Марљива ученица, увек „прва са одликом”
И
сидора је школовање почела у Општој пучкој школи у Руми, где је завршила прво полугодиште првог разреда. После тога, са оцем и млађим братом Димитријем Митом, преселила се у Земун, где јој је отац постављен за градског капетана. Земун је осећала као свој завичај. Исидора је у лето 1887. завршила четврти разред Српске основне школе, а од октобра 1887. кренула је у приватну вишу девојачку школу, коју је 1884. основала Марија Гетсгебпл Крихштерн и у којој су изучавани науке, ручни рад, немачки језик. Од 1887/1888. похађала је пети разред Више девојачке школе на Великом тргу у Земуну, као 15. уписана. Волела је књигу и музику, а у школи је била вредна, али болешљива, као и брат. Марљива и увек Буџак и буре „прва са одликом”, често је Била је повучена у себе, волела је да се осами. била одбачена, усамљена и Зато је себи правила кутке скривене од других: тужна. „Ја имам свој круг кредом још из детињства – Осећај неприлагођености, седнем с књигама у буџак. Прав угао, леђима који ју је тиштао, описала је окренута соби. И сем отац или брат да ме зову, не одазивам се”. У дворишту је имала своју овим реченицама: „Имала сам кућицу у бурету: „У тој трулој колибици сам ретку срећу да од првих дана научила да волим оно што не видим, оно што будем бачена у свет науке и немам, оно што мора да прође… Мало срце детета које још није знало ни шта је садашњост, рада. Знала сам веома много и слутило је да има пролазност и прошлост, да нехотице сам то показивала, има трен када се вене и пада и хлади, да дојер није било могуће сакрити. лази час кад су горди вилински коњици што лепршају тамо високо под сунцем исто што и Штрчала сам у својој средини тупе слепе глисте што гмижу под земљом. ” и деца ме нису подносила.
6
У школској торбици, долазећи кући, налазила сам подсмешљиве поруке, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. То није било тачно, већ сам се увлачила у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем. Била сам врло несрећна у тим годинама.”
7
У учионици, за катедром
У
позну јесен 1897. постављена је за наставницу математике, физике и хемије у Српској вишој девојачкој школи у Панчеву5. Исидора је желела да пренесе своје знање новим девојчицама, али и да се усавршава, нарочито у познавању енглеског језика. Спутавало ју је то што је често била упућена на лекаре, јер ју је мучио катар6 плућа. Наилазила је на неразумевање ученика. Иако је суверено владала својим предметима и била сасвим посвећена ђацима, родитељи су се жалили да је превише захтевна. Од школске 1901/02. постављена је за управницу Српске више девојачке школе. Водила је библиотеку, брижљиво и успешно припремала програме Светосавске беседе, као и свечаности поводом завршетка школске године. У јесен 1909. године постала је наставница у Шапцу у Вишој девојачкој школи. У граду на Сави предавала је немачки језик и гимнастику. Био је то њен долазак у Краљевину Србију. Већ од 1912. Исидора је радила као наставница Више женске школе у Београду, заједно са сликарком Надеждом Петровић. Једна бивша ученица, после осамдесет година, рекла је да их је „само студирала, ћутала и посматрала”. У новој држави, Краљевини СХС/Југославији била је наставница Треће и Друге женске гимназије у Београду. У међувремену, 1922. године, докторирала је у Немачкој на тему из области филозофије. И после пензионисања 1931. држала је часове математике, српског, биологије, немачког. Остала је строга, каква је била и у учионици. 5
6
10
Српска виша девојачка школа у Панчеву отворена је 1874. године и настала је по узору на немачке женске школе и на Вишу девојачку школу коју је 11 година раније у Београду основао кнез Михаило Обреновић. Школа је постала стециште врхунских професора и расадник образованих девојака у време када је образовање женске деце и у Европи било реткост. Катар је упала неког органа.
11
32
У миру радне собе
П
оследњих двадесетак година Исидора Секулић провела је у кући на Топчидеру. Исидорина соба на Топчидеру била је скромна али уредна. Имала је приручну библиотеку, радио, бержеру, писаћи сто-секретар, стону лампу и свећњаке, писаљке са мастионицом, малу писаћу машину, слике драгих сликара, фотографије и разгледнице из музеја, нож за сечење хартије, наочари. Мир је налазила ту и у библиотеци. У Београду, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”, постоји спомен-соба Исидоре Секулић. Изгледа као да Исидора и сада живи у њој, као да је само на тренутак изашла. Намештај, прибор и драгоцености, све је тамо онако како је њу окруживало и испуњавало. Сточић и фотеља као да чекају неког Исидориног госта. Ту су и пасош, признанице и рачуни за струју, воду, пензију и претплату на стране часописе. Ниједан дан јој није прошао узалуд. И никад је није напустио страх од немаштине. Била је болешљива, слабих плућа, имала је јаке мигрене и честе несанице. Ипак, дочекала је дубоку старост. Доживљавала је себе и као „ринтало”, осамдесет година у раду. „Ја немам ништа и немам никога, и све су моје везе с људима само духовне и радне, а Део спомен-собе Исидоре Секулић, дух и рад свакога трена Легат Исидоре Секулић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд могу заспати…” 33