdavanje, idealnim za goste koji žele mir i privatnost. Kameni zidovi, kovane kapije, palma i pogled na more stvaraju ambijent u kojem se oseća sva lepota autentičnog života uz obalu. Gostima je na raspolaganju i ponta, taj privatni kutak uz more, savršen za jutarnju kafu i sunčanje.
Ono što ovo mesto čini posebnim jeste i činjenica da ga sa mnogo
ljubavi i posvećenosti neguje porodica koja tu živi.
@ava_kiddo
Piše:
Nataša Bućić
Evropskebotaničke bašte (I deo)
ZELENI DRAGULJI URBANE ARHITEKTURE
U ovom broju započećemo šetnju kroz zelene dragulje evropskih gradova. Prvobitna zamisao je bila da vas samo u jednom tekstu upoznam sa botaničkim baštama koje možete posetiti, njihovim posebnostima i periodima godine kada su najatraktivnije. Međutim, desilo se to da nisam dobro procenila obim materije, kao i velelepnost ovih urbanih prirodnih oaza, uz nemerljivost značaja koji imaju u savremenom gradskom tkivu. Da ne dužim, sad je već izvesno da će se ova šetnja kroz stoletne svetske vrtove u koju vas vodim, produžiti bar na još dva izdanja. Ovom prilikom govorim o pet veličanstvenih bašti: Kew u Londonu koja je jedna od najvećih i predstavlja svojevrstan naučni centar, Jardin des Plantes u Parizu koja je deo čuvene kulturne i naučne institucije - Nacionalnog muzeja prirodne istorije, Orto Botanico di Padova u Italiji – najstariju botaničku baštu na svetu, Keukenhof u Holandiji – najveću cvetnu baštu na svetu i Botanischer Garten Berlin - mesto gde posetioci imaju priliku da prošetaju jednim od najvećih ikada izgrađenih staklenika.
Royal Botanic Gardens, Kew (London, Engleska)
MESTO GDE SE SUSREĆU PRIRODA I NAUKA
Za ovu botaničku baštu slobodno možemo da kažemo da je jedna od najpoznatijih na svetu. Ona je zamišljena kao specifični spoj prirode, umetnosti i nauke, smeštena je u Ričmondu (jugozapadni London), prostire se na oko 130 hektara i u svojoj kolekciji sadrži više od 50.000 biljnih vrsta. Podignuta je 1759. godine i nalazi se pod UNESCO zaštitom od 2003. godine.
Ova botanička bašta nije samo običan park, već je jedan od najvažnijih centara za istraživanje biljaka i očuvanje prirode na svetu. Zbog njene veličine, kao i količine različitih sadržaja (kako stalnih, tako i privremenih), neophodno je dobro isplanirati posetu. Obavezno pogledajte njihov sajt, na kome, u zavisnosti od sezone u kojoj posećujete ovu botaničku baštu, možete saznati koje su trenutno najatraktivnije lokacije u okviru iste, kao i koji su prateći programi aktuelni.
ŠTA VAM PREPORUČUJEM
DA POSETITE?
Palm House
Ovo je prvi staklenik nastao u ovim razmerama i izgradio ga je Ričard Tarner 1844. godine, po nacrtima Dekimusa Bartona. Arhitekte su pozajmile tehnike iz brodograditeljske industrije kako bi realizovale svoju ambicioznu viziju –Palm House koja podseća na prevrnut trup broda. Ova svojevrsna prašumska oaza sačinjena od bujne vegetacije obgrliće vas specifičnom mikroklimom, a šetajući kroz staklene hodnike posetioci imaju priliku da otkriju blaga poput najstarije saksijske biljke na svetu, sve do zimzelenih egzotičnih vrsta koje se koriste za spravljanje lekova protiv ozbiljnih bolesti. Mnoge biljke iz ove kolekcije su ugrožene u divljini, dok su neke i izumrle. Druge poput kaučukovog drveta, afričke uljane palme ili ka-
kaovog drveta – izvor su ogromne dobiti za društva širom sveta zbog svojih plodova, drveta, začinskih nota ili pak pronalaze primenu u farmakologiji. Ova živa laboratorija posvećena tropskim regionima naše planete, znatno doprinosi naučnim istraživanjima na polju medicine i održive proizvodnje useva.
Napomena: imajte u vidu da je renoviranje ovog objekta planirano za 2027. godinu.
Temperate
House
Ovaj najveći viktorijanski staklenik na svetu ispunjen retkim i ugroženim biljnim vrstama posetiocima priča priču o očuvanju i konzervaciji devastirane flore, čuvajući značajne kolekcije ostrvskih biljaka sa najudaljenijih lokacija na Zemlji. Nakon opsežnog petogodišnjeg procesa renoviranja, ovaj staklenik koji sadrži biljke umerenih klimatskih područja, našao je svoje mesto na listi zaštićenih spomenika prve kategorije. Ova ogromna kolekcija koju sačinjava oko 3000 pojedinačnih biljaka može nam pomoći da pronađemo rešenja za
neke od gorućih svetskih problemaod klimatskih promena sve do gubitka biodiverziteta ili bezbednosti hrane. Sa tradicijom dugom 260 godina ovaj staklenik je postao kultna znamenitost i savršen primer savremene hortikulturne zaštite.
Treetop Walkway
Treetop Walkway je jedna od najzanimljivijih i najneobičnijih atrakcija u Kew Gardens. Reč je o stazi kroz krošnje drveća, koja se nalazi na visini od 18m i omogućava posetiocima da prirodu dožive iz potpuno drugačijeg ugla. Sa pomenute visine možete posmatrati složeni ekosistem najviših grana drveća, svet koji vrvi od ptica i insekata, lišajeva i gljivica. Ovaj jedinstveni spoj prirode i arhitekture istovremeno na posetioce deluje opuštajuće, ali i podstičući avanturistički duh. Panoramski pogled na botaničku baštu otvara skrivene vizure na stare i retke vrste drveća, dok kružna staza sa platformama za zaustavljanje i razgledanje dozvoljava da biljni i životinjski svet doživimo iz potpuno drugačije perspektive.
Carbon Garden
U pitanju je inovativna „karbonska bašta“ koja prikazuje suštinsku ulogu biljaka i gljivica u borbi protiv klimatskih promena i upućuje na to kako će naše bašte morati da se promene i prilagode u budućnosti. Karbonska bašta otkriva nevidljivo, oživljavajući ključnu ulogu koju ugljenik igra u održavanju života na Zemlji, komunicirajući razmere klimatske krize i deleći izuzetan potencijal prirodnog sveta za borbu protiv ove pojave. Carbon Garden podstiče posetioce da postanu zagovornici prirode, ističući akcije koje svi možemo preduzeti u svakodnevnom životu kako bismo podržali zdravlje biljaka i planete. U centru Karbonske bašte, nalazi se paviljon koji je dizajnirao Mizzi Studio inspirisan simbiotskim odnosom između biljnog i gljivičnog carstva i kreiran korišćenjem prirodnih materijala sa niskim sadržajem ugljenika.
Ovo je samo delić svega onoga što vas očekuje u ovoj velelepnoj botaničkoj bašti, dok ostale sekcije možete pretražiti na sajtu. Naš savet je da sve dobro isplanirate, udobno se obučete i prepustite čarima ovog londonskog dragulja.
I da, u ovoj botaničkoj bašti se često organizuju različita dešavanja. Od 9. maja je u toku izložba skulptura Henrija Mura pod nazivom „Monumentalna priroda“, koja će biti otvorena sve do 31. januara 2027. godine. Postavka obuhvata 30 monumentalnih skulptura postavljenih širom vrtova, koje obuhvataju Murovu skoro 70-godišnju karijeru i demonstriraju različite oblike i razmere njegovih umetničkih dela. Skulpture su namerno postavljene tako da budu u dijalogu sa drvećem i istorijskim pejzažima Kjua, otkrivajući kako skulptura može da reaguje na prostor koji naseljava i da ga preoblikuje.
Jardin des Plantes (Pariz, Francuska)
VREME PROLAZI, A ZNANJE NAPREDUJE
Ovaj zeleni dragulj Pariza jedinstven je spoj prirode, nauke i istorije.
U srcu francuske prestonice (u Latinskoj četvrti), daleko od gradske buke i turističkih gužvi, nalazi se jedno od najimpresivnijih mesta za ljubitelje prirode i nauke Jardin des Plantes. Čuveni botanički vrt nije običan park već prostor gde se prepliću istorija, botanika, zoologija i kultura.
Osnovan je u 17. veku (1626. godine) kao kraljevski vrt lekovitog bilja, sa ciljem da služi obrazovanju lekara i naučnika, a ubrzo je postao dostupniji javnosti i prerastao u važnu naučnu instituciju. Nakon Francuske revolucije, vrt dobija novu ulogu i postaje deo Nacionalnog muzeja prirodne istorije, čime se dodatno razvija kao centar istraživanja i edukacije. Danas se smatra jednim od
najvažnijih botaničkih vrtova u svetu.
Prostirući se na oko 28 hektara, ovaj vrt nudi posetiocima prostrane aleje, travnjake i tematske zone sa biljkama iz različitih delova sveta. U okviru njegovih granica nalazi se impresivna zbirka biljaka, od alpskih i tropskih vrsta do dekorativnih ruža i egzotičnih biljaka. Ukupno se ovde može pronaći na hiljade vrsta, što ovaj vrt čini pravim „živim muzejom prirode“. Posebnu pažnju privlače uređeni tematski delovi kao što su alpski vrt sa planinskim biljkama, ružičnjaci sa velikim brojem sorti i botanička škola namenjena učenju i istraživanju.
Jedna od najvećih atrakcija su čuveni veliki staklenici (Grandes Serres), gde se nalaze biljke iz različitih klimatskih zona. U njima posetioci mogu da vide tropske džungle sa palmama, pustinjske predele sa kaktusima i egzotične
biljke sa udaljenih ostrva. Ovi staklenici, građeni tokom više vekova, predstavljaju spoj moderne nauke i istorijske arhitekture.
Poseban deo kompleksa čini Ménagerie, zoološki vrt osnovan 1794. godine, koji se ubraja među najstarije na svetu. Nastao tokom Francuske revolucije, on je prvobitno formiran od životinja iz kraljevskih zbirki. Danas je dom mnogim vrstama životinja, uključujući ptice, male sisare i retke vrste, a ima i značajnu ulogu u očuvanju biodiverziteta.
Jardin des Plantes je veliki muzej na otvorenom. U okviru kompleksa nalaze se brojne galeriје koje posetioce upoznaju sa prirodnim naukama: Galerija
evolucije koja prikazuje razvoj života na planeti, Paleontološki muzej sa fosilima i skeletima dinosaurusa i Mineraloški muzej koji poseduje zbirke minerala i geoloških uzoraka.
Navedene institucije čine deo francuskog Nacionalnog muzeja istorije prirode i godinama privlače posetioce iz celog sveta. Danas je Jardin des Plantes popularno mesto za šetnju, opuštanje i učenje. Posetioci ovde mogu jednostavno uživati u prirodi i tišini, istraživati biljke i životinje, fotografisati prelepe pejzaže i učiti o svetu kroz izložbe. Kako često ističu vodiči, ova zelena oaza nudi jedinstvenu priliku da se u jednom danu spoje rekreacija, odmor i edukacija.
Orto Botanico di Padova (Italija)
VRT LEKOVITOG BILJA
Dobro došli u najstariju botaničku baštu na svetu!
Ova zelena oaza je osnovana 1545. godine kako bi pomogla univerzitetskim studentima da proučavaju i identifikuju lekovite biljke, a nalazi se na listi svetske baštine UNESKO-a od 1997. godine. Botanička bašta Univerziteta u Padovi je izvor svih botaničkih bašta na svetu i značajno je doprinela napretku brojnih modernih naučnih disciplina, posebno botanike, medicine, hemije, ekologije i farmacije. Prostiru ć i se na površini od oko 3,5 hektara, smeštena je u renesansno srce - Giardino dei Semplici (Vrt lekovitih biljaka). Dom je za 3.500 biljnih vrsta iz celog sveta i predstavlja centar za istraživanje i očuvanje biljnog biodiverziteta.
Botanička bašta Univerziteta u Padovi osnovana je 1545. godine za uzgoj le-
kovitih biljaka koje su u to vreme činile većinu „jednostavnih biljaka“, odnosno biljaka za dobijanje lekovitih supstanci. Upravo iz tog razloga, prve botaničke bašte su nazivane i „vrtovima jednostavnih biljaka“.
U to vreme, Univerzitet u Padovi je već učvrstio svoj ugled u proučavanju biljaka, posebno onih koje se primenjuju u medicinske svrhe.
Međutim, u vreme osnivanja bašte, postojala je velika nestručnost u pogledu identifikacije biljaka koje se koriste u terapijske svrhe, kako su to opisali autoritativni lekari antike: „Greške i prevare bile su česte, sa ozbiljnom štetom po javno zdravlje.“ Osnivanje lekovite bašte, koje je, između ostalih, podsticao Frančesko Bonafede (1474-1558), koji je držao katedru za „čitanje jednostavnih reči“, omogućilo je studentima da lakše prepoznaju falsifikovanje. U tom cilju, prvi „čuvar bašte“, Luiđi Skvaler-
mo, poznat kao Angilara (1512-1570), uveo je i gajio veliki broj vrsta.
Prvobitnu botaničku baštu je odlikovao dizajn kvadrata unutar kruga, koji je verovatno bio delo humaniste Danijela Barbara (1514-1570), uz pomoć lekara
Pjetra Noalea i nadzornika Andrea Moronija. Oblik i položaj bašte su odabrani kako bi se optimizovao neravni prostor dostupan na lokaciji.
Raspored je tokom vekova pretrpeo izmene i dopune. Početkom 18. veka izgrađena su četiri monumentalna ulazna portala Hortus Cinctus, sa trahitnim dovratnicima na vrhu koji su bili postavljeni na kamenim vazama. Kružni zid je bio ukrašen balustradom sa elegantnim stubovima i pilastrima od belog kamena, na kojima su postavljene vaze i biste slavnih ljudi. Kasnije se bašta proširila i obuhvatila područje izvan kružnog zida, gde su napravljene dodatne fontane i arboretumi. U prvoj polovini 19. veka izgrađeni su cigleni staklenici, koji su i danas zadržali svoju prvobitnu strukturu, a izgrađena je i polukružna dvorana poznata kao „botaničko pozorište“.
Godine 1997, Botanička bašta u Padovi je upisana na prestižnu UNESKO listu svetske baštine, zbog velikog uticaja koji je imala na istraživačku zajednicu tokom vekova i istaknute uloge u razmeni ideja, znanja, biljaka i naučnog materijala.
Bašta biodiverziteta je nastala 2014. godine, nakon akvizicije približno jednog i po hektara zemljišta, čime je skoro udvostručena njena prvobitna veličina. Sačinjena je od pet velikih staklenika koji simuliraju klimatske uslove raznolikih bioma planete (tropskih, subhumidnih, umerenih, mediteranskih, sušnih). Ovo putovanje ukršta priče biljaka i ljudi, kao ogromni biljni atlas koji omogućava posetiocima da istraže planetu Zemlju. Staklenici koriste najsavremenije tehnologije, sa ciljem da se minimizira uticaj na životnu sredinu. Prostori rekreiraju pet glavnih bioma planete, prateći gradijent smanjenja vlažnosti, od vlažnih tropskih šuma do sušnih sredina.
Konzervativna restauracija staklenika posvećenih očuvanju biljnih primeraka tokom hladnijih meseci iz 19. veka, izgrađenih između 1804. i 1818. godine, završena je 2018. godine. Sada se u nji-
ma nalazi kolekcija insekotivornih biljaka. Konačno, u februaru 2023. godine, otvoren je Botanički muzej, koji predstavlja značajan izbor istorijskog nasleđa univerziteta. On priča priču o bašti kroz njene biljke i protagoniste, kao i kroz pet vekova interakcije između botanike i medicine. U njemu se nalaze istorijski herbarijumi, instrumenti, interaktivne instalacije i dragocena kolekcija antičkog apotekarskog nameštaja, knjiga i lekova. Tu su izloženi i primerci iz botaničkih kolekcija, uključujući bogat izbor istorijskih
herbarijuma, kolekciju začina i edukativne zidne panele iz 19. veka.
Mnoge biljne vrste su prvi put uvedene u Italiju i Evropu baš preko Botaničke bašte u Padovi, koja je imala koristi od uticaja Mletačke Republike, njenih poseda i trgovačkih puteva. Danas se Bo-
tanička bašta u Padovi može pohvaliti sa preko 3.500 vrsta i 6.000 biljnih primeraka. Njena kultna biljka je Geteova palma, zasađena 1585. godine, a tako je nazvana jer je inspirisala poznatog
nemačkog pisca, koji joj se divio 1786. godine dok je pisao svoj botanički esej „Metamorfoza biljaka“.
