10
ГЛАВА ДРУГА
Кад би се парк погледао с врха оближњег брдашца, могло се уочити како је простран и леп, али још без цвећа. Сад се сасвим добро могло претпоставити како изгледају и оне стране које су још закрчене. И било је тако: полако су се помаљале стазице, бетонски базенчић у коме је некада била вода за птице, мале степенице, оборена статуа богиње, потпорни зидићи, места за леје са цвећем. Тамо, где је некад била дрвена клупа, пронашли су летве и завртње. Онда се тек десило чудо: копајући лопатицом, замишљајући да тражи закопано благо, Никола угледа како нешто сивкасто, срођено са земљом, вири из ње. Није се премишљао већ је ло патицом почео да ослобађа предмет за који је врло брзо закљу чио да је књига. Најзад ју је повукао и она је излетела на по вршину. Лупио ју је неколико пута да уклони грудвице земље и бубе. Радознао, хтео је да што пре види шта је унутра. Није се изненадио кад су се отвориле влажне, пожутеле странице. Некада је то била лепа књига, не много велика, корица пресву чених у меку кожу. Сад је личила на купусару. На првој слици видео је велику кућу са баштом, као и неколико избледелих слика које није умео да одгонетне. Помало разочаран, схватио је да ће морати пажљиво да чита. Али тај посао ни издалека није био лак. Никола је био читалац – новајлија. Још се борио са великим исписаним површинама 11
испуњеним словима у читанци, а ово је изазовно: при све сла бијем дневном светлу поједина слова се уопште нису распо знавала, а и читаве странице биле су замрљане од влаге. Ипак, ухватило га је узбуђење, па се удубио не би ли разумео бар нешто. Та књига је очигледно имала везе са баштом и њеним власницима. „Ту је кључ за све”, помислио је и, сричући, навалио да чита. Пошто му је за то требало времена, одлучио је да тајну о пронађеној књизи, за сада, задржи за себе. Остављао би је у грмље, да тамо стоји док се поново не врати. Сваки пут кад би хтео да је узме, збунио би се јер књигу никад није налазио тачно на оном месту на ком ју је оставио. Била је или мало лево, или десно, или између грана, или негде другде. Закључио је да је још неко чита. Није могао да схвати зашто се тај неко прави тајанствен. Сад је морао помислити и да га тај неко посматра и мисли о томе шта ради. То му се није свиђало. „Ако му се чита, што лепо не каже?”, мислио је. Није ни сањао да је књига била та која се колебљиво шеткала и премишљала шта да ради. Наиме, кад ју је Никола извукао на светлост дана, била је задовољна што је изашла из мемле и није могла да се надише ваздуха. А кад је почео све брже да отва ра њене потклобучене листове, то јој је много засметало. „Пре сврбљавају ме његови прсти!”, мислила је и стресала се. Није била сигурна шта сад треба да ради. Они који су је изгубили одавно више нису ту јер је не би оставили да чами, у то је била сигурна. Чинило јој се да је њен пут сада неизвестан и да треба да одлучи шта ће са њом даље бити. А Никола се играо и више пута у току дана. Кад му је било до садно, враћао се и читао. Сада су ствари биле јасне: то није била књига за децу. Прилично неразумљива, имала је математичке формуле, као неке задатке. Али је разумео да говори о изград 12
њи куће. Сад је могао да прескаче странице не би ли наишао на нешто занимљиво. Кад је већ хтео да је заклопи, угледао је пресавијен папир између две странице. Отворио га је с надом да ће наћи мапу закопаног блага, али се показало да је то спи сак за куповину. Разочаран, оставио је књигу и потрчао да види шта има ново код тате. Убрзо се вратио пошто се ништа наро чито није дешавало. Узео је лопатицу и лупкао по земљи, не задовољан, скоро увређен. И Бобо му се придружио и почео да копа предњим шапама, за своје задовољство. Тада се сети да се ту можда крије још нешто, па поче да одгрће земљу и да пажљиво загледа. Наједном пас престаде да копа рупу, приђе Николи, стаде да њуши и тражи и сам. То је дечаку дало крила, па и он журно настави с радом. Ускоро Бобо дограби неку ису шену кошчицу и одјури с њом, а њему паде пред ноге зарђали старински кључ. Одмах га стрпа у џеп, на сигурно. „Постоји за копано благо”, помислио је задовољно. „Ово је доказ!” То пре подне Никола је копао плитке рупе на неколико ме ста, тамо где је земља била мекша. Имао је успеха у раду и про нађене ствари ређао је на гомилицу. Нашао је део чешља, не колико ексера и парчиће поломљене тацне. Није било нешто нарочито, али је ипак говорило о присуству људи, и о томе да ће ко зна шта још пронаћи. Био је задовољан. Одлучио је да и сутра настави са истраживањем, а тати да однесе књигу. Њему није значила ништа. Оца није нашао ни у приколици ни у ближем делу парка. Ви део га је издалека како радницима говори шта да раде. Знао је да тада не сме да га запиткује. Морао је да сачека. Срећом, наи ђе један дечак из суседства, па се Никола заприча и заигра са њим. А на књигу заборави. По подне је дошла и мама. Одмах се бацила на сређивање 13