Детињство
С
теван Стојановић је рођен у Неготину 1856. као девето дете, од оца који се такође звао Стеван и мајке Марије. Судбина се већ на почетку сурово поиграла са малим Стеваном; отац му умире трећи дан по његовом рођењу, а потом, умирали су редом Стеванови браћа и сестре (била је то честа појава тог доба). Мајка Марија остала је са четворо деце у тешком материјалном стању, борећи се надљудским снагама како би их школовала. Касније, од петоро браће и четири сестре, остао му је само брат Васа.
Та немаштина утицаће на то да Стеван, по сопственом признању, никада врсно не овлада неким инструментом, јер „позније године нису ни погодне за почињање”, говорио је касније Мокрањац са тугом у гласу. Просто, оно мало новца у кући трошило се на храну, а о скупим часовима музицирања није се могло ни мислити. Иако су живели тешко и на ивици егзистенције, како би на тренутке отклонила сурову реалност која их је окруживала, с вечери би Марија често певала народне песме, које су оставиле дубок траг у души младога Мокрањца. Били су то његови први додири са музиком.
Порекло презимена Мокрањац Стеванов отац је рођен у селу Мокрања крај Неготина. Зна се да је већ његов отац имао надимак Мокрањац, што ће он преузети и користити до краја живота, уз Стојановић, као своје презиме.
4
Године 1862. Мокрањац уписује први разред основне школе у Неготину, али већ идуће године одлази са мајком у Београд, где наставља да похађа други разред. Његов старији брат, Лаза (и он је преминуо 1867), у то време школује се у Београду. Лаза је био добар певач и свирао је флауту. Подучавајући свог млађег брата, давао му је подстицај и прве лекције о музици. Кад год је било прилике, Лаза је Стевана водио у позориште, као и на концерте у оно време веома популарне „банде” Стеве Константиновића Бечкеречанина, чије су музичке изведбе оставиле посебан утисак на младог Мокрањца и приволеле га мелодији једном засвагда.
5
Непрестани рад
М
ада је Мокрањац још у младости записивао мелодије и текстове певане у народу, он никада није прилазио томе са строго научне стране. За један такав подухват одлучио се 1896. године, одласком на Косово, у Приштину. Још и тад је одлазак на Косово носио са собом низ опасности, јер је Отоманско царство још увек владало тим просторима. Стога му је помоћ великог српског писца, Бранислава Нушића, била од велике важности. Као конзул17 Србије, Нушић му је омогућио да несметано ради; био је све време уз Мокрањца, помажући му да скупи сељаке и сељанке чувене као зналце народне песме.
17
24
Конзул је службеник који у иностранству заступа трговачке и привредне интересе своје земље.
Мокрањац је за време проведено на Косову успео да прикупи доста података о нашој народној мелодији, неке је искористио у свом раду на компоновању, али је његов крајњи суд био да није имао довољно времена да чује и попише бујно богатство српске фолклорне музике. По повратку у Београд, Мокрањац ниједног тренутка не размишља о одмору. Са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким оснива прву Музичку школу18 у Београду, након чега паралелно управља Музичком школом, Београдским певачким друштвом, а такође је имао и професорско место на Богословији19. Са Београдским певачким друштвом, као диригент, путује по Европи, побрајајући бројне хвалоспеве, пре свега, мађарске, италијанске и немачке штампе. Сви су са дивљењем говорили о друштву и њиховом диригенту, који на нов и оригиналан начин обрађују фолклорне мелодије своје земље. Мокрањац тек ретке тренутке користи за предах. Један од тих тренутака био је када се оженио својом дугогодишњом љубави – Маријом Мицом Предић. Тај брак, по Мокрањчевом признању, биће ретка оаза одмора у који ће се он склањати, све до своје смрти. 18 19 20
Та школа постоји и данас под именом свога оснивача. Богословија је свештеничка школа.
Мица и Стева 1898. године, фото-архив Музеја Крајине, Неготин
Гудачки квартет20 Мокрањац је уз Мелхера, Шрама и Свободе оснивач првог гудачког састава у Србији, што је било од крупног значаја за музичко васпитање тадашњег грађанског друштва.
Гудачки квартет је музички састав од четири члана.
25
Врхунац стваралаштва
У
дотадашњем делу живота, Мокрањац је већ био створио највећи део свог музичког опуса25. Ипак, јасно је да уметник таквог сензибилитета ради и онда, када је иза њега већ толико остварених дела, да би комотно могао да се пензионише. Мокрањац комплетира своје Руковети, неуморно ради на компоновању црквене музике, предаје, а, поред свега, постаје и први председник Савеза музичара. Мокрањац, иако већ увелико нарушеног здравља, пише обимно дело Осмогласник, у којем су се нашле песме црквеног карактера посвећене Христовом васкрсењу. Након што је штампање тог дела било доведено у питање, Мокрањац, свестан снага и жртве које је уложио у то дело (касније од огромног значаја за црквену музику), у писму, упућеном Архијерејском сабору26, каже: „Ја сам овом делу жртвовао велики део свога живота и уложио све своје знање и своју неизмерну љубав према овом послу... А ако свети Сабор не би решио да се дело штампа, онда вас молим да ме о томе известите што пре, а ја ћу са болом и тугом цело дело предати пламу огњеном.”
Неизмерна љубав према музици Мокрањчева љубав према музици била је огромна. Да би чуо славног руског пијанисту и композитора Рубинштајна, кад је овај једном наступао у Бечу32, Мокрањац, тада наставник у гимназији, узима десет дана одмора и путује у Беч. Задржавши се дуже на том путовању, Мокрањац је, по повратку, једва избегао да не добије отказ.
25 26 27
28
Опус је целокупно дело једног ствараоца. Архијерејски сабор је црквена власт. Беч је главни град Аустрије.
За велики рад који је уложио на уздизању српске културе и уметности, године 1906. Мокрањац је изабран за дописног члана Српске краљевске академије28. Тим чином је Мокрањцу указана велика част за целокупно његово дотадашње стваралаштво.
28
Српска краљевска академија основана 1886, од 1947. преименована у Српску академију наука, а од 1960. променила назив у Српска академија наука и уметности (САНУ).
29