ПРОЛЕЋЕ
Изгубљена Вила
Ж
ути поток клизио jе преко пљоснатог каме ња док су се, у крошњама дрвећа, малене сенице и jош мање шеве оглашавале хор ском песмом. Китњаста веверица клизнула jе преко натрулог обореног дебла обраслог маховином, док jе усамљени слепић гамизао ка камењару у потрази за пужевима. Изненада, песма птица jе утихнула, веверица се пропела на задње ноге, а љутић нестао у густишу ми рисне папрати. То се Гаjа Брезана, вила божанске лепоте, спустила низ стазу посуту бакарним и смеђим лишћем, право до воде. Готово сваки пут када би овде дошла, вила би се огледала у води па наставила даље. Сада ниjе било тако. Ниjе било ни осмеха на њеном лицу, ни сjаjа у очима. Гаjа Брезана jе била забринута. Ниjе то било због jедног сломљеног крила са коjим се родила, нити због пегица око носа због коjих су jе сестрице често задиркивале, нити због снежнобеле косе коjа jу jе чинила другачиjом. Вила беше забринута због Равиjоjле. Равиjоjла, вила-маjка, шумска госпа, наjстариjа и наjмудриjа међу горским вилама, била jе озбиљно болесна. Нико ниjе знао шта jу jе везало за постељу, шта jоj ниjе дало да пролети шумским стазама и 3
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
богазама и дивље цвеће поспе блештавом вилин ском прашином. Многе су виле покушале да jоj помогну, силазиле су горjакиње из високих дубрава, долазиле су и извор киње, и обесне облакиње, и самотне мистике вичне чаролиjама... И ништа. Ниjе било лека коjи би jоj вратио осмех на лице. Зато jе Гаjа Брезана и дошла до потока, с надом да ће наћи неку од ретких биљака и справити мелем за своjу госпу. Ниjе било такве биљарице међу вилама каква беше Гаjа Брезана, ниjе било таjне међу цвећем, дрвећем, листовима... Чак ни корење ниjе могло да сакриjе таjне лековитих и магиjских своjстава од њених сафирних очиjу. Након што jе прескочила поток, вила jе кренула стазом коjа га jе узводно пратила. Мирисала jе ситне љубичасте цветове ноћурка, жуте шешириће лављих зуба, беле капе красуљака и медвеђих шапа, али... Знала jе да jоj сада ниjедна од ових биљака не може помоћи. Из тог разлога jе и стегла песнице и храбро кренула ка извору, истом оном коjи jе извирао у сен кама стена, оном коjи беше забрањен свим вилама... Оном коjи jе гргорио међу каменим дивовима Ђаво ље вароши. Сећала се да су неке од стариjих вила говориле да тамо расте ретко магиjско биље, па jе одлучила да ри зикуjе. У jедном тренутку jе застала. Помислила jе ка ко никада пре ниjе зашла овако далеко, а тако близу том мистичном месту. Нешто jе шушнуло у бокору 4
ПРОЛЕЋЕ
детелине, па се тргла. Ипак, осмехнула се када jе видела буцкастог jежића, коjи jе лењо жвакао мекане листове. Долебдела jе до њега. Осмехнула се када jе видела да су му иглице начичкане лишћем и шумским плодо вима. Пажљиво га jе узела у руке, отргла jедан лист и меканим гласићем прошаптала: – Мили jежићу... Донеси ми срећу. Храбро jе наставила нагоре, ка извору. Све jе било мање хладовине, и биље се проредило. Гледала jе у хр пице одроњених каменчића и жуте прашине, али и у гр бе квргавих стена краj коjих се поток сливао ка шуми. Право над њом уздизале су се жуте и црвене грдобе од стена, а са десне стране камени горостаси Ђавоље вароши. Прво Барjактар, па Младенци и, на краjу, Сва тови са каменим шеширима. Ниjе подизала поглед док jе пролазила краj сенки коjе су бацали с висине. Лебдела jе тик уз поток, тражећи биљке, али ништа сем неколико жилавки и корова ниjе примећивала. Када jе стигла до самог извора, угледала jе канџолико, квргаво дрвце са срцоликим златним листовима. Кора му jе била црна као катран. Никада пре ниjе видела такво дрво. Желела jе да му приђе, али... Пажњу jоj jе привукао некакав пригушени jецаj. Па jош jедан. И jош неколико њих после тога. Долазили су одозго, са места на коjем се уздизала Ђавоља варош. Иако се мало боjала, иако jе можда у питању била каква превара или заседа, вила jе одмах одлучила да се вине горе. Чула jе jецаj и помислила да, можда, некоме заиста треба помоћ. 5
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
Након што jе прелетела речицу, кренула jе нагоре, али ниjе било лако. Њено сломљено крило jу jе болело. Стегла jе зубе и наставила. Плач jе бивао све jачи у ње ним ушима. На краjу, мало пре подножjа камених дивова, угле дала jе рупу под каменом. Плач jе допирао одатле. Гаjа Брезана jе опрезно пришла рупи и вирнула унутра, у потпуни мрак. Помислила jе да се врати назад, али, када jош jед ном зачу тугаљиве jецаjе, стегну зубе, дозва мало благе вилинске светлости, коjа jу jе окружила за трен и улете у таму зjапећег отвора... Нечуjно jе пролетела кроз кратак тунел и, када jе завирила у таму простране мрачне одаjе, имала jе шта да види... На неких двадесетак корака од ње, леђима окренут, седео jе...
