Nešto čudesno

Негде живи један џин, и зове се Џинџирин. На њему је све велико, јер је код џинова такав обичај. Он има џиновску браду и џиновске уши. Носи џиновске ципеле. Смеје се џиновским смехом. Загрљај му је нарочито џиновски. У том загрљају највише воли да се крије његова ћерка Бубили. На први поглед, о њој не бисмо могли рећи ништа необично. Воли да се спушта низ највећи тобоган на игралишту. Често на улици хода по ивичњаку брзо, најбрже што може, раширених руку, као циркусант по жици. Зна да се дуго, жмурећки, врти око себе укруг, укруг... и онда, одједном, стане. Када отвори очи, свет се врти као шарени рингишпил. Обожава шећерну вуну, балоне разних величина и боја, своје меке кућне папуче, лизалице у облику петла, и још безброј обичних, дивних ствари. Бубили посебно воли да прича. Ужива да разговара са укућанима, комшијама, са децом на игралишту, продавачицама у маркету, кондуктерима у аутобусу, са лекарима, цвећарима, пиљарима, таксистима, случајним пролазницима, чак и са дрвећем, цвећем и, нарочито, са животињама. Шћућурена међу солитерима, кућа у којој девојчица живи је свакојаких боја. Ко уме, нека замисли: трпезарија је зелени травнати пропланак, дневна соба је модроплаво морско дно, дечја соба је златножути замак у ком чучи мало сунце. У башти расте лепа, разграната трешња, а у шареној кући расте Бубили. Њену маму, Лилијану, сви зову кратко – Лила. Она и Бубили су једног поподнева, као сто пута дотад, решиле да обрадују тату, и направе пудинг од јагода. Онако, без разлога. Док су чекале да млеко проври, седеле су у кухињи, црвеној као алева паприка, и разговарале. Мама је стално нешто запиткивала, као да је заборавила да је то Бубилин посао.

– Причај, како је било у школици данас. Нешто ново? Нешто лепо? Нешто за домаћи?

– Лепо, било је колача за ужину. И цртали смо зеца. Види, мој стоји наглавачке! – Бубили донесе цртеж из ранца и поносно показа.

5

Не, нећемо њих. Чекај, види овако – да измађија Лила неку страшно чудесну животињу? Нека буде мало ово, мало оно... На пример, мало коњ, мало пас. И то дугачак, као, рецимо, жирафа. И још са клемпавим ушима, хе-хе, да би било чудесније. И, можда да му додамо пар пераја… или крилца. Ма, нек буде и једно и друго, што да штедимо на чудесности...

– Стави и једну дугу, тата! Знаш колико их волим! – викну Бубили.

– Може. Само… – онда се Џинџирин ућутао, па почео да одмахује главом: – Их, не, не, не, неће моћи. Излетеће нам у двориште и обрстиће трешњу. Не иде. А шта мислите... Лила га прекину: – Охладио се пудинг. Можда ће Бубили сама да смисли нешто, чудесније од тог твог клемпавог пса-жирафе.

– Назвао бих га Жиле – додао је џин, себи у браду. Узео је свако своју кашику, па су слатко јели и чаврљали, као сто пута дотад. Нико није претпоставио да ће се тог дана нешто необично догодити. Као и сваког поподнева, прошетали су градом. Мама је причала своју чувену причу о госпођици Јуци. Тата је целим путем правио смешне гримасе. Продавац балона се девојчици пријатељски осмехнуо. У повратку кући, док је седела на Џинџириновим раменима, у руци јој је вијорио жути балон, као летећи златник. Комшијски пас Перица залајао је чим је кроз рупу на огради спазио Бубили, јер су били добри пријатељи. Она је погледала у том правцу и на тренутак заборавила на балон, па га је пустила да би махнула Перици.

– Држ’ га! – викну Лила, јер балон полете, и побеже увис. Џинџирин онда брзо подиже Бубили високо, високо изнад своје главе! А она, одједном, осети неко зујање и треперење на леђима, и учини јој се да чује