Patuljci i vile -ZIMA

ЗИМА

ПИСМО СА ДАЛЕКОГ СЕВЕРА

Т

аван беше препун. На угаоним полицама уре­ дно су биле послагане теглице са џемовима и мар­ме­ладама од разноразног воћа, у дрвеним кутиjицама налазиле су се разне врсте самлевених зачина, а у бачвицама... било jе шумског зрневља, бра­шна, ораха, лешника, кестенова. Чак jе и jедно по­веће буре пату­ља­чког пива нашло место ту, на тавану у Јаворову. Барбут га jе добио на поклон од Пампура Пивозбо­ ра, покаjника коjи му се извинио за све што се дешава­ ло раниjе. Буре jе имало пригодну чесмицу, чак jе уз њу стигао и пар патуљ-кригли, али Барбут и даље ниjе био љубитељ горког укуса, за разлику од осталих бра­ датих сународника. У jедном кутку тавана било jе и неколико тегли меда, и шумског и ливадског, па зашећерених купина, малина, и jедан џакчић мушмула. Наравно, њих jе при­ купио малени тролац Рунолист, коjи се, у ме­ђувреме­ ну, населио испод старог, висећег моста. Гаjа Брезана била jе задовољна зимницом, нарочито сиревима коjе jе обожавала. Стално jе одваjала Барбу­ та од књига, тераjући га да jош штошта прикупе пре првих снегова... А Барбут jе негодовао.

3

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

– Коjи ће ми андрак jош лешника и ораха?! Нисам веверац, иако сам риђ, притом сам алергичан на ко­ шту­њаво воће! – жалио се константно патуљак, али Га­ jа Брезана ниjе одустаjала.

– А када будем умесила торту са орасима, или ко­ ла­че са лешницима, тада ћеш да се предомислиш, jе ли?! Шта ако их не будем имала довољно?

– Ја, вала, нећу да се буним, тако ми браде, треба да ме сврби после jезик због алергиjе. Зимница нам jе тако велика, као да смо медведи, а не тек вила и патуљак. Гаjи Брезани су били симпатични ови и овакви мо­ менти, уживала jе у разговорима са изабраником сво­ га срца, коjем jе, иначе, намеравала да прави торте и колаче са сувим грожђем, jер jе знала да jе алергичан на коштуњаво воће. У дневном боравку њихове кућице на дрвету, у камину озиданом речним камењем, већ данима jе пу­ц­ кетала весела ватрица. Ни дрва за огрев им неће бити проблем, њихови шумски приjатељи су се поста­ра­ли да им ни цепаница не мањка у Јаворову. А време се погоршало, више ниjе било златног, ба­карног и сребрног лишћа у крошњама, ветрови позне jесени поскидали су их своjим невидљивим шакама. Зима jе била пред вратима, а са њом су долазиле и бри­ ге. Да, Гаjа и Барбут су бринули, питаjући се хоће ли ве­ штица Мора поново напасти, овога пута под окриљем сурове, хладне зиме. Ипак, њихове душе биле су меке и испуњене до­ бро­том, па су бриге често замењивале лепе, наивне 4

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

мисли, а jедна таква паде Гаjи Брезани на памет баш у смираj дана коjи jе протекао без дивљих ветрова и мрких облака, небом jе пловило тек неколико белих, небеских барки. Радосна и луцкаста, одмах jу jе саоп­ штила Барбуту: – Хоћеш да прошетамо до Пастировог пропланка, да видимо jесу ли никле младице нових Храстобрада?

– Још jе рано за то – зевнуо jе лењо Барбут, заду­ б­љен у књигу коjу jе читао покраj топлог камина. Ниjе схва­тао да су Храстобради заправо тек изговор, и да Гаjа само жели да њих двоjе заjедно прошетаjу.

– Барбуте... – рекла jе тако да jе он поскочио, ви­ девши да неће вредети да се опире.

– У реду, наставићу да читам „Патуљсона Крусоа”– када се вратимо из шетње.

– Читаш jе већ трећи пут – с осмехом на лицу рече вила.

