Како је све почело
К
ада говоримо о некој славној личности и њеним почецима, обично се за почетак не узима година рођења. Али, у Надеждином случају то јесте тако. Наиме, рођена је 1873. у Чачку. Њен отац био је Димитрије Петровић, председник пореске управе, народни посланик, историчар и колекционар старих докумената, предавач цртања у чачанској Гимназији. Надеждина мајка била је образована и нарочито историји и поезији наклоњена учитељица Милева Зорић. Проистекли из једног таквог амбијента, Надежда и њених осморо браће и сестара, просто су се такмичили у надарености.
Славни брат Најмлађи Надеждин брат био је, касније чувени, српски књижевник, песник, сликар, дипломата и путописац, Растко Петровић. Један је од зачетника српске авангарде1.
4
1
Авангарда је уметнички правац, настао између два светска рата. Означава оне уметничке покрете који иду испред свог времена. Најзначајнији српски представници, поред Растка Петровића, су Милош Црњански, Љубомир Мицић, Раде Драинац и др.
Ипак, особа која је највише утицала да млада Надежда заволи сликарство био је њен ујак, Светозар Зорић. Он јој је дао прве поуке у вези са сликарством. Надежда је са усхићењем ујаку показивала своје цртеже, а он их је хвалио и подстрекивао младу Надежду да настави са цртањем. „Ваша ћерка ће, без сумње, бити велики сликар једнога дана”, хвалио ју је ујак и тиме распиривао машту своје сестричине.
Године 1884. Надежда се са својим родитељима сели у Београд. Кућа Петровића је по култури и ширини образовања својих чланова била реткост и за ондашњи Београд, који је у то време изгледом био права паланка. Зато и не чуди што су многи интелектуалци тог времена волели да свраћају код њих. Надежда је тако од малих ногу била окружена људима од знања, естетама2, што је све касније утицало на њен јединствен уметнички стил. 2
Естета означава људе од укуса, љубитеље свега што је лепо и истанчано.
5
Након положеног испита и постављања на место учитељице цртања у београдској Вишој женској школи, Надежда је, по савету Крстића, озбиљно прионула на сликарски посао. Тако је 1895. године Словак Кирил Кутлик у Београду отворио Сликарску и цртачку школу, а прва ученица у женском одељењу била је Надежда Петровић. Код Кутлика је учила две године, али рад са Ђорђем Крстићем није прекидала. „Ви, драга моја Надежда, овде више не можете напредовати”, обрати јој се једнога дана Крстић. „Предлажем вам, ради даљег унапређења ваше сликарске технике, да се упутите у Минхен, код чувеног Ажбеа.”
Кутликова школа Сликарска и цртачка школа коју је у Београду отворио Кутлик одиграла је пионирску улогу у развоју српског сликарства. Многи каснији велики српски сликари похађали су ову школу: Бора Стевановић, Милан Миловановић, Коста Миличевић, Драгомир Глишић и др.
Надежда је након овог разговора писала министру просвете, молећи за стипендију, ради, како је навела, даљег усавршавања у сликарству. Врло брзо из министарства јој је стигао позитиван одговор и Надежда је била спремна да започне први од укупно четири периода6 свог сликарског усавршавања.
6
8
То су Минхенски, Србијански, Париски и Ратни период. У даљем тексту биће говора о сва четири периода.
Пре одласка у Минхен, Крстић јој је дао још један савет, који је, напослетку, постао идеја водиља са којoм је Надежда кренула на свој пут у ново: „Да би се више истине на платну показало, мора се сваки сликар природом користити”. Надежда Петровић је била прва ученица отворене сликарске школе Кирила Кутлика, прва девојка из Србије која је студирала у Минхену.
Надежда са породицом пред одлазак у Минхен, 1898. фото-архив Милоша Коларжа
9
Из љубави према отаџбини, Надежда ће као болничарка радити и у Другом балканском рату26, као и у Првом светском рату27. Није јасно, како је Надежда и поред свих обавеза које је имала (1914. умире јој најдража сестра Анђа, што је посебно погодило, а 1915. и сестра Драгица) стизала да слика. Користила је Надежда ретке тренутке одмора, не да предахне, већ да слика. На њеним сликама из овог периода видна је брзина којом је састављала слике, али и тако, успела је да остави низ слика непролазне уметничке вредности. Нико са сигурношћу не може рећи до којих висина би стигао НадеСудбина ратних слика ждин јединствени уметнички дар, Многе слике које је Надежда током у ком правцу би наставила да буја рата насликала или фотографисала, њена потреба за променама, њена пропале су и нестале без трага у вихору рата. надљудска снага када су у питању ствари од друштвеног значаја, јер, на крају крајева, све што је Надежда успела да, за веома кратко време, створи, вероватно је само назнака свега онога што је могло касније наступити. Овако, са Првим светским ратом Надежда је морала гурнути по страни оно што највише воли и за шта се спремала цео живот – сликарство. Ни у овим тешким тренуцима Надежда није уступила. Храбро и са заносом радила је за једину ствар од које, поред свог специфичног сликарског дара, никад није одустала – за своју домовину. Пре смрти од пегавог тифуса који ју је покосио 3. априла 1915, добила је Надежда одликовање које је војвода Живојин Мишић скинуо са својих груди и њој прикачио. Било је то, за ову жену, по снази и доследности јачој од многих мушкараца, најбоље признање које је ова очаравајућа личност могла да добије. 26 27
32
руги балкански рат (јун-август 1913) вођен је између Бугарске са једне и Србије, Црне Д Горе, Грчке и Турске с друге стране. Први светски рат трајао је од 1914. до 1918.
Одликовања
По завршетку Другог балканског рата одликована је Орденом за храброст и Орденом Црвеног крста.
33