Кит је некада имао ноге Кажу да је некада давно, а то значи не пре хиљаду, нити пре милион, већ пре педесет милиона година, на малом острву Њам живело племе по имену Жонг. У том племену живео је један Кит. Наравно, није био сам. Имао је тату по имену Тат, маму Пат и деду који се звао Тихи Па. Имао би, ту на остр ву, и много другара, само да је умео да игра скочижонг. То је била омиљена игра острвљана. Сваки млади Жонг волео је да иде на утакмице скочижонга и, ако не да игра, бар да навија за скочижонглере који су, жонглирајући по цео дан свим и свачим, скакутали по терену и покушавали да што више свега и свачега убаце у противничку јаму. – Шест кокосових ораха, три патике, осам рођенданских капица, две крофне, три варјаче, пет саксија и чак дванаест четкица за зубе ужонглирала је екипа Скочидум у јаму про тивничке екипе Скочибум, и тиме постала победник малог острва Њам на двадесет осмом дневном турниру летњег скочижонга! – орило се острвом викање спортског судије тог јутра, као, уосталом, сваког другог јутра од почетка лета. – Не волим скочижонг – рекао је Кит двадесет осми пут тог лета свом тати Тату. – Пробао сам и не иде. Спетљан сам и спор. Имам кратке ноге. Уз то сам и превелик. – Откуд ти то? – нервирао се тата Тат. 5
– Тренер ми је рекао: „Спетљан си! И спор! Превелик си и „ имаш кратке ноге! (Уз то, мислим да је жонглирање свим и свачим, по цео дан, прилично глупо). – Брука! – изнервирано рече тата Тат. – Па, шта ће дете, не може да се смањи, све и да хоће. Узми батак, срце – нежно рече мама Пат свом јединцу, али он се намршти: – Знаш да не волим ни батак. – Брука! Стварно си уврнут! – понови тата Тат. – Који још Жонг не воли скочижонг и батаке? – Ја – рече Кит. – Одох на плажу. 6
7