Ukoliko rešite da posetite ovaj botanički i istorijski dragulj sve neophodne informacije možete pronaći na njihovom sajtu. Zanimljivo je da je ova botanička bašta uzela učešće u ovogodišnjoj 61. Međunarodnoj umetničkoj izložbi Venecijanskog bijenala kroz rad iranskog umetnika Abasa Ahavana. Projekat je nastao na prestižni poziv Nacionalne galerije Kanade, kao i na predlog Kraljevske botaničke bašte Kju (London), koja je izabrala Botaničku baštu Univerziteta u Padovi kao idealnu „kolevku“ za klijanje semena biljke korišćene u izradi umetničkog dela.
KAKO IZGLEDA OVA NESVAKIDAŠNJA INSTALACIJA?
U pitanju je veliki akvarijum opremljen svetlima za uzgoj, koji sadrži nekoliko primeraka Victoria cruziana - posebne vrste lokvanja poreklom iz Južne Amerike, kog karakterišu ogromni plutajući listovi koji mogu dostići veličinu dva metra u prečniku. Rod Victoria je prvi put uzgajan u Kraljevskoj botaničkoj bašti
Kju tokom vladavine kraljice Viktorije (1837–1901), kojoj duguje ime, dok je epitet cruziana dodat u čast Andresa de Santa Kruza (1792–1865), predsednika Perua i Bolivije.
Baštovani botaničke bašte bili su uključeni u uzgoj i negu biljke u ranim fazama rasta, od namakanja semena u vodi do presađivanja u saksije napunjene glinovitom zemljom nakon klijanja sve do pojave lancetastih listova, koji su u roku od nekoliko nedelja dobili svoj karakterističan kružni oblik.
Kada su biljke dostigle optimalnu veličinu za preseljenje, prebačene su u Veneciju i baštovani su ih presadili u velike saksije unutar rezervoara, postavljenog u Kanadskom paviljonu. Ovde, Viktorija nastavlja da raste u velikom rezervoaru opremljenom fotosintetskim svetlima i u uslovima okoline koji podstiču rast lišća. Pod nadzorom umetnika i botaničkih stručnjaka, biljke će dostići svoju maksimalnu veličinu do novembra, stvarajući meditativni prostor gde granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između prirodnog i izgrađenog, postaje zamagljena. Više o ovom projektu možete pročitati na sajtu.
Keukenhof (Lisse, Holandija)
VRT EVROPE
Dobro došli u najveću cvetnu baštu na svetu!
Na žalost, kako je ona dom lukovičastih vrsta, uglavnom, otvorena je samo sezonski. Keukenhof (doslovno „Kuhinjska bašta“), takođe poznat kao Bašta Evrope, jedna je od najvećih cvetnih bašti na svetu, smeštena u opštini Lise, u Holandiji.
Park Keukenhof pokriva površinu od 32 hektara i u baštama se godišnje zasadi približno 7 miliona lukovica cveća. Iako je široko poznata po svojim tulipanima, Keukenhof takođe sadrži brojne druge vrste cveća, uključujući zumbule, narcise, ljiljane, ruže, karanfile i perunike. Prostor je otvoren tokom cele godine za privatne događaje i festivale, ali Keukenhof je za širu javnost dostupan samo za svetski poznatu osmonedeljnu izložbu tulipana koja se održava od sredine marta do sredine maja, sa vrhuncem posete oko sredine aprila, u
zavisnosti od vremenskih prilika tokom sezone vegetacije koji variraju svake godine. Na primer, cvetna bašta će u 2027. godini biti otvorena od četvrtka, 18. marta, do nedelje, 9. maja.
Ovaj cvetni park se nalazi u centru Holandije između najlepših cvetnih polja.
Takođe, velika atrakcija su vidikovci sa pogledom na nepregledna cvetna prostranstva. Iz Keukenhofa polazi i vožnja brodom duž cvetnih panorama (uz dodatni trošak), a možete iznajmiti i bicikl.
Pešačke staze duge 15 kilometara, raspoređene su tako da imate spektakularan pogled na mirisne cvetne bašte i staklenike.
Tokom šetnje posetioci imaju priliku da uživaju u jedinstvenim nedeljnim cvetnim izložbama, prelepim jezercima i raznolikim paviljonima sa restoranima i terasama. Pored prelepih cvetnih bašta, Keukenhof je takođe dom najvećeg parka skulptura u Holandiji. Ovde mo-
žete da se divite slikama koje su napravili nacionalni i međunarodni umetnici.
Cvetni park je takođe veoma popularan među decom. Pored očaravajućih boja
cve ć a, deca ć e se odlično zabaviti na
Miffy igralištu gde se organizuje i uzbudljiva potraga za blagom kroz park, gde deca uče o lukovičastim vrstama. Dečija farma i lavirint koje je moguće obići, čine cvetni park idealnim mestom za porodični izlet.
Keukenhof je osnovan 1949. godine od strane konzorcijuma proizvođača lukovica i izvoznika cveća, kako bi predstavili svoje proizvode i podržali izvoznu
industriju. Bašta je otvorena za javnost 1950. godine i primila je preko 300.000 posetilaca samo u prvoj godini. Posluje pod upravom dobrotvorne fondacije grofa Karel de Gaaf van Lynden-a.
Svake jeseni, 40 baštovana sadi 7 miliona lukovica koje je parku doniralo preko 100 uzgajivača. Sadnja počinje početkom oktobra i obično se završa-
va do 5. decembra. Cvetne leje su sinhronizovane sa različitim vremenom cvetanja lukovica, kako bi se osiguralo sukcesivno cvetanje tokom osmonedeljnog otvaranja parka. Da bi se osiguralo kontinuirano cvetanje, na svakoj lokaciji se sade tri lukovice. Najplića lukovica ć e prva cvetati tri nedelje, a zatim slede naredni slojevi.
Pored vrtova tulipana, Keukenhof nudi i razne druge bašte. Englesku pejzažnu baštu karakterišu krivudave staze i iznenađujući vidici. Ograđeni deo istorijskog parka sadrži arhivske sorte. U Prirodnoj bašti, žbunje i višegodišnje biljke su kombinovane sa lukovičastim biljkama. Japanska seoska bašta predstavlja primer netradicionalne bašte u prirodnom okruženju. Četiri paviljona takođe sadrže rotirajuće izložbe cveća. Ukoliko ne želite da propustite prolećni cvetni vatromet boja sledeće godine, sve neophodne informacije možete pronaći na zvaničnom sajtu najveće cvetne oaze.
Botanischer Garten Berlin (Nemačka)
SVET U JEDNOM VRTU
Oaza u vrevi metropole, Botanička bašta Berlin je biljni raj svetskog značaja sa istorijom dugom preko 300 godina. Preteča ovog lokaliteta datira iz 17. veka i vodi poreklo iz kneževske kuhinjske bašte koja se nalazila u vrtovima zadovoljstva berlinskog zamka. Godine 1679. formirana je poljoprivredna model bašta, koja je osnovana u Šenebergu, u selu blizu Berlina i sada jednom od njegovih okruga, na mestu današnjeg parka Klajst. Dvesta godina kasnije, početkom ovog veka bašta je premeštena u Dalem zbog nedostatka prostora u Šenebergu.
Danas se Botanička bašta Berlin-Dalem prostire na površini od 126 hektara i stoga je jedna od najvećih i najvažnijih bašti na svetu. Ovde se gaji oko 20.000 različitih biljnih vrsta. U odeljku za biljnu geografiju, površine 39 hektara, jednom od najvećih te vrste na svetu, možete putovati širom severne hemisfere, a u odeljku za arboretum i taksonomiju,
površine 42 hektara možete steći uvid u odnos između drvenastih i zeljastih biljaka.
Kompleks staklene bašte sastoji se od 16 objekata otvorenih za javnost i nudi mogućnost putovanja kroz tropsku i suptropsku vegetaciju. Ove žive kolekcije čine osnovu za kontinuirano širenje naučnih istraživanja o biljnom carstvu sa ciljem produbljivanja znanja neophodnog za korišćenje i zaštitu biljne raznolikosti na Zemlji. Pored toga, Botanička bašta pruža posetiocima priliku da se opuste u veoma prijatnom okruženju i da saznaju više o raznolikom svetu biljaka.
Verno restauriran u originalnom obliku, Glavni tropski staklenik, arhitektonsko remek-delo u stilu secesije, skriva neverovatno bogatstvo. Oni koji kroče u njega, istog trena zaboravljaju na pojam prostora i vremena. Svet u jednoj bašti, to je bio plan Adolfa Englera, pr-
vog direktora Dalemskih vrtova 1889. godine i može se reći da je taj plan vrhunski sproveden u delo.
Glavni tropski staklenik, sa dužinom od 60 metara i visinom od 23 metra, jedan je od najvećih na svetu. Sa visokim drve ć em na kojem rastu epifiti, i čudesno obojenim biljkama ispod, kao i lijanama i drugim penjačicama, posetiocima pruža predstavu o ogromnoj raznolikosti tropske vegetacije. Jedan od pratećih objekata glavnog tropskog staklenika sadrži biljke iz pustinja južne Afrike, kao što su čuvena Welwitschia i „živo kamenje“. U Viktorijinoj kući dočekaće vas zagušljiva tropska klima i visoka vlažnost. Čuveni džinovski lokvanj (Viktorija) ovde uspeva tokom letnjih meseci. Na svom putovanju kroz tropske staklenike naići ćete na bogatu berlinsku kolekciju begonija, fascinantnu raznolikost porodica orhideja i bromelija, kao i veliku raznolikost tropskih paprati i njihovih srodnika.
Tu je još jedan staklenik namenjen prezentaciji najvažnijih korisnih biljaka tropskog područja. U hladnijim staklenicima pronaći ćete i izložene vrste kamelija i azaleja, biljke iz Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda, kao i druge biljke sa južne hemisfere, zajedno sa biljkama mesožderkama. Sukulenti ili biljke koje skladište vodu, iz tropskih i suptropskih regiona Starog sveta rastu u svom stakleniku. Dominiraju vrste euforbije sa stabljikama u obliku kandelabra i aloje sa svojim velikim mesnatim rozetnim listovima.
Susedni staklenik predstavlja sukulentan pejzaž Novog sveta, gde uglavnom žive kaktusi, ali i vrste vekovnih biljaka (agava) i predstavnici porodice Crassulaceae. Odvojen od glavnog, međusobno povezanog kompleksa staklenika, tu je i staklenik koji ljubitelje biljaka poziva na putovanje po mediteranskom regionu i Kanarskim ostrvima, putovanje posebno impresivno u proleće i rano
leto kada je cvetanje u vrhuncu. Visoke drvenaste paprati iz planinskih, suptropskih regiona rastu u zadnjem delu u obliku luka.
Osim staklenika preporuka je da obiđete i Italijanski i mediteranski vrt, Japanski vrt, arboretum, sistematični vrt u kome su biljke raspoređene po familijama, ali i senzorni vrt u kome posetioci imaju priliku da upiju prirodu svim čulima.
U zavisnosti od godišnjeg doba i, naravno, vremenskih uslova, postoje brojni načini da se pristupi posmatranju i izučavanju biljnih kolekcija i prelepih pejzaža. Na preko 30 hektara možete sresti hiljade biljaka. Kako je u pitanju zaista ogroman prostor moja preporuka je da posetite njihov sajt i da pažljivo isplanirate posetu u zavisnosti od perioda godine.
SOFRA Art Retreat je pažljivo kurirano iskustvo kreativnog življenja, nastalo iz potrebe da na trenutak izađemo iz ritma stalne produktivnosti i vratimo se sebi, prirodi i stvaranju.
Od 26. do 28. juna, u Sun
Moon House na Kosmaju, okupljamo žene koje žele nekoliko dana mira, lepote i inspiracije u pažljivo vođenom prostoru.
Uz slikanje, pokret, muziku, zajedničke obroke i čašu vina, SOFRA otvara prostor za odmor, povezivanje i nežno buđenje kreativne energije - bez pritiska i bez potrebe da znate da slikate. Zamišljen kao spoj umetnosti, prisutnosti i zajedništva, SOFRA vraća fokus na lepotu življenja i stvaranja.
O događajima
Mote Design Studio Rekapitulacija BINA-e 2026
Milano Design Week Zemljana arhitektura za zemljane
Mote Design Studio
IZMEĐU PROŠLOSTI I VIZIJE: REKAPITULACIJA BINA- e 2026
Tekst i fotografije: Aleksandra Nikolić i Ana Nikolić; @mote.dsgn_, BINA press
Tokom maja Beograd je još jednom postao mesto susreta arhitekata, istraživača, studenata i onih koji grad posmatraju kao prostor u kome bi svi koju u njemu žive i borave trebali da se osećaju udobno. Dvadeset i prvo izdanje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA), pod krovnim sloganom „Arhitektura – javne funkcije – realizacije“ nas je podsetilo na to da prostor koji delimo nije samo zbir zidova i ulica, već živi organizam koji direktno oblikuje kvalitet našeg življenja i svakodnevice.
Ovogodišnji program, koji su zajednički osmislili Društvo arhitekata Beograda i Kulturni centar Beograda, stavio je naglasak na društvenu odgovornost struke. U eri brze i često neplanske gradnje, BINA nas podseća na važnost održivosti, inkluzivnosti, kao i transformacije postojećih struktura – koncepta koji je ove godine u fokusu i prestižne evropske nagrade „Mies van der Rohe“. Prisustvovale smo izložbama, stručnim radionicama i predavanjima i za vas izdvojile deo programa koji nam se učinio posebno važnim i zanimljivim, počevši od stručnih vođenja i izložbi, sve do razgovora o budućnosti javnih prostora.
OD REKE KA GRADU:
ARHITEKTONSKA
HRONIKA DONJEG
DORĆOLA
Program šetnji otvorile smo jednom od najambicioznijih tura – maršutom od Brankovog mosta ka srcu Dorćola. Arhitektonski tim predvođen Milanom Đurićem i Dejanom Miljkovićem poveo nas je u šestočasovnu, dubinsku analizu transformacije savskog priobalja. Kretalo se od Pristana, gde je akcenat stavljen na revitalizaciju starih lučkih skladišta, a zatim preko Pasarele sa skulpturom Mrđana Bajića prešle do istorijske Kule Nebojša. Kod Kule Nebojša razgovaralo se o tome kako savremene intervencije mogu da funkcionišu uz istorijsko nasleđe i koliko je teško pronaći ravnotežu između zaštite prostora i novih potreba grada.
Tura je otvorila i zanimljivo pitanje odnosa između Tvrđave, reke i grada, kao i na-
čin na koji se taj prostor danas ponovo promišlja kroz nove intervencije. Na
delu Linijskog parka, imali smo priliku da vidimo kako se nova infrastruktura
uklapa u pejzažno rešenje prostora uz reku, sa jasnim fokusom na boravak ljudi, hlad i prohodnost.
Mrđan Bajić, Pasarela, foto: Vladimir Popović
OTVARANJE:
ODMOTAVANJE MATERIJALNOSTI:
OD BEOGRADA DO VENECIJE
Svečano otvaranje festivala obeležila je izložba „Ponesi svoj projekat – Odmotavanje materijalnosti“ posvećena srpskom paviljonu, koji nas je predstavljao na prestižnom Bijenalu arhitekture u Veneciji.
Posebno nam je bilo zanimljivo što se kroz izložbu mogao pratiti čitav proces nastanka paviljona, od skice i koncepta do rada sa materijalom i njegove realizacije u Veneciji.
Na dan otvaranja izložbe održana je i promocija knjige „Plant Space: Territories, Architectures and Technologies of the Vegetal“ (MIT Press), na kojoj su učestvovali Mišel Hauard, Adam Hudek (urednici izdanja) i Davor Ereš. Publikacija okuplja međunarodne autore koji preispituju ulogu biljaka u oblikovanju izgrađenog okruženja, pozicionirajući ih ne kao pasivne elemente, već kao aktivne aktere prostorne kompozicije, ekoloških sistema, prostornih politika i društvenih odnosa, otvarajući nove perspektive za arhitektonsko mišljenje i praksu.
ARHITEKTONSKO
NASLEĐE (BINA IZLET)
Ovogodišnji program „BINA izlet” odveo nas je van granica Beograda, u preko potrebno istraživanje skrivenog arhitektonskog i industrijskog nasleđa Srbije. Fokusirajući se na manje vidljive, ali izuzetno vredne lokalitete poput Senjskog rudnika, ova tura je analizirala tačke gde se prepliću istorija rudarstva i specifični inženjerski izazovi zaštite spomenika kulture.
