Мали Хиjавата jе волео природу. Детињство jе провео лутаjући по шумама и брдима око села. Једног дана, док се играо у оближњем шумарку, пронашао jе малу веверицу коjа jе испала из гнезда. Пажљиво jу jе вратио, али веверици се дечак допао, па jе почела свуда да га прати. Свом крзненом приjатељу Хиjавата jе дао име Ађидомо.
Вечерње сате Хиjавата jе са другим малишанима проводио уз ватру слушаjући приче баке Нокомис. Мудра старица приповедала им jе о животу предака и о Великом Духу, коjи прожима све људе, земљу и небо.
Хиjавата jе наjвише волео да се игра са девоjчицом Минехахом. Док су се jедног дана забављали на обали потока, спазили су дим коjи се у даљини подиже ка небу. – Хиjавата, погледаj! Ко ли тамо пали ватру? – збуњено рече Минехаха. – Хаjде да истражимо! Како су се приближавали месту на коме jе горела ватра, звук индиjанских бубњева био jе све гласниjи.