Увод Пролеће је те године било расцветано и пријатно. Једино бугарском цару, Јовану Шишману1, не беше нимало лепо. Тада је изгубио државу. Султан Бајазит, на челу своје војске, у незадрживом налету освојио је главни град Бугарске, Трново2. Цар Јован, у пратњи најважнијих и најученијих људи, склања се у Никопоље3, носећи са собом најдрагоценије ствари. На несрећу, Бајазитови 4 одреди стижу и тамо, руше, пале и отимају све што им падне под руку. Несрећни цар и његова пратња, заробљени су и бачени у тамницу.
1
Јован Шишман (1350–1395) био је бугарски цар од 1356. до 1393.
2
Трново је било средиште бугарске државе током последњих векова средњег века.
3
Никопоље је град на северу Бугарске, на обали Дунава и једна од древних бугарских престоница.
4
Бајазит I (oко 1360–1403) је био IV султан Османског царства.
3
Растанак са царем
М
еђу заточеним људима владао је потпуни мир. Не зна се кад је ко последњи пут проговорио реч. Свако је, на свој начин, патио због тешког положаја у коме су се нашли. Писац Константин је седео по страни мирног израза лица које није одавало забринутост. Напротив, имало је неки блажен израз, управо онај који осликава садржину његове нове књиге. То што су га стражари прекинули у писању, што му је рукопис остао у библиотеци, где је проводио дане пишући, није га много бринуло. Замисао је чувао у својој глави и надао се да ће, у блиској будућности, моћи да седне уз лист хартије и напише све испочетка. Цар Јован се повукао у најудаљенији угао, где је седео скрштених руку, ослоњен на хладни зид и препуштен црним мислима. Уз њега је била дворска пратња која, овога пута, није могла да му помогне. Ипак, ту су да послушају, тако да кад цар Јован изрази жељу да види Константина, зачас се пробише кроз гомилу затвореника, пронађоше познатог писца и доведоше га. Цар га покретом позва да се при4
ближи желећи нешто да му саопшти. ‒ Мене Бајазит неће поштедети – прошапта он. – У биткама сам му нанео неколико тешких пораза, свакако ће желети да ми се освети. Срећна је околност што мој син може да ме наследи. То није случај с тобом, Константине. Ти си наш најбољи и најчувенији писац, заиста си јединствен, зато се чувај. Потребан си народу. Склони се међу обичан свет и притаји, покушај да се некако извучеш из свега овога и спасеш оно што се још може спасти. Притом му цар неприметно спусти на длан некакав кључ, овај стисну шаку и врати се месту на коме је раније био.
5
прависте од мене ћевап! Схватајући озбиљност ситуације, ага скочи с коња и поможе осталима да подигну ковчег, тако да се предводник извуче.
Ковчег нестаје
З
аповедник градске страже намеравао је да задржи Малог војника до доласка Ревнес-аге, који је зором послао брзог јахача да пријави нестанак ковчега. Док су чекали, приведени
упита: ‒ Зашто ме овде, тачно, држите? Заповедник га мрзовољно погледа. – Код мене се зна ко пита, а ко одговара. Како се зовеш? Мали војник се представи, сачека да заповедник забележи, а онда понови питање. – Шта си по занимању? – предводник стражара и даље настоји да води главну реч. – Ја сам војник. Заслужујем да знам зашто сте ме довели. ‒ Зато што те је пријавио Ревнес-ага. ‒ Шта има да ме пријављује за нешто што није његово – љутио се војник. ‒ Ма немој ми рећи. А чије је? – настављао је стражар своју увежбану строгост. ‒ Свачије. Оно што оставе насред улице је свачије. ‒ Шта је у њему? – пита заповедник блажим тоном. 25