Skip to main content

Miroslavljevo jevanđelje, knjiga lepote i trajanja

Page 1

Град у белим радама

Н

а пространом пољу које се шири уз обалу Лима, играју се два дечака. То су браћа Страцимир и Мирослав. С њима је обично и најмлађи, Немања, али овог пута је остао с мајком. Најстарији Тихомир, већ је одрастао и бави се озбиљнијим стварима. Они су деца жупана Завиде и живе у месту које се зове Бијело Поље. Град заузима веома повољан положај на размеђи путева од којих је најважнији онај што долази из Дубровника. Река Лим, која туда протиче, пошто се спусти низ планинске клисуре, нашла је одмориште крај града. На њој сваког пролећа изникне на хиљаде белих рада по којима је град и добио име – Бијело Поље. Причало се да је жупан Завида овуда пролазио са својом младом и лепом супругом и да је обоје очарала лепота белог цвећа, зато одлуче да ту саграде свој дворац. За жупаном су дошле бројне занатлије: ковачи, кројачи, оружари, затим пекари, винари, воћари, али и доста оних који су могли да раде на плодним пољима: копачи, сејачи, жетеоци. Жупан Завида је у самом центру града одлучио да 4


подигне цркву, а био је познат по томе што своје замисли брзо спроводи у дело. – Црква ће добити име Светог Петра, мора бити велика и лепа, обећавам да на њој нећу штедети – обећао је и наредио да доведу најбоље мајсторе. На жупаново изненађење, највише пажње према новој грађевини испољио је његов трећи син, Мирослав. Од копања темеља, до првих зидова који су почели да ничу, он је био ту. Жупану су стално преносили како његов син, не само да све време проводи уз будућу цркву, већ захтева од зидара да пажљиво раде, а уз то даје врло смислене и мудре савете. Жупана је радовало ово интересовање његовог сина, зато му, једнога дана, рече: – Сине, ова црква је наша заједничка радост. Ако не буде завршена за мога живота, сигуран сам да ћеш ти наставити. Пошто му дечак то чврсто обећа, Завида одлучи да пођу у праву цркву, где ће можда доћи до још неке замисли која ће им користити у градњи њихове.

5


Од радника у пристаништу сазнадоше да је „Морски враг” кренуо за Анкону, где треба да стигне сутра по подне. – Полази ли још неки брод на ту страну? – упита Мирослав.


Бриге жупана Завиде

P

лан да се освоји богати град Требиње успешно је остварен и жупан, уз свог најстаријег сина Тихомира, намерава да поход настави према мору. Тада стиже вест која је променила све планове. Коњаник, који је, у лудом трку, дојахао са двора, обавести Завиду да је принц Мирослав нестао. Овај одмах одлучи да обустави даљи поход, остави најстаријег сина Тихомира да га ту чека с војском, а он се врати у Бијело Поље. Тамо је право обавештење добио од најмлађег сина Немање. – Све сам видео и чуо с прозора нашег двора. Мирославу је неко однео јеванђеље. Одмах је похитао да га тражи. – На коју је страну пошао? – упита жупан, али Немања није знао одговор. Распитујући се међу дворјанима, који су потврдили све што му је рекао најмлађи син, сазнао је само да је у друштву Глигорија одјурио као вихор. – Не треба да бринете – додаде један од племића. – Млади витез Дамјан је кренуо за њима. Оставио је и поруку за вас. Ово је брижног оца мало умирило. Дамјан је по35


уздана заштита, додуше, ако их стигне. Ту се досети и оде у коњушницу. – Ти си дечацима својевољно дао коње, зар не? – питао је строго. – Не, наш високи жупане – гласио је одговор. – Мирослав је већ био у седлу, а наредио је да коња дам и оном сликару. – Знаш ли куда су се упутили? – Знам, за дубровачким караваном. Ово је било корисно сазнање и жупан се, на челу мање групе војника, упути главним друмом. – Свакако су стигли до Рибнице. Идемо тамо! – одлучи он. Тако је истим путем, којим је недавно прошао његов син, сада јахао забринути отац, хитајући да спасе оно што се још може спасти.

36


Turn static files into dynamic content formats.

Create a flipbook
Miroslavljevo jevanđelje, knjiga lepote i trajanja by Pčelica - Issuu