Page 1


Бојан Љубеновић

ЛУНА, МАЛА ТЕНИСЕРКА Илустратор Тихомир Челановић

ПЧЕЛИЦА ИЗДАВАШТВО ДОО ЧАЧАК, 2018.


ОВА КЊИГА ОБЈАВЉЕНА ЈЕ УЗ ПОДРШКУ ТЕНИСКОГ САВЕЗА СРБИЈЕ


ТУП-ТУП Луна има скоро седам година и живи са мамом и дедом у скромној кућици на крају града. Тај крај зове се Сунчев брег, јер је скоро читаве године обасјан сунцем. Иза њихове куће је малено, зелено двориште препуно цвећа и предмета од дрвета. Лунин деда је столар, па је својој унуци направио много једноставних, али занимљивих играчака. Каквих све ту клацкалица, пењалица, вртешки нема, као у луна-парку! Луна-парку? Хм, каква случајност да се забавни парк зове баш као и она. Чекај, па можда је баш зато њен дека на улазу у двориште ставио таблу са натписом ЛУНА ПАРК? Баш је довитљив! Ипак, у том дворишту Луна највише воли стару, разгранату трешњу која сваког пролећа најпре изнедри беле цветове, а потом и најслађе плодове на свету. Уз то, стара трешња има и једну снажну грану о коју Лунин деда окачи љуљашку, па се његова љубимица љуља до миле воље. Шта једна девојчица више може да пожели! Али Луна није баш сасвим срећна. Недостаје јој њен тата. Он ради на броду и плови далеким 3


морима и океанима. Није га видела већ скоро пола године. Кад маму и деку пита кад ће тата да се врати, они само уздахну и сакрију поглед. Луна је до скоро ишла у вртић, али је једнога дана чула васпитачицу како каже да је брод њеног тате потонуо и да он више никада неће доћи кући. Девојчица се наљутила због тога, јер је знала да то није тачно. Па шта ако је брод потонуо! Њен тата је морнар, а сви морнари умеју да пливају. Тата ће се вратити и тачка! Од тог дана је одбијала да иде у вртић, па је мама одлучила да се преселе код деде. Бар до јесени, када Луна полази у школу. Овде јој је стварно лепо, али јој мало недостају другари. Добро, уз њу су стално лутка Нина и медведић Анђелко, али они понекад умеју да буду досадни. Стално ћуте и ни реч не умеју да кажу. Ма, ни да бекну! Да бар умеју да је заљуљају, него ништа. Зато Луна сада седи у својој љуљашци и чека да њен дека изађе из куће како би игра почела. Одједном, Луна зачу чудан звук. ТУП-ТУП! Шта је то?

4


ТУП-ТУП! Ево га опет! Трешњино лишће на тренутак зашушта, а трен затим у Луниним рукама нађе се мала, жута лоптица! „Шта је ово?”, чудила се девојчица. „Зар са трешње не би требало да отпадају трешње, а не лоптице?” И то не било какве лоптице, већ тврде као камен! – Шта си то нашла? – упитао је деда, који се изненада појавио иза ње. – Деко, погледај шта је пало са неба – рекла je Луна. Деда се насмејао. – Није са неба – рекао је. – Онда одакле? – Дођи да ти покажем – рекао је деда помало тајанствено и повео је ка живој огради на крају дворишта. Када су стигли до ограде, деда је чворноватом руком разгрнуо зелениш и рекао: – Ево одакле стижу лоптице... Тада је Луна први пут у животу угледала тениско игралиште.

5


ТЕНИС Пред Луниним очима отворио се сасвим нови и непознати свет. Два велика игралишта од чудне, црвене земље, пресечена мрежама, дечаци и девојчице који трче свуда около и замахују некаквим непознатим предметима и гомила жутих и шарених лоптица које попут осица зује тамо-вамо! – Деко, шта они то раде? – упитала је тихо Луна. – Тренирају тенис – објаснио је деда. – Тенис? – Да, тенис, један од најлепших спортова на свету. Ово испред нас је тениски клуб „Ас”. – А шта оно држе у рукама? – То су рекети. Њима лоптицу пребацују преко мреже у противниково поље. Кад противник не успе да је врати где треба, онда је то поен... – Баш је интересантно – прошаптала је Луна, нетремице гледајући кроз живицу. У том тренутку још једна лоптица прелете преко жице и паде у декино двориште. – Мораћу са господином Александром да разговарам о подизању нове ограде – прогунђа дека и стави лоптицу у џеп. – Могу ли да задржим једну? – упита Луна. – Не, вратићемо их тамо одакле су дошле.

