I
Р
оза Паркс је ушетала у историју на један, наизглед, сасвим обичан начин – одбила је да уступи место у аутобусу. Тог дана, 1. децембра 1955. године, ушла је у аутобус у граду Монтгомери у америчкој држави Алабама, и променила свет који је до тад живео по чудним правилима, које она није прихватала. Тадашњи свет је веровао да постоје разлике између људи на основу боје њихове коже и да бели људи имају већа права у односу на друге. Овакав поглед на свет назива се расизам. Људи црне боје коже у тадашњим Сједињеним Америчким Државама имали су мања права у односу на своје суграђане беле боје коже. Према тада важећем закону њихов живот је био потпуно одвојен од живота белаца у свим сферама живота. Неправедан однос према њима почињао је од њиховог детињства и трајао током целог живота. Имали су тешке услове школовања, радили тешке послове, а нека занимања су им била потпуно ускраћена. 5
6
Црни људи су ишли у посебне школе, возили се на посебно одређеним местима у аутобусу, чак су и воду пили са посебних чесми. Тог историјског дана 1955. године Роза Паркс је, враћајући се кући након напорног радног дана, села на место у аутобусу предвиђено за црне људе, у првом реду иза белаца. Како је аутобус био пун, од Розе и још три особе тражено је да своју клупу уступе белцима који нису имали довољно места у свом делу. Троје људи је уступило места, али Роза је одбила да устане. Након претње да ће бити ухапшена, јер крши закон рекла је: – Хоћете да ме ухапсите, јер седим у аутобусу? Онда учините то. Мирно је пристала да буде ухапшена, јер је веровала да чини исправну ствар и исказала је велику храброст у одбрани свог става. Њено хапшење довело је до протеста и одбијања преко 40 000 Афроамериканаца да се возе аутобусима. Због изостанка ових путника превозници су зарађивали мање новца од продаје карата, што је довело до њиховог незадовољства. Оваква ситуација трајала је више од годину дана и довела до укидања одвојених места у аутобусима, али и започела нешто много значајније – борбу за изједначавање права свих људи, без обзира на боју коже. Једна одлука једне обичне жене, променила је свет. Данас је због те одлуке са правом називају „Мајком покрета за људска права”. 7