Issuu

Ова књига је објављена уз подршку О | удбалског клуба Црвена звезда.

СТЕФАН ПОСТАЈЕ ЗВЕЗДАШ Шта значи бити звездаш? Стефан је то први пут сазнао када је од деде Бранка добио за рођендан црвено-бели дрес и качкет са грбом Оl удбалског клуба Црвена звезда. Од тада је дечак у различитим приликама добијао од свог деке разне поклоне са црвено-белим симболима, попут футрола за школски прибор, капа и шалова, албума са сличицама и многих других ствари. Пратећи утакмице на телевизији и читајући спортске стране у декиним новинама, Стефан је још боље упознавао свој омиљени клуб. Деда Бранко је због Црвене звезде почео да се интересује и за савремену технологију, па су унук и он често претраживали по интернету разне занимљивости о клубу и играчима и гледали снимке Звездиних утакмица. Стефан је уз декину помоћ убедио родитеље да га упишу у школицу фудбала. Почео је, са још неколико школских другова, редовно да тренира под будним оком фудбалског тренера, али и још буднијим оком свога деде Бранка. Враћајући се са једног тренинга, Стефан започе причу са својим деком. – Ух! Није било баш лако на тренингу. Наш тренер Пеђа понекад као да је укључен у струју. Скаче, виче, хвата се за главу. 3

НА ЗВЕЗДИНОМ СТАДИОНУ Деда Бранко је и даље био ту за свог унука и одлучио је да га са својим синовима одведе на Звездин стадион. Када су стигли испред стадиона, Стефан је осетио неко чудно узбуђење. Помислио је колико је на том месту било сјајних утакмица и колико су голова постигли Звездини играчи. А тек колико се генерација навијача на том месту радовало успесима свог клуба. Када су ушли на стадион, пред Стефаном се појавила огромна зелена површина – фудбалски терен колики до тада није видео у животу. Изнад терена су се уздизале џиновске трибине које могу да приме хиљаде навијача. – Синко, добро дошао на Маракану! Ово је најлепше место за све Звездине навијаче – обрати се деда свом унуку. – Стадион је саграђен веома давно, још 1927. године. Али, пошто је био прилично стар, ту је саграђен нови стадион и прва утакмица је на њему одиграна 1963. године – објашњавао је Никола свом сину историју Звездиног стадиона. – Како је прелепа Маракана! – дечак је одушевљено посматрао стадион. – Синко, навијачи овај стадион зову Маракана, по чувеном стадиону у Рију, главном граду Бразила, али је важно да знаш да сада стадион 24

– Тата, деко, хоћемо ли да запевамо неку навијачку песму? – Хоћемо, али тек кад научиш химну Црвене звезде. Њу је написао познати песник Љубивоје Ршумовић – рече отац Стефану. – Чика Ршум? Ја знам његову песму „Десет љутих гусара”... И знам песму „Деца су украс света”... И песму „Вуче, вуче, бубо лења”! – похвали се Стефан тати и деди. – Одлично, време је да научиш и Звездину химну. Понављај за нама, гласно, да се ори стадион – Никола позва свог сина и оца да запевају химну сви углас.

Све што смо желели све што смо хтели то су нам дали црвено-бели. Младићи борови девојке јеле боре се поштено за црвено-беле. Хеј, хеј, хеј, хеј!

Црвена звезда на небу сја Црвену звезду волим и ја. Црвена звезда то је наш тим хеј, Звезда црвена, црвена, хеј, Звезда, хеј!

Стефан је уз помоћ деке и оца научио Звездину химну и био је веома поносан. После је на помоћном терену гледао како фудбалери трче, шутирају према голу, увежбавају акције. Био је одушевљен што уживо види Звездин тим. На крају обиласка стадиона Стефан је, са татом и дедом, посетио музеј у којем се налазе бројни трофеји клуба, а свратили су и у Звездину продавницу сувенира, где је Стефан од тате и деде добио на поклон праву заставу Црвене звезде.