МАЛИ ВОЈНИК ВЕЛИКОГ РАТА
ВРАЖЈА ДИВИЗИЈА Грувају топови тамо негде од Дрине и њихов потмули хук чује се све до Трбушнице, питомог села подно планине Гучево. Осмогодишњи Момчило, бос, у белој кошуљи, са шареним појасом око струка, седи на једној падини те планине и ослу шкује. Чак му се чини да у даљини, по овој августовској вре ви, назире димове. С времена на време баци поглед на овце које напаса, јер понека зна и да се изгуби, а планина је пуна вукова. Тог врелог лета 1914. све се некако брзо издешавало. Био је сам крај јуна кад се његов отац Алимпије, прави горостас од човека, вратио са пијаце из оближње Лознице. Забринуто је сео под разгранат стари орах, недалеко од своје невелике куће, која је лежала у питомој котлини, окружена са свих страна брежуљцима. Донео је вест да је неки млади Србин, Момчило се само сећао да се звао Гаврило, убио аустроугарског престо лонаследника и његову жену. – Пишу новине да је испалио само два метка и ет’, убио их – рекао је отац. Момчилов стриц Владимир, који је одмах дошао да чује најновије вести, одмахивао је нервозно главом. – Не може то изаћи на добро – тешко је уздахнуо. – Како му бар рука не задрхта? – Кад ’оће несрећа – само је тихо рекла Момчилова мајка Јелена. Момчило и још шесторица његове браће и четири сестре седели су около и помно слушали овај разговор. Много шта од тога нису разумели, а Момчило је покушавао да понови име тог престолонаследника, али никако није успевао. 5
ЗОРАН МИЛЕКИЋ
– Фер... Фур... Фру... Фри... Фред... Фрд... – шапутао је у себи. Ипак, по озбиљним лицима родитеља схватио је да све те ствари некако нису добре. – Биће рата! – рекао је стриц одједном, устао и прекрстио се. – Дај Боже само да не ударе преко Дрине, јер онда ће право на нас. Једва је од тада прошло врелих месец дана. Момчило се са браћом и другим дечацима баш играо клиса на ливади кад до трча један момчић ког су сви звали Дуле Дудовак. Надимак је носио зато што би увек посегао за дудовим прутом кад би му отац, драге воље, понудио неколико да бира како би платио неки грех. Временом је проценио да му баш такав некако нај боље паше. – Ево Мите Добошара! – повика. – Прешô је поток, само што није стигô! Мита Добошар, општински гласник, позивар, викач, обја вљивач добрих и лоших вести, преносилац свега што се од њега тражило, раније је вадио креч и правио ћумур, па их продавао, али старост је учинила своје. Лаког се добоша потом дохватио, па му од тада и остаде надимак Добошар. А био је поносан на своје знање и на своју дужност. Зар није он тај који први, одма’ после општинског ћате, сазнаје најновије вести и наредбе?! И изговарао их је полако, чкиљећи очима, вребајући како ће окупљени да реагују. Јер, вазда је требало бити спре ман. Нису све вести биле добродошле, а зна се, увек је крив гласник лоших вести! Уз то, тврдио је да надалеко нико не лупа тако као он, што су му неки зломислећи и цинични гласно и упорно потврђивали. Али, није превише ценио ову сеоску дечурлију. Ратовао је са њима с времена на време, а Момчило је учествовао у неколико, за Миту, неопростивих преступа. – Знам ја да си ти Алимпијин! – претио му је. – Свратићу ја до њега, него сад нем’ времена, чекају ме у општини! 6
МАЛИ ВОЈНИК ВЕЛИКОГ РАТА