6
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
Прогнани чаробњак
П
рироди можемо приписати различите епите те, али jедан jоj пристаjе боље од осталих. Природа jе свакоjака, али jе, надасве, свестра на. У пролеће, она постане баштован коjи се, онако без реда и поретка, стара о ницању, клиjању и цветању биљака, цвећа, жбунова и дрвећа. Не треба jоj крчаг, jер кишама залива своjу башту, па топли развигор и тихе лахоре шаље да полен разносе, листове милуjу невидљивим и нежним прстима и да повиjаjу траву, све до земље. Преко лета природа одмара да би се у jесен одморна латила кичице и лишће оденула у злато, сребро и гримиз. Тада jе сликар наjлепших пеjзажа, са магичном палетом боjа и шеширом сатканим од лишћа. А када лишће опадне, када загуде ветрови, хладни и обесни, када пахуље белим прекриjу пољане, шуме и удолине, тада природа поприма особине брижне, пожртвоване маjке. Ваљда jе зато и зову маjка природа. Наjмањима она показуjе топла, скривена места и од хладноће сигурна склоништа, медведима и пуховима успаванке пева и шапуће им лепе речи да би у дугом, зимском сну наjлепше снове сањали. Чупавим зечићима показуjе где jе смет плитак и где криjе укусне кртоле и слатко корење, док ветрове задужи да птицама буду путокази за jуг, у топлиjе краjеве. И тако укруг. 8
ПРОЛЕЋЕ
Природа има и своjе таjне. Криjе их, али и открива, као редак цвет коjи отвори своjе латице да се похвали раскошном лепотом тек jедном у неколико година, а онда... Онда брзо свене, и тако укруг. Ђавоља варош jедно jе од наjраскошниjих блага природе, лавиринт камених горостаса и чувар легенди што у сенкама се рађаjу. Ипак, наjвећа таjна Ђавоље вароши лежи под њом, у мрачним тунелима, хладним пећинама и скривеним шпиљама што сежу дубоко, до средишта Земље. Тако барем казуjу легенде. Тамо, под њом, далеко од сунчевих зрака и радо зналих погледа, налази се краљевство патуљака. Са таваница са коjих висе сталактити што на змаjске зубе личе, светлуцаjу комади блештавих минерала. Обасjаваjу велике дворане патуљака, њихове камене куће са шиљатим крововима од црног шкриљца и ди мњацима што наликуjу лулама и печуркама. Под Ђавољом вароши протежу се рударска окна, у коjима патуљци трагаjу за жилама сувог злата, сировог сребра и ватрене бронзе. У неким подземним џепови ма проналазе и драгуље и драго камење: рубин, сафир, аметист и црни опсидиjан. Али... Нису сви патуљци рудари. Има и оних коjи у вели ким бурадима чуваjу хладно пиво и руjну медовину; краj големих пећи с чекићима у рукама патуљ-ковачи куjу наjбоље оклопе, штитове, секире и мачеве. Моћан jе то народ, таj патуљачки соj. Тврдоглаве су то брадоње, каткад и ратоборне, али су и храбри, мудри и весели. За време њихових гозби точе се наjбоља пића из 9
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
глинених крчага и ратничких рогова, служе се брашњаве земичке и печено месо зачињено песмама коjе осваjаjу пећинске дворане и из сна буде слепе мишеве. Ипак... У краљевству патуљака под Ђавољом вароши жи вео jе jедан патуљак коjи се разликовао од свих осталих. Додуше, не по свом изгледу. И он jе имао дугу браду, риђу као веверичjе крзно. И он jе био дебељушкаст и мален. И ту све сличности са осталима престаjу. 10