Issuu

Дечак који је желео да постане светац

имитрије Обрадовић највероватније је рођен 1739. године у Чакову, банатској вароши која је тада припадала Аустријском царству. Имао је двојицу браће и сестру, коју је веома волео. Рано су остали без родитеља па је сироту децу прихватила родбина. Димитрије припаде тетку Николи, који је наставио да га школује. Научио је да чита много раније но остала деца. А кад је једном научио, као да више није престајао. Чак се, док траје црквена служба, скривао иза олтара како би читао. Ово је тетку веома драго чути. – Кад завршиш школу, оженићу те, а онда ћеш постати поп – откри му свој план знајући колико су попови угледни. Али, добри тетак се преварио. Димитрије највише воли да чита о животима светаца. То му се толико допаде да пожеле и сам да постане светац. Хтеде да се закалуђери у неком манастиру. Чувши за ове дечакове жеље, тетак се веома забрину. – Читао сам јеванђеље1 – рече му Димитрије – а тамо пише да ко хоће да буде светац, треба да се одрекне свих уживања, па и топлине свог дома. – Е мој синко – уздахну тетак климајући главом – ко данас хоће да буде светац, тај или ништа не зна или је преварант. Но, Димитрије је упоран у свом науму, па тетак дође на одличну идеју: послаће га да учи неки занат. Тако неће имати времена да размишља о томе да постане светац. Даде га једном мајстору капамаџији2. Са Ди1 2

Јеванђеља су религијски списи који описују живот и учење Исуса Христа. Саставни су део Библије, свете књиге хришћана. Капамаџија је мајстор за израду прекривача.

митријем је био и његов школски друг Ника Путин. Учећи занат и путујући по вашарима, Димитрије виђа калуђере3 како, као и сви остали, тргују и броје новце. – Па ови уопште не личе на мученике из јеванђеља – помисли разочарано. – Међу њима никад не бих постао светац.

Учење грчког Доситеј је као ђак у Чакову био веома повучен. Ипак, једном је од учитеља кажњен батинама, јер је уместо у школу отишао да учи грчки код неког пристиглог Грка.

Калуђери су људи који живе у манастиру због љубави према Христу и који се обавезују на сиромаштво и скромност.

Кроз просвећену Европу

јесен 1771. Доситеј се труцка у поштанским кочијама. Улази у Беч, престоницу Аустријског царства. Још увек је монах, па одлази да се јави овдашњем српском владици. – Високопоштовани владико, ја сам Доситеј из Хопова – наклони се учтиво. – Хтео бих да живим и радим овде у Бечу. – Иди куд ти драго и чини што ти драго! – повика владика. – Зар ти мислиш да ја немам друга посла него сам због тебе овде?! Доситеј се збуњено повуче испраћен грохотним смехом владичине послуге. Али, по свом обичају није љут. Одмах скупи ученике, а и сам поче да учи француски и немачки. Његова срећна звезда га доведе до једног руског архимандрита15. Овај жели да обиђе Италију и, кад чу да Доситеј зна италијански, узе га у пратњу. Путују, уче и часте се, јер Рус има прилично новца. Стигоше и на чувени карневал у Венецији. Уђоше у шарену гомилу људи обучених у свакојаке костиме. Били су у црним калуђерским мантијама, па су остали мислили да су им то костими. Доситеј се осећао помало нелагодно. Када је након тога отишао у Немачку, скинуо је са себе то монашко одело и обукао обично, грађанско. У немачком граду Халеу уписао се на тамошњи универзитет, поносно наводећи да је Србин. Нови студент трчи с предавања на предавање, одлази на вежбе, расправља са другим студентима. За разлику од већине њих, он већ има искуство великог путника. Забрана карневала – Ко је стално у једном месту, Аустријски цар је 1797. забранио одржавање тај као да и није жив! – говори карневала у Венецији као и ношење маски. им. – Треба путовати и само пуМанифестација је обновљена тек 1979. године. товати! То оплемењује човека. 15

Архимандрит је старешина једног или више манастира у Православној цркви.

У Паризу је остао равно три недеље. Касније се, у својој аутобиографији, жалио да због скупоће штампања књига није могао описати све оно вредно што је видео у том граду. Јер, на те описе отишао би велики број страна. Ипак, за своје читатеље који можда никада неће бити у прилици да виде Париз, има савет: – Ако ко не зна француски, нека научи, па нека купи књигу наслова „Описаније Париза и Версаља са свим знаменитостима у њима и наоколо”.

У пламену устаничке Србије

рувају топови са Калемегдана у част Доситејевог доласка. Скупило се и старо и младо, скоро цео Београд је изашао да дочека „српског Сократа”22. Пред њега излази Карађорђе са свим својим војводама. Док старац полако силази са кола, Карађорђе му шаљиво добацује: – Пази се, чича, да не паднеш! – Чича је ниско, па и ако падне, неће болети! – узврати Доситеј. – Али се ти пази, господару! Јер ако ти паднеш, пашће и цела Србија! Срдачно се загрлише. Доситеју се одмах допао овај стасити вођа устаничке Србије. Није то неки европски владар напудерисане перике и нежних руку. То је негдашњи хајдук, прави мрки медвед, црних продорних очију. Зна да сурово кажњава за непослушност, али је храбар и праведан. Иако неписмен, Карађорђе високо цени Доситеја. Приликом разних свечаности своје почасно место уступа њему, а он седа са његове десне стране.

Сократ је био старогрчки филозоф из 5. века пре нове ере. Био је оличење мудрости.

Школовање девојака Доситеј се залагао и да женска деца имају право на образовање. Веровао је да се само тако може допринети просвећивању целог српског народа.