Родни Јадар
В
ук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у селу Тршићу, у близини Лознице. Својим родитељима, Јегди и Стефану, Вук је био шесто дете. Пошто се, због болести, претходних петоро малишана није одржало у животу, свом шестом детету су дали име Вук. Касније ће Вук у свом Српском рјечнику забележити зашто је добио баш то име: „Кад се каквој жени не даду дјеца, онда нађене дјетету име Вук, јер мисли да им дјецу вјештице једу, а на вука да неће смјети ударити. Зато су и мени овако име надјенули.”
Вукова кућа у Тршићу, Музеј Јадра, Лозница
Вукова породица није одувек живела у овом делу Србије. Његов деда Јоксим се, тражећи боље услове за живот, у Јадар¹ доселио из Херцеговине². Чести гости у дому Караџића у Тршићу су били управо рођаци из старог завичаја, па је Вук растао уз јуначке песме које су биле казиване или певане уз гусле. 4
Најважнија личност Вуковога детињства је био његов рођак Јевто Савић Чотрић, трговац, а касније и политичар, такође родом из Тршића. Јевто је приметио да је Вук бистро дете, па га је почео учити читању и писању како би га припремио за бављење трговином. Тако je Вук, још као дете, постао један од ретких писмених људи у Јадру, али и у целој ондашњој Србији. „Описмени се, Вучино! Само тако можеш постати трговац”, саветовао је Јевто свог млађаног рођака.
¹ Јадар је област у западном делу централне
Србије са седиштем у Лозници. Кроз област протиче истоимена река.
² Херцеговина је историјско-географска
област чији се највећи део налази у данашњој Босни и Херцеговини, а два мања у Црној Гори и Србији.
недостатак мастила Вук је, као дечак, у недостатку мастила, растапао барут у води и користио га за писање пером.
5
У царском Бечу
Г
одина 1813. је била кобна по српске устанике. После готово једне деценије пружања отпора, војска Османског царства11 се вратила у Србију и буна је угушена. Неколицина устаничких вођа, укључујући Карађорђа и Јакова Ненадовића, пребегли су преко Саве и Дунава у ондашње Хабзбуршко царство. Исто је учинио и Вук, прешавши најпре у Земун, а потом и у Беч. Разочаран због трагичне судбине Србије, написао је један чланак о пропасти устанка за „Новине сербске”, које су 1813. године почеле да излазе у Бечу, престоници Хабзбурга. Текст је дошао у руке Јернеја Копитара, царског цензора за словенске језике12. С обзиром на то да је Вуков чланак био политички незгодан за Хабзбуршко царство, Копитар је морао да га забрани. Ипак, овом Словенцу се нарочито допао Вуков језик и стил писања, па га је потражио у Бечу.
Уредник Новине сербске је уређивао Димитрије Давидовић, Вуков школски друг из Карловаца. У почетку су излазиле сваки дан осим недеље и празника, а од а од 1817. до 1822. године два пута недељно.
14
Новине сербске из престоног града Беча од петка 1. августа 1813. са дозволом Његовог Царско-Краљевског Височанства, Народни музеј, Београд
„Жао ми је, морао сам да забраним Ваш спис. Али, могу Вам помоћи да служите свом народу и заинтересујете Европу за Србе!” Тим речима је Копитар сугерисао Вуку да почне да ради на прикупљању народних песама и умотворина, а касније и речи за речник српског језика, као и да започне израду српске граматике. Између њих двојице постепено се развило снажно пријатељство. 11
Османско царство се често назива и Турско царство. У време када је Вук рођен, ова империја је владала Србијом, као и већином околних држава.
12
време када је објављивање књига и новина било под строгом контролом државе, У надзор над садржајем текста вршио је посебан државни службеник који се називао цензор. Такав вид контроле штампе звао се цензура.
15
Последње путовање и смрт
В
ук се вратио у отаџбину заједно са кнезом Милошем, који је 1858. године поново постао владар Србије. У родном Тршићу је купио имање, намеравајући да му се деца једног дана ту и доселе. Међутим, супругу Ану, сина Димитрија, па и Мину, више је привлачио Беч, тако да нису превише чезнули за животом у Србији. Ипак, Мина је највише била уз оца, путујући са њим где год да је ишао. Била му је као лични секретар. Иако стар и слаб, Вук је одлучио да се још једном отисне на пут по Црној Гори и Далмацији. Биће то, како се испоставило, његово последње путовање.
30
Вук се са путовања вратио у Беч болешљив и прехлађен. Целога живота су га пратиле невоље са здрављем. Поред болесне ноге, мучила га је костобоља, главобоље и болови у очима, па се плашио и чувао промаје као ретко чега. Без обзира на савет лекара да се мора одмарати, Вук је вредно радио и последњег дана свог живота.
Умро је у својој спаваћој соби, а Мина је до последњег тренутка била уз оболелог оца. Вук је најпре сахрањен у Бечу, а његови посмртни остаци су пренети у порту Саборне цркве у Београду 1897. године. 31
Вук о свом делу „Са својом штулом нисам могао мислити ни на коња ни на рат, те сам се морао, хтео – не хтео, навикавати, колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда, погинуо од Турака, као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком. Исто толико колико штула, задржавала ме је на месту и моја жена...” „Савршена азбука може бити само она која има онолико слова колико и простих гласова, тако да сваки простак, који за неколико дана научи читати и писати, може цео свој век тако правилно писати као највећи Аделунг.”
Вук Стефановић Караџић, Народни музеј, Београд
34
Да ли сте знали?
У
селу Тршићу, у близини Лознице, постоји Вукова спомен-кућа. Сваке године тамо се одржава манифестација Вуков сабор.
О
д стогодишњице Вукове смрти, 1964. године, Културно-просветна заједница Србије додељује Вукову награду за допринос у ширењу културе, образовања и науке на српском говорном подручју.
М У
узеј Вука и Доситеја налази се у Београду, у Господар Јевремовој улици.
парку, у београдском Булевару краља Александра, налази се један од највећих споменика Вуку Караџићу.
В
укова задужбина је установа која постоји од 1987. године и стара се о очувању Вукових дела. Ова установа је, између осталог, наставила издавање Вуковог магазина „Даница”.
М 38
ноге школе, образовне установе и библиотеке у Србији и дијаспори носе име Вука Стефановића Караџића.