Николета Новак
Илустровао Алекса Јовановић
Прошло jе неко време и таман jе слонче мало заборавило на мишеве, ка а, шетаjући замишљено кроз траву, испо себе зачу циjук: – ижи ногу, згазио си ми реп! – О боже, па то jе миш – помислило jе слонче. Иако jе пожелело а потрчи из све снаге, слонче оста е укопано у месту о страха и полако спусти погле ка месту о акле jе чуло глас. Испо себе jе ви ело маленог створа, не већег о његовог нокта, са болним изразом на лицу.
10
Јесте, био jе то миш, али тако сићушан и jа ан уопште ниjе изгле ао страшно. – Ти си прави�правцати миш? – упитало jе слонче. – а ли си ти слеп? Наравно а сам прави миш. Мичи ми се с репа, иначе ћу те уjести – бесно узврати миш.
11
У савани се чула тутњава и из огромног облака прашине поjави се кр о зебри у галопу. – Трка jе завршена! – обjавио jе маjмун са оближњег рвета. – Опет сам стигла после ња! То ниjе фер! – завапи зебрица коjа jе тек прошла кроз циљ. 2