REGIONALNI
VRHUNAC: NAGRADA PIRANEZI
žJedna od izložbi na kojoj smo se najduže zadržale bila je postavka posvećena Međunarodnoj nagradi Piranezi. Ova nagrada, koja decenijama mapira najbolju arhitekturu Srednje Evrope, donela je u Beograd pregršt inspirativnih rešenja. Ono što ovu izložbu čini naročito značajnom za nas praktičare jeste činjenica da su u pitanju isključivo realizovani projekti. Sagledavši ih u celosti, složile smo se da su upravo ovi uspešno realizovani primeri nepobitan dokaz da arhitektura mora da opstane
uprkos brojnim finansijskim i administrativnim ograničenjima.
Nakon svečanog otvaranja održano je javno vođenje kroz izložbu, u okviru
koje su Anđela Karabašević Sudžum i Vladislav Sudžum iz biroa AKVS arhitektura predstavili projekat Ložionice koji je osvojio nagradu Piranezi. Bojana Pašajlić (Filološko-umetnički fakultet Univerziteta u Kragujevcu) i Jelena Bogosavljević (Arhitektonski fakultet, Univerzitet u Beogradu) predstavile su i izbor studentskih radova iz Srbije selektovanih u okviru ove međunarodne izložbe.
PALATA NAUKE:
NOVI EPICENTAR INOVACIJA U STAROM RUHU
Jedan od najatraktivnijih događaja iz
ugla struke bio je obilazak objekta Palate nauke – Zadužbine Miodraga Kostića, smeštene na uglu ulica Kralja Milana i Kneza Miloša. Ova zgrada koja je decenijama funkcionisala kao banka, prošla je kroz ambiciozan proces rekonstrukcije. Stručni tim proveo nas je kroz unutrašnjost Palate, pokazujući
nam koliko je bio složen proces rekonstrukcije iznutra. Imale smo priliku da vidimo budući planetarijum, interaktiv
-
ne sale za eksperimente, kao i prostore namenjene naučno-istraživačkom radu
Elektrotehničkog fakulteta. Posebno nam je bilo zanimljivo kako su očuvani originalni elementi enterijera i fasade, uz pažljivo uklapanje sa savremenim instalacijama.
ARHITEKTURA U DEVETOJ UMETNOSTI (BINA PREDAVANJE)
Da arhitektura nije samo tehnička disciplina već i snažan narativni medij, uverile smo se na segmentu posvećenom odnosu arhitekture i stripa. Kroz predavanja i izložbu domaćih i stranih autora saznale smo kako „deveta umetnost“ koristi izgrađeni prostor ne samo kao statičnu scenografiju, već kao aktivnog, psihološkog protagonistu priče. Bilo je zanimljivo analizirati kako se prostorni ritam, perspektiva i arhitektonski stilovi koriste za strukturiranje radnje i građenje atmosfere unutar strip kadra.
URBANA LABORATORIJA NA
VRHU BETONSKOG DIVA
Međunarodni program „Srbija–Švajcarska” doneo je preko potrebnu razmenu iskustava o transformaciji gradova. Kroz analizu koncepata poput održivog razvoja i „zadružnog stanovanja” koje je u Švajcarskoj standard, a kod nas sve češća tema debata, ovaj program je mapirao izazove sa kojima se u praksi svakodnevno susrećemo. Naš fokus bio je na prva dva panela u Galeriji Artget:
PANEL 1 (GRAD I PRIRODA):
Podsetio nas je je da je reka vitalni organ Beograda. Naglašena je potreba da se obale tretiraju kao ključna ekološka i javna infrastruktura, a ne prostor za investitorski urbanizam. Opipljiv odjek ove teme pronašle smo i na pratećoj studentskoj izložbi „Objekti na reci” – skromnom, ali vrlo inspirativnom uvidu u vizije mlađih kolega o suživotu arhitekture i reke.
PANEL 2
(ULOGA ARHITEKTE U DRUŠTVU):
Otvorio je debatu o moći i poziciji struke u širim ekonomskim procesima. Zaključak je jasan: arhitekta ne sme biti samo nemi izvršilac crteža, već aktivan borac za javni interes i participaciju građana, jer su to univerzalni ključevi za humanije urbano okruženje.
Ipak, najinteresantniji segment programa odigrao se na terenu, u okviru Urbane laboratorije koja je za svoj poligon izabrala kultnu Geneks kulu (Panel 3 i 4).
Tom prilikom imale smo priliku da obiđemo jedan od najprepoznatljivijih objekata, simbol brutalističke arhitekture Novog Beograda, čuvenu Geneks kulu. Posebna poslastica ove terenske radionice bila je prilika da posetimo čuveni, decenijama zatvoren rotacioni restoran na vrhu Zapadne kapije. Pogled na grad iz ove perspektive poslužio je kao prigodna scenografija za diskusiju o sudbini socijalističkog nasleđaizmeđu zaštite, zapuštenosti i mogućnosti za novu namenu. Geneks je i dalje snažno prisutan u identitetu grada i dobar je primer koliko je važno ozbiljno se angažovati u njegovom očuvanju.
ARHITEKTURA KAO
PRAVO, A NE
PRIVILEGIJA
Centralna poruka ovogodišnje BINA-e
bila je: o gradu se mora razmišljati kroz potrebe ljudi koji ga svakodnevno koriste.
Kroz dodatne izložbe poput „Stanovanje/Housing 25“ i intenzivne radionice sa studentima iz Beča, Bratislave i Beograda, ovaj događaj nas je podsetio da arhitektura nije luksuz, već osnovno pravo na bolji i humaniji prostor.
Izložba obuhvata ukupno 80 radova i programski je podeljena na dve celine: opšti i tematski deo. U okviru opšteg dela prikazano je 40 radova koji predstavljaju reprezentativne primere savremene stambene arhitekture realizovane u protekle dve godine, kroz različite prostorne, društvene i kulturne kontekste na globalnom nivou. U tematskom delu, koji takođe broji 40 radova, pažnja je usmerena na modele stanovanja sa posebno osmišljenim zajedničkim prostorima za okupljanje i međusobnu interakciju stanara.
Na izložbi su predstavljeni radovi autora iz 28 zemalja, od renomiranih arhitekata do mladih stvaralaca. Internacionalni karakter programa pruža priliku za uporedno sagledavanje savremene prakse i razmenu iskustava, uz bolje razumevanje aktuelnih trendova i njihove primene u različitim urbanim sredinama. Prikazani radovi praćeni su recenzijama članova. Sastavni deo izložbe čine i kratke video izjave arhitekata zastupljenih na izložbi, u kojima oni u sažetom formatu izdvajaju pet pojmova kojima definišu svoj arhitektonski kredo. Uspeh ovogodišnje manifestacije meri se stotinama kolega, studenata i građana koji su kroz šetnje, vođenja i razgovore zajedno „čitali“ grad te se zajedno pozabavili verovatno najznačajnijom temom – kako umesto konstantne novogradnje, fokus pomeriti ka transformaciji postojećih prostora i odgovornijeg odnosa prema onome što grad već sadrži.
MOTE DESIGN STUDIO
Mote design studio je arhitektonski biro, osnovan 2018. godine u Beogradu, a koji se bavi uređenjem enterijera i projektovanjem objekata. Uže polje interesovanja fokusirano je na primenu prirodnih i recikliranih materijala u enterijerske prostore, iz razloga težnje implementacije koncepata cirkularne ekonomije i održivog razvoja, kroz projektna rešenja. Osnivači biroa su Aleksandra Nikolić - specijalizant energetske efikasnosti i održive arhitekture; i Ana Nikolić - diplomirani inženjer arhitekture.
Jednom kada probaš, nema nazad...
Ručno šivena vrhunska posteljina, aksesoari i kompleti za spavanje od čiste svile, organskog pamuka i satena sa integrisanim jonima srebra.
A sensory journey through Berber inspirations and timeless harmonies
Sahra
SieMatic,
VENINI, Salone del Mobile; Milano/Press promo
Tekst i fotografije: Dragana Kojičić @dramarchin
Kada govorimo o arhitekturi po meri čoveka i prirode, sa radošću uvek ističemo našu dragu gošću i višegodišnju saradnicu Draganu Kojičić, samostalnu arhitektkinju, specijalistkinju za zemljanu arhitekturu i predsednicu Kluba finih zanata. U nastavku pročitajte njen osvrt na prethodnih 12 meseci i najavu aktivnosti kojim će se, sa svojim saradnicima u narednom periodu baviti.
Pre nego što pređemo na događaje koji
su se već zbili i one koje planiramo u ovoj godini, za trenutak bih se osvrnula na one koji su se desili prošle godine.
Od najuzbudljivijih zemalja, izdvojila bih
Gruziju i Estoniju – prva je bila isključivo za dušu (iako je sve ispalo mnogo drugačije od prvobitnog plana, ali je svejedno bilo predivno), a druga je imala za cilj obuku za dekorativne maltere – i bilo je jedno od najboljih iskustava na ovom polju do sad. Za sve koje zanima više na tu temu, potražite Eestimaaehitus. Iako je arhitektura obe zemlje jako zanimljiva, priroda je još čarobnija.
Eestimaaehitus, Estonija
Od značajniih projekata, potpuno neočekivano, desio se Plavi hodnik i crna kuhinja u Čelarevu - iako smo prvobitno pozvani da pogledamo Župni dvor iz 1817. i obučimo majstore za njegovu obnovu, uz podršku Heartefact fondacije, sa lokalnim udruženjem Pastir organizovali smo niz događaja (Malu školu zanatstva, radionice za decu, potragu za blagom) i projekat završili istoimenim festivalom u oktobru, povezujući pokret Sinteze (čiji je Čelarevo bilo značajni predstavnik) sa bogatom tradicijom tekstilne i pivarske industrije i gastronomskim specijalitetima svih etničkih grupa, koje su živele i još uvek žive u selu. Radujemo se što projekat nastavlja da živi i razvija se i ove godine.
U avgustu je, kao i uvek, bilo mnogo događaja: početak meseca sam provela u Ringkobingu u Danskoj gde sam, za URNAT festival OM Teatret-a, napravila instalaciju „Brown matters“; potom sam, sa kolegama iz Rumunije i Italije, vodila ECVET treninga za dekorativne maltere na REGIO EARTH festivalu kod Balatona u Mađarskoj; da bih kraj avgusta provela, sada već tradicionalno, na Festivalu ekološkog pozorišta u Bačkoj Palanci, gde sam vodila radionicu
„Bila jednom jedna... kuća“, u saradnji sa lokalnim arhitektama.
U oktobru smo proslavili 15 godina udruženja kroz LALA festival, koji uvek podržava RŽF i gde smo se okupili, posle cele godine razdvojenosti i drugih projekata.
Potom smo, od oktobra da kraja godine šetali kroz nasleđe Zrenjanina - za Turističku organizaciju grada Zrenjanina i u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture ovog grada, u okviru
Meandara kulture, realizovali smo sedam šetnji: industrijsko i tehničko nasleđe uz Begej, romantičnu, šetnju za decu, pozorišnu, ambijentalnu, kafanske priče i najuspešniju – sakralnu šetnju), a za ovu godinu planiramo nastavak – skulpture na fasadama i secesiju, za sad, kojima se mnogo radujemo – mi kao organizatori, ali i učesnici koji nam dolaze i iz drugih gradova.
Što se 2026. godine tiče, toliko je veselo krenula, da nismo uspeli sve ni da najavimo.
Provela sam tri nedelje u Valensiji, zahvaljujući programu Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs),
Rumunija
koji od srca preporučujem svim kreativcima iz regiona. Valensija me, iako je poznajem, potpuno oduševila, jer sam otkrila njen deo koji do sada nisam - El Cabanyal koji, pored toga što poseduje prave male arhitektonske dragulje, nosi u sebi i hrabru i uspešnu priču o višegodišnjoj borbi za njeno očuvanje.
Potom je, standardno, počeo online kurs zemljane arhitekture za ovu godinu, koji se završava krajem maja – radionicom kod nas u Mošorinu.
Dugogodišnja saradnica, Gordana Ilić
Momčilović, koja svojom kamerom beleži sve naše događaje, me je pozvala da se priključim i jednom zanimljivom pilot projektu, koji se bavi antropologijom hrane (i arhitekture) na teritoriji Balkana, te smo posetile Rožaje i Kolašin u Crnoj Gori i sela oko Bosanskog Petrovca i zabeležile predivne priče. Kao i uvek, osim predivne prirode koja nas ostavi potpuno očarane, i tradicionalne arhitekture koja je bila toliko skladna i smislena, uvek najjači utisak ostave ljudi – dobri, mudri, velikodušni.
koji podržavaju Fondacija Sidro i Smart kolektiv, a tiče se izrade platforme na kojoj će se naći informacije u vezi sa obnovom i gradnjom zemljom u Vojvodini (za početak), sa nekim zanimljivim pratećim događajima (dan otvorenih vrata, ECVET treningu za majstore itd.), o kojima ćemo obaveštavati na vreme; a za koji mislimo da može svima olakšati potragu za majstorima, arhitektama, materijalima...
U Španiji 8-12. maja organizovao veliki skup SIACOT (latinoameričke mreže za gradnju zemljom) i imala sam čast da predstavljam Srbiju na događaju nakon toga, jer su organizatori imali želju da povežu našu neformalnu Earth Build Europe mrežu sa kolegama iz Amerike. Potom slede radionice u organizaciji Letnjeg bioskopa na Kelebiji, kao i dve radionice sa SCEN studentima iz Novog Sada.
Mislim da sad već možemo da najavimo i jedan lep i značajan projekat za nas,
Nakon višegodišnjeg rada u Mošorinu, kao i radova u mnogim manjim, obično ruralnim sredinama, sa koleginicama imamo ideju da pokrenemo ŠkolArh na točkovima – koncept koji, uz radove na obnovi jedne kuće, može da doprinese značajnim promenama u sredini u kojoj se dešava. Ove godine ćemo ga ispro-
bati u Idvoru i svi smo uzbuđeni zbog toga – osim što ćemo raditi na osmišljavanju programa za radove na godišnjem održavanju kuće Mihajla Pupina koja je od zemlje, u okviru međunarodnog kampa sa Mladim istraživačima Srbije, imamo ideju da napravimo veliki broj zanimljivih, pratećih događaja, u saradnji sa Memorijalnim kompleksom Mihajlo Pupin i Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture.
Avgust je, kao i uvek veseo – ja ću opet biti deo programa Art-Nature LAB-a u Ringkobingu u Danskoj, sa još jednom instalacijom od prirodnih materijala; potom smo na FEP-u u Bačkoj Palanci, a početkom septembra imamo i osmi po redu Regio Earth festival u Temišvaru.
Naravno, tu je još veliki broj malih događaja između, kao i neka lepa putovanja koja olakšaju nekad teške poslove: ove godine je plan da posetimo Siciliju, Jermeniju i Egipat, o čemu se nadam da će biti više reči naredni put.
O pričapisanihdizajnu
Plezir polica Mina Minić – Tragom tvojih koraka Nismo same Između korica i prijateljstva – Freedomdora
GRAĐANSKA NEPOSLUŠNOST
Henri Dejvid Toro
SUNČANO
MESTO ZA
SUMORNE
LJUDE
Marijana Enrikes
OSTAJNICA
Rene Karabaš
VRTLOG
Hose Eustasio Rivera
FUTURIZAM.
Elementi nove filozofije
prirode Predrag Slijepčević
ZAMALO ME
JE OTEO MRAK
Ognjenka Lakićević
ČUDNE KUĆE
Ukecu
Kristijan Kraht
EVROTREŠ
Istorija je bila okvir, ali sudbine mojih junakinja nastale su iz srca i mašte
Mina Minić, autorka romana
„Tragom tvojih koraka“ (IK
Besani)
Roman „Tragom tvojih koraka” autorke Mine Minić (IK Besani, 2026.) o dve sestre razdvojene ratom, otvara pitanje koliko istorija oblikuje lične sudbine ali i koliko intime može stati u velike tragedije 20. veka. Kroz priču o Jeleni i Teodori autorka spaja istorijski okvir Drugog svetskog rata, sa snažnom ličnom imaginacijom gradeći pripovest o ljubavi, gubicima i moralnim dilemama koje nadilaze vreme u kojem se dešavaju.
Tvoj roman prati različite sudbine tokom i nakon Drugog svetskog rata, ali sa fokusom na sudbine dve sestre koje bivaju razdvojene. Šta te je inspirisalo da se baviš upravo ovom temom i koliko je priča o Jeleni i Teodori nastajala iz istorijskih činjenica, a koliko iz tvoje mašte?