6


7


– Али, деко, само једну? – Не – био је одлучан дека. – Лоптице нису наше. Сачекаћемо да падне још која, па ћемо све поштено да вратимо. Луна се сневеселила, али јој онда паде једна идеја на памет: – Деко, могу ли и ја да тренирам тенис? – упитала је пуна наде. Декиним лице пређе сенка туге. – То сада није могуће. Тенис је веома скуп спорт, а ми тренутно немамо новца... – Како немамо? – чудила се Луна. – Зар ти не примаш пензију? Зар мама на пијаци не продаје цвеће? Дека ју је помиловао по глави. – Нажалост, наша примања једва да су довољна за живот. За тенис је потребно много, много више… – То није фер! – успротивила се девојчица. – И богати и сиромашни би требало да могу да се баве спортом којим желе. Њен дека је дуго ћутао пре него што је рекао: – Живот често није фер, паметнице моја... – Добро, онда ћу да тренирам сама – рекла је Луна одлучно. – А кад се тата буде вратио и донео пуно пара, онда ћу да пређем тамо, у клуб! Дека се прво насмејао, а онда окренуо главу, да девојчица у његовим очима не види рађање сузе.

8


ТРЕНИНГ Од тог дана Луна је једва чекала да сване нови дан како би изашла у двориште и посматрала дешавања на тениском игралишту. Одмах после доручка наша јунакиња стрчи низ степенице и приљуби лице уз ограду. У тениском клубу никада није досадно! Будући тенисери и тенисерке непрестано пристижу у својим новим, шареним мајицама и изнова и изнова напорно тренирају. Ево, баш сада стижу један дечак и једна девојчица, отприлике њених година. Девојчица излази из великог, луксузног аутомобила, пољуби своју маму, а онда сигурним кораком креће ка игралишту. Има лепу, дугу, плаву косу везану у реп и сјајне, беле патике. Гломазни, црвени ранац с лакоћом носи преко рамена и спушта га на клупу поред терена. Иза ње иде црнокоси дечак у плавој тренерци. И он преко рамена носи ранац, али некако невољно, као велики терет. Успут, трља очи и уздише, као да се малочас пробудио. – Пожури, Стефане, тренинг почиње! Видиш да је Теодора већ спремна! Овај дубоки, озбиљни глас припада високом, црнокосом човеку који се управо појавио на те9


рену. То је њихов тренер. Изгледа тако строго, да се Луна несвесно повлачи корак даље од ограде. – Идем, идем... – каже дечак и свлачи тренерку. – Загревање! – нареди тренер и Стефан и Теодора почињу да трче кругове око терена. „Шта је сад ово?”, пита се Луна док дечак и девојчица по ко зна који пут оптрчавају тениско игралиште. „Зар не би требало да пребацују лоптицу преко мреже?” Изгледа да то долази тек касније, јер мали тенисери најпре раде читав сплет разних вежби загревања и истезања. „Ово могу и ја”, помисли Луна и почиње да ради исто што и њени вршњаци. Срећом па је кроз живу ограду не виде, јер би јој се можда и смејали. Одмах примећује да вежбе нису нимало лаке, али да их Теодора ради без по муке, а Стефан шушти, стење и уздише као парна локомотива када се успиње уз планину. Баш је смешан! – Брже! Јаче! – наређује строго тренер и Луна појачава ритам. Овај тенис је баш напоран, ево и прве капи зноја јој се појављују на челу. Можда да ипак одустане и попне се на своју омиљену љуљашку? Љуљање је сто пута угодније од овог истезања. И зашто се уопште истежу? Није човек гума, па да се истеже! Ако овако настави, руке и ноге ће јој се толико истегнути,

10


Luna mala teniserka  
Luna mala teniserka  
Advertisement