I Девојчица руменкастих обрашчића
Под кестеном у пуном цвату, уз ограду која је делила двориште свештеника Сретена Поповића од црквене порте, седео је висок човек убледелог лица. На ивицу стола од грубо тесане храстовине наслaњао је таблу за цртање. Оловка у његовој уској шаци кретала се испрва веома брзо, да би се њен црвени врх, одједном скоро сасвим зауставио. Само пажљивом, врло пажљивом посматрачу, какав је била девојчица која је седела прекопута њега, није могао да промакне тај важан тренутак. Јер, из дубоке белине, на хартији су се најпре појавиле крупне, замишљене очи, затим носић и високе јагодице, да би се потом помолила и читава девојчица. – Иста, истацка! – задивљено би, подбочивши се, поиздаље прошапутала послужитељка Јеленка, а затим би нестајала иза куће, носећи у заврнутом скуту кошуље још топла кокошја јаја. Цртач се није обазирао на Јеленкино чуђење. Усредсредивши се на рад, само би, с времена на време, кажипрстом леве руке дотицао танки, жичани оквир наочара. Повремено је подизао поглед са листа истргнутог из скицен-блока и лице своје кћери посматрао као да га први пут види. Осим оловке и белих цветића који су у крошњи старог кестена треперили на преподневном јунском сунцу, у пространом дворишту померала се још само девојчица. Добро је знала да онај кога цртају не сме ни да мрдне, али није могла да обузда радозналост. Желела је да буде непомична као онај бодри старчић, надалеко чувени трговац, који је прошле јесени молио оца да на слици што верније прикаже његов оштар поглед. Не трепћући, уздахнуо је: – Твој рад ћу да урамим и обесим га изнад улазних врата. Кад испустим ову намучену душу, нека се они моји расипници макар на часак лецну, пођу ли да завуку ноге под сто у Јокиној кафани! 3
После тих речи, старац се није мрднуо чак ни када му је мачка скочила у крило! Или кад би могла да седи мирно, бар као Крстина, лепа терзијина1 кћи јединица, која је зимус позирала оцу. – Господине Мито, насликај је, молим те, да се моје Кике могу нагледати! По Ускрсу ће за њу доћи сватови и одвести је преко Саве, знаш да је јесенас испрошена... – с тугом, али и са поносом у гласу, говорила је госпођа Љубица између два гутљаја кафе. А удавача је, од раног јутра па све до ручка, седела укочено, благо се осмехујући, баш као да поред ње, уз лаки наклон, управо пролази Милорад, најлепши практикант2 из Начелства3. Нада се заиста трудила да не љути оца и да буде што мирнија. – Она је ваљано и разумно чељаде! Ко да је и она учитељка! – говорио је о њој црквењак4 Јелисије, уврћући леви брк. И протиница Анђа, изненађена нечим што би мала Надежда рекла, често би се крстила: – Нека те, драго дете, Бог чува... – И обраћајући се својој подстанарки, младој учитељици, тихо додавала: – О, моја Милева, ово дете се метнуло на твоју фамилију. Има да држи говоре кô њен ујак! Нисам никад слушала кад он збори, али ми је прота5 много пута рекао да Светозару Милетићу нема равна у целом Српству! – Нека су ми само живе и здраве... – шапутала је млада мајка, цупкајући на крилима млађу кћер, којој су дали име Милица. Али, ако имаш пет година, из неравноправне борбе са мудрошћу о којој већ приповеда читава варош, твоја радозналост, ипак, излази као победник. Како да седиш миран, кад се са оне стране табле за цртање дешава нешто чудесно, нешто што не смеш да пропустиш?! Тамо, испод пажљиво зарезаног врха очеве оловке, појављује се девојчица која на тебе личи чак више и од мале, прћасте сестрице. А притом и она, изгледа, има пет година. Све девојчице које, застајући на улици, уз наклон, поздрављају њену маму, имају бар две године више. Знају чак и сва слова. А остале, и сеја Милица, и протина унука, уопште не умеју да се играју! Њена дужност је да те мале плачљивице причува и забави. А што она нема са ким да се игра, то ником није терзија – кројач практикант – онај који почиње радити у некој установи, службеник 3 Начелство – највиша власт у округу и зграда у којој се та установа налази 4 црквењак – чувар цркве и црквени послужитељ 5 прота – протопрезвитер, старешина парохијског свештенства 1 2
4