Od malena, iz meni tada nepoznatih razloga, bila sam fascinirana Drugim svetskim ratom. Sve te ljudske nesreće koje su bile nemerljive, šteta koja je naneta raznim nacijama širom sveta, gubici i stradanja koja su se zauvek urezala u duše, ali i tela ljudi na mene su imala snažan efekat. Vremenom počela da čitam razne knjige o stradanju našeg naroda u tom periodu, ali i novinske članke i slušam priče od prethodnih naraštaja. Inače sam visoko senzitivna osoba koja nema samo razvijenu empatiju, već lako razvijem i simpatiju, usled čega i otpatim donekle sva ta iskustva. Nikome ne preporučujem tkanje duše kao moje (smeh), ali šta je tu je. Priča o Jeleni i Teodori utemeljena je na sa-
svim realnom, istraženom istorijskom
okviru, ali su njihove sudbine plod moje mašte, srca i duše.
Starija sestra, studentkinja Francuskog jezika u Beogradu, iako po rođenju Nišlijka, druga po redu glavna junakinja, Teodora, bila je visoko rangirana kurirka KPJ i učesnica Španskog rata 1937. godine, sa tada tek navršenih dvadeset godina poslata je u Kataloniju. Komunistička partija Jugoslavije bila je, dugi niz godina, ilegalna. Vera Miletić, počivša majka Mirjane Marković, bila je inicijalna kapisla za moje istraživanje. Protagonistkinja, Jelena Marković, njena ro-
đena sestra i mlađa kćer u porodici, bila je u prvoj generaciji studenata koji su na beogradskom univerzitetu započeli studije farmacije 1939. godine, što rat u Kraljevini stopira. Sestre, ali i čitava porodica Marković, proći će razna iskušenja koja su utemeljena istorijskom pozadinom. Trudila sam se, iako mi je mašta bila uporište, da sve bude verodostojno.
Jelena i Teodora imaju snažnu, ali i kompleksnu sestrinsku vezu. Kako si gradila njihov odnos kroz priču?
Jelena i Teodora imaju veoma snažnu i kompleksnu sestrinsku vezu. Pre svega, ta kompleksnost gradi se na Teodorinom angažmanu u epicentru dešavanja, kako u ratu tako i raznim previranjima pre istog, kada su se kuriri KPJ rigorozno legitimisali i surovo kažnjavali. Šestojanuarskom diktaturom 1929. godine kralj Aleksandar Karađorđević zabranio je rad svih političkih stranaka i sindikata. Teodora, mlada studentkinja tek pristigla u Beograd, bila je povučena raznim strujama na Filozofskom fakultetu gde se mnogo studenata uključilo u SKOJ i KPJ. Zavedena mišlju da će pomoći narodu, radničkoj klasi koja je teško živela, priključila se partiji kako bi zaštitila porodicu. Jelena je neko ko je predusretljiv, empatičan do granica izdržljivosti i jako vezan za Teodoru, jer su kao mlađe bile bliske i zbog male razlike u godinama, stalno zajedno. Ona je možda jedina koja iako se ne slaže sa sestrinim političkim angažmanom, i boji se naravno, uvek ima razumevanje, toplu reč, zagrljaj i
lišena je osuđivanja jer veruje da ništa u životu nije crno-belo.
Posebno je zanimljiv i intrigantan Jelenin odnos sa jednim kapetanom (čitaoci će već videti o kome je reč). Na koji način si pristupila pisanju takve, moralno složene emotivne priče? Koliko su se ovi likovi menjali do kraja romana, a koliko su promenili i tebe dok si ih gradila?
Moralno je vrlo složen i intrigantan Jelenin odnos sa kapetanom. Bio je pravi izazov za mene, ali i uživanje, graditi jednu tako etički, emocionalno i duševno složenu ljubavnu priču. Duboko verujem da u životu, kao i u književnosti postoje osobe koje nas mogu dotaći na nivou na kom niko drugi ne može, i promeniti našu percepciju za ljubav. To nema veze sa razumom, granicama ni mnogim drugim preprekama ,,na papiru”. Ono što je u nama a što prepoznamo i u drugome, gradi most između duša i može opstati uprkos mnogim teškoćama. U svom romanu pokazujem kroz ljubavne priče svih važnih junaka kako ljubav, iako ne može da pobedi čitav svet, jer nažalost nije uvek sama po
sebi dovoljna, ipak je u duši, vremenu i tragu nepobediva. Mogu da kažem, da su se njih dvoje kroz roman od trenutka kada se sreću, postepeno menjali, sve u skladu sa fabulom radnje, ali su promenili i mene. Zapravo, ne promenili, već su me suočili sa samom sobom, što nije bio nimalo lak zadatak. Zbog toga uvek kažem, za pisanje treba imati i hrabrosti, ne samo želje i istrajnosti. Neretko mi moramo zaviriti u sopstveno srce, dušu i um kako bismo mogli verno da iznedrimo strahove, osećanja, tajne, potrebe, težnje i slabosti. Kad pišete, vi morate bili pomalo svaki svoj fiktivni junak, a najviše morate hodati u cipelama glavnih likova. Zbog toga toliko volimo i razumemo one koje smo stvorili na papiru.
Na samom početku knjige ostavila si snažnu posvetu svom „večito stradalnom narodu“. Koliko ti je važno da književnost ima i ulogu podsećanja i čuvanja kolektivnog sećanja?
Posveta na početku, mom večito stradalnom narodu, proistekla je iz već pomenutog istraživanja i proživljavanja u sopstvenom biću svih ovdašnjih nevo-
lja u tom teškom periodu, kako za čitav svet, tako i za Srbe. Mislim da književnost, kao vid umetnosti, ima zadatak da očuva kolektivna sećanja na sve nevine žrtve.
Kako vidiš značaj toga da mlađe generacije danas razumeju događaje iz
Drugog svetskog rata i da li smatraš da književnost (umetnost) može doprineti pomirenju i boljem razumevanju istorije, kao i sadašnjeg trenutka?
Mislim da su mlađe generacije u velikoj meri uskraćene za istinitu i opsežnu istorijsku pozadinu rata koji je bio najveći svetski sukob u istoriji čovečanstva, a prouzrokovao je nebrojeno mnogo žrtava. Ko zna koliko bi stanovnika naša voljena domovina imala da nije enorman broj stradao u raznim ratovima, sa sadašnjim fokusom našeg razgovora na Drugi svetski rat. Mnogo nedužnih, ali i onih koji nisu želeli da sede skrštenih ruku, kao ni moji junaci, bilo je izloženo raznim stradanjima, torturama svake vrste, opasnosti i neprestanom strahovanju kako za sebe, tako i za najbliže. Mišljenja sam da ko ne uči iz grešaka iz prošlosti, rizikuje da
je ponovi jer istorija, u svojoj srži, jeste učiteljica života. Kroz razne događaje iz epoha, možemo se uveriti kako u svojim borbama, dilemama i nevoljama, nismo ni prvi, ni sami. Važno je da istoriju posmatramo kao putokaz i da nam služi kao svetionik u mnogim prilikama, kako bismo dobro razumeli svrhu mnogih događaja.
Šta je ono što bi želela da čitalac ponese sa sobom nakon što zatvori poslednju stranicu?
Kad čitalac zatvori poslednju stranicu, želela bih da sa sobom ponese osećaj kako nije sam u svojim borbama. Svi moji junaci, kao i bilo ko od nas, nosi i svetlost i tamu. Želim da sve vas koji se budete susreli sa mojim delom, i rešite da ga pročitate i doživite, roman nagna na pomisao o tome kakve ste odluke doneli u životu, zašto, pod uticajem koga ili čega, i da neke, eventualne, ne stupe na snagu jer vas mogu preskupo koštati. U životu, de-
siće se svašta, ali govorite ljudima koliko ih volite, grlite ih, budite prisutni, postojani i pružajte oslonac, kad god vam se za tako nešto pruži prilika, jer sve prolazi osim onog što smo drugima dali.
Koliko su ti značajne reakcije čitalaca i da li su te neka tumačenja, na neki način, iznenadila?
Reakcije čitalaca su mi veoma značajne i beskrajno me raduju. S vremena na vreme, umem i da se iznenadim, jer shvatam da ih, na moje veliko zadovoljstvo, moje prvo književno čedo zaista dotakne duboko. Nema većeg komplimenta za pisca, koji dok stvara noćima ne spava, piše u čekaonicama, biblioteci, u kuhinji, kolima, autobusu i daje poslednje atome snage, a pre svega, tka koncem sopstvene duše delo, kad čitalac kaže kako se osećao kao da je uživo posmatrao tvoje likove i proživeo svaku tugu, radost, pad i opasnost. Bilo je mnogo suza, smeha, razmišljanja,
kako su sami čitaoci rekli, nakon pročitanih poglavlja, a naročito kad su zatvorili poslednju stranicu, što raduje čitavo moje biće. Umetnici postoje, velikim delom, kako bi olakšali svakodnevicu i pokazali svakom ko se lati tih dela da smo svi i slabi i jaki, i mali, a možemo biti, svakodnevno, kroz pruženu ruku, osmeh i podršku onima oko sebe, tako veliki ljudi, ako iznedrimo ono dobro iz sebe.
Kako gledaš na sve veći uticaj veštačke inteligencije na književnost i umetnost i da li misliš da AI može biti dobar alat za pisce ili pak više potencijalna pretnja autentičnom stvaralaštvu?
Smatram da je savremena tehnologija u današnjem svetu otišla predaleko. Da, AI može biti dobar alat za pisce, kako bismo prikupili neke opšte podatke ili se konsultovali sa istim oko nekih pojedinosti. Ipak, verujem da ono što sam književnik nosi u sebi, a tu pre svega mislim na autentičnu emociju, ne može zameniti nijedan alat, ma koliko on napredan bio. AI je tu, i treba da nam pomogne oko nekih dilema u pisanju, ali ne i da vodi čitav tok nastanka našeg dela. Ionako, već je previše prisutan uticaj veštačke inteligencije u svim sferama života, i iako se trudim da budem optimista, ume da bude i pomalo zastrašujuće.
Od intimnog do kolektivnog iskustva Nismo same
Kao devojčica u razmišljanjima i razgovorima sa svojim izmišljenim „najboljim drugarom“, tragajući nesvesno za lekom protiv usamljenosti, izgovarala bih u sebi različite reči, pokušavajući da ih povežem u celinu i da im nađem nešto zajedničko. Nebo, Sunce, reka, Mesec, pesma, ptica, časopis, družina, putovanje, pustolovina... Jedan od mojih prvih susreta sa časopisima za mlade bio je kroz dečji književni časopis „Vitez“ koji sam, jednom prilikom, nerado priznajem, ukrala iz školske biblioteke. Odnela sam kući nekoliko brojeva, jedva čekajući da ih sve izvadim iz ranca i zaronim u stranice. U stranice u kojima me čekaju moji zamišljeni ali zapravo tako stvarni prijatelji.
Knjige i žurnali nam mogu biti prijatelji, sasvim živi i stvarni, ali isto tako i autori istih, poznavali ih uživo ili ne. Neretko su likovi iz najdražih knjiga „stvarniji“
od ljudi sa kojima dolazimo u kontakt svakodnevno. Ukoliko smo prema sebi iskreni, retko ko nije poželeo da popije kafu sa omiljenim književnim junakom i postavi mu pregršt pitanja ili mu da savet zašto da nešto učini ili ne.
Bezbroj puta sam maštala o tome kako sa gđicom Emom Bovari pričam o (be) smislu braka ili da upijem mudrost Jozefa K koji mirno prihvata „krivicu“ za nepočinjeno, nedefinisano delo. Ono što je lepota ovog tako omraženog i često kritikovanog savremenog trenutka u kom živimo, jeste što iako ne možemo da istinski sednemo za sto u nekom restoranu ili kafani sa najdražim književnim junakom, možemo da o knjigama i književnim junacima beskrajno dugo razgovaramo sa drugim ljudima, zahvaljujući sve popularnijem fenomenu kao što su književni klubovi.
Jedna od novogodišnjih odluka bila je da više čitam, a moram priznati da je izuzetan saveznik u tome momenat da neko delo „mora“ da se pročita za mesec dana. Nedavno sam tako prisustvovala interesantnoj radionici koja je bila posvećena knjizi „13 pravila mentalno jakih žena“, psihološkinje Ejmi Morin. Nije reč o klasičnoj „self-help“ literaturi, već o knjizi koja može ozbiljno produbiti razgovor na teme koje žene muče i oko kojih imaju različite nedoumice, kreativne blokade, privatne ili poslovne izazove, a koje su zajedničke svakoj od nas, bilo da smo više posvećene porodici ili karijeri ili pokušavamo da balansiramo između obe uloge, tj. bezbroj uloga koje nam savremeno društvo nameće. Naime, razmenjujući iskustva o tome šta je ono što nas čini mentalno jakim i šta mogu biti naši resursi, došle smo do spoznaje da je u redu da smo ranjive. I razgovor je ubrzo otišao u smeru načina na koji možemo prigrliti svoje ranjivosti kako ne bismo izgubile autentični
sjaj, čak i u onim danima kada nismo sve uradile onako kako smo zamislile i nismo stigle da čekiramo kompletnu „to-do“ listu. Razgovarale smo i o poređenju sa drugima koje, je zahvaljujući društvenim mrežama, možda izraženije nego u bilo kojoj eri pre interneta, insistiranju na perfekcionizmu, sumnji u sebe i famoznom, a nažalost kod žena čestom, overthinkingu. Nešto što jeste karakteristično za žene, posebno na ovom podneblju, jeste strah od kritike i osude, neka vrsta srama, ali i stalna težnja za savršenstvom, jer ako bilo koju od zadatih ili odabranih uloga ne obavljamo „savršeno“, o nama će se pričati.
Perfekcionizam i sram jesu ono što je i mene dugi niz godina držalo zarobljenom u sopstvenom kreativnom procesu i upravo zbog toga moja prva zbirka poezije „Utočište“ tek nedavno ugledala svetlost dana.
Na tribini održanoj povodom novih naslova izdavačke kuće za koju sam objavila knjigu, jedno od pitanja koja sam dobila bilo je i: koliko pesnika ima u njegovim pesmama i da li je to uopšte moguće odvojiti. Naravno, svaki stvaralac zna da u svoje delo, bez obzira na temu, mesto, osobu o kojoj piše, uvek unosi, percepciju sveta i sve ono što je od detinjstva u njega utkano. Istovremeno koliko god je poezija intimna, verujem da je ona uvek, i te kako kolektivna. I da je upravo to prepoznavanje nas u poeziji (i književnim delima uopšte), ali i jednih u drugima, ono što stvara osećaj koji je u ovom istorijskom trenutku toliko važan - osećaj da nismo sami.
Zapravo, to je spoznaja koja je odredila i moje sazrevanje. U tinejdžerskom dobu, i ranim dvadesetim malo toga
delimo sa okolinom upravo izuverenja „ovo se sigurno samo meni dešava“, a ono što oslobađa jeste ideja da smo svi mi nekada prošli tim putem. Spoznaja da u svakoj mojoj pesmi, u barem jednoj rečenici ili stihu, može da pronađe delić svoje duše i lično utočište barem jedna osoba, bilo je ono što je jače od bilo čega odstranilo sram i svaku misao o tome „još nije vreme“ i „još uvek nije dovoljno dobro“. Možda se zato i vraćam tim susretima - jer u njima više nema one dečje tišine iz koje sam nekada pokušavala da sastavim svet od reči.
Danas te reči izgovaramo naglas, delimo ih, sudaramo i prepoznajemo se u njima. I možda je upravo u tome njihova najveća snaga – što nas, svaki put iznova podsete da nikada nismo bile same.
IZMEĐU KORICA
I PRIJATELJSTVA
Kako Book Club
čitanje pretvara u doživljaj
Postoje trenuci kada knjiga prestane da bude samo priča i postane iskustvo koje želiš da podeliš sa drugima. Kada te neki književni lik iznervira kao stvarna osoba, kada te jedna rečenica natera da zastaneš ili kada poželiš da pitaš autora „zašto baš tako?“, tada shvatiš da čitanje ne mora biti usamljenička aktivnost. Upravo tu nastupaju book club-ovi, mesta gde se pročitane stranice pretvaraju u razgovore, a razgovori u prijateljstva. Ako si ikada pomislila da možda „ne voliš da čitaš“, moguće je da još nisi pronašla pravu knjigu ili prave ljude sa kojima ćeš je doživeti.
