J
едном давно, у Jапану, живео jе неки добри човек са своjом женом у кућици покраj шуме. Био jе врло вредан и поштен. Никад му ниjе сметало да све послове обавља сам, jер жена ниjе хтела ни прстом да мрдне. Била jе веома лења, мрзовољна и зла.
И док jе човек зарађивао радећи као дрвосеча, она jе по цео дан седела и зановетала: – Зашто данас имамо само пиринач за ручак? Зашто ниси зарадио више новца за моjе нове хаљине? 4
Када би се уморио од њеног приговарања, он би одлазио иза куће да види jедног малог сивог врапца, коjи га jе стално чекао испод стрехе. Пошто нису имали деце, човек jе много волео ту питому птицу и кришом jоj jе односио парчиће хлеба од своjе вечере.
– Ех, каква jе мене ово судбина задесила... – jадао се човек врапцу коjи jе кљуцао мрвице са његовог длана. – Што више радим, моjа жена jе све окрутниjа... Како jе време пролазило, жена се све чешће питала где то њен муж одлази после jела, па jедног дана одлучи да га прати. „Тако значи!”, помисли она. „Дели хлеб са птичурином док jа цркавам гладна!” 5
Д
убоко у густоj прашуми Амазона, постоjало jе некада племе Леопарда из народа Маjа. Били су то мирољубиви ловци и сакупљачи хране. Живели су у слози с природом и природним силама, коjима су владали краљеви из своjих палата на врху планине. Нико ниjе знао како ови страшни владари изгледаjу. Али jедног дана, дечак по имену Летећа Стрела напунио jе довољно година како би могао да крене у своj први лов у прашуму. – Нека те прати ловачка срећа предака! – рекоше му племенски врачи.
24
Младић jе читавог дана лутао кроз густо растиње jурећи свакоjаке животиње, али ниjедну ниjе могао да улови. – Ух, оваj лов jе тежи него што сам претпостављао! – помисли и седе на неки пањ да предахне. Али таман што jе сео, зачу неки чудан смех. 25
У
Русиjи, некад давно, на ивици густе шуме, живела jе са оцем и маjком девоjчица по имену Таша. Били су срећна и задовољна породица, све док се jедног дана Ташина маjка ниjе разболела. Кад jе мати била на самрти, позва Ташу да дође до њене постеље и даде jоj малу крпену лутку, коjу Таша дотад никад ниjе видела.
– Узми ову лутку – рече jоj маjка. – Такве нема нигде на свету. Она ће те чувати кад jа одем. Ако се икад затекнеш у невољи, нахрани лутку хлебом и водом и она ће ти помоћи. – Чим jе то изговорила, маjка умре. Тако су Таша и отац остали сами. Туговали су данима, недељама, месецима... 44
Али кад на краjу прође цела година, осврну се отац око себе и виде да jе домаћинство запуштено. Судови су стаjали прљави на гомили, а зидови су били препуни паучине. – Тешко нама! Пропашће кућа без праве женске руке! Оженићу се jош jедном, ваљда ће на добро изаћи. 45
П
ре много векова у граду Багдаду, живела су два брата, Касим и Али-баба са своjим оцем. Отац jе зарађивао довољно за све, па су Касим и Али-баба безбрижно уживали у изобиљу. Али jедног дана отац се разболе, а недуго потом и умре. Браћа остадоше без новца, па почеше планирати како да се даље сами снађу.
„Jа ћу поћи у шуму да сечем дрва”, мислио jе Али-баба. „Продаваћу их и тако зарађивати за живот.” „Jа ћу наћи неку богату девоjку”, планирао jе Касим. „Тако нећу морати ништа да радим, а имаћу све.” 64
Како су пожелели, тако jе и било. Али-баба оде у дрвосече и оста да живи скромно у староj кући. Касим се ожени кћерком неког богатог трговца и пресели се у њену раскошну палату, где jе чак имао и слушкињу, Моргиану. И док jе Касим уживао, Али-баба jе с муком секао дрвеће у шумама око града.
Тако jе било све док Али-баба jедног поподнева не угледа како се у даљини диже силна прашина и иде право према њему. – Неко долази! – закључи. – То су сигурно разбоjници! Боље да се сакриjем. Хитро се попе уз дрво и приви се уз jедну грану. 65
J
едном давно негде далеко у Кини живео jе човек по имену Шен. Испред његове куће простирао се велики шарени врт, а насред тог врта расло jе дрво крушке. Шен jе живео сам и био jе врло поносан на своj врт, а нарочито на ту крушку.
Ипак, време jе пролазило, али крушка ниjедне године ниjе имала плодове. Шен jе за то време марљиво уређивао двориште, пазио да свака травка буде поткресана како треба и сваки цвет да буде на свом месту. 84
Наjвише временa проводио jе одмараjући се испод густе крушкине крошње и нестрпљиво чекаjући дан када ће на њоj угледати прве плодове. „Ех, да ми jе да и то дочекам”, мислио jе Шен. „Бићу наjсрећниjи човек у целоj Кини!”
85
У
далекоj земљи Мароко, испод великих Атлас планина, беше jедан велики град коjи се звао Маракеш. Таj град и данас постоjи, и исто jе тако велики, можда jош и већи! Е, у том граду, али много, много давно, живео jе у своjоj раскошноj палати моћни султан коjи jе владао целим мароканским царством. Султан jе био веома мудар владар, па jе зато читава земља била богата. Сви су у њоj живели у миру и слози. Ипак, постоjало jе нешто о чему ни султан, ни његови поