– То је већ нешто – рекла је. – Али ни језике не смеш да запоставиш у твом узрасту! – Да запоставим?! Нипошто – гракнула је Арика, и брзо изрецитовала једну песмицу на енглеском, која је била о једној дебелој гусеници. Тета Амалија је гунђала у себи: – Ааа музичко? – Па музичко ми је омиљено! – одушевила се Арика. – Учим да свирам оргуље! Нажалост не могу да вам покажем, јер немамо оргуље код куће. Штета, јер јако ми добро иде... – Аха! Видим, вредна си! Ако се добро сећам, про шле године, када сам била овде, ра збила си две чаше. Твоја мама није
могла да постигне да опере за тобом сок од малина, који си притом свуда испросипала. – Ааах, то је било давно! – одмахнула је руком Арика. – Од тада ја већ спремам и перем. Трудим се да скинем терет са маминих леђа, онолико колико је то могуће! Арика је ту реченицу прочитала једном негде у некој старој књизи и знала је да ће јој некад добро доћи. Стварно је упалило. Мама је једва дошла до ваздуха, а тета Амалија је остала нема. – Арика, зар нећеш у комшилук, код Марцијевих? – питала је неочекивано мама. – Напољу су, у дворишту, и чини ми се да се баш нечега занимљивог играју. – Не, хвала, мама. Остаћу овде, можда ти још будем потребна. – Потребна? – мама је заколутала очима. – Никад се не зна, зар не? Можда треба испећи још један колач, или ће тета Амалији позлити, па ће јој бити потребна прва помоћ... или било шта друго. – Арика! Иди, ради домаћи задатак! – одјекнуо је мамин глас. – За данас си довољно помогла! – севала је очима. Арика је осећала да је предалеко отишла. Невољно је устала и поправила карнере на својој розе сукњи. Потом је брзо поново села, јер се сетила да је заборавила нешто важно да каже. – А ви? Kако се ви осећате? – уперила је поглед ка тета Амалији. – Здравље и слично? Ужасне су ове жеге, зар не? Тета Амалија се напокон мало сабрала.
28