Freedomadora je književni klub koji okuplja ljubitelje pisane reči različitih zanimanja i generacija sa željom da svoja iskustva čitanja, osećanja i razmišljanja podele u jednom sigurnom, inspirativnom prostoru. Sa Anom, osnivačicom ovog kluba razgovaram o knjigama, prijateljstvima koja nastaju zahvaljujući book club-u, temama koje se otvaraju kada se govori o književnim junacima i onome što može očekivati svako ko odluči da se priključi jednoj ovakvoj zajednici.
Vladislava Milovanović
@in_love_with_artandfashion
Fotofrafije: Privatna arhiva
Studiraš na Matematičkom fakultetu, kako se ljubav prema prirodnim naukama uklapa sa ljubavlju prema umetnosti pisane reči, i koliko tebi knjige znače u svakodnevnom životu?
Kao što za rešavanje mozgalica ne moraš da budeš matematičar, tako ni za čitanje ne moraš da budeš filolog. Dovoljno je da ti je zabavno. Iz onoga što vidim oko sebe, prirodnjaci zapravo vole da čitaju. Postoje knjige o apsolutno svakom interesovanju i zaista verujem da, ukoliko neko ne voli da čita, samo nije pronašao pravu knjigu. Nisam volela da čitam do sredine srednje škole, ali otkako sam pronašla „svoju knjigu“, ne ispuštam ih iz ruku. Kod mene važi pravilo da čim se jedna knjiga završi, počinje se sledeća. Naravno, postoje periodi kada ne stižem da čitam ili dani kada mi se jednostavno ne čita, ali se bukmarker uvek nalazi u nekoj knjizi.
Kako je nastala ideja za Freedomadora book club i šta te je najviše inspirisalo da ga pokreneš?
Kao i za otvaranje bukstagrama, ideja za pokretanje book cluba je nastala iz želje za druženjem i deljenjem utisaka sa ljudima koji imaju slična interesovanja. Mnogo je lepše imati nekoga sa kim ćete podeliti u kog lika ste se zaljubili, a koji vas nervira, koji vas je pasus dotakao i rasplakao – i da taj neko potpuno razume zašto se tako osećate! Čitanje gubi deo svoje čari ako se o knjigama ne govori. Freedomadora book club je nastao nedugo nakon što sam se priključila bukstagram zajednici. Pozvana sam na jedno književno veče, gde sam upoznala Milicu koja mi je predložila da pokrenemo book club i odmah smo se bacile na planiranje. Nedugo nakon toga sam preko bukstagrama upoznala
Saru i ubrzo smo nas tri održale prvi book club za Bakmanovu knjigu „Put do kuće svakog jutra sve je duži“.
Kažeš da fokus nije samo na radnji knjige već onome što određeno delo u svakom od čitalaca pokrene, bilo da je to misaoni tok, emocija, ideja. Šta su najzanimljivije teme koje se otvore tokom razgovora?
Naši sastanci ne liče na časove srpskog. Zabava i druženje su nam jednako važni, koliko i diskusija o knjizi. Iako za svaki sastanak pripremamo teme i pitanja, razgovor često skrene na lična iskustva, šale, teorije zavere… Neka od mojih omiljenih pitanja su „Šta biste pitali autora?“, „Kako biste drugačije nazvali knjigu?“ i „Sa kojim likom biste voleli da razgovarate?“ - ova pitanja neretko pokrenu lavinu smeha i ozbiljnih razgovora. U zavisnosti od teme knjige, neki sastanci budu ozbiljniji, neki šaljiviji. Niko od nas ne doživljava knjigu na isti način i retko se dogodi da se knjiga svima (jednako) dopadne. Najzanimljivije je kada imamo suprotna mišljenja. Ja strastveno branim knjige koje mi se dopadnu i često se šalim rečenicom: „Sad ću da vam promenim mišljenje“.
Spomenula si i da si zahvaljujući čitalačkom klubu upoznala svoju najbolju prijateljicu. Koliko su ovakvi projekti zapravo važni kao mesta koja formiraju zajednice i iz kojih niču prijateljstva i ljubavi?
Zapravo, Saru sam upoznala preko bukstagrama i jako brzo smo se sprijateljile. Bila je prva osoba kojoj sam javila za ideju book club-a, i evo, četiri godine kasnije svaki sastanak organizujemo zajedno. Freedomadora ne bi opstala bez nje ovoliko dugo, kao i ostalih prijatelja koji su tu od početka. Naše prijateljstvo je oduvek bilo mnogo više od razgovora o knjigama, a book club je samo prvi od naših zajedničkih projekata i hobija. Sara i ja smo jedan od brojnih dokaza kako knjiške zajednice spajaju ljude i stvaraju divna prijateljstva. Book club je definitivno mesto gde ćete imati priliku da se upoznate i družite sa ljudima koji dele vaša interesovanja, što je odlična podloga za prijateljstvo ili nešto više. Ljubavima još nismo svedočili u book clubu, ali nikad se ne zna!
Kako izgledaju pripreme za jedan sastanak book club-a i šta ti je u tom procesu najlepše, a šta najizazovnije?
Obožavam pripreme za sastanak book club-a! Najveći izazov je izdvojiti dovoljno vremena, jer nije dovoljno samo pročitati knjigu kako bi se spremio sastanak čitalačkog kluba. Tokom čitanja se trudim da vodim beleške kako bismo imali spremne teme za diskusiju, pročitam intervjue sa autorom ili zanimljivosti o knjizi. Sara i ja se uvek potrudimo da osmislimo i neku zabavnu aktivnost.
Sara je majstor za kvizove, a ja za igrice, ali se za svaku ideju uvek zajedno konsultujemo. Neki od kvizova i igrica koje smo do sada imali su „Koji si lik iz knjige“, kviz „Koliko si hronično online“ za knjigu „Lajk“ Srđana Dragojevića, kviz škotskih fraza za „Tajnu božićnu biblioteku“ Dženi Kolgan, ,,Mad Libs“, „Igra bez morala“… Najlepši osećaj je kada se sav trud isplati i vidimo da su i drugi članovi uživali. Jedna od dražih uspomena je vezana za sastanak o knjizi „Slika s morem“ Fredrika Bakmana, koja je velikim delom o detinjstvu, prijateljstvu i
umetnosti. Smislile smo da, dok razgovaramo o ovoj veoma emotivnoj knjizi, sve vreme između nas prosleđujemo papir na kom naizmenično docrtavamo šta god nam padne na pamet, i na kraju sastanka dobijemo malo umetničko delo.
Da li postoji knjiga koja je tebe obeležila, oslobodila ili promenila način na koji razmišljaš o nekoj temi?
Ah, dug je spisak. Verujem da nas svaka knjiga nauči ponešto i da je nečija biblioteka jednako odraz ličnosti koliko i galerija u telefonu ili muzička plejlista. Mislim da je empatija ono najvažnije
što naučimo čitajući – staviti se u tuđu kožu i razumeti tuđe emocije i postupke iako možda ne bismo uradili isto.
To sam prvi put doživela čitajući „Anu Karenjinu“ kao lektiru u srednjoj školi i za mene je ova knjiga bila uvod u svet čitanja i ljubavi prema književnosti.
Dodala bih da je jedan od benefita čitalačkog kluba i to što ćete možda na ovaj način pronaći novi omiljeni žanr ili knjigu. „Male žene“ Luize Mej Alkot
je knjiga koja mi je godinama stajala na polici, a zahvaljujući book club-u, od novembra ne mogu da prestanem da razmišljam o njoj i postala mi je nova omiljena knjiga. To je jedna od najtoplijih, najlepših, srceparajućih knjiga koje sam do sada pročitala. Divna priča o detinjstvu, odrastanju, sestrama, prijateljstvima i ljubavi. Jedna od onih knjiga koje treba čitati u različitim periodima života. Takođe, može vam se desiti da vam se knjiga koju čitamo za book club ne dopadne ili je ni ne završite. To ne znači da ne treba da dođete i podelite svoje mišljenje. Jedna od najlepših stvari u čitalačkom klubu je kada čujete mišljenje koje vam nije ni palo na pamet, i možda sagledate knjigu iz skroz drugog ugla.
Šta bi poručila nekome ko želi da dođe na book club, i možda je introvertniji ili nije siguran da li želi da svoje misli podeli sa nepoznatim ljudima, a opet ima potrebu da učestvuje u druženjima ovog tipa?
Često kažemo da smo introvert-friendly. I Sara i ja smo introverti i mnogo smo
razmišljale o tome kako da se svako oseća prijatno i dobije prostora koliko želi. Ograničen broj prijava ne postoji samo zbog organizacije, već pre svega zato da bi svako mogao da dođe do reči i da se ne bismo osećali kao na pozornici. Većina ljudi prvi put dođe samostalno i jeste teško napraviti prvi korak, ali verujte mi, vredi!
Kako vidiš budućnost Freedomadora book club-a?
U početku je naš book club bio isključivo u krugu prijatelja i poznanika, a pre šest meseci otvorile smo vrata za nove članove što se ispostavilo kao odlična odluka. Šesnaestog maja organizujemo poseban sastanak povodom proslave četvrtog rođendana i veoma smo uzbuđene zbog toga. Trudimo se da iz meseca u mesec organizacija bude sve bolja i nadam se da će se tako i nastaviti. Pune smo ideja i mašte, i nadam se da će nam se želje ostvariti i da ćemo jednog dana slaviti i četrdeseti rođendan.
Priče sa stepeništa
Esej Nami Gradolí Giner, koji se bavi temom urbane mobilnosti i pristupačnosti javnih prostora u masovnom stanovanju u gradovima u kojima živi sve starije stanovništvo
Tokom ovogodišnje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture, zahvaljujući saradnji sa evropskom arhitektonskom platformom LINA, koja podržava nove profesionalce u oblasti arhitekture, u Evropskoj kući početkom maja je održana prezentacija eseja nastalih na temu „Urbani prelaz: Nade i strahovi“. Ovogodišnji izabrani LINA učesnici Nami Gradoli Giner, Vala Hadžali (Walaa Hajali), Liza van Hejden i Eno Pečke (Lisa van Heyden & Enno Pötschke) će prezentovati svoje poglede na rastuće globalne turbulencije, ekološke rizike i uvećanu anksioznost, manifestovane u savremenim gradovima. U svojim esejima i predavanjima oni dotiču više tema (klimatske ekstreme, eko-
lošku nepravdu, urbane nesigurnosti, osetljivost, starenje, marginalizaciju, politike komfora), razmatrajući uticaj koji one imaju na zavisnost, izolaciju, autonomiju, ali i na kreativnost, adaptibilnost i rezilijentnost. Lokalno okruženje Beograda dopunjuje ove teme, omogućavajući nove perspektive, kontraste i iskustva koja vode mogućim društveno-tehničkim promenama, zamišljenim kao prelaz između različitih urbanih konteksta i disciplina. U nastavku sa vama delimo prevod eseja Nami Gradolí Giner, koji se bavi temom urbane mobilnosti i pristupačnosti javnih prostora u masovnom stanovanju u gradovima u kojima živi sve starije stanovništvo.
Priče sa stepeništa
Pristupačnost, starenje
i kolektivne budućnosti u masovnom stanovanju
Tekst:
Nami Gradolí Giner, Spain
Struktura
1. Glasovi sa odmorišta
2. Geografije (ne)povezanosti: dom, stepenište, ulica
Međuigra: beleška o metodi
3. Mit o autonomnom telu: nasleđe zgrada bez lifta u masovnom stanovanju
4. Ka transformaciji: između radikalne neformalnosti i hiperregulacije
to je ono niz šta Dolores (93) mora da se spušta svaki put kada želi da izađe iz svog doma. Živi u istoj zgradi bez lifta još od 1957. godine, na periferiji Barselone. Svakog jutra se priprema da siđe, zatvara vrata, pridržava se za gelender da održi ravnotežu i započinje odbrojavanje. Svako odmorište postaje pauza. Brojanje nije samo igra; to je način merenja napora.
U blizini, Isabel (71) živi u istom stanu još od kasnih 1960-ih. Pet spratova, bez lifta. Decenijama su stepenice bile jednostavno deo svakodnevice: mesto za pozdrav sa komšijama, za dolaske i odlaske bez razmišljanja. Sada njen muž više ne može da ih koristi. Zato ona to radi za oboje: kupovina, obaveze, svakodnevna kretanja koja održavaju život. Godinama pokušava da obezbedi ugradnju lifta. Sastanci, glasanja, papirologija, lavirinti birokratije, nedostižne subvencije. Sve češće razmišlja o odlasku. Ali kuda?
Figure 1
Izabela (71) vuče svoju torbu za kupovinu uz stepenice svoje posleratne stambene zgrade u Barseloni.
Napomena: Fotografija: N. Gradolí Giner, 2023. Iz istraživackog projekta i audiovizuelnog rada 67 Steps, u ko-režiji sa A. Núñez Alfaro/press promo
Nekoliko blokova dalje, Lidia (60) se nedavno preselila u stan u prizemlju. Ranije je živela na drugom spratu, ali nakon što je počela da koristi invalidska kolica, stepenice su postale prepreka. Kada se preselila dole, jedina prepreka koja je ostala bio je jedan stepenik do ulice. Zajedno sa suprugom pronašli su rešenje: on je napravio malu drvenu rampu kako bi ga premostili.
Slika 2
Ručno napravljena rampa koju je izgradio Lidijin suprug kako bi se savladala poslednja vertikalna prepreka između njenog stana u prizemlju i ulice. Napomena. Fotografija: N. Gradolí Giner, 2023. Iz istraživackog projekta i audiovizuelnog rada 67 Steps, u ko-režiji sa A. Núñez Alfaro/press promo
Na drugom spratu druge zgrade, Rosita (89) i dalje se s lakoćom nosi sa stepenicama. Oseća se snažno, a penjanje i silazak je održavaju aktivnom. Ide u komšijski hor, sastaje se s prijateljima u parku na razgovoru i malo sunca, ona obavlja kupovinu i kreće se kroz svakodnevne rutine samostalno. Njena komšinica sa trećeg sprata, Rosa (94) retko izlazi. Nakon što su im muževi preminuli, dve žene su se veoma zbližile. Godinama su delile svakodnevicu: družile se, ispunjavale svoje obaveze, provodile vreme zajedno na ulici. Obe osećaju nedostatak te zajedničke rutine. Rosita svakodnevno posećuje Rosu.
Slika 3
Ruke Rosite i Rose, prijateljiva koje se čvrsto drže za rukohvat u posleratnoj zgradi bez lifta u Verdumu, Barseloni. Napomena. Fotografija: N. Gradolí Giner, 2023. Iz istraživsckog projekta i audiovizuelnog rada 67 Steps, u ko-režiji sa A. Núñez Alfaro/press promo
Nedaleko odatle, Ana (90) živi na četvrtom spratu. Već nedeljama nije koristila stepenice. Danas mora kod lekara. Čeka volontera da joj pomogne da siđe pomoću kolica koja savladavaju stepenice. Govoreći kroz prozor, polušaljivo–poluozbiljno, kaže da živi u stanju „trajnog zatočeništva“. Kaže da će se uskoro preseliti kod ćerke. Njena ćerka planira da izdaje stan, sobu po sobu. Hiljadama kilometara dalje, u Tbilisiju, Dodo (87) živi na petom spratu hruščovke iz sovjetskog perioda. Devedesetih godina bila je ta koja je pokrenula
dogradnju. Uspela je da okupi komšije kako bi zajedno proširili stanove izgradnjom zajedničke konstrukcije od greda i stubova, transformišući zgradu iznutra. Nisu mogli da priušte lift. Sada koristi uže i čekrk da podiže namirnice sa ulice do svog balkona.
Slika 4
Dodo (87) podiže namirnice uz pomoć užeta sa svog balkona u zgradi bez lifta tipa hruščovka u Saburtalo distriktu, Tbilisi.
U drugoj zgradi u Tbilisi, Mirtsa (91) se polako kreće kroz svoj dom uz pomoć štapa. Pošto više ne silazi niz stepenice, deo dana provodi pored prozora.
Drveće se njiše, komšija zaliva biljke, automobili prolaze, putnici dolaze i odlaze.
Ove priče odjekuju kroz naše gradove. Tihe su, skrivene, spore i lako ih je prevideti. Žive kroz telo i kroz rutinu, a duboko su fizičke. To su priče o telima koja su nekada bila okretna, o telima i zgradama koje više ne odgovaraju jedni drugima. Te priče se odvijaju u napetosti između straha i nade: straha od pada, od gubitka sposobnosti slobodnog kretanja između doma i ulice; i nade koja opstaje kroz male gestove ljubaznosti kao što je drvena rampa, uže i čekrk, poseta komšije ili dugo iščekivana ugradnja lifta. To su intimne naracije koje retko napuštaju odmorište ali se ponavljaju kroz hiljade paralelnih života.
Da
li vam deluju poznato?
