Patuljci i vile - Jesen

ЈЕСЕН

ПАЛЕТА ЈЕСЕНИ

И

мао jе само jедан задатак у животу и сваке бо­ говетне године jе каснио. Мушмул Рунолист био jе jединствен створ, мален као какав патуљак и, у наjмању руку, чудноватог изгледа. Туника му беше исплетена од папрати и украшена мушмулама и ретким цветовима снежнобелог руноли­ ста, по коjима му шумска бића и наденуше име. Дебељушкаст, округле главе и повећих, клемпавих ушиjу, личио jе на какву лутку направљену од шумских плодова. Коса као бусен траве, нос права бабура, а стопала несразмерно велика. Имао jе обичаj да се скрива у шипражjу и крупним, овалним очима трага за укусним печуркама, гњилим jабукама и дивљим кру­ шкама, и, пре свега, за омиљеним мушмулама. На његову жалост, оне су стизале у позну jесен, када су облаци доносили кишу, а и ветар jе знао да га потера у неку од jазбина. Али, Мушмул jе волео да посматра плодове док зру на гранама, чак jе знао, иако се плашио висине, да се на гране узвере и, онако не­ стрпљив, опроба срећу са незрелим, киселим воћем. Ипак, мушмуле су биле важне и због задатка коjи му jе, давно jе то било, поверила Шумска маjка када га jе спасла из jедне дубоке jаме у коjу jе упао док jе трагао за дивљим купинама. Рекла му jе тада да мотри на мушмуле сваке године и да, када види да се поjаве, 3

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

брже-боље отрчи у jедну пећину и тамо потражи усну­ лог сликара.

– Јесен му jе име, малени – рекла му jе тада Шумска маjка. – Када видиш да су се поjавиле мушмуле, онако тврде и незреле, тада мораш да га пробудиш. И немоj каснити, врло jе важно да будеш тачан. Само тада ће jесен бити родна и богата, па ће и за тебе бити много посластица у шуми. Прошле године jе каснио, jер jе наишао на напуштену кошницу, па се данима сладио медом, претпрошле jе остао заробљен на речном острву кад jе после кише река надошла, па jе живео на љутом сремушу, а ове... Ове jе године Мушмул Рунолист каснио, jер jе залутао далеко у шуму, тражећи некога сличног себи. Да. Јед­ ноставно, никада пре ниjе наишао на неког своjе врсте, и недостаjало му jе друштво. Сви су имали неког свог, чак и бубе што гамижу, али не и Мушмул. Надао се да ће ускоро поново срести Шумску маjку, па да jе приу­ пи­та да му помогне, али има већ доста времена како jе ниjе видео. И сада jе трчао ка пећини чиjи се улаз крио у под­ ножjу големе планине, да пробуди уснулог сликара. Сетио се тога када jе набасао на мушмуле, па се лупио по челу и дао у трк. Успут jе свратио до jазбине да узме кресиво, jер у пећини jе мрачно, а он се помало боjао мрака. Такође, узео jе и лесову фрулу што jе нека непажљива вила у шуми изгубила, како би лакше из таме шпиље дозвао сликара.

4

ЈЕСЕН

Подjеднако се и боjао и радовао уласку у скриве­ ну, безимену пећину. Наравно, страх су изазивали мрак и звуци промаjе унутра, а радост величанствени пећин­ски украси коjе ће поново моћи да види. Да, Мушмул jе волео природу, лепе призоре, водопаде, планинске речице у коjима се праћакаjу пастрмке и живе неке чуд­не живуљке коjе виле зову ракови. Када jе, касниjе, стигао пред пећину, застао jе на­ кратко, као да чека да га неко позове унутра. Заправо, само jе желео да мало предахне и сакупи храброст пре него што стане пред чудесног сликара, коjег jе годинама уназад будио из летњег сна. * * * Иако су му се очи брзо привикле на таму, направио jе Мушмул Рунолист примитивну бакљу коjу jе кресивом припалио, да растера таму и боље види све пећинске украсе. „А и слепе мишеве да растерам, нису нимало симпатични”, мислио jе док jе корачао по звецкавом, шљунковитом тлу. И заиста, неколико њих пролетело му jе над главом и нестало у наизглед бескраjним ходницима пећине. А Мушмул jе знао пут, и сам себи у браду све време по­­нављао: – Прво идем лево, па на следећем рачвању опет лево, и на краjу, тамо код оног камена што личи на ме­ дведа идем десним тунелом све до дворане. Тако jе и било. Без већих потешкоћа стигао jе до са­мог улаза у велику, пространу дворану. Сачекао га 5

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

jе снажан талас свеже промаjе и светлуцави одблесци у тами. Били су то минерали у стенама и пећинским украсима. Иако су личили на очњаке каквог змаjа или на мачеве ратника, маштовити Мушмул називао их jе другачиjим именима, према ономе на шта су му поjе­ дине групе личиле. „Ено Мрачне шуме”, помислио jе кад jе угледао оне што вире из земље. „Ено и рупичастих стена, што личе на саће пчела, па камени мост над про­ ­­валиjом и, на краjу, пећинска тврђава. Прелепо.” И заиста, све jе у његовим очима изгледало тако. Кренуо jе Мушмул право, па угасио бакљу кад jе стигао до моста jер jе ту, на таваници, jедан атриjумски отвор зjапио напоље. Ходао jе по шушкавом лишћу што га jе ветар кроз рупу просуо доле, да буде тепих у пећини. А под тим лишћем шушкале су сакривене жабе кра­ста­ че, покоjи даждевњак, док су у ваздуху зуjали повећи ко­­мар­ци, исти они коjима су се у лету сладили слепи ми­­­­шеви. Мушмул jе, као и претходних година, зажмурио пред мостом и непогрешиво кренуо напред, jер jе знао да jе, кад стане пред пећинску тврђаву, стигао до циља. Провалиjа, коjа jе заправо била тек рупа дубока целих шест стопа, остаде иза њега, па се малени створ догега до тврђаве коjу су чинили големи сталагмити и сталактити, стаде и поче да дува у вилинску фрулу, знаjући да ће ехо дозвати уснулог сликара. Ниjе умео да свира, успео jе да начини тек неколи­ ко оштрих, пиштавих звукова коjи су растерали тиши­ ну пећине, али и нагнали jато слепих мишева да мир пронађе у некоj другоj пећинскоj дворани.

