Дабар Љупче је био јако вредан. Од јутра до вечери обрађивао је дрво, јер је он то, као прави дабар, одлично знао. Његови јаки зуби били су незаменљиво оруђе, и Љупче је увек био затрпан послом.
– Љупче, када ће бити готов дечји кревет који сам ти наручила? – питала га је мама зечица. – Сутра дођите по њега – одговори Љупче. – А љуљашка за мог Микија? – у пролазу му довикну тата јеж. – Ових дана, господине – рече Љупче.
Да ли знате? Даброви имају врло јаке зубе којима гризу дрвеће и стабљике. Они им расту током целог живота, јер их непрекидно троше.
5
Када је мост већ био при крају, Љупче је почео да поставља ограду. Колико год да су их задивили стубови, ограда моста, у облику различитих шумских животиња, све их је оставила без даха. – Погледајте зеца од дрвета, исти је као ја – повика узбуђено зечица Тина.
– Ево и мене! И мене! – различите животиње су довикивале са свих страна. – Овај мост је нешто најлепше што сам у животу видео – закључи вук Добривоје – али не само што је леп, него ће нам свима олакшати живот. Дабар Љупче је прави уметник, али племенити!
19
Јежић Мики је растао много вољен и мажен од стране своје фамилије, па је постао и размажен. Када је био сасвим мали, разболео се и сви су се били јако забринули за њега. Мики је оздравио, али је цела породица, уплашена за његово здравље, заборавила да за њега постоји реч „не”.
Да ли знате? Када се роде, тела беба јежева нису прекривена бодљама, али већ за неколико сати од рођења бодље почињу да се појављују на површини коже.
23
Мики је био решен да истраје и покаже другима да су му намере заиста добре, да се испод његових бодљи крије искрена жеља да заслужи пријатељство.
И стварно, труд је почео да му се исплаћује. Једна по једна животиња му је поново указивала поверење. – Мики, хајде са мном на ливаду да беремо камилицу за чај – рече Микију медведић Неца.
Да ли знате? Камилица је лековита биљка која изгледа овако:
37
– Мила, хајдемо до велике баре, јуче је пала киша, па је бара одлична за ваљање! – позивао је Гриша лане Милу. – Не знам да ли смем, Гришо, можда ми родитељи неће дозволити – одговори Мила. – Ма видећеш, биће јако забавно. Шта има лоше у ваљању по бари? Сигуран сам да би те родитељи пустили. Хајдемо одмах, молим те. – Па добро – помало неодлучно одговори Мила – надам се да си у праву.
42
Да ли знате? Дивље свиње се ваљају у блату – каљугају се, да би на тај начин очистиле длаку и решиле се паразита или да би се расхладиле.
Лане Мила се споро и дуго опорављало од тровања печурком. У почетку се мало љутила на Гришу што ју је увукао у невољу, али је брзо схватила да је једини кривац била она сама, и да је само она одговорна за своје понашање и поступке. На срећу, Мили је овај немили догађај послужио као трајни подсетник у какву је невољу могуће упасти када се не мисли својом главом.
56
Лија Ната је била мудра и лукава попут свих лисица, али је имала још једну особину – волела је да измишља. – Знаш ли да су људи на крају шуме посадили дрво које рађа ушећерено воће? – упита Ната медведића Нецу. – Нисам чуо за такво дрво, а и родитељи ми не дају да идем на крај шуме – одговори Неца.
– Штета што не смеш. Ја ћу данас ићи да се засладим! Свака воћка на дрвету је слађа од меда, а чим убереш једну, одмах нарасте друга воћка – рече Ната растајући се од Неце и скрену ка својој јазбини.
59
Сутрадан у школи Неца бесно приђе Нати и рече: – Јако сам љут на тебе, Наталија! Измислила си све о дрвету са ушећереним воћем! Ја сам јуче хтео да одем на крај шуме и видим дрво, али сам прво питао тату да ме пусти. Тата ме је исмејао и питао како сам могао да поверујем у такву измишљотину. – Не љути се, Нецо, само сам се шалила – кроз смех одговори Ната. – Нисам мислила да ћеш ми поверовати.
60
Да ли знате? Медведи спадају у групу животиња које називамо сваштоједи, јер једу храну и биљног и животињског порекла. Радо једу слатке намирнице. Поред меда, у стању су да поједу и сав остали садржај кошнице.
У шуми није било веће злобнице од дивље мачке Кети. Без устручавања и саосећања, ругала се свакоме: – Ко нам то иде? Неки пацов? О, не, чак и пацови имају реп!
– Ха, ха, ха, па то је безрепа веверица Мими – подсмевала се Кети веверици Мими која је управо пристизала на шумско игралиште. Мими, која је несрећним случајем остала без репа, када чу ове Кетине речи, тужно се осврну око себе и побеже кући. Да ли знате? Дивље мачке су веће и теже од домаћих мачака, али су им изгледом јако сличне. Домаће мачке су у просеку тешке 3,5 kg, док су дивље мачке тешке 5–8 kg.