Prikupljene kroz terenski rad u Barseloni (Gradolí Giner & Núñez Alfaro, 2022, 2024) i Tbilisiju (Gradolí Giner & Kizanishvili, 2025), ove ispovesti otkrivaju zajedničku i često skrivenu geografiju. Iako se slični uslovi mogu naći i u istorijskim centrima, oni postaju posebno vidljivi u objektima masovnog stanovanja iz sredine 20. veka. Ovde milioni stanovnika dele iste strukturne ograničenosti: dve, tri, četiri ili pet etaža bez lifta. Ograničena pristupačnost prepliće se sa starenjem stanovništva i fragmentisanom svojinom, što otežava prilagođavanje.
2. Geografije (ne)povezanosti:
dom,
stepenište, ulica
Oslanjajući se na priče predstavljene u prethodnom poglavlju, ovaj deo se fokusira na eksplicitniji teorijski okvir. On raščlanjuje situacije u kojima se ova iskustva odvijaju, ukazujući na sistemski nesklad između tela koja se menjaju i prostornih okvira koji ostaju kruti. U zgradama masovnog stanovanja bez lifta.
Pre nego što nastavim, važno je razjasniti jednu stvar. Iako su starenje i invaliditet različita iskustva, oba mogu uključivati oblike smanjene pokretljivosti koji se suočavaju sa sličnim preprekama u izgrađenom okruženju. Namera mi nije da ih izjednačim, već da ispitam kako telesne promene koje su povezane sa kretanjem, percepcijom ili izdržljivošću dolaze u sukob sa arhitekturama koje i dalje pretpostavljaju autonomnog stanara. Diskusija koja sledi fokusira se na ljude čiji je odnos prema stepenicama izmenjen, kao i na pitanje vertikalnog pristupa u kolektivnom stanovanju. U tom trenju između promenljivih tela i krutih prostora pojavljuje se ono što Rosemarie Garland-Thomson (2011) definiše kao „nepodudarnost“ (misfit), kao nesklad između telesne raznolikosti i okruženja.
Tri blisko povezana scenarija definišu primarnu sekvencu urbane (ne)povezanosti: dom, stepenište i ulica. Dom sabira intimnost svakodnevnog života; stepenište deluje kao filter ili prepreka između stana i spoljašnjosti; a ulica predstavlja prostor društvenih kontakata i pristupa širem sistemu urbanog života. Zajedno, oni reorganizuju odnos između tela, domaćeg prostora i kolektivnog učešća.
2.1 Dom
Figure 5
Dom: Dnevna soba stambenog apartmana Verdum, Barcelona. Napomena. Kadar iz neobjavljenog dokumentarnog filma 67 Steps, u režiji N. Gradolí Giner i A. Núñez Alfaro. Kamera: Pol Subirà i Júlia Llançana/press promo
Prvi scenario (ne)povezanosti je dom: utočište, lični prostor, prostor intime koji čini deo identiteta osobe.
U studijama starenja i političkim okvirima, starenje na mestu se najčešće predstavlja kao poželjan cilj, povezan sa kontinuitetom, identitetom i autonomijom (Wiles i dr. 2012). Međutim, kako ističu Rogers, Ramadhani i Harris, ono nije fiksno stanje već uslov oblikovan preplitanjem prostora, osobe i vremena (2020). Slično tome, Lewis i Buffel pokazuju da mesta u kojima ljudi stare
mogu sama postati neprijateljska, čime se komplikuje normativno obećanje starenja u sopstvenom domu (2020).
U stanovanju bez lifta, ovaj ideal često prelazi u svoju suprotnost: ono što Kvæl (2025) definiše kao „zaglavljeni u mestu“ (stuck in place). Kada stan u zgradi na četvrtom ili petom spratu nema lift, ostajanje u domu više nije izraz izbora već oblik prisilne trajnosti proizveden izgrađenim okruženjem. U takvim uslovima, stan se sužava. Mnogi od ovih stanova imaju malu kvadraturu, nemaju balkone ili terase i pate od loše ventilacije i ograničene energetske udobnosti. Prozor tada postaje primarni posrednik sa spoljnim svetom. Dom, koji se uobičajeno zamišlja kao prostor zaštite, time se transformiše u prostor nevoljnog zatvaranja.
Ovo zatvaranje često vodi ka izolaciji, gde se usamljenost ublažava samo ako postoji pristup snažnoj mreži nege ili mogućnost da se ona plati. Pre nego što se u potpunosti „zaglave“, oni koji to mogu odlučuju da se isele. U tom procesu, stan najčešće ulazi na tržište kao tehnološki zastarela jedinica. Od-
sustvo lifta često dovodi do snižene vrednosti, što olakšava preuzimanje od strane investitora ili prenamenu u turistički smeštaj. Ovaj proces potvrđuje ono što Rubio i Nieto (2021) u Arquitectura de la soledad [Arhitektura usamljenosti] opisuju: prostorni uslov u kojem izgrađeno okruženje ne uspeva da podstakne pripadnost, doprinoseći strukturnoj isključenosti postojećeg stambenog fonda.
U strateškim odgovorima poput „Strategije
grada Barselone protiv usamljenosti 2020–2030“ primetna je značajna tišina u vezi sa stepeništem kao fizičkim pokretačem izolacije.
Ignorišući ovu vertikalnu prepreku, dom ostaje prostor nevoljnog zatočeništva bez obzira na domet socijalnih programa. U tom smislu, nepristupačno stanovanje ne treba posmatrati isključivo kao tehnički ili arhitektonski problem, već kao uslov koji ima direktne posledice po mentalno zdravlje, emocionalno blagostanje i društveno učešće.
2.2 Stepenište
Slika 6
Stepenište: hodnik koji vodi ka stepeništu u zgradi bez lifta u posleratnom stambenom bloku u La Prosperitat, Barselona.
Napomena. Kadar iz neobjavljenog dokumentarnog filma 67 Steps, u režiji N. Gradolí Giner i A. Núñez Alfaro. Kamera: Pol Subirà i Júlia Llançana/press promo
Drugi scenario (ne)povezanosti je stepenište.
Uobičajeno, da bi se savladala visina
jednog sprata u zgradama masovnog stanovanja iznosi oko 2,5 metra visine za koju je potrebno između 16 i 18 stepenika.
1, 2, 3, 4… sve do 67 stepenika koje Dolores mora da izbroji da bi stigla do svog stana na četvrtom spratu. Taj broj nije samo mera visine, on je materijalna skala na kojoj se (ne)povezanost pretvara u fizički teret za telo. Ovde se „nepodudarnost“ meri naporom i vremenom. Za pokretno telo, na primer tinejdžera, stepenište je prozirna pozadina kretanja, prelaz koji traje nekoliko sekundi.
Za Dolores, vreme se p r o š i r u j e.
Kao što sugeriše Susan Leigh Star (1999), infrastruktura ostaje nevidljiva sve dok funkcioniše bez trenja; tek kada se telo uspori, stepenište „puca“ i otkriva se kao mesto borbe.
Ovaj neuspeh nije anegdotalan; on je strukturna isključenost ugrađena u građevinsku i pravnu organizaciju zgrada bez lifta. U naseljima poput La Prosperitat ili Verdum u Barseloni, 57,87% od 513 mapiranih zgrada nema lift (Gra-
dolí Giner & Núñez Alfaro, 2022), što pokazuje da nedostatak vertikalne mobilnosti nije izolovan problem već stanje isprepletano sa vlasništvom i upravljanjem. Zbog toga su posebno korisne perspektive Stacy Clifford Simplican i Davida Gissena. Simplicanov koncept „ugovora o sposobnosti“ (capacity contract) pomaže da se objasni kako su građanstvo i pripadnost često organizovani oko pretpostavki telesne kompetencije (Simplican, 2015).
Gissen dalje razvija ovu argumentaciju kroz kritiku svojine, prateći kako su liberalne tradicije povezivale fizičku sposobnost sa uspostavljanjem i održavanjem vlasništva (Gissen, 2024). U tom svetlu, stepenište postaje više od arhitektonskog elementa: ono je uređaj koji normalizuje određena tela, dok druga izlaže kašnjenju, zavisnosti i zatvaranju. Nastala izolacija se stoga ne može razumeti kao lična nesreća, već kao strukturna isključenost ugrađena u građevinsku i pravnu organizaciju zgrada bez lifta.
2.3 Ulica
Slika 7
Ulica The housing block fabric of the Verdum district, Barselona. Napomena. Kadar iz neobjavljenog dokumentarnog filma 67 Steps, u režiji N. Gradolí Giner i A. Núñez Alfaro. Kamera: Pol Subirà i Júlia Llançana/press promo
Treći scenario (ne)povezanosti je ulica.
Ovde ulica nije shvaćena kao apstraktni javni prostor već kao domen svakodnevnog učestvovanja: kupovina hleba, odnošenje otpada ili odlazak u apoteku. Rad Jan Gehl (2011) pokazuje da gradski život zavisi od ravnoteže između tri tipa aktivnosti na otvorenom nužnih aktivnosti, kao što su obavezne radnje poput odlaska u apoteku ili prodavnicu; opcionalnih aktivnosti, koje se dešavaju ako za njima postoji želja i ako prostor to omogućava, poput šetnje; i društvenih aktivnosti, koje proizlaze iz prisustva drugih u javnom prostoru,
uključujući pozdrave ili susrete. Gehl tvrdi da se nužne aktivnosti odvijaju bez obzira na kvalitet okruženja, dok se opcionalne i društvene aktivnosti razvijaju samo kada su uslovi povoljni.
Međutim, za stanovnike poput Rose, ova razlika se urušava. Kada je stepenište nepristupačno, čak i „nužne“ aktivnosti zahtevaju fizički napor koji često dovodi do njiegovog smanjenja ili potpunog prestanka. Ovaj uslov briše mogućnost opcionalnog i društvenog života, pretvarajući svakodnevne rutine u izolovane zadatke i sužavajući mrežu društvenih veza. Na taj način se potkopavaju oblici svakodnevnog kontakta koji su ključni ne samo za društveno učešće, već i za emocionalnu stabilnost i mentalno blagostanje. U ovom okviru, stepenište funkcioniše kao granica, a ulica kao prostor koji se posmatra iz visine, a ne doživljava.
Ova fizička ruptura otkriva dublji konceptualni jaz: uzimamo zdravo za gotovo da gradska infrastruktura mobilnosti kao što su trotoari, autobuske linije i metro mreža, počinje tek na ulici, na pragu zgrade. Međutim, za one koji žive u zgradama bez lifta stepenište je prva karika tog sistema. Kada je ta veza narušena, dom se postepeno odvaja od kolektivnog toka, pretvarajući penjanje u izolovanu borbu koja često ostaje nevidljiva ostatku urbanog sistema.
2.4 Kolektivni pristup i pravo na pristupačno stanovanje
„Odgovarajuće stanovanje mora biti dostupno onima koji na njega imaju pravo. Ugroženim grupama mora biti obezbeđen potpun i održiv pristup adekvatnim stambenim resursima.“ Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava (CESCR), Opšti komentar br. 4 (1991)
Da bi se prešlo preko izolacije, korisno je osloniti se na ono što Aimi Hamraie (2013) naziva „kolektivnim pristupom“ (collective access). Ovaj koncept pomera fokus sa individualne borbe ka načinima na koje se međusobno podržavamo kroz neformalne mreže. Kada fizička struktura zgrade zakaže, pristup se često održava kroz „infrastrukturu brige“ poput rampe koju je napravio Lidijin suprug ili užeta i čekrka koje koristi Dodo. Ovi svakodnevni činovi otpornosti održavaju funkcionalnost zgrade; oni predstavljaju oblik pristupa koji se praktikuje i deli kada sama arhitektura postane zastarela. Međutim, prelazak sa ovih neformalnih „hakova“ na strukturnu promenu zahteva ono što David Gissen (2024) naziva „invalidskim komunalizmom“ (disabled communalism). Dok kolektivni pristup opisuje kako stanovnici opstaju u pokvarenom okruženju, invalidski komunalizam predlaže novi način njegovog naseljavanja: model u kojem pristup nastaje kroz prekoračivanje krutih gra-
nica privatne svojine. On sugeriše da vertikalna mobilnost ne treba da bude privatni teret jednog komšije ili jednog stepeništa, već kolektivno pravo koje se prostire kroz urbanu tkaninu.
„Lični problemi su politički problemi. U ovom trenutku ne postoje lična rešenja. Postoji samo kolektivna akcija za kolektivno rešenje.“ Carol Hanisch (1970/2006) Ovaj pomak od privatne borbe ka kolektivnom pravu potvrđen je i međunarodnim standardima; prema članu 9 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom (CRPD, 2014), pristupačnost je obavezni preduslov za sva druga prava.
Zbog toga, zgradu bez lifta treba posmatrati kao prostor za hitnu transformaciju. Prateći princip „nikada rušiti, uvek transformisati“ koji zastupaju Lacaton & Vassal, otvara se mogućnost da se sama tipologija zgrada bez lifta preispita kroz prizmu pristupačnosti.
Međuigra:
beleška o metodi
Možda je primetno da glasovi prikupljeni ovde pripadaju isključivo žena-
ma. Dodo, Dolores, Rosa, Ana i ostale su žene koje sam susrela kroz terenski
rad u Barseloni i Tbilisiju. Sretala sam ih
na ulici, u casal de barri, u parku ili stojeći na vratima svojih zgrada. Iako nisu
jedine koje se kreću kroz ova stepeništa, one su često te koje podržavaju komšije, održavaju domaćinstva i, neretko, stare same unutar ovih zgrada.
Ova rodna dimenzija nije slučajna. Nedostatak arhitektonske pristupačnosti
ne samo da ograničava mobilnost; on takođe feminizuje i hronifikuje zavisnost. Pošto žene tako često održavaju neformalne mreže brige, i pošto su takođe češće one koje stare same, one su često te koje postaju „ljudska infrastruktura“ koja nadomešćuje krutost zgrade.
U ovim zgradama bez lifta, naizgled lična borba penjanja 67 stepenika duboko je politička: ona otkriva kako odsustvo
lifta prebacuje strukturni teret na ženska leđa, pretvarajući domaći rad brige u trajni i uglavnom nevidljiv oblik rada.
Moj susret sa ovim realnostima započeo je 2021. godine, zajedno sa koleginicom Adrianom Núñez, kroz naš master rad 67 graons i un pati d’illa. Bio je to proces intenzivnog terenskog rada, snalaženja u domaćim realnostima koje nisu lako dostupne. Iako smo koristile mapiranje i tehnički crtež da identifikujemo strategije obnove, ubrzo smo shvatile da statični plan ne može da obuhvati dimenziju napora. Postoje realnosti duboko utisnute u telo koje arhitektonski crteži jednostavno ne hvataju. Okretanje ka video-kameri i usvajanje alata vizuelne etnografije (Pink, 2021) pretvorilo je film u način ulaska u dijalog sa tim iskustvima.
Isto traganje dovelo me je u Tbilisi. Tražila sam mesta gde su rigidne stambene tipologije iz 1960-ih bile prisiljene da se prilagode, a Tbilisi je ponudio radikalan, neformalan slučaj te transformacije. Kroz projekat mi/SHENEBA (u saradnji sa Dea Khizanishvili), pronašla sam kontrapunkt arhitektonskoj paralizi Barselone
Krećući se između kartografija nepristupačnih zgrada, neformalnih činova adaptacije, filmova, priča, literature i arhivskih materijala, ovo istraživanje se razvija između arhitekture i vizuelne etnografije, između prostorne analize i proživljenog iskustva. Sa te tačke vraćam se ka širim strukturama koje stoje iza ovih priča: mitu o autonomnom telu i nasleđu zgrada bez lifta koje smo nasledili.
Figure 8
Domaći rituali: Stanovnik seče nokte na balkonu u naselju Saburtalo u Tbilisi. Napomena. Kadar iz video-materijala koji je snimila N. Gradolí Giner, mart–maj 2025. Iz terenskog rada za istraživacki projekat mi/SHENEBA/press promo
3. Mit o autonomnom
telu: nasleđe zgrada
bez lifta u masovnom
stanovanju
Godine 1945, tokom teških posleratnih godina u Španiji, osmogodišnja devojčica po imenu Rosa napustila je svoje selo u Haēnu, Andaluziji. Zajedno sa majkom i sestrama, ukrcala se na voz za Barselonu, gde je njen otac stigao godinu dana ranije. Kao i mnogi migranti tog perioda, njihov prvi „dom“ bila je baraka blizu mora. Nisu tamo ostali zauvek, već su se selili iz jednog privremenog mesta u drugo. Do kraja 1950-ih, Rosa i njen suprug, spremni da započnu sopstvenu porodicu, konačno su se uselili u novi stan u polígono de Vivienda , u državno subvencionisano stambeno naselje (Vivienda de Protección Oficial) u Verdumu, Barseloni. U tom trenutku, prag nove zgrade delovao je kao ulaz u dostojanstveniju budućnost sa tekućom vodom, električnim svetlom i čvrstinom cigle, dom u kojem se može graditi život. To je bio i životni projekat: 45 kvadratnih metara koje su mogli da otplaćuju malo po malo, tokom decenija. Rosa, njen muž, roditelji i deca živeli su zajedno u tom
prostoru koji se, makar na trenutak, činio sposobnim da se proširi kako bi obuhvatio život (Gradolí Giner & Núñez Alfaro, 2024).
