ЛОПТА Прву фудбалску лопту Уки је добио за свој пети рођендан. Иако никад раније није видео прави правцати фудбал, одмах је знао да ће му тај поклон бити најдражи од свих. Истина, радовао се и татином аутомобилчићу на даљинско управљање, маминој сликовници и бакином џемперу, али се у лопту, коју му је поклонио деда, одмах заљубио. Увече је замолио маму да му допусти да је понесе у кревет. Мама је пристала, па је мали слављеник био најсрећнији на свету. Једино се плишани меда Ђоле мало љутио, али је на крају и он морао да попусти и помери се у страну, како би на јастуку направио места за нову, кожну лопту. Од тог дана Уки и фудбал постали су нераздвојни. Чим би ујутру устао, Уки би почео да котрља и шутира лопту по стану. Дум! – ударила би лопта у врата од купатила, па би тата помислио да је земљотрес. Бум! – звекнула би лопта у стону лампу, па би бака помислила да је сломљена. Трас! – ударила би лопта о сточић, па би дека помислио да куповина лопте можда и није била тако добра идеја. 3
Међутим, мали фудбалер није примећивао татина гунђања, мамине уздахе и дедине брижне погледе. Ништа није могло да га заустави. – Гооол! – повикао би увек када би лопта прошла између ногара кухињских столица. – Гооол! – радовао се сваки пут када би лопта прошла кроз ноге његове старије сестре. – Гооол! – хвалио се редовно када би лопта прошла испод расклопљене даске за пеглање. Све до једнога дана када је његов силовит шут завршио тамо где није желео ‒ на порцеланској вази његове маме! Ваза се најпре благо зањихала, а онда треснула о под и разбила на хиљаду делова! ‒ Статива... – прошаптао је Уки, али га нико није чуо. ‒ Е, сад је доста! – подвикнула је мама и уперила прст у Укија и тату. – Вас двојица узмите лопту и изађите напоље! Ово је стан, а не стадион! Тако је Уки први пут изашао на фудбалско игралиште.
4
ИГРАЛИШТЕ Мали фудбалски терен налазио се у близини Укијевог стана, одмах иза паркића са љуљашкама и клацкалицама, помало заклоњен богатим крошњама столетног дрвећа. Наш јунак никада раније није био тамо, јер би се увек задржао код шареног тобогана и љубазног сладолеџије Тозе, који прави најбољи сладолед у граду. ‒ Здраво, Уки – поздравио га је и овог пута Тоза – јеси ли за један сладолед? ‒ Данас не! – одговорио је озбиљно Уки. – Данас идем на фудбал! Са лоптом испод мишке прошао је крај изненађеног Тозе и запутио се право на игралиште. Неким чудом тамо није било никога, па је читав терен био на располагању само Укију и његовом тати. ‒ Оно тамо је гол – подучио га је тата. – Кад протераш лопту између статива, постигао си погодак. ‒ Знам – рекао је Уки – ништа лакше! И стварно, било је лако као перце. Уки би водио лопту по читавом терену и без муке постизао голове. С лакоћом би предриблао тату, две заостале барице од кише, па чак и једног залуталог пужа.
5