Лепи дани у Чакову
Љ
уди који живе у малим местима међусобно се добро познају, посећују се и поштују онолико, колико поједини поштовање заслужују. Ђурађ Обрадовић био је од оних које сви уважавају што значи да је поштен и честит човек. Зато није никакво чудо што се, кад се нешто слави, у његову кућу сливало читаво Чаково. Тако је било и онда кад му се, уочи Светог Димитрија, родио други син. Било је ту честитања, тапшања по леђима, лепих жеља за здравље и будућност бебе коју је срећна мајка Круна, стојећи по страни, држала у наручју. Пошто би оставили дарове, попили по пиће, руковали би се и тихо одлазили. Ред је да се не прави бука и не узнемирава беба која је слатко спавала у топлини мајчиног загрљаја. Ђакон1 Јован дошао је по обављеним пословима у цркви. Он је изразио највеће задовољство због срећног догађаја. Честитао је родитељима и упитао њиховог првог сина Илију да ли је срећан што је добио брата. – Румених је образа, леп, здрав и добродошао – рече мудро Илија. – Једва чекам да одрасте и да ми 1
Ђакон је црквени слуга и помоћник при богослужењу.
4
5
Стари буквар
В
реме је брзо пролазило, као што то увек бива тамо где расту деца. У кући Обрадовића смењивали су се срећни и тужни догађаји. Димитрије је већ напунио пету годину кад се отац Ђурађ разболео. А онда, као кад лаки ветар одува усамљени, суви лист, подмукла бољка тихо га је однела из живота. Малом Димитрију није било сасвим јасно шта се догодило тог хладног, снежног дана. Мајчине сузе и патња браће изазивали су у њему злу слутњу и јаки бол у грлу. Постало му је јасно да оца нема, онога дана кад је требало да га отпрати на први школски час. Уместо Ђурђа, то је учинио теча Никола. У школи је Димитрија и вршњаке дочекао стари учитељ Добра. Био је баш такав какво му је и име. Волео је и разумео децу, помагао им, подстицао да уче, никад их није грдио и викао, понашао се баш попут правог родитеља. Брзо се показало да је мирни, повучени, помало стидљиви али бистри, књизи и учењу склони Димитрије, његов најбољи ђак. То је увек говорио пресрећној мајци Круни. 7
Невреме на Дунаву
П
ред црквом је стари калуђер, седих власи, вредно радио у малој башти. Кад га поздравише, усправи се, обриса ознојено чело и узврати: – Бог вам помогао, јунаци. Којим добром долазите? Они му испричаше ко су и куда иду, а он их позва да седну и почасти укусним доручком. – Да бисте стигли до Хопова, морате преко Дунава – рече забринуто. – Немам никог од млађих, а мени је срце слабо, не да ми се дуго веслати. Једино да некоме платите. Пошто нису имали новца, Нико се досети да му понуде Димитријев часловац. – Књига је ваљана – рече стари човек кад му показаше. – Даћу вам за њу седам гроша, а ту је урачунат и превоз. Само сачекајте до увече. Поподне је време почело да се квари, навукоше се тамни облаци и поче да дува јак ветар. Снажног момка, који је дошао да их превезе, то као да није бринуло. – Можда је боље да пут одложимо до јутра – саветовао је стари калуђер. Чамџија је, међутим, био одлучан, говорио је да 43
ће часком на другу страну, а пошто се њима журило, кренуше по усталасаној реци. У почетку су лако пловили преко невеликих валова, али што су даље одмицали, они су постајали све већи. Кад беху на средини, осу се страшан пљусак. Тада ветар поче још јаче да дува, таласи посташе већи и снажнији.