УВОД Tрећи жупанов син, Растко, бејаше чудесан. Из очију му је блистао такав сјај, да ако би кроз ноћ погледао, обасјао би пут пред собом. Причају старији људи, у време велике жеђи, где би прстом суву стену додирнуо, ту би вода потекла. Кад проговори, то као да најлепшу песму птице певају. Уз све, увек милосрдан, честит и несебичан. Жедан, последњи гутљај би другоме препустио. А највише се уздизао умом својим. По знању, разборитости и мислима, многе је мудраце надмашио. У народу уживаше највеће поштовање, сваки његов савет сувог злата је вредео. Још као врло млад својом божанском појавом издвајао се као да је са самог неба сишао међу људе. (По једном старом запису)
3
Ко зна више
Н
емања је одмах наредио да му доведу учитеља Василија. Потрага за њим је потрајала, а онда га обавестише да је он у библиотеци и да моли жупана за одлагање разговора. Једноставно, треба му мало времена да се сабере, зато ће доћи касније. Ненавикао на неиспуњење свог захтева и знатижељан да сазна чиме се то учитељ тако важним бави, Немања одлази у библиотеку и затиче уваженог Василија где седи на поду окружен бројним књигама. – Само сам проверавао нешто о чему ми је ваш син јуче причао – рече уз уздах, а онда додаде: – Уверио сам се да је све тачно. – Неће тај никад што насумично рећи. Знање му је поуздано, многи су то већ потврдили. Ту наступи прекид у разговору, обојица се препусте својим мислима. Тишину, ипак, прекиде Немања. – Него, уважени Василије, разговарао сам са сином. Намеравао сам да га прекорим, мислећи да те је можда и нехотично повредио. Учитељ одмахну главом. – Ни говора, он је узвишена особа, не би то никад себи допустио. 12
Немања окрете лице према њему и урони у сјај његовог погледа. „Боже, каквим си ме даром подарио”, помисли. „Прекинуо је читање књиге да би сместа прочитао моје мисли и намере. Уз то, говори као одрастао човек, а тек му је десет година.”