Ivo Andrić

Детињство

И

во Андрић је рођен у Травнику 1892. године. Отац му је био католик, Антун Андрић, а мајка Катарина православне вероисповести. Ова двојност у верама обележиће Андрића за Питање заоставштине читав живот. Притом, Чак и након више деценија од Андрићеве смрти, окружен муслиманима представници трију вера (православци, католици и муслимани) споре се око тога чији је Андрић писац и Јеврејима, Андрић је био. Сам Андрић, за живота, никад се није јасно од малих ногу увиђао изразио по том питању. На то присилно калупљење, колико је ништавна Андрић је гледао са презиром. разлика међу људима; како све људе срећа сједињује, а мржња раздваја, без обзира ком богу се моле. Касније, тај производ вештачке разлике међу људима, који је кроз историју човечанству донео небројено мука, постаће главна преокупација Андрићевих мисли, непресушна тема његовог литерарног стваралаштва.

4

Фототека Завичајног музеја Травник, Меморијални музеј Родна кућа Иве Андрића, фото: Слободан Личанин

Андрић је у Травнику провео свега неколико месеци, након Кућа у Вишеграду чега са мајком одлази у СараКућа у којој је Андрић провео своје детињјево, где му је отац службовао. ство постоји и данас, али је због нерешених Врло брзо, непредвидива судимовинских односа празна и ван употребе. бина одлучује да умеша своје Једини знак да је ту живео славни писац јесте спомен-плоча на којој стоји натпис: „У прсте. Наиме, када је Андрићу овој кући је детињство провео нобеловац било две године, умире му Иво Андрић”. отац. Оставши у тешком материјалном стању и немајући другог избора, мајка Катарина га шаље својој сестри Ани Матковшек у Вишеград. Био је ово добар избор, јер Ана и њен муж Иван нису имали деце, па су сву своју несебичну љубав и родитељску топлину пружили маломе Иву. Иако далеко од раскоши, Андрић је у кући на левој обали реке Дрине, код тетке и теча, провео, по сопственом признању, најлепше године свог живота.

5

Ка врху светске науке

Н

акон положене матуре, Андрић се 1912. године уписује на Мудрословни факултет Краљевског свеучилишта Фрање Јосифа у Загребу.

У Загребу, Андрић упознаје и зближава се са многим виђенијим хрватским уметницима тог доба. Посебно треба истаћи пријатељство са Антуном Густавом Матошeм, једним од највећих хрватских писаца с почетУ „Вихору” ка XX века. Неких двадесетак годиАндрић у Загребу постаје сарадник листа на старији од Андрића, Матош је, за националну културу „Вихор”, са којим читајући Андрићеве дотадашње је, између осталих, сарађивао и Алекса песме, охрабрио Ива да настави са Шантић. Овај лист је у то време био права душевна храна ондашње омладине. писањем.

10

Андрић се у Загребу не задржава дуго. Већ 1913. одлази да настави Из дружења са студије у Бечу5, а убрзо потом, засликарима хваљујући свом гимназијском Захваљујући дружењу у Кракову са професору Алауповићу, добија Јованом Бјелићем, Романом Петровистипендију за студије у Кракоћем и Петром Тијешићем, студентима ву6, где ће наставити школовање сликарства, Андрић је посебно заволео ликовну уметност. на чувеном Јагелонском универзитету. У Кракову се Андрићу здравље поправило (претходно, у Бечу, има проблема са плућима и та бољка пратиће га дуги низ година), али, иако Краков важи за један од најлепших градова света, Андрићево осетљиво биће ни овде не проналази себи мир. У једном писму пријатељу Андрић пише: „Овдје сам као отцијепљен од свега нашег. Уклет град; сви музеји и гробнице и олтари; мртви краљеви...” Мало касније, у једном другом писму, расположење му се поправило: „Не смијем рећи да је мој живот овдје досадан, готово случајно ушао сам у веома одлична друштва, гдје има ствари, које су иначе ријетке: добрих људи, духовитих жена и свјежих сендвича.” Ипак, меланхолик по природи – здравље му се поново нарушава – Андрић све чешће дане проводи сам у соби, читајући књиге славног данског филозофа, Кјеркегора, чија дела издваја као најважнија у своме образовању. Захваљујући Кјеркегоровом учењу, Андрић критички задире у питања од суштинске важности за човека: ко је човек, која је његова сврха и у каквом је односу са светом који га окружује? Сва ова питања постаће главне тачке на којима ће Андрић касније градити свет својих литерарних јунака. Догађаји који ће уследити ставиће на пробу Андрића и његово разумевање идеја свог омиљеног филозофа.

5 6

Универзитет у Бечу основан је 1365. године и једaн је од најстаријих високошколских установа у централној Европи. Универзитет у Кракову, у Пољској, (данас Јагелонски универзитет) основан је 1364. године под именом Краковска академија и после Карловог универзитета у Прагу други је најстарији универзитет у средњој Европи.

11

Венчање

А

ндрић је дуги низ година био заљубљен у Милицу Бабић, чувену југословенску костимографкињу. Седамнаест година млађа од Андрића, Милица је била удата за блиског Андрићевог пријатеља, такође дипломату, Ненада Јовановића. Тек након Ненадове смрти, Андрић је запросио жену о којој је годинама притајено сањао и коју је искрено волео. Венчали су се 1958. године. Чинило се да је Андрић коначно упловио у мирну луку. Био је поштован и цењен и као дипломата и као писац, материјално ситуиран и ожењен, без икаквих скандала у вези са својим именом, Андрић је, као по обичају, уживао у својој самоћи, овога пута са женом коју воли. Ипак, велики прасак у њеИво Андрић и Милица Бабић у свом стану у говом животу тек предстоји. Београду, Музеј града Београда

Новосадски договор Године 1954. потписан је Новосадски договор, документ који је имао сврху да уреди и стандардизује нови заједнички језик југословенских република – српскохрватски језик. Први потписник био је Иво Андрић.

26

Андрићу су одувек сметали људски погледи и безобзирна, некултурна људска знатижеља. Желео је да своје дане проводи у тишини, изузет од људи, читајући, помало пишући или водећи разговоре са супругом Милицом. Андрић чак одбија предлог да буде председник Српске академије наука и уметности, сматрајући да неко попут њега, повучен и посвећен самој унутрашњости свог бића, није кадар да се предано и на прави начин посвети једном позиву који неизоставно тежи односу са мноштвом људи, као и јавном делању. Андрић је по сваку цену желео да сачува свој тешко стечени мир и да избегне турбулентне токове јавног живота. Ипак, године 1961. једна вест је одјекнула као бомба, а тицала се никога другог до самог Ива Андрића. Од раног јутра, сви колпортери су, широм Југославије, по улицама и трговима, вичући, разносили сензационалну вест – Иво Андрић је добитник Нобелове награде! Иво Андрић је добитник Нобелове награде!

Диплома Нобелове награде, Музеј града Београда

27