Родно село Угрини
П
анчић је рођен 1814. године у селу Угрини у Брибиру Винодолском, испод Велебита1. Као четвртом од петоро деце, колико су имали Павел и Маргарета Панчић, на рођењу му је наденуто име Јосип2. Када му је било само три године, Јосиф се тешко разболео од великих богиња. Срећом, његов малени организам успешно се одбранио од ове болести, а на лицу малог дечака као успомена на овај немили догађај остали су слабо приметни ожиљци.
Према предању, Панчићеви преци доселили су се у ове крајеве још у 17. веку, из Херцеговине3. Његова породица живела је тешким и мукотрпним животом сељака. Отац Павел имао је још два брата – Мата и Гргура. Док су Павел и Мате били сиромашни земљорадници, Гргур је, по народном обичају, школован да постане свештеник. 1 2 3
4
Брибирска жупа, подно планине Велебит у Винодолу, припадала је области Лика, у приморју данашње Хрватске. Име „Јосиф” добио је 1854. године, када је стекао српско држављанство, и пошто се пре тога венчао у српској православној цркви. Херцеговина је историјско-географска област чији се највећи део налази у данашњој Босни и Херцеговини, и мањи делови у Србији и Црној Гори.
Управо је Јосифов стриц Гргур, који је имао високо филозофско-богословско образовање и био жупник и архиђакон у Госпићу, материјално помогао да се Јосиф одшколује. Панчићеви родитељи су рано умрли, а његове сестре остале су у родитељској кући све до удаје, када је у кући остао само најмлађи брат Грга. Јосифа је стриц узео под своје и сместио га у Госпић где је кренуо у основну школу. Тамо је становао код једног мајора у пензији, који је био и ловац. Он је често водио младог основца у природу, упознавао га са њеним чарима и лепотама живог света који се тамо могао видети, од малених биљака, преко марљивих инсеката, до личких птица прелепих боја и умилних цвркута. Иако је био војно лице и ловац, мајор заправо није убијао дивље животиње већ их је само посматрао и уживао у рекрeацији коју је боравак у природи носио.
5
Прва служба
С
тицањем титуле доктора медицине, Панчић је могао да се запосли у државној служби, али он је изабрао приватну праксу. Закупио је просторије у једној бањи поред Будима и захваљујући позајмици опремио је са нешто намештаја. Међутим, имао је мало посета, и то углавном сиромашнијих болесника. Стога је једва састављао крај са крајем, и његова будућност постала је неизвесна. Почео је и да асистира старијим лекарима при операцијама или је радио повремено као ноћни лекар, помажући око тешких болесника.
Нова прилика се указала када је добио позив од имућне породице Хофман, власника рудара из Руксберга7, да ради као кућни лекар и учитељ њиховој деци. За тај период каже да су то биле најлепше и најмирније две године у његовом животу. Све своје слободно време Панчић је користио за теренска истраживања. Силазио је у рударска окна и са инжењерима изблиза Специјални резерват природе посматрао стене и минеЗахваљујући Панчићевом истраживању и сарале. Пажњу је усмерио и купљању јединственог живог света који обитава на Делиблатску пешчару8, у Делиблатској пешчари 8, овај предео је 2002. па је правио колекцију и године проглашен за надалеко чувени резерват природе. од биљног материјала.
7 8
12
Руксберг или Руска Монтана назив је места у тадашњем северном Банату, а данашњој Румунији. Делиблатска пешчара или Банатски песак је јединствена пешчара у Европи, површине од око 300 км2 и налази се у југоисточном делу Војводине, у Банату.
Када је завршио службу у Руксбергу, Панчић се на неких месец дана вратио у Госпић код стрица, где је добио неколико понуда за посао лекара. Није одмах прихватио такве понуде, јер је желео да сакупљене биљке из Баната однесе у Беч на испитивање и да се тамо даље усавршава. Искористио је ову прилику да посети и осталу родбину у родним Угринима, и да мало путује по Лики и Далмацији. Панчићу се друштвено-политичке прилике у Хрватској (тадашње Аустријско царство) нису допадале, па у том тренутку није желео да веже свој живот за завичајни крај.
13
Неуморни путник и истраживач
П
анчић је вероватно први природњак који је прешао Србију уздуж и попреко. Све док га снага није потпуно издала није се ни скрашавао, и увек је волео да открива нова места и на њима да проучава живи свет. У почетку је путовао сам, а касније и са својим ученицима. Био је мишљења да се сложени процеси и појаве у природи не уче само из клупе, већ и директно на терену, али и уз помоћ експеримената. Све знање које је поседовао, али и искуство, желео је да приближи младим лицејцима извођењем практичне наставе и теренских вежби. Због тога их је водио сваке треће године на путовања по Србији. Један такав пут трајао би и по педесет дана, на ком би ученици са својим професором сакупили и до неколико стотина примерака минерала, стена, биљака и животиња. Биљке које је сакупљао приликом тих путовања морао је да сачува у свежем стању до тренутка њиховог сушења и пресовања. У ту сврху користио је специфичну металну кутију, која се носила преко рамена или на леђима. Своје природњачке експедиције није ограничио само на простор тадашње Србије, већ је путовао и по Црној Гори, Босни, Бугарској. Попео се на многе планине, обилазио побрђа и клисуре и силазио до песковитих морских обала.
22
Панчић са својим студентима, 1883, фото-архив Природњачког музеја, Београд
Панчић је говорио о Србији као о једној „у сваком погледу богатој, иако мало познатој земљи, коју су ботаничари до сада мало или само површно дотакли”. Са сваког свог пута доносио је новооткривене биљке. Није било лако путовати у Панчићево доба. Начини комуникације су били отежани, а превоз ограничен на кочије, запрежна кола, брдске коње, чамце, а касније и – пароброд. Највише се ишло пешака, делом и због неприступачности терена. Због тога, а и услед излагања честим лошим временским условима, Јосиф је на путовањима често нарушавао своје здравље, а и дешавало се да му се живот нађе у опасности. Приликом једног обиласка планине Копаоник 1864. године, где је боравио десетак дана, по изузетно лошем времену, нагло се разболео. Пошто није издвајао време за опоравак, због сталног и напорног рада, повукао је лоше последице по здравље. Притом, вест о смрти његовог вољеног стрица Гргура (који је умро у 85. години) додатно га је узнемирила.
Путна исправа за Јосифа Панчића и његове ученике, (издата 1883), фото-архив Природњачког музеја, Београд
Неправедно утамничен Панчић је игром случаја ухапшен у Сремским Карловцима приликом истраживања Стражилова, како је наведено „што без пријаве Месној власти, мери и планове прави”. Спроведен је у тамницу у Варадину где је задржан до вечерњих сати.
23