морима и океанима. Није га видела већ скоро пола године. Кад маму и деку пита кад ће тата да се врати, они само уздахну и сакрију поглед. Луна је до скоро ишла у вртић, али је једнога дана чула васпитачицу како каже да је брод њеног тате потонуо и да он више никада неће доћи кући. Девојчица се наљутила због тога, јер је знала да то није тачно. Па шта ако је брод потонуо! Њен тата је морнар, а сви морнари умеју да пливају. Тата ће се вратити и тачка! Од тог дана је одбијала да иде у вртић, па је мама одлучила да се преселе код деде. Бар до јесени, када Луна полази у школу. Овде јој је стварно лепо, али јој мало недостају другари. Добро, уз њу су стално лутка Нина и медведић Анђелко, али они понекад умеју да буду досадни. Стално ћуте и ни реч не умеју да кажу. Ма, ни да бекну! Да бар умеју да је заљуљају, него ништа. Зато Луна сада седи у својој љуљашци и чека да њен дека изађе из куће како би игра почела. Одједном, Луна зачу чудан звук. ТУП-ТУП! Шта је то?
2
ТУП-ТУП! Ево га опет! Трешњино лишће на тренутак зашушта, а трен затим у Луниним рукама нађе се мала, жута лоптица! „Шта је ово?”, чудила се девојчица. „Зар са трешње не би требало да отпадају трешње, а не лоптице?” И то не било какве лоптице, већ тврде као камен! – Шта си то нашла? – упитао је деда, који се изненада појавио иза ње. – Деко, погледај шта је пало са неба – рекла je Луна. Деда се насмејао. – Није са неба – рекао је. – Онда одакле? – Дођи да ти покажем – рекао је деда помало тајанствено и повео је ка живој огради на крају дворишта. Када су стигли до ограде, деда је чворноватом руком разгрнуо зелениш и рекао: – Ево одакле стижу лоптице... Тада је Луна први пут у животу угледала тениско игралиште.
3
ТЕНИС Пред Луниним очима отворио се сасвим нови и непознати свет. Два велика игралишта од чудне, црвене земље, пресечена мрежама, дечаци и девојчице који трче свуда около и замахују некаквим непознатим предметима и гомила жутих и шарених лоптица које попут осица зује тамо-вамо! – Деко, шта они то раде? – упитала је тихо Луна. – Тренирају тенис – објаснио је деда. – Тенис? – Да, тенис, један од најлепших спортова на свету. Ово испред нас је тениски клуб „Ас”. – А шта оно држе у рукама? – То су рекети. Њима лоптицу пребацују преко мреже у противниково поље. Кад противник не успе да је врати где треба, онда је то поен... – Баш је интересантно – прошаптала је Луна, нетремице гледајући кроз живицу. У том тренутку још једна лоптица прелете преко жице и паде у декино двориште. – Мораћу са господином Александром да разговарам о подизању нове ограде – прогунђа дека и стави лоптицу у џеп. – Могу ли да задржим једну? – упита Луна. – Не, вратићемо их тамо одакле су дошле.
4
5