Волео је да сви мисле да је он главна узданица и поузда ник, ни више ни мање, него баш председника општине и дру гих угледника. – Геља ли? – упита Момчило. – Боме, геља! – потврди Дуле Дудовак. Који дан пре тога, током ноћи, Момчило и неколико дечака зађу у Митину башту, те му мазнуше неколико добрих бостана. Мита није имао доказа ко почини то грдно злодело, али одлу чи да се мудро заштити. Око баште пободе неколико кочића, око њих пружи танак канап од конопљаног предива чији други крај спроведе у своју колибу, па веза себи око ножног палца. Леже потом с миром праведника, убеђен да је коначно надму дрио обесне деране. Брзо је заспао, пошто је претходно поми ловао свој палац, свог врлог чувара бостана. Прве следеће ноћи дечаци се ипак не појавише. Као да су мали ђаволи наслутили опасност оним својим дечачким, мангупским њухом. Али, не беше још превалила поноћ кад хорда сеоских џукаца, јурећи за олињалом керушом, налете на његову башту и повуче онај канап са све кочићима. Канап се затегну и повуче Митин палац као омча осуђеника на смрт. Тргну се Мита и закука. Покуша да ухвати канап, али он му је услед снажног трзања стално из мицао. А бол је постајао несношљив. – Носи све, пуштај прс’! – завапи напослетку. Мита је од општинског пандура научио да за све треба има ти доказе. За овај случај их није имао, али је зато имао чудан осећај да иза овога стоје Момчило и Дуле Дудовак. И сада је заиста гељао. Упркос томе, наишао је брзим кора ком носећи свој добош. – Беж’те, децо, кући – довикнуо им је. – Аустроугарска нам је објавила рат! Они су ипак кренули за њим. Неки су лупкали по добошу који им је био неодољиво привлачан. 7
ЗОРАН МИЛЕКИЋ
– Бежи бре! – викао је Мита. – Није ти ово селско! И то, ба то, мора да се учи, па тек онда да се лупа! Мита је стао насред села, и почео да удара у добош. Имао је стрпљења да сачека да се што више народа окупи. И таман хтеде да огласи најновију вест, кад се из правца Момчила и Дула Дудовка појави џукац који је за репом вукао отворене и зарђале војничке конзерве остале још иза прошлогодишњег егзерцира. Затандркаше конзерве по путу посутом каменицама. Врлом добошару наместише такав израз лица да је деловао као да је прогутао једну од њих. Пас се стално окретао за тим својим лименим пратиљама, а оне су се окретале око њега. – Ее-хеееј, народе! – раздера се Мита колико га је грло носило. – Мобилизација! Тада још неколико пута удари у добош. – Наша влада је објавила... – а онда шутну ногом џукца све са конзервама. – Сиктер, бре! Влада је објавила да нам је Ау строугарска, њена влада и ћесар... ма бежи куго, м’рш... обја вила рат! Још неколико пута удари у добош гледајући час кера и ње гове привеске којима је млатарао као ордењем, час сељане ко ји су се смејали, иако им до смеха никако није било. – Сви обвезници првог позива... бежи ’леб ти се огадио... одма’ да се јаве у војску! – повика поново. – Са собом нек по несу најнужније и нека се... марш, очи ти испале, ђаволе репа ти... и нек се што ’итније јаве у најближу команду! Али џукац је био упоран да својим конзервама надјача и Миту и његов добош. – Чујеш, народе... – и тада изнервирано заврљачи своју па лицу према керу – гром те спалио и Свети Илија... народе, мо билизацијааа! Момчило и Дудовак су ликовали у себи и, смешећи се, по гледали према Момчиловом брату Драгољубу, који је био склон 8
МАЛИ ВОЈНИК ВЕЛИКОГ РАТА
осмишљавању ових веселих работа. Но, брзо схватише да не беше време за весеље. – Мобилизација! Ето ђавола! – рекао је кратко отац и стро го наредио Момчилу и његовој браћи да се врате кући. Отишли су љути што им је тај „Фер”, „Фре” или како се већ звао, прекинуо игру и то изгледа на дужи период. Његова старија браћа, Богосав, који тек што се био оженио, и Светозар, спаковали су у торбе најнеопходније ствари и кре нули да се јаве у своју команду. Док су се љубили и поздрављали са својима, Момчило је више гледао мајку Јелену и Богосављеву жену, која се исто тако звала, него браћу, зато што су оне пла кале. Знао је да плачу због растанка, али им се ипак чудио. Па њих двојица ће сада имати своје пушке и побиће те зле „ћеса