Hiljadama kilometara na istok, put Dodo sledio je drugačiju logiku modernizacije. Odrasla je u gruzijskom selu, u svetu drvenih kuća, širokih balkona i niskih objekata - životu u bliskom odnosu sa zemljom. Kada je došla u Tbilisi da radi, suočila se sa stambenom krizom grada, živeći u kommunalki, zajedničkom stanu gde su više porodica bile sabijene u jednoj prostoriji i delile kuhinju i kupatilo. Početkom 1960-ih, njoj i njenom mužu dodeljen je sopstveni stan u bloku Vazha-Pshavela VI u Saburtalo distriktu. Bila je to jedna od prvih hruščovki -standardizovanih prefabrikovanih blokova koji su definisali sovjetsku stambenu revoluciju. Za Dodo je to označilo kraj gušećih godina zajedničkog života i početak života u privatnosti svog doma. Ta privatnost je došla u obliku kompaktne jedinice od oko 40 kvadratnih metara: ćelije efikasnosti u kojoj je svaki centimetar bio diktiran industrijskim standardima (Gradolí Giner & Kizanishvili, 2025).
Domaći svetovi koje su nastanjivale
Rosa i Dodo oblikovani su dvema različitim ideološkim ugovorima, oba vođena posleratnom hitnošću da se stanovništvo smesti u što manji prostorni i resursni otisak. U Španiji, prelazak iz
barake u stan od 45 kvadrata bio je organizovan kroz frankističku politiku stabilizacije kroz vlasništvo, sa poznatom izjavom José Luis Arrese: „Ne želimo Španiju proletarijata, već Španiju vlasnika“ (Guàrdia et al., 2020). Rosin stan materijalizovao je standarde minimalnog stanovanja definisane Zakonom o zemljištu iz 1956. godine, koji su privilegovali funkcionalnu gustinu kroz BL2 linearni blok (Díaz, Cornadó i Vima-Grau, 2023), tipologiju ponavljanja i proračunate ekonomije. Ovi stanovi oblikovali su guste urbane strukture koje karakterišu periferiju Barselone i koje su u fokusu istraživanja 67 graons i un pati d’illa (Gradolí Giner & Núñez Alfaro, 2022).
Dodin stan od 40 kvadratnih metara u Tbilisiju nastao je pod drugačijim mandatom: sovjetskim društvenim ugovorom. Centralno upravljan od strane Gosstroy-a - Državnog komiteta za građevinarstvo zaduženog za centralizovano planiranje i standardizaciju so-
vjetske arhitekture, sistem je težio radikalnoj efikasnosti kroz prefabrikovane zatvorene sisteme koji su privatni dom sveli na minimum. Ovde je stan funkcionisao kao ćelija unutar većeg mikrorajona, osnovne jedinice sovjetskog stambenog planiranja, zamišljene kao samodovoljno naselje oko zajedničkih sadržaja poput škola, ambulanti i parkova. Ovaj raspored bio je projektovan za produktivno telo koje živi prvenstveno u javnoj sferi (Varga-Harris, 2015).
Uprkos različitim političkim putevima, obe žene su se susrele sa istim arhitektonskim arhetipom: zgradom bez lifta, tipično ograničenom na pet spratova. Ova tipologija predstavljala je tehnički „optimalan kompromis“; u Španiji su propisi dozvoljavali da se zgrade ispod 14 metara grade bez lifta, čineći stepenište primarnom infrastrukturom za gotovo 40% posleratnog stambenog fonda (Díaz et al., 2023).
Kao što je diskutovano u poglavlju 2.2, osnovni neuspeh ove zajedničke matrice leži u onome što Stacy Clifford Simplican (2015) i David Gissen (2024) opisuju kroz logiku „ugovora o sposobnosti“ (capacity contract). U Verdumu i Saburtalu, stepenište nikada nije bilo
neutralan arhitektonski element već kruti strukturni posrednik. Izgrađeno
prema standardizovanim merama moderne arhitekture, ovo stambeno tkivo nije moglo da odgovori na biološke realnosti starenja, invaliditeta i telesne zavisnosti. Ono što je nekada izgledalo kao racionalno i efikasno rešenje, otkrilo je svoja ograničenja: tipologiju projektovanu za autonomno telo, a nasleđenu životima koji nikada nisu mogli
zauvek ostati autonomni.
Slika 9
Pogled sa ulice kolektvno stanovanje, Verdum, Barselona (c. 1960s)
Note. Archive document consisting of a catalog card and photograph by P. Peñalver, circa 1960s. Record F-15-3992, “Calle Almansa.” Reproduced from the original archival record collected by N. Gradolí Giner (February 2024) for the 67 Graons research project. Original held at Centro de Estudios Populares “Roquetes/press promo
Slika 10
Konstruktivni proces prve Khrushchevka
Blocks na Vazha-Pshavela Avenue (1964) Napomena. Vazdušni snimak koji prikazuje pocetnu fazu razvoja Saburtalo distrikta. Fotografija: Givi Kikvadze, 1964. Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Gruzije/ press promo
4. Ka transformaciji: između radikalne neformalnosti i hiper-regulacije
Nakon decenija života u svojim domovima, Rosa i Dodo svedočile su kako se njihova okruženja razilaze u dve radikalno različite putanje.
Za Rosu, vreme se smirilo u neku vrstu funkcionalne nepomičnosti. Nakon četrdeset godina otplate kredita, kuća je konačno postala njena, ali iako je pravno vlasništvo osigurano, fizička struktura ostala je nepromenjena. Njena zgrada u Verdumu starila je unutar okvira rutinskog održavanja: očišćeni hodni-
ci i novi slojevi boje. Jezgro, međutim, ostaje isto. Stepenište koje je nekada predstavljalo nezavisnost postalo je fizička granica bez saglasnosti komšija, lift nikada nije stigao. Dimenzije doma ostaju fiksne, dok njegova ovojnica propada, gubi toplotu zimi i zadržava je leti. Njena kuća stoji kao arhitektonska vremenska kapsula (Gradolí Giner & Núñez Alfaro, 2024).
Dodo je živela drugačiju priču. U Gruziji devedesetih, nakon raspada Sovjetskog Saveza, institucionalni okvir koji je održavao kolektivno upravljanje nestao je gotovo preko noći. U tom vakuumu stanovnici su ostali bez udruženja, bez regulacije i bez strukturnog nadzora.
Kada Dodoina majka više nije mogla da živi samostalno, počela je da pregovara sa komšijama, razmenjujući brigu, rad i resurse kako bi omogućila kolektivnu transformaciju. Direktnim intervencijama u strukturu zgrade proširila je svoj stan kako bi ga prilagodila novim potrebama. Njena priča odražava širi urbani uslov: zgradu kao organizam koji raste kroz nužnost u odsustvu institucionalne podrške (Gradolí Giner & Kizanishvili, 2025).
Polazeći od ove dve kontrastne situacije: strukturne nepomičnosti Barselone i adaptivnih mutacija Tbilisija, ovo poglavlje se kreće između dva ekstrema. Prvo ispituje neformalne mehanizme
koji nastaju u odsustvu regulacije, učeći iz njihovih senki i njihovih mogućnosti. Zatim se vraća u Barselonu, gde je izazov kako delovati uprkos pravilima. Između ova dva konteksta, pitanje se pomera od nužnosti ka upravljanju, i od individualne improvizacije ka mogućnosti kolektivne urbane transformacije.
4.1
Tbilisi: mehanizmi neformalne adaptacije
U Tbilisiju, minimalne ćelije hruščovki ušle su u vakuum u kojem su institucionalne strukture prestale da funkcionišu, a kruta pravila sovjetskog urbanizma izgubila važenje. Stanovnici su postali, gotovo neizbežno, slučajni arhitekti, tretirajući zgradu kao materijal otvoren za transformaciju. U odsustvu strukturnog nadzora i pod pritiskom ekonomske nesigurnosti, stambeni blok postaje prostor kontinuiranih pregovora, adaptacija i postepenog rasta.
Ova analiza zasniva se na terenskom radu projekta mi/SHENEBA (2025), koji kombinuje neformalne intervjue sa stanovnicima poput Dodo, razgovore sa stručnjacima uključujući arhitektu Levan
Kalandarishvili i Ioseba Andrazashvilija iz Re-City, kao i teorijski okvir radova kao
što su Hybrid Tbilisi (Kurtishvili i Cachola Schmal, 2018), katalog Tbilisi Architecture Biennial Buildings Are Not Enough i Communal Hallways of Tbilisi (Teona Ivashchenko, 2023). Umesto rigidne taksonomije, ovde se izlaže repertoar ponavljajućih prostornih operacija koje pomažu razumevanju logike postsovjetske transformacije stanovanja.
Tri termina su posebno važna:
Dasheneba / დაშენება
Vertikalno nadograđivanje. Prisvajanje „vazduha“ kao novog tla. Ove intervencije često dodaju više spratova originalnoj strukturi.
Misheneba / მიშენება
Horizontalno proširenje. „Ranac“ pričvršćen na fasadu. Ove zapremine šire unutrašnjost ka spolja.
Amosheneba / ამოსენება Zatvaranje; ispunjavanje praznine. Pretvaranje otvorenih balkona u zatvoreni prostor radi dobijanja kvadrata.
Ove transformacije se nisu odvijale uniformno. Neke su nastajale kao fragmentirane, individualne nadogradnje: privatni odgovori na hitne stambene potrebe koji su često proizvodili nesigurne, „tumorske“ volumene, narušavajući osvetljenje, ventilaciju ili strukturnu koherentnost celine. Druge su, međutim, poprimale kolektivni oblik. Posebno su značajni zajednički sistemi stubova i greda koje su gradile grupe komšija, stvarajući prazan strukturni skelet koji je svako domaćinstvo moglo postepeno da ispunjava u skladu sa okolnostima. U tom smislu, misheneba nije samo formalna nadogradnja, već i društveni sistem pregovaranja vremena, potreba i mogućnosti. Arhitektura je već proizvela formalne primere ove aditivne logike, najjasnije u projektima kao što su oni Lacaton & Vassal, gde se spoljašnje strukture koriste za proširenje postojećeg stanovanja bez rušenja. Ipak, kolektivna misheneba uvodi nešto dodatno: mogućnost da takav okvir ne mora biti završen odjednom, već da može ostati otvoren, nedovršen i postepeno naseljavan kako se potrebe i sredstva menjaju kroz vreme.
Ove nadogradnje mogle su funkcionisati i kao ekonomski uređaji. Stanari na višim spratovima ponekad su nadograđivali vertikalno kako bi održali porodičnu ekonomiju, dok su u drugim slučajevima investitori ili manji građevinski akteri dodatnu visinu počeli da tretiraju kao izvor profita. Logika adaptacije širila se i izvan samog stana. Na nivou prizemlja, stanovnici su prisvajali prostore oko zgrade za izgradnju garaža, zatvorenih bašti ili malih komercijalnih prostora. Iako se ove intervencije mogu čitati kao radikalna privatizacija zajedničkog prostora, one istovremeno otkrivaju i nedostatnost prvobitnog stanovanja. U ovom vakuumu moći, „hakovanje“ prizemlja na domaćem nivou odražava širi postsovjetski proces u kojem su državna dobra prisvajana od strane manjine. Ovde zbir hiljada individualnih privatizacija javnog prostora rezultira kolektivnim gubitkom: erozijom zajedničkog pejzaža u korist fragmentisanog opstanka. Sovjetski stan ostao je minimalna i rigidna ćelija; prizemlje je stoga „hakovano“ kako bi obezbedilo prostorno rasterećenje koje zgrada nije nudila. Garaže su postajale radionice, skladišta
ili polu-privatna utočišta; bašte su služile za veš, uzgoj hrane ili svakodnevni boravak na otvorenom; a neformalne prodavnice pretvarale su fragmente javnog prostora u produžetke doma -
ćeg preživljavanja. Ovi prostori funkcionisali su kao prošireni pragovi između gustine doma i šire postsovjetske ulice.
Druge intervencije direktno su se bavile vertikalnom barijerom. Spoljašnja stepeništa, pasarele i improvizovane veze pojavile su se kao odgovor na fragmentisane vlasničke strukture i nepovezane unutrašnje rasporede, posebno tamo gde su veći stanovi bili podeljeni u komunalne stanove ( kommunalki ). Ove prostetske nadogradnje „šile su“ razdvojene prostore, omogućavajući stanarima da zaobiđu zajedničke ulaze i ponovo povežu delove stanova raspoređene na različitim nivoima. U istom pejzažu, vertikalna mobilnost nije postala komodifikovana samo kao pitanje praktičnosti. U odsustvu udruženja vlasnika i redovnog održavanja, stanari su razvijali neformalne načine održavanja infrastrukture. Plaćeni liftovi sa kovanicama pojavili su se kao paradoksalan mehanizam otpornosti: „mikroporez“ koji obezbeđuje tehnički opstanak sistema, ali pretvara neka -
dašnje javno sovjetsko pravo u privatnu, transakcionu prepreku. U vakuumu povlačenja države, lift prestaje da bude zajednička infrastruktura i postaje prag posredovan individualnom likvidnošću; odlazak kući više nije pravo stanovanja, već usluga koja se kupuje. Bez odgovarajuće kovanice, uspon prestaje, a viši spratovi ostaju fizički i društveno isključeni za one u ekstremnoj nesigurnosti. Pored ovih improvizovanih uređaja, Tbilisi nudi i ambicioznije primere zajedničke vertikalne infrastrukture. Spoljašnji „ruksak-lift“ (backpack elevator), iako redak u siromašnijim sovjetskim zonama, pojavljuje se u bogatijim ili gentrifikovanim kontekstima kao fasadno rešenje vertikalne barijere. Još značajniji su tornjevi Nutsubidze Plateau Towers, koji ukazuju na drugačiju prostornu imaginaciju. Ovo nije bila neformalna intervencija odozdo već eksperiment razvijen unutar samog sovjetskog sistema, kada je kasnosocijalistička arhitektura počela da testira kompleksnije kolektivne tipologije. Dizajnirani od strane Otar Kalandarishvili i Gizo Potskhishvili između 1974. i 1976. godine, tri betonska tornja bila su povezana vazdušnim pasarelama kako bi delila jedno liftovsko jezgro. Iako plani-
rana mreža nikada nije u potpunosti realizovana, ovi mostovi postali su vitalne socijalne arterije stvarajući redak slučaj fizičkog povezivanja standardizovanih stambenih blokova na visini.
Ono što iz ovog pejzaža nastaje nije romantična slika neformalnog rasta već ambivalentna situacija. Ovo ne znači da gruzijski slučaj predstavlja bezbedan ili repliciran model; naprotiv, on je prekaran odgovor na institucionalno napuštanje. Vođene nužnošću, ove intervencije često su proizvodile nestabilnost, mrak i hroničnu vlagu. Ipak, iz ovog kontinuiranog ciklusa nadogradnje proizlazi važna tehnička pouka: da bi se prostor uspešno dodavao, mora se naučiti i šta treba ukloniti. Uprkos rizicima, urbano tkivo Tbilisija pokazuje snažan mehanizam promene. Kolektivne strukture misheneba, postepeno ispunjavane kroz vreme pokazuju da kada stanari tretiraju zgradu kao pregovarajuću strukturu, a ne kao fiksni objekat, nastaju nove tipološke mogućnosti. Time se dovodi u pitanje ideja „završenog grada“ verovanje u pravilnu fasadu i zatvorenu tipologiju. Umesto ideala formalne završenosti, predlaže se stanovanje otvoreno ka nepravilnim
ritmovima rasta, nejednakim resursima i promenljivim potrebama.
Ovo nasleđe poziva na preispitivanje binarnosti između birokratske rigidnosti i radikalne neformalnosti, i otvara prostor za sive zone u kojima bi se mogla zamisliti bezbedna, ali adaptivna vertikalna infrastruktura.
