I Сузе радоснице Низ стрму шумску стазицу, поскакујући, дечак Драгомир на ивици суза напушта родно село. Само јутарња роса и летња измаглица чине га будним. Обучен je у најлепше одело: бела ланена кошуља, црне панталоне, које му је тетка донела, и вунени прслук на дечаку су стајали као саливени. На ногама опанци, чисти, нови. Леп момчић. Дуго је сањарио о одласку у школу. Целу зиму се о томе у кући причало, како ће највећи херој нашег краја, тетка Милунка Савић, да га одведе у Београд на школовање. Радовао се, иако није знао ни где ће живети, ни шта ће учити у тој школи. Сад, уплашен, пожеле да аутобус, на који журе да не закасне, не дође. Помисли: „Да сам се разболео, па да не морам да идем...” Ројиле су му се мисли, нестало је оно лепо узбуђење и радост који су га обузимали цело лето, пре него што је дошао дан да крене у школу. Са прозора шумске кућице, кроз сузе их је гледала Драгомирова мајка. Малишан с Милунком силази низ брдо из родног села. Обоје су оптерећени торбама које су пуне: сира, кајмака, сланине, масти... Провирује и печена кокошка. Журе на аутобус. – ’Оће л’ ми се ругати деца у том Београду, у тој школи, што сам ја из села? – бојажљиво после дугог ћутања упита дечак Драгомир. – Неће, што би ти се ругали? – охрабрујући, упита га Милунка. – Па... зато што ја не знам... а и што... – промуца, и не заврши мисао мали Драгомир. – Ништа се не бој, па зато и идеш у школу, да научиш да пишеш и читаш, па да, љуби те тетка Милунка, изучиш и велике школе, да постанеш учитељ, доктор ил’ инжењер... да се сви поносимо. Сети се Милунка свог страха, кад је истом овом стазицом, први пут од куће одлазила. Није се бојала што иде у рат. Бојала се само да не сазнају да је женско. Насмеши се, па рече: – Не бој се, ништа није тешко кад се има воља. 3
Сети се својих ратних другова, оних који су остали у рату и који су се из рата вратили. Засузи. Брзо се оправда самој себи. „Водим дете у школу. То су сузе радоснице.” У том моменту зачу необичан звук с неба. Подигоше поглед обоје. – Аероплан! – радосно рече дечак, поносан што је први пут видео авион да лети тако ниско да су могли да га препознају. Милункине сузе радоснице заледише се у очима. Сети се свог дивног друга Михајла Петровића, пилота. Сети се првог српског авиона који је летео у Првом светском рату. Сети се оног дана и недоумице о полетању. Дувала је нека кошава. Михаjло, леп, одважан у најновијој униформи, попео се у авион, полете и падe. Прогута Милунка сузе, па рече малом Драгомиру: – А би л’ ти учио за пилота? – Је л’ има школа... то да научим да возим авион? – стидљиво је упита дечак. – Нема још код нас, али има у Француској. Послаће тебе, само мораш овде прво да изучиш и школу и да научиш француски језик. Тетка ће то са својим ратним друговима да уреди. Насмеши се Драгомир, онако крадом, а и сузе му навреше, и њих сакри, сузе радоснице. У машти је већ седео у авиону и посматрао децу у својој родној Копривници како се играју. Као да му је прочитала мисли, Милунка га упита: – Како сте се играли ти и твоји врсници1? – Миломиров стриц, онај што је у Београду учио за ковача, научио нас је да играмо лопте, то је фудбал – самоуверено јој објасни Драгомир. – Знам... знам, виђала сам и ја малишане како играју лопте испред куће. А откуд вам лопта? – Направио Миломиров стриц, од стари’ чарапа и неки’ крпа... То смо ми звали крпењача. – У Београду има и ливада на којој прави фудбалери играју фудбал. Водићу те једном на то игралиште на Калемегдану. – Mиломиров стриц каже да ти радиш у банци. Је л’ то кућа у којој се држе новци? – Јесте, право каже Миломиров стриц. – Па, је л’ ти имаш много пара? 1
врсници – деца истих година, вршњаци
4