Grafički roman – Sat

CAT

Цртеж Вујадин Радовановић Вуја Сценарио Драган Лазаревић де Лазаре Колор Раде Товладијац

ПЧЕЛИЦА ИЗДАВАШТВО ДОО ЧАЧАК, 2018.

Сат војника Радомира Лазаревића

Прадеда Радомир Ова прича се преноси са колена на колено у мојој породици равно 100 година. Оглас у листу „Београдске „Сат” је сага из Великог рата, лична и истинита прича мог прадеде Радомира Лазановине” (аустроугарски ревића из села Роћевићи код Краљева, који је као војник Српске краљевске војске са својим саборцима–муокупациони лист), ченицима претрпео албанску голготу, на француском медицинском броду прешао Средоземно море да би 16. јул 1916. Ближњи стигао у Африку и упокојио се након непуних два месеца у Тунису, 16. фебруара 1916. по старом календару. траже Радомира Лазаревића Сахрањен је на српско–француском војничком гробљу у градићу Сиди Абдали, или како су га француски преко Женеве, не знајући да је преминуо 16. фебруара колонизатори звали Ferryville... Данас је то Мензел Бургиба. Ту је пред смрт примио сребрни џепни сат, који те године. је нашој породици у Србију донео његов ратни друг. Тај сат моја породица до данас чува као реликвију и он куца испод Славске иконе Св. Архангела Михаила у нашем породичном дому. Након скоро седам деценија, мој отац Радомир и стриц Сретен пронашли су прадедин гроб у Тунису 1983. године. Од тог момента смо и ми, његови праунуци, више пута одлазили на гроб, да му се захвалимо што нам је даровао част да се зовемо његовим потомцима. Радомирова прича је потресно сведочанство о надљудским напорима наших предака, њиховом пријатељству, верности, храбрости и пожртвованости српских јунака који су своје животе уткали у сваку стопу наше свете земље. То је и прича о љубави и верности које су до јуче биле синоним сваког брака... То је и прича о гостопримству туниског народа, љубави и поштовању једне арапске породице према српским ратницима, кроз више генерација, као и бризи и посвећености француских војних и медицинских службеника током Првог светског рата. Некада је потребно да прође столеће да би се кроз више генерација појавио неко ко ће моћи да сагледа, пренесе и опише наша дела... ... али за то... ... ваља имати потомке. Драган Лазаревић

Импресум додатка Ликовна грађа: Центар за уметност стрипа при Удружењу стрипских уметника Србије; „Википедија, слободна енциклопедија”; Народна библиотека Србије; Bibliothèque nationale de France / Gallica; Републички завод за заштиту споменика културе, Београд; Међународна културна мрежа „Пројекат Растко”; Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд; Библиотека града Београда; Медија центар „Одбрана”, Београд; Српско фотографско друштво, Београд; ИК „Моро / Систем комикс”, Београд; Удружење стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија”, Бања Лука и Удружење љубитеља стрипа и писане речи „Никола Митровић Кокан”, Лесковац. Стручни чланци: написао Зоран Стефановић на основу сопствених истраживања (уметност), или приредио на основу документације Републичког завода за заштиту споменика културе, Београд (обнова војничких гробаља), чланака „Википедије, слободне енциклопедије”, „Пројекта Растко” и других слободних извора (историја, слободна лиценца Creative commons 3.0). Обликовање: Раде Товладијац

Приповедање у сликама и Први светски рат Белешка уз посебну прилику Сат – прича о нашим прадедовима и прабабама које смо били заборавили – природно је нашла сопствену уметничку форму, разумљиву свим генерацијама. Али племенита уметност приповедања у сликама, модерно звана стрип, сведочила је и тумачила о Првом светском рату, Великом, још док су топови грували, а отровни гас засипао ровове. Тај допринос је био очекиван од важне уметности Европе, документоване још од пећинског сликарства, и често је ништа мање битан и потресан од плодова књижевности, сликарства, вајарства, позоришта, филма 1915: Аустроугарска пропаганда на српском: или музике... Ратне пјесме из евЗато овде, напоредо са документарним материјалом Великог рата, ропског рата 1914-1915. дајемо и стогодишњи преглед уметничких визија из стрипа и сродних области. Неке су сада први пут објављене.

1918: Маша Муановић, Блок са карикатурама о српској војсци, Солун1915: Срби у магазину Les Trois Couleurs ски фронт (рукопис)

1918: Миодраг Петровић, Sidi-Abdallah: Дневник из Првог светског рата (рукопис)

1915: Први ратни стрип о нама: прича о војниковом сату (!), Les Trois Couleurs (25. 3. 1915.)

Видећемо како су одвијање српске историје од првих окршаја (идеализовано) приказали француски уметници у тиражним часописима за западну децу и омладину, где је посебно упечатљив један од првих стрипова о нама, „Histoire serbe”, на једној страни, из пролећа 1915, белгијског уметника, а натурализованог Парижанина Ежена Прејса. Нашли смо овај стрип о српском војнику Дановићу тек након рада на Сату и увидели да је промишљу или синхроницитетом Белгијанац, цртајући, предвидео истиниту причу – конац овоземаљског живота стварног српског војника Радомира Лазаревића годину дана касније (16. 2. 1916), истог оног чија је судбина била основа за графички роман Сат. Стрипски француско-српски круг о војнику – Србину, породици, жртвовању и џепном часовнику затворио се сада, након једног пуног столећа, на очигледан, али опет чудесан начин.

1916: Станислав Винавер, 1916: Станислав Винавер, српски рукописни часопис Рововац „Галантни заробљеник”, српски на Солунском фронту рукописни часопис Рововац на Солунском фронту

1916: Део стрипа, српски рукописни часопис Антена на Солунском фронту

Међутим, осим стрипова тиражних издавача, нама су посебно блиски и дирљиви мали примери, рецимо, рукописни часописи (неидеализованог и хуморног тона) стварани руком српских војника, са сврхом да ментално олакшају вишегодишњу фронтовску муку. Ту истичемо Антену или још више Рововац (1916), тада млађушног анонимуса у рову наспрам бугарских солдата, а каснијег великана српске, словенске и европске културе – Станислава Винавера.

95

1940: Иван Шеншин, по Јарославу Хашеку, „Добри војник Швејк”, Микијево царство 1940: Илустрација Ђорђа Лобачева за књигу Властимира С. Петковића У албанским гудурама

1937: „Црњина освета”, магазин Мика Миш

1936: Александар Ђурић: „Без отаџбине”, књига сећања, али и стрип у магазину Мика Миш

1964: Радивој Богичевић, „Неустрашиви”, Никад робом 1966: Лео Корелц, „Асови солунског неба”, Никад робом

1966: Брана Јовановић, „Неустрашиви”, Никад робом

1962: Здравко Сулић, „Сарајевски атентат”, Кекец 1967: Живорад Атанацковић, „Под ватром дебелих берти”, Никад робом