Mitovi naroda sveta

Н

екада давно на острву Брита живео jе и владао праведни краљ Артур уз помоћ дванаест храбрих витезова. Кад год jе требало доносити тешке и важне одлуке, он би их позивао за jедан округли сто у свом дворцу Камелоту и ту их питао за савет. Jедан од њих, наjверниjи краљу, звао се сер Ланселот.

4

Он jе jош као млад добио сина Галахада, кога jе чувала краљица Гвиневира, Артурова жена. Е, таj Галахад jе од малих ногу сањао да постане витез над витезовима. Једног дана одважио се да пита краљицу шта све мора урадити да би му се таj сан остварио.

– Мораш прво jош да порастеш, а онда ћеш морати да докажеш да ти jе срце чисто, а храброст наjвећа.

– А како се то доказуjе? – ниjе одустаjао Галахад.

– То jе таjна коjу само витезови округлог стола знаjу – одговори му Гвиневира.

5

П

ре много, много година, док су људи и животиње jош живели заjедно у миру и слози, беше у Индиjи неки дечак коjи се звао Ману. Он jе наjвише времена проводио играjући се поред jедне реке дубоко у густоj шуми. Али, ниjе био сам. Друштво су му правиле разне животиње, слонови, птице, маjмуни, корњаче, рибе...

Чак су га волели и тигрови, змиjе и крокодили, jер jе био добар и племенит дечак. Никада међу њима ниjе било свађе и сви су уживали у срећи и приjатељству. Ипак, jедног дана десило се нешто што ће сасвим променити њихов живот. Тог поподнева Ману се купао у малом речном виру.

24

Таман jе хтео да изађе, али осети неко чудно комешање у води и застаде! Отвори широм очи, кад испред њега одjедном искочи нека мала риба. – Упомоћ, упомоћ! – викала jе рибица док jе jош била у ваздуху. Ману брже-боље испружи руке и она паде у његов длан. Била jе врло преплашена, а крљушти су jоj се пресиjавале као чисто сребро. – О, хвала ти – рече му рибица – не враћаj ме у воду! Jури ме гладна рибетина десет пута већа од мене!

25

Н

екада давно на далеком континенту коjи ће касниjе за белог човека постати Америка, у броjним племенима живели су људи црвене коже. Њих ће бели човек назвати Индиjанцима, али истина jе да су сва та племена имала посебна имена, да су се веома разликовала и често међу собом ратовала због земље и хране.

У племену Ођибва родио се jедног дана дечак кога су назвали Хиjавата. Он jе био син Западног Ветра и прелепе Индиjанке Венонах. Нажалост, она jе умрла одмах по дечаковом рођењу, па jе бригу о њему преузела бака Нокомис.

44

Хиjавата jе био живахно и радознало дете. Обожавао jе природу, нарочито шуме и брда коjа су окруживала село, а све животиње jе сматрао своjим приjатељима. С њима jе проводио читаве дане покушаваjући да се упозна са таjнама шумског света. Посебно приjатељство склопио jе са jедном малом немоћном веверицом коjу jе спасао од вукова и вратио jе у гнездо у шупљем дрвету.

Чим jе веверица порасла, почела jе свуда да га прати. Хиjавата jоj jе дао име Ађидомо. А увече, кад би игри дошао краj, слушао би приче баке Нокомис о животу предака и о Великом Духу, коjи прожима све људе, земљу и небо. Кад jе Хиjавата стасао у врло спретног и паметног дечака, упознао jе девоjчицу по имену Минехаха.

45

ор jе био бог громова, муња, реда и закона. У далеким северним земљама сви су поштовали његову снагу, jер jе био заштитник читавог човечанства. Беше велики попут џина, а коса ватрене боjе сезала му jе до половине леђа. На глави jе имао гвоздени шлем са роговима, а у руци jе увек носио тешки магични чекић.

Нарочито jе волео да баца таj своj чекић тамо-амо. Када год би то учинио, на Земљи би севнула муња, а потом би му се чекић вратио у руку као бумеранг! Поред тога, уживао jе у великим гозбама и весељима са осталим боговима. Волео jе борбе и увек jе био спреман за авантуру.

64

Углавном jе био добро расположен и увек спреман да помогне. Али ниjе био превише вешт на речима, па су се други богови понекад шалили на његов рачун. Ипак, знали су да jе врло лако могао да се наљути и увек су били на опрезу.

65

Х

еракле, чувени хероj, полубог, син великог Зевса и обичне жене, беше jедан од наjвећих jунака древне Грчке. Само од помена његовог имена дрхтали су и страховали многи владари, читаве воjске, па чак и разна чудовишта. Био jе снажан, прек, али правичан и привржен људима много више него Зевсу и осталим боговима са планине Олимп.

То се боговима ниjе нимало допадало. Нарочито jе на њега била љута Хера, Зевсова сестра. Кад год би покушала да се умеша у људске судбине, битке или ратове, Херакле би стао на страну обичног човека и Хери помрсио конце. Зато га jе она на краjу проклела и послала га да служи краљу Еуристеjу.

84

– Радићеш све што ти Еуристеj нареди! – запретила му jе. – Иначе никад нећеш постати прави бог. Херакле ниjе имао избора. Оде краљу Еуристеjу и рече му ко га jе послао. И тако jе у његовоj служби провео читавих jеданаест година. Испуњавао jе све задатке коjе му jе краљ задавао, али jедног дана доби наjтежи задатак до тада.

85

У

давна, прадавна времена, на земљи нису живеле само обичне животиње какве живе данас, не! Беше тада посвуда свакоjаких чудних створења: патуљака, сирена, змаjева, ала и ко зна каквих jош караконџула. Свега jе било, осим нас – људи.

Над свима њима владали су моћни богови, а отац свих богова био jе Сварожић, коjи jе живео на џиновском храсту. Имао jе жену, богињу земље Припеладу, а наjвише jе волео своjа прва четири сина: Дажбога, Радегаста, Световида и Перуна.

Jеднога дана Припеладу заболе стомак и цела земља се од тога стаде трести!

104

Догађало се то и раниjе. Животиње би се узбуниле и побегле у скровишта, а вулкани би прорадили и бљували напоље црвену лаву и камење. Али овога пута нешто jе било другачиjе. На запрепашћење свих, земља избаци на површину нека врло чудна бића. Ни животиње ни богови нису до тада видели ништа слично!

105