Петак, 12. јун – субота, 20. јун 1942.
8
Нико ми не би поверовао, али са тринаест година осећам се потпуно сама на овом свету.
Имам родитеље који ме воле и шеснаестогодишњу сестру.
ШТА ЧЕКАШ, АНА? ХАЈДЕ ОТВОРИ СВОЈЕ ПОКЛОНЕ!
Ханели и Жаклина су наводно моје најбоље другарице, али ја никада нисам имала праву пријатељицу.
ОНА БАШ ВОЛИ ДА БУДЕ У ЦЕНТРУ ПАЖЊЕ, ЗАР НЕ?
Имам гомилу удварача који не могу да скину задивљене погледе с мене.
РОБЕ, ИДИ КУЋИ! ПОЗВАЋУ ПОЛИЦИЈУ, КУНЕМ ТИ СЕ!
АНА, ИЗАЂИ! НЕ МОГУ ДА ЖИВИМ БЕЗ ТЕБЕ!
9
Кад сам с пријатељима, размишљам само како да се лепо проведем. Тешко ми пада да причам o било чему другом, осим о обичним свакодневним стварима.
Колико год да се трудим, не могу да будем приснија с њима. Због тога...
... чим сам те угледала међу осталим рођенданским поклонима...
Бићеш најбоља пријатељица коју сам имала у животу...
... и ту пријатељицу зваћу Кити.
10
Знала сам да си посебна!
Драга Кити, Надам се да ћу моћи све да ти поверим, пошто никад никоме нисам могла да се поверавам, и надам се да ћеш ми пружити велику утеху и подршку.
11