ровце”, који су се спремали да их нападну. А то и није баш за плакање! – Слушајте ме сад добро, вас двојица! – рекао је Алимпије синовима строгим гласом. – Био сам у рату и знам шта вам говорим. Са мртвог непријатеља не дирај ништа! Што је туђе, то је туђе. Немој да ишта лоше чујем о вама. О кући не брините ништа, него пазите на себе. ’Ајте... Срећан пут и збогом! Браћа су послушно кренула и чим избише на пут, наиђоше на још неколико регрута. Момчило је ишао за њима по прашњавом друму кад виде како мајка жури да их стигне. Потом обојицу синова поново загрли. – Само мајка још једном да вас пољуби и... још једном да вас погледа. – Бићемо добро, мајко – рече јој Светозар док га је она гр лила – не брини се. Имамо разум, знамо шта је добро, шта је зло. Иди кући, мајко, збогом. – Нека вас Бог чува – прошапта она док јој је бол грчио лице. 9
ЗОРАН МИЛЕКИЋ
Светозару је било дошло да заплаче, но било га је срамота да то уради пред другим момцима. Али, осећао је да не може да се суздржи. – Нова кола сва шарена, оста Милка испрошена...! – запева из све снаге и песмом прекри жељу да се сит исплаче. Други регрути прихватише песму. Момчило је дуго стајао на путу и гледао их како одлазе. Није отишао све док нису за макли у правцу Лознице. Тек потом потрча за мајком, која се враћала кући полако, пужевски спорим кораком. Замишљене сузне очи брисала је крајичком мараме. Аустријанци нису чекали дуго. Није била још ни средина августа кад су напали преко Саве и Дрине. Мајка је сваке ноћи палила свећу воштаницу испод иконе њиховог свеца и крсти ла се. – Свети Алимпије, сад нам помози. Само ми сачувај Бого сава и Светозара, да се живи врате мајци – молила се тихо, да не пробуди остале. Од како су њих двојица отишли, у кући је све некако ути хнуло. Једном, за вечером, мајка је тихо заплакала. – Не погађа сваки куршум – покушао је отац да је утеши. – Па и ја сам био у рату. Јесте, Аустријанци имају силу и много их је, али немају искуство кô наши момци. Тукли су се до пре годину дана и са Турцима и са Бугарима. Мало ли је? Мајка је климала главом, али је осећала да јој је то слаба утеха. Слабашно су деловале те речи наспрам све јаче тутњаве топова која је допирала са Дрине, а коју је сада Момчило па жљиво и напето ослушкивао. Полако се ближило вече, па поче окупљати овце да би их потерао кући. Одједном, недалеко ода тле чу њиштање коњâ и некакво клапарање. И овце престадоше да пасу, само начуљише уши, спремне за бег. Момчило хитрим али опрезним корацима пође у том правцу. Виде војнике како помоћу коњâ извлаче топове ка врху Гучева, па се брзо заклони 10
МАЛИ ВОЈНИК ВЕЛИКОГ РАТА
иза једног дрвета. Али чу да војници подвикују коњима на српском језику па се слободно показа. Један висок а мршав војник му кратко махну. Водио је коња који је с пеном око уста силовито извлачио топ уз стрмину, док је неколико војника иза гурало. Момчило их је гледао све док нису замакли иза об лижње шуме. Потом се брзо врати до свог стада, поново оку пи овце и потера их низ падину, према кући. – Видео сам наше војнике! – повика оцу чим га виде. – Из влаче топове горе, на Гучево! – Знам – узврати отац некако невољно. – Артиљерија туче све ближе. Биће белаја. Следећег дана, чим се сунце промоли изнад шљивика, на стаде несносна врућина. Тежак ваздух је све притискао, а ар тиљеријске канонаде су се сада чуле и из правца планине Цер. Аустријанци су жестоко нападали и наносили српској војсци велике губитке, али су се и ови жилаво бранили. Терали су непријатеља да скупо плаћа сваки корак напред. Мита Добошар, са све добошем, одједном бану пред Мом чилову кућу, сав задихан. Дечак је био поред тарабе и неким фино покајничким изразом лица се насмеши. – Помаже Бог – пожеле му. – Момчило, ’де ти је отац? – одмах упита Мита не губећи време. Момчило претрну. Дакле, дошао је судњи дан! „Е па, Мом чило”, помисли, „сад ћеш да платиш сав поједени бостан и сва савезништва са сеоским џукцима.” – Чика Мито – једва проговори гутајући пљувачку – ти си сигурно ’тео... – Ма иди зови Алимпију, ђаволе, нем’ времена да се нате жем! – повика Мита, а Момчилу се ноге просто одсекоше. Једва оде негде иза куће, а убрзо потом се појави у дру штву оца. 11
