Дуну свакоме у нос и тако им подари душу, знање и моћ говора. Тела им се смањише и тако настадоше људи од крви и меса. Убрзо почеше да обрађуjу камен, да га клешу и од њега праве алате за лов и остале потребе. Онда научише како да разликуjу jедни друге по способностима и умећу.
5
Они брзи и спретни посташе ловци, они мудри постадоше свештеници, док су жене остаjале у пећинама да гаjе децу и чуваjу храну. Живели су у миру и изобиљу и много тога су почели да раде сами, па су тако скоро заборавили ко их jе створио и ко влада светом.
6
Суша им jе уништавала летину, зиме посташе необично дуге и хладне, а небо тамно без звезда, па нису могли да виде ноћу. Ипак, људи би се увек некако снашли и преживели би све то мудриjи и jачи. И не само то! У инат окренуше леђа баш боговима коjи су им нанели зло и скоро сасвим престаше да им служе.
8
Jедино jе бог Перун разумео људску ћуд и знао како да поново придобиjе њихово поштовање. – Чудна су створења ови људи – мислио jе. – Не трпе опомену, jош се и тврдоглаве. Можда другачиjе треба с њима.
И тако, уместо да их казни, одлучи да им откриjе наjвећу таjну богова – вештину управљања ватром! Рачунао jе да ће му то лако поћи за руком, jер он jе бог громова. Jахао jе на снажном сивом коњу налик на велики сиви облак, а на леђима jе имао широки тоболац пун муња. 9
– Добро jе – наjзад jе Перун био задовољан – моj посао jе овде завршен. Но само што то изговори, угледа рођака Стрибога, бога ветра, како jури према оном запаљеном храсту. Видевши толику ватру, Стрибог се уплаши да ће се по земљи раширити пожар, па jе журио да jе угаси.
– Ох, ох, морам стићи, морам стићи! – грабио jе надимаjући своjа џиновска плућа. – Ако плане пожар, отац Сварожић неће бити срећан! И таман што се био напућио да дуне, Перун скочи пред њега и шаком му затвори уста. 15
– Остави се тога, брате Стрибоже – рече му. – То ми jе само тоболац поцепан, па ми jе испала jедна муња. Мала jе то ватра за тебе, jа ћу jе угасити. – Добро – почеша се Стрибог сумњичаво по бради. – Само знаj, ако нешто мутиш, Сварожић ће сазнати, па ће бити свашта.
– Не брини за то – одговори Перун. – Ти си своjе одрадио, можеш да идеш. Стрибог му поверова и оде. За то време људи су већ увелико односили запаљене гране у своjе пећине и тамо ложили мале ватре. И тачно jе било као што им jе Перун рекао. 16