Увод Владика Петар Петровић, имао је много брига. Пре свега, његова Црна Гора изложена је сталним нападима Турака, Млечана и Аустријанаца, који су непрекидно покушавали да поробе земљу или бар отму неки њен део. Тако је град Котор присвојила Аустрија, а по свему судећи, то неће бити све. Тек су предстојале нове опасности. Владара Црне Горе посебно је мучило питање наследника, а то мора што пре да разреши. По црквеном закону, владика се није могао женити, зато би га, најчешће, наследио братанац. Тако се Петар прво одлучио за сина свог најстаријег брата, паметног и вредног Митра. Међутим, он је, нажалост, умро млад. Избор је, потом, пао на Ђорђију, сина средњег брата, кога шаље на школовање у Петроград. Из Русије, међутим, стижу чудне вести. Ђорђија време проводи у дружењу с официрима, чешће је у касарни него у цркви. На крају, писмено замоли да буде ослобођен дужности наследника престола. Владика Петар тада одабра средњег сина свог најмлађег брата Томе, бистрог и дечачки мудрог Радивоја. Њега прво, из Његуша, доведе да учи у Це3
тињском манастиру, а затим га посла у месташце Топла, крај Херцег Новог, у школу свештеника Јосифа Троповића. Посебну бригу владики Петру задавао је гувернадур1 Вуколај Радоњић, који је био нека врста сувладара. Породица Радоњића је, наиме, већ читав век заузимала тај положај по замисли и уз подршку Млечана. Вуколај је, приликом посете Цетињу, јасно саопштио намеру да он остане једини наследник владара, што је владику Петра подстакло на опрезност. Пре свега, одлучио је да младог Радивoја одмах врати из Топле на Цетиње.
1
Гувернадур је некадашња државна титула у Црној Гори.
4
Необичан учитељ
Г
рупа дечака бучно је расправљала на заравни подно брда званог Орлов крш, кад се појави домаћин двора владике Петра. – Ђе је Раде Томов? – упита прекидајући галаму. – На дрвету, господине – одговори му један дечак. Домаћин двора се насмеја и узвикну: – Раде, силази одмах с тијех „висинаˮ и пођи са мном. Зове те господар. Овај послуша, сиђе с дрвета и похита ка двору. – Упознај се са својим новим учитељем, Раде – рече Петар благим гласом. Дечак знатижељно погледа човека који је стајао крај владике. И њему је изгледао чудно одевен. Дотле скрштене руке нагло рашири, хитро приђе дечаку, загрли га и пољуби у чело. – Ти ћеш бити црногорски Ахилеј6 и Орфеј7! Снажан као див, брз као мисао, а складан као пјесма! – изговори громким гласом. Затим се обрати владики: – Ја ћу га научити да подноси глад, жеђ и сваку животну невољу! 6
Ахилеј је јунак грчке митологије.
7
Орфеј је грчки митски песник, симбол песника уопште.
25
Домаћин двора се осмехну: – Господине Сарајлија, не замјерите, али то сваки Црногорац добро зна и то одвајкада! – А од овог трена, нисам више никакав Симо Сарајлија! Зваћу се Чубро Чојковић Черногорац!
26
Млади господар
О
свануо је 31. октобар, те 1830. године, тужан дан за Црну Гору. Људи су са свих страна долазили на Цетиње да се опросте од свог вољеног владара Петра I, који је тога јутра преминуо. Сима Милутиновић, господаров секретар, био је уз њега и забележио последњу жељу да наследник буде Раде Томов. Сви црногорски главари се сложише с тим, осим гувернадура Вуколаја Радоњића. – Он има тек седамнаест година, сувише је млад – рече. – To, изгледа никоме не смета до теби! – закључи Станко Стијепов, иначе синовац владике Петра. Вуколај онда подсети да су се сви главари Црне Горе договорили да наследник буде Ђорђија Савов. – Он се сам тога одрекао – подсети Станко. – Нека Ђорђија дође и лично нам то саопшти – захтевао је гувернадур. – После тога можемо изабрати другог. Свима је било јасно да Вуколај, говорећи изокола, себе види као владара. Зато иступи Саво, отац Ђорђијин, и одлучно саопшти: – Потврђујем да је мој син одустао и први признајем 50
51