ЗОРАН МИЛЕКИЋ
– Алимпије – повика Мита – покуп’те шта можете и беж’те! Једна швапска јединица иде право ’вамо! Сав народ оде у бе жанију! Алимпије се одмах, без речи, окрете, а и Мита продужи да ље, не чекајући да га овај било шта и пита. Ипак, осврну се још једном и одмери дечака. – Рећи ћу ја Алимпији – запрети му, али не баш строгим гласом – него сам сад нешто у журби, нисам спремио рахатлук Швабовима! Момчилу паде камен са срца. – Ма џаба ти Швабови – промрмља – само кад се тебе ра стосиљах! Сви се растрчаше по дворишту, а осећали су да им се страх полако увлачи у срца. Већ су чули гласове о некаквој аустроу гарској дивизији која не штеди никога и иза себе оставља само смрт и пустош. Најмлађи Момчилов брат, Миливоје, који је тек био проходао, заплака се. Мајка га на брзину подиже у на ручје да га умири, а једна од сестара му пружи јабуку. Ово дечачића умири и замарија, па ону јабуку, као нешто најдраже, стисну у руци. – Момчило! – повика отац, а овај одмах дотрча до њега. – Тр чи код стрица Владимира и реци му да припреми два вочића и кола, да утоваримо вас децу, неки ћилим, па да бежимо. Ајде, брзо! Дечак похита колико га носе његове босе ноге. Стричева кућа је била на путу према Гучеву, удаљена око два километра. Но, Момчило је стекао кондицију стално јурцајући за овцама, па му ова даљина и није представљала неки проблем. Готово целу ју је претрчао. Стриц је управо под крушком упрезао волове у кола, кад пред њега стаде Момчило, сав знојав и задихан. – Чича, поручује ти отац да што пре дођеш са колима – из говори испрекидано. 12
МАЛИ ВОЈНИК ВЕЛИКОГ РАТА
– Већ их спремам! – лупну га стриц по рамену. – Него, вра ти се и кажи Алимпији да само најпотребније спреме за бег. Ајде, брзо ћу ја за тобом. Дечак само климну главом и крену назад. Али због умора више није могао да трчи. Сунце је пекло и он је гледао да ко лико било ухвати хлада под крошњама дрвећа поред кога је успут пролазио. А Алимпије и његови су тада заиста само најнужније изно сили из куће, вајата и качаре. Мајка је варила млеко како би га у флашама понела у збег. – Спремајте ви ствари, а ја одох по Мирославу и Добросла ва, да и они крену са нама! – викну отац. – Шта ћемо ако наиђу Швабе? – дрхтавим гласом упита мајка. – Неће, дао Бог, на нејач! – узврати Алимпије. – И они су ваљда људи! Ипак се врати до кладе, узе секиру, а онда прескочи тарабу. Мирослава је била његова најстарија ћерка, а Добросав њен син. Живела је у суседном засеоку, а муж јој је такође био мобилисан. Алимпије је журио, више је трчао него што је ко рачао. Но, чим зађе у шуму налете на групу од десетак аустроу гарских војника, у њиховим препознатљивим плавим уни формама. У први мах се сви збунише. Војници се изненадише видевши огромног човека од два метра висине, а још са секи ром у рукама. – Руке увис! – повика један од њих, а Алимпија изненади да овај проговори њему разумљивим језиком. Покушаше са упереним бајонетима да га окруже, али ста ри ратник се није дао. Кроз главу му пролетеше слике његових беспомоћних укућана и одлучи да се не преда. Жестоко зама хну секиром и обори оног најближег себи. Ови нису одмах могли да пуцају да не би погодили један другог, те покушаше 13