77
Дивљој мачки Кети главна занимација у животу је била да смишља пакости: користила је сваку прилику да другима подмеће ногу или да у пролазу неку од животиња гурне или ћушне. – Нецо, како си само неспретан! – кикоћући се, рече Кети медведићу Неци, који је свом дужином пао по шумској стази, јер га је она саплела.
Да ли знате? Дивље мачке су изузетно спретне и веште, а боја крзна им је таква да се тешко примећују у шумском растињу.
78
Неца устаде, крену љуто да јури Кети и повика: – Неваљалице једна, видећеш ти када те стигнем! Али Кети спретно замаче у грмље.
– Могу ли да се играм са вама? – упита Кети групу животиња које су се играле крај потока. Животиње разменише погледе, а онда дивље прасе Гриша рече: – Не, Кети, ти нам увек све поквариш.
Да ли знате? Дивље мачке нису социјалне животиње, па чак и друштво других дивљих мачака траже само у сезони парења.
Кети се бесно окрете од њих и помисли: – Окружена сам све самим злобницима и љубоморним покварењацима! Неће да ме приме у игру, јер сам паметнија и спретнија од свих њих и увек их побеђујем!
79
Кићење јелке је било у пуном јеку. Свака од животиња је покушавала да пронађе и осмисли што лепши украс. Сви су учествовали осим маце Кети.
Посматрајући их са стране, Кети осети стезање у срцу: – Није лепо стално бити сам. Још је горе бити сам за празнике. Да ли ипак да им се прикључим у кићењу? Али да ли то заиста и желим?
81
– Шта сте то забога урадили?! – повика Мудра Сова. – Па Кети је пронашла и окачила свећице да би вас обрадовала, а ви сте је отерали! – Али нисмо знали да је то учинила она, мислили смо да жели опет нешто да поквари – правдала се лија Ната.
– Нисте јој дали могућност да вам било шта објасни. Само сте је напали. Ако желите да се неко промени набоље, морате му пружити шансу – рекла је Мудра Сова.
Све животиње покуњено су ћутале. – Имам идеју – позвао је животиње вук Добривоје. 89
Предвођене вуком Добривојем, животиње стигоше пред Кетину јазбину. – Кети, изађи молим те – позивао ју је вук Добривоје, а она се појави на улазу, тужна и уплакана. – Кети, извињавам ти се у име свих нас и хвала ти што си нас обрадовала осветљењем за јелку.
90
– У реду је, вуче. Ја се јесам раније ружно понашала и знам да ово нико није очекивао од мене – одврати Кети. – Када падне вече, дођи да заједно упалимо свећице на јелци – рече мече Неца.
У шуми се припремала свечаност у част доласка пролећа. Владало је опште узбуђење. Свака животиња је имала свој задатак, а учитељица медведица Борјана је са својим ђацима припремала приредбу.
За становнике шуме долазак пролећа је заиста велики празник!
95
Неца се попео на бину и стао иза завесе. Учесници приредбе су се дошаптавали, поправљали костиме, а неки су се и нервозно кикотали. Завеса је почела да се размиче. Учитељица Борјана викну: – Један, два, три... и почињемо, Нецо! Неца погледа око себе. Тек тада примети колико је бина велика и висока. И колико је он на тој великој бини мали и сам.
Он покуша да изговори текст који је тако добро знао, али речи му једноставно нису излазиле из уста.
100
Мими је била веверица, али се у нечему разликовала од свих других веверица – није имала реп. Родила се са дивним, раскошним репом, али када је била сасвим мала, упала је у ловачку замку. На срећу, животиње су је извукле из замке и шумски доктор, јазавац Боле, јој је спасао живот, али не и реп. 113
Од тога дана Мимин живот се сасвим променио. Некада је с лакоћом летела са гране на грану, а сада се осећала као да и није права веверица. – Хајде, Мими, сигурна сам да можеш да ме стигнеш – рече веверица Лола.
Да ли знате? Веверицама реп помаже да одржавају равнотежу при скоковима.
114
Заборавивши на тренутак да је сада другачија, Мими одговори: – Ево ме, стижем те. Међутим, следећег секунда она није стигла Лолу, већ свом силом паде на земљу.
– Имам лепу вест, изненађење које смо ваши родитељи и ја припремили за вас: сутра идемо на зимовање на планински врх и остаћемо седам дана – расположено рече учитељица, медведица Борјана својим ђацима.
– Јупи! – повикаше узбуђено Борјанини ђаци. – Налазимо се сутра рано ујутро на шумском пропланку. Немојте да касните и понесите само најосновније ствари – рече учитељица пратећи малишане из учионице. 131
Што је Тина више размишљала, одлазак на зимовање јој се све мање допадао. – Шта ако се изгубимо на путу? А ако нас снег толико завеје на планини да не можемо да се вратимо кући? – Тина истрча из собе и обгрли маму око ногу.
– Мама, не желим никуда да путујем! Плашим се! Хоћу да останем код куће са вама, и без вас никуда не желим да идем! 136