Top of Form
Bottom of Form
Slika 11
Vazdušni mostovi u kompleksu Nutsubidze Plateau, arhitekte Otar Kalandarishvili i
Gizo Potskhishvili. Saburtalo, Tbilisi
Napomena. Kadar iz video-materijala koji je snimila
N. Gradolí Giner, mart–maj 2025. Iz terenskog rada za istraživacki projekat mi/SHENEBA/press promo
Slika 12
Kolektivna misheneba struktura
u Saburtalo naselju, Tbilisi
Napomena. Kadar iz video-materijala koji je snimila
N. Gradolí Giner, mart–maj 2025. Iz terenskog rada za istraživacki projekat mi / SHENEBA/press promo
Slika 13
Amosheneba viđeno iz daljine, Tbilisi. Napomena. Kadar iz video-materijala koji je snimila
N. Gradolí Giner, mart–maj 2025. Iz terenskog rada za istraživacki projekat mi / SHENEBA/press promo
Slika 14
Ekstreman slučaj dasheneba: sedmospratna vertikalna nadogradnja preko prvobitne hruščovke bez lifta. Saburtalo, Tbilisi Napomena. Kadar iz video-materijala koji je snimila
N. Gradolí Giner, mart–maj 2025. Iz terenskog rada za istraživački projekat mi / SHENEBA/press promo
4.2 Barselona.
Od hiper-regulacije ka
metaboličkoj renovaciji
U Barseloni, stambeni blok je definisan drugačijom vrstom granice. Ako je u Tbilisiju transformacija nastajala iz odsustva pravila, ovde je ona često odložena ili blokirana njihovim viškom. Kao i u gruzijskom slučaju gde „ranac-lift“ ( backpack elevator ) ostaje retkost u radničkim sovjetskim četvrtima jer arhitektura često staje tamo gde prestaje kapital, pristupačnost u Barseloni je takođe duboko uslovljena ekonomskom mogućnošću. Postojeći sistemi subvencija često zahtevaju početno ulaganje koje mnogi stanovnici jednostavno ne mogu da priušte, čime se vertikalni pristup efektivno pretvara u privilegiju klase.
Priča Isabel čini ovu strukturnu paralizu vidljivom. Nakon godina posredovanja, komšijskih sastanaka i papirologije, ugradnja lifta u njenoj zgradi i dalje je blokirana jer vlasnik prizemlja odbija da ustupi potreban prostor. Ovaj šestogodišnji zastoj otkriva pravo lice birokratskog vremena: administrativni procesi se kreću tempom koji ignoriše hitnost
tela. Nesklad nije samo arhitektonski, već institucionalni. Čak i tamo gde je potreba očigledna, pravni i ekonomski okviri privatne svojine često onemogućavaju pravovremenu transformaciju (Gradolí Giner & Núñez Alfaro, 2024).
Slika 15
„Oko stepeništa“, La Prosperitat, Barselona Napomena. Kadar iz neobjavljenog dokumentarnog filma 67 Steps, u režiji N. Gradolí Giner i A. Núñez Alfaro. Kamera: Pol Subirà i Júlia Llançana/press promo
Druga promena odnosi se na skalu. Ako je dominantni okvir dugo tretirao svaku zgradu kao izolovanu jedinicu obnove, noviji pristupi sugerišu delovanje na nivou naselja ili urbanog tkiva. To se vidi u primeni područja očuvanja i rehabilitacije (ACR - Àrees de Conservació i Rehabilitació) u četvrti Sant Ildefons u Cornellà (Ajuntament de Barcelona, n.d.; Celobert, n.d.). U gustim posleratnim strukturama, privatni ulaz često je
premala jedinica da bi apsorbovala tehničku, prostornu i političku kompleksnost adaptacije. Time se otvara pitanje: šta se dešava kada relevantna skala više nije zgrada, već blok kao kolektivni i metabolički sistem?
Ovaj pomak menja i značenje lifta. U slučajevima poput urbanih liftova u Passatge de Picapedrers u Gironi, vertikalna mobilnost izlazi iz domaće sfere i ulazi u javni prostor (Ajuntament de Girona, n.d.; El Punt Avui, 2016). Lift više nije privatni uređaj iza ključa ili koda, već produžetak ulice i deo zajedničke infrastrukture koji povezuje fragmentisane topografije. To sugeriše da se vertikalno kretanje može razumeti ne samo kao kućni komfor, već kao deo šire mreže mobilnosti grada.
Dalja linija eksperimenta odnosi se na upravljanje vazduhom kao resursom. Privatne inicijative poput La Casa por el Tejado pokazale su da se u istorijskim strukturama nadogradnje na krovovima mogu koristiti za finansiranje obnove postojećih zgrada (Arquitectura y Empresa, 2016). Prodajom prefabrikovanih penthouse jedinica iznad postojećih objekata, „vazduh“ postaje
finansijski resurs koji podržava strukturalne intervencije ispod. Primenjeno na masovno stanovanje, to otvara ključno pitanje: može li rast u visinu biti preusmeren ka kolektivnoj pristupačnosti tako da zgrade same proizvode resurse za sopstvenu transformaciju?
Ovu logiku, u neformalnom obliku, odražavaju i tzv. Ruski paviljoni u Beogradu, gde su nadogradnje često utrostručile prvobitnu površinu, stvarajući „kuću na kući“ (Sekulić, 2012). Nastale iz krize promenljivih režima svojine, ove intervencije nisu bile samo prostorne ekstenzije, već i strukturalni pregovori, a nova konstrukcija je često stabilizovala i nosila postojeću zgradu. Postavlja se pitanje pod kojim uslovima vertikalni rast može postati kolektivni, a ne isključivo spekulativni resurs.
Konačno, kolektivni modeli stanovanja nude još jedan pravac. Projekti poput La Borda (Lacol, 2018) pokazuju potencijal tretiranja zgrade kao zajedničkog resursa, a ne zbira privatnih jedinica. Srodne ideje nalazimo i u eksperimentima moderne avangarde poput Narkomfina u Moscow (Ginzburg i Milinis), gde su privatne jedinice bile uravnote-
žene sa bogatim zajedničkim prostorima. Ovi modeli uvode pravo korišćenja umesto vlasništva, omogućavajući da se pristupačnost i održavanje ugrađuju u samu društvenu logiku stanovanja. Ipak, većina ovih modela razvija se među grupama koje se unapred organizuju oko zajedničke ideologije. Teži i politički značajniji izazov leži drugde: u mogućoj hibridizaciji kooperativnih ili javnih modela sa fragmentisanim strukturama masovnog stanovanja iz 1960-ih. Kao što pokazuje istraživanje 67 graons i un pati d’illa (Gradolí Giner & Núñez Alfaro, 2022), unapređenje privatnog života kroz kolektivnu infrastrukturu predstavlja realan pravac transformacije posleratnog stambenog fonda. Time se preokreće putanja La Borde: umesto da ide od ideologije ka arhitekturi, ovde sama fizička transformacija može postati osnova kolektivnog osnaživanja. Zajedno posmatrano, ove linije još ne čine koherentan model, ali ukazuju na pomak od izolovane zgrade ka metaboličkom razumevanju nasleđenog stanovanja: gde pristup, finansije, vlasništvo i prostorni rast više nisu odvojeni, već međuzavisni slojevi transformacije.
U The Carrier Bag Theory of Fiction, Ursula K. Le Guin (1989) predlaže drugačiju tehnologiju: ne koplje, već torbu - ne herojsko oruđe osvajanja, već skromnu posudu koja skuplja i nosi život. Ovaj pomak je ključan jer nepristupačno stanovanje ne traži još jedan herojski objekat, već zajedničke strukture podrške.
Ovaj esej prati sve širi jaz između promenljivih tela i nasleđenih prostornih logika masovnog stanovanja 20. veka.
Između doma, stepeništa i ulice, pristup postaje napor, čekanje i zavisnost. Problem nije samo u stepeništu, već u trenutku kada ono postane jedini mogući put. Iznova i iznova, briga interveniše tamo gde arhitektura zakaže: u rampama, čekrku, posetama komšija i improvizovanim rešenjima, ali može li ono što se sada nosi privatno postati infrastruktura?
Ovo je mesto gde započinje budućnost koja se ovde predlaže na nivou bloka, dvorišta, klastera i naselja. Odgovor na
ovu situaciju ne znači samo rekonstrukciju pojedinačnih objekata, već početak transformacije same tipologije zgrada bez lifta u masovnom stanovanju 20. veka. Ako tela, briga i svakodnevni život već izlaze izvan praga stana, onda se i pristup mora reorganizovati izvan granica jednog ulaza.
Odavde se otvara mogućnost vertikalnog javnog prostora (Gradolí Giner, 2020): još jedan sloj grada, suspendovan između zgrada i organizovan kroz zajednički pristup. Ono što se ovde oblikuje nije samo skup tehničkih rešenja već javno podržana kolektivna infrastruktura koja „šije“ dom nazad u ulicu.
Liftovi se više ne bi razumeli isključivo kao privatni uređaji, već kao deo šire mreže vertikalne mobilnosti. Pasarele, mostovi, galerije, krovovi i unutrašnja dvorišta mogli bi da povezuju zgrade, proširuju zajednice i stvaraju prostore ne samo kretanja, već i susreta. U gustim urbanim strukturama, dvorište bi moglo postati zajedničko jezgro liftova i platformi; u otvorenijim blokovskim naseljima, susedne zgrade mogle bi se povezivati novim vertikalnim i horizontalnim vezama. Suština nije u primeni univerzalnog rešenja, već u strateškim,
akupunkturnim intervencijama u specifičnim situacijama gde novi oblici pristupa mogu otvoriti šire oblike urbanog života. Takav horizont zahteva i drugačiju političku i ekonomsku imaginaciju.
Ako je pristupačnost deo adekvatnog stanovanja, ona ne može zavisiti samo od ušteda, energije ili pregovaračke moći stanara.
Gradske uprave morale bi da deluju manje kao udaljeni administratori, a više kao javni garanti: da pokreću transformacije, preuzimaju rizik i omogućavaju dugoročnu održivost obnove. Vazduh iznad zgrada takođe bi mogao biti tretiran kao zajednički resurs za podršku adaptaciji, održavanju i hibridnim modelima stanovanja zasnovanim na kooperativnim, javnim ili zajedničkim oblicima upravljanja. U tom smislu, jedan od zaključaka kolektivnih misheneba struktura može biti vredan očuvanja: njihova sposobnost da zamisle kuću kao nešto nedovršeno, što može rasti, prilagođavati se i reorganizovati u fazama, kroz vreme, u odnosu na potrebe i raspoložive resurse. Da bi to bilo moguće, regulativa mora postati fleksibilnija i situirana, razvijajući nove mehanizme upravljanja kroz koje se
postojeće masovno stanovanje može održavati i društveno i ekonomski.
Ono što se ovde pojavljuje blisko je onome što David Gissen (2024) naziva „invalidskim komunalizmom“: način organizovanja prostora oko međuzavisnosti i zajedničke podrške. Poenta nije u brisanju stepeništa, već u njegovom smeštanju u širi „carrier bag“ pristupa, kroz koji kretanje postaje kolektivno, a povezivanje ponovo postaje stvar izbora. Ovo može zvučati gotovo utopijski, ali stvarnost opisana kroz ove stranice već je dovoljno zasićena težinom i strahom. Ako je drugačiji raspored teško zamisliti, upravo tu počinje nada, u jednostavnom činu započinjanja zamišljanja.
67 stepenika. Nekih dana, Dolores ih i dalje može savladati. Drugog dana, može izabrati drugačije: deljeni lift, platformu između zgrada, i susret sa Anom, Rosom, Rositom i drugima, pre nego što zajedno siđu na ulicu.
Top of Form
Slika 16
Ka kolektivnoj infrastrukturi povezivanja.
Antene u La Prosperitat, Barselona Napomena. Kadar iz neobjavljenog dokumentarnog filma 67 Steps, u režiji N. Gradolí Giner i A. Núñez Alfaro. Kamera: Pol Subirà i Júlia Llançana./press promo
References
Barcelona Strategy Against Loneliness 2020–2030. (2021). Barcelona contra la soledad. Estrategia municipal contra la soledad 2020-2030. Ajuntament de Barcelona. CESCR. (1991). General comment No. 4: The right to adequate housing (Art. 11 (1) of the Covenant) (E/1992/23). United Nations Committee on Economic, Social and Cultural Rights.
Committee on the Rights of Persons with Disabilities. (2014). General comment No. 2: Article 9: Accessibility(CRPD/C/GC/2). United Nations.
Díaz, C., Cornadó, C., & Vima-Grau, S. (2023). Los tipos edificatorios de los grupos de vivienda social del Área Metropolitana de Barcelona construidos entre los años 1950–1975. ACE: Architecture, City and Environment, 17(51). Garland-Thomson, R. (2011). Misfits: A Feminist Materialist Disability Concept Hypatia, 26(3), 591–609. Gehl, J. (2011). Life between buildings: Using public space. Island Press.
Georgia.to. (n.d.). Nutsubidze Skybridge: A vertical experiment in Soviet Tbilisi. Gissen, D. (2024, October 8). Outline for a disability critique of property. e-flux Architecture. Gradolí Giner, N. (2020). La ventana: un refugio encontrado [The window: A found haven] [Bachelor’s thesis, Polytechnic University of Valencia]. RiuNet. La ventana: un refugio encontradoUPV Universitat Politècnica de Valènciahttps://riunet.upv.es › publication
Gradolí Giner, N. & Alfaro, A. (2022). 67 graons i un pati d’illa: agrupar, coser y reubicar: una respuesta comunitaria para la mejora de la accesibilidad y la habitabilidad en una manzana envejecida de La Prosperitat [67 steps and a courtyard: grouping, sewing, and relocating: a community response for improving accessibility and livability in an aging block in La Prosperitat] [Master’s thesis, Polytechnic University of Catalonia]. UPCommons.
Gradolí Giner, N., & Kizanishvili, D. (2025). mi / SHENEBA: Informal housing transformations and vertical access in Soviet-era Tbilisi [Unpublished research project and visual ethnography].
Guàrdia, M., Oyón, J. L., & Fogué, M. (2020). El franquismo y el triunfo de la vivienda en propiedad: las periferias obreras de Barcelona (1939–1975). Universitat Politècnica de Catalunya.
Hamraie, A. (2013). Designing collective access: A feminist disability theory of universal design. Disability Studies Quarterly, 33(4).
Hanisch, C. (2006). The personal is political. CarolHanisch. org. (Original work published 1969)
Ivashchenko, T. (2018). Communal hallways of Tbilisi: Thinking spatially on everyday life of urban neighbourhoods[Master’s thesis, Bauhaus-Universität Weimar]. Institutional Repository.
Kurtishvili, I., y Cachola Schmal, P. (Eds.). (2018). Hybrid Tbilisi: Betrachtungen zur Architektur in Georgien - Reflections on Architecture in Georgia. DOM Publishers.
Kvæl, L. A. H. (2025). Ageing in place or stuck in place: A critical qualitative study on older adults’ independence across six municipalities in Norway Social Science & Medicine, 375, 118098.
Lacaton, A. (2022, March 28). “Never demolish. Always transform, with and for the inhabitants”: Inaugural Jaqueline Tyrwhitt Urban Design Lecture [Lecture]. Harvard University Graduate School of Design, Cambridge, MA, United States.
La Casa de la Arquitectura. (n.d.) Narkomfin building Ministry of Housing and Urban Agenda.
Le Guin, U. K. (1988). The carrier bag theory of fiction. In A. M. Jagger (Ed.), Women of future myths: Stories of the restoration (pp. 120-130). St. Martin’s Press.
Lewis, C., & Buffel, T. (2020). Aging in place and the places of aging: A longitudinal study. Journal of Aging Studies, 54, 100870.
Rogers, W. A., Ramadhani, W. A., & Harris, M. T. (2020). Defining Aging in Place: The Intersectionality of Space, Person, and Time Innovation in Aging, 4(4), igaa036.
Rubio, R., & Nieto, F. (Eds.). (2021). Arquitectura de la soledad. Ediciones Asimétricas.
Simplican, S. C. (2015). The capacity contract: Intellectual disability and the question of citizenship. University of Minnesota Press.
Shukakidze, G., Nemsadze, O., Gurgenidze, T., & Kalandarishvili, N. (Eds.). (2018). Buildings are not enough: Tbilisi Architecture Biennial 2018. Tbilisi Architecture Biennial.
Star, S. L. (1999). The ethnography of infrastructure. American Behavioral Scientist, 43(3), 377–391.
Varga-Harris, C. (2015). Stories of house and home: Soviet apartment life during the Khrushchev years. Cornell University Press.
Wiles, J. L., Leibing, A., Guberman, N., Reeve, J., & Allen, R. E. S. (2012). The Meaning of “Aging in Place” to Older People The Gerontologist, 52(3), 357–366.