ЗОРАН МИЛЕКИЋ
да Алимпија оборе бајонетима, али овај то вешто искористи. Успеде да убије још двојицу док га коначно не изрешеташе мецима, а онда и избодоше бајонетима. Стриц Владимир је, са воловском запрегом, заиста кренуо убрзо за Момчилом, али и њега пресретоше непријатељски војници. Није стигао ни реч да проговори, а они већ запуцаше, без икаквог двоумљења. Убише га, а запрегу му отеше. Једна група упаде и у воденицу где је покушала да се сакрије Момчи лова бака Јока, пронађоше је и убише, иако је имала преко де ведесет година. Момчило ништа није знао о томе, али му се убрзо учини да из правца свог дворишта види димове. Велика зебња му про струја телом, па појури низбрдицом као без душе. Пуком сре ћом не налете ни на једну непријатељску патролу. Но, чим стиже до свог шљивика, близу куће, застаде видевши димове како се вију у небо. Инстинктивно се баци на земљу и иза је дног дебљег стабла потражи заклон. Пред његовим очима се тада указа ужас. Све грађевине у дворишту, осим качаре и куће, гутала је ватра. Изнад вајата, пушнице и чардака, односно коша за кукуруз, уздизао се висок пламен. Греде су шкрипале као у некаквој самртној агонији, а варнице су се разлетале на све стране. Војници у плавим униформама су, уз смех и вику, из качаре износили бурад са ракијом и ваљали их преко дворишта. Неки су јурили теле које, уплашено и од њихове вике и од ватре, није знало на коју би страну. Било је миљеник деце која су га толико пута мазила и, као малог, хранила из флашице. Кад војници схватише да не могу да га ухвате, један од њих скиде пушку и нанишани. Остали су викали полупијаним гласом, а Момчило се изненади, јер разумеде оно што су говорили. Није знао да је то, заправо, било једно извиђачко одељење 10. чете, 25. пука, по злу чувене 42. домобранске дивизије, коју су чини ли хрватски пукови. Себе су поносно називали „Вражјом 14
ЗОРАН МИЛЕКИЋ
дивизијом”, а у своје највеће успехе убрајали су убијање беспо моћних жена, стараца и деце. Момчило је провиривао не би ли видео кога од својих, али са те даљине није успевао. Шљивик му је заклањао поглед, те се зато, пузећи, приближи и заклони иза старог, дебелог ораха. Одатле је одлично видео право лице Вражје дивизије, видео је њихову војничку част и ратно јунаштво. Његова мајка Јелена, четворица његове браће и три сестре, као и снаја Јелена, жена његовог брата Богосава, лежали су у локвама крви. Трава око њих била је обојена у црвено, а њихова тела избодена бајоне тима. Старији брат Драгољуб имао је тек шеснаест година. Мали Миливоје, који није имао још ни две године, лежао је разбије не главе и даље чврсто стежући јабуку у својој малој руци. Момчило у тренутку осети бес. Дочепа један белутак који му би под руком и хтеде да га заврљчи доле, према авлији и војницима. Мало се придиже да би га што даље добацио, кад онај војник, што је нишанио, коначно опали. Одјекну пуцањ, а јадна животиња се затетура и паде. Остали почеше да аплауди рају и скачу као авети. Момчило поново лупи о земљу као да је хитац погодио њега. – Видите, господо извиђачи... – отегнуто и пијано повика стрелац. – Само треба знат! Мирна рука, мирно око, то је све! Мало теле је још трзало главом и гребало папцима по зем љи. Момчило осети да му се све врти и да ће клонути. Одјед ном поче да се тресе целим телом, као да је тек постао потпуно свестан положаја у коме се налази. Испусти онај белутак из дрхтаве руке. Морао је да побегне са тог страшног попришта, али није био сигуран да ли ће га ноге носити. Но, страх и ужас су чинили своје. Полако, слепивши се са тлом, удаљи се од ораха и провуче кроз шљивик. Али, како је Гучево сад изгле дало далеко! 16