6

ЈЕСЕН

Мушмул jе мало сачекао, па поновио и... Тада у ту­­не­лу камене тврђаве угледа силуету. Како jе бивала ближа, он се све више осмехивао, jер jе препознао сли­­кара ком име беше Јесен. Када jе позвани крочио у ореол светлости, Мушмул му се благо наклонио у знак поздрава. Сликар jе носио широки сламнати шешир, пелери­ ну исплетену од лишћа златне, сребрне, бронзане и зага­ситосмеђе боjе. Такође, имао jе око врата огрлицу украшену жировима, крупним орасима и кестенови­ ма коjи су jош увек били у своjим зеленим, бодљикавим оклопима. Лице му jе било налик вилинском, лепо и по­­суто сребрном прашином, а очи жуте попут оних у ди­вље мачке. Грациозан као jелен, сликар jе леву руку забацио иза леђа и наклонио се маленом Мушмулу.

– Изгледа да ове године ниси окаснио – певљивим, звонким гласом сликар рече Мушмулу, гледаjући при­ том ка атриjумском отвору на таваници.

– Можда... можда мало. Мушмуле су се поjавиле тек пре неколико дана, али jош су тврде, и киселе – ис­ крено рече Мушмул Рунолист.

– Хвала ти. Ти си своj задатак обавио, а сада jе на мене ред. Само jош да се латим четкица и моjе палете, па идемо напоље – наставио jе сликар по имену Јесен, а Мушмул jе слушао и климао главом. Из jедне пукотине у каменоj тврђави сликар jе из­ вадио неколико четкица коjе су, Мушмул jе веровао, биле магичне. Из друге пукотине извукао jе палету 7

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

коjа имаше облик српастог месеца. На њоj jе било свега неколико боjа, у ниjансама сликарове раско­шне одежде.

– Да, све jе ту, као и прошле године. Жута за крушке, бакарна за лишће, златна за жалосне врбе што се над рекама надвиjаjу као праље, а сребрна да поспем траве и магиjско биље – говорио jе сликар док jе погледом пре­лазио преко палете.

– А смеђа? – упитао га jе Мушмул док се пропињао на прсте, у жељи да види има ли међу боjама и смеђе.

– Смеђа jе за... – започе Јесен, па се нагну и осмехну маленом познанику, откривши му притом крупне, бе­ ле зубе.

– За мушмуле – рече оваj задовољно и поче да се сме­jуљи.

– Тако jе, малени. За мушмуле. Хаj’мо сада, природа чека – обзнани сликар па крену напоље, а Мушмул jе скакутао за њим, срећан, jер jе обавио задатак. Ни jедан ни други нису приметили пар злокобних очиjу коjе су их посматрале из тамног кутка пећине. * * * И док jе сликар пред пећином призивао ветрове, да на њиховим крилима полети над крошњама дрве­ћа, малена прилика, што jе вребала у пећини, одшуњала се кроз густи шипраг и ту застала. Желела jе да се увери да ће сликар започети своj чудесни плес над шумом, и кре­ нути да преодева дрвеће у њихово шарено, jесење рухо.

8

МИЛОШ ПЕТКОВИЋ

Тако jе и било. Ветрови стигоше из свих праваца и понеше сликара високо и брзо, док jе малени Мушмул уживао у призору овог jединственог, чаробног ритуа­ ла. Сликар се смеjао, певушио и четкама непогреши­ во на­­носио боjе на лишће дрвећа и остало биље, док jе ноћ лагано одмењивала дан, доносећи са собом мно­штво звезда и блистави месец. Лице сликара у тим тренуцима красио jе осмех чисте, детиње радости, на лицу Мушмула беше осмех задовољства, а на лицу уходе... препреден, лукав осмех чисте злобе... и пакости. Задовољна jер jе и она обавила задатак, каракон­ џу­ла Гроза напусти ово место и упути се ка jедноj дру­ гоj, мра­­чниjоj пећини. Тамо jу jе очекивала њена го­ спо­да­рица, страшна вештица Мора, коjа jу jе и послала да начини зло, веруjући овога пута да ће њен подли план успети и да ће се осветити онима што су jоj у про­ ле­­ће и лето осуjетили планове. И, за разлику од прошлога пута, ниjе била сама. Не. Сада су уз њу биле и њене две вештичjе сестре, ко­ ­­jе jе у међувремену у помоћ позвала. Са њима jе об­­ ра­зовала вештичjи ковен, што доноси моћ броjа три, и спаjа моћи вештица, до незаустављивости. Ипак... надомак Вилин-шуме и Ђавоље вароши, у Јаворову, живело jе двоjе малених и посве чудесних jунака. Патуљак Барбут Риђобради, син Мандрагоров, и вила Гаjа Брезана. Некада су били тек дискретни хе­ роjи, и спасиоци пролећа, а сада... Сада су били за­шти­ ­тници шуме, и свега што jе лепо на овоме свету.

10