– Заправо – четврти. Увек jе лепо враћати се ста­ рим, добрим причама – правдао се Барбут, па jе закло­ пио књигу, одложио jе на оближњи сточић, ставио не­ колико суварака у ватру и додао: – Хаjде, идемо. Топло су се обукли и сишли доле, до подножjа ста­ рог Јавора. А тамо доле, у jазбини, знали су да пух Сно­ хват одавно спава зимским сном, за коjи Барбуту ниjе било баш наjjасниjе зашто се тако зове. Зову га зимски сан, а почиње већ у jесен и траjе све до средине проле­ ћа, знао jе често да каже патуљ-чаробњак, коjи jе волео да се бави речима и именима. Овога пута се нису послужили летећим ћилимом, већ су одабрали лагану шетњу по шуми.

6

ЗИМА

Знали су стазе као сопствене дланове, и уживали у мирисима позне jесени док им jе опало лишће шуш­ ка­ло под стопалима. И тако све до Пастировог пропланка, коjи ниjе био баш близу. Када су стигли, ноћ jе већ добрано за­ ме­нила дан, мастиљава и посута далеким звездама. Патуљак и вила, држећи се за руке, пришли су ме­ сту где jе он посадио златне, магичне жирове, и нагли се да виде има ли каквих изданака. Наравно, ниjе их би­ло, али нешто друго им jе привукло пажњу. Био jе то снег. Да. Прве пахуље нечуjно су се прикрале са свих страна, као jато белих, паперjастих лептира.

– Види, Барбуте, види! Пада снег – викала jе Гаjа, па зажмурила, раширила руке и заплесала по про­план­ ку. Док jе то чинила, Барбут jе присуствовао несваки­ дашњем призору. Наиме, како су пахуље све више навирале, тако jе Гаjина хаљина почињала да бледи да би, на краjу плеса, постала потпуно бела.

– Гаjо, Гаjо! Види, хаљина ти jе бела као снег! – по­ викао jе Барбут. Вила отвори очи и остаде у неверици. Брже-боље jе одбацила топли капут коjи jе носила преко рамена, те виде да jоj хаљина блешти кристалнобелом светло­ шћу. У пролеће, била jе бледозелена, у лето jе помодре­ ла као лишће бршљана, а у jесен постала сплет бакар­ не, златне и сребрне боjе.

– Невероватно – прошаптала jе, дивећи се новом, зимском руху.

7

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

– Сад си сва бела, као лабудица – добацио jоj jе Барбут, показуjући jоj притом на косу посуту снежним пахуљама. И, док jе вила црвенела у образима, схватала jе да jоj нимало ниjе хладно, иако jе малочас одбацила капут. Хтела jе да то подели са патуљком, али, изненада, хукну ветар, и нешто jоj паде у руке. Погледала jе и ви­дела да jе у питању бела, запечаћена коверта. Не­ што jе било написано, али Гаjа Брезана ниjе могла да види у полутами. Зато jе Барбут и призвао искру светлости на врх чаробњачког штапа, па заjедно прочиташе:

Примаоци: Патуљ-чаробњак Барбут и вила Гаjа Брезана, кућица на дрвету у Јаворову, надомак Вилин-шуме Шаље: Стари санковођа у пензиjи, кућа на краjњем Северу, Лапониjа Хитно! Гаjа и Барбут се згледаше, па истовремено реко­ ше jедно другом: – Брзо, идемо назад до куће. Тамо ћемо отворити ово писмо.

8

ЗИМА

* * * Писмо jе било на столу, а Барбут и Гаjа узбуђени, док су фењери топлом светлошћу боjили дневни бо­ ра­вак у кућици на дрвету.

– Даj ми... Даj ми онаj ножић! – рекао jе Барбут Гаjи, фокусиран на писмо, коjе jе гледао као да jе неки древни документ. Вила му додаде ножић са комодице, па Барбут пажљиво отвори писмо и извуче преклопљени папир и положи га на површину стола. Обоjе су се, истовремено, надвили над писмом, те патуљак погледа у вилу, показуjући jоj тако да жели да она наглас прочита садржину. Уосталом, управо jу jе он научио да чита и пише. Гаjа се кратко накашља, скину Барбуту наочаре, натуче их на прћасти нос посут пегама и започе...

Поштовани Гаjо Брезано и Барбуте, Искрено се надам да вас ово писмо затиче у до­ бром тренутку и jош бољем здрављу. Приче о вашим подвизима дошле су и до далеког Севера, где се ис­ пре­даjу уз шољу топлог чаjа и краj пуцкетавих ватри у гаравим огњиштима. Јављам вам се са жељом да ме што пре посетите, jер ми jе потребна ваша помоћ. Наиме, моj господар jе нетрагом нестао, а он jе jедно предобро биће и jа бих желео да га ви пронађете. Веруjте ми на реч, од тога зависи срећа многих, па и ваша.

9

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

Уколико сте вољни да превалите велик пут и дође­ те у Лапониjу, потребно jе само да пратите шарене украсе коjи красе зимзелене jеле успут. Они ће вас до­вести до наше куће. И да, нек вам курс буде усмерен на север. Ја ћу вас чекати. П. С. Да су моjе речи искрене и истините, знаjу вилинска прашина и чаробњачка светлост. С поштовањем и унапред хвала, Искрено ваш, Стари санковођа у пензиjи, кућа на краjњем Северу, Лапониjа Гаjа и Барбут су се згледали, а сумња се полако ув­ла­чила у њих двоjе, jер... Писмо jе могло имати везе само са нестанком jедне посебне индивидуе, што jе могло бити забрињаваjуће или, с друге стране, да буде замка у режиjи вештице Море.

– И, Барбуте, шта ћемо сад? – упита га вила иако jе и сама већ имала неколико идеjа на памети.

– Мени се чини да jе ово писмо веродостоjно, да ниjе у питању нека вештичjа смицалица – тврдио jе па­ ­туљ-чаробњак.

– Како можемо бити сигурни?

– Треба да обратимо пажњу на post scriptum – одговори он.

10

ЗИМА

– Пост... шта?! Буди мало jасниjи – љутила се Гаjа.

– Видиш ово овде П. С.? – показивао jоj jе Барбут.

– Хаjде сада, поспи писмо вилинском прашином. Иако невољно, Гаjа Брезана га jе послушала, те jе шакама покупила нешто вилинске прашине и посула писмо искричавим честицама. За то време Барбут jе погасио фењере, па jе, видевши да писмо одаjе благу светлост, призвао жеравицу на врх чаробњачког штапа и подигао писмо.

– Ево види – рекао jе и иза писма ставио врх штапа. Затим се jедан дискретан, бледожути симбол поjавио на писму, до тада сакривен од њихових очиjу.

– Еурека! Симбол jе исписан лимуновим масти­ лом, нема збора! – цикнуо jе весело Барбут. Обоjе су знали чиjи jе то симбол. Више ниjе било дилеме, знали су да се мораjу одазвати на позив коjи jе са првим снежним пахуљама стигао са далеког Се­ вера. Такође, знали су да мораjу да крену из ових стопа и да зимска авантура управо почиње.

11

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

ПРИЧА СТАРОГ САНКОВОЂЕ

П

рипеме за полазак су, ипак, потраjале. Требало jе скувати топли чаj и понети га у чутурицама ко­ jе чу­ва­jу топлоту. Барбут их jе звао термоси, што jе Гаjи би­ло смешно, баш као и патуљкова потреба да стално из­мишља нека имена и нове, краjње рогоба­т­ не речи. Запаковали су и додатну гардеробу, топле вунене чарапе, шалове, рукавице, нешто хране и неколико ста­рих мапа Древног света, као и компас.

– Мећаве на Северу знаjу да буду опасне, бациће нас у неку недођиjу, па се можемо изгубити – тврдио jе Барбут пре поласка. Након што су мало предахнули, дочекаше зору. И, пре него што су кренули, Барбут jе сишао до jазби­ не и тутнуо твору Пасуљу неколико писама.

– Ево ти, Пасуљу, даj ова писма Кишоблаку Дажду. Нека их однесе на неколико адреса, пише му све ту. Гаjа и jа морамо на далеки Север, али не брини, брзо ћемо се вратити – рекао му jе брижно. У творовим очима се jасно видело да би и он желео са њима, али Барбут jе донео другачиjу одлуку.

– Неко мора да пази на Јаворово, и да буде ту уко­ лико га неко посети. Уосталом, пут ће бити тежак, биће jако хладно, тако да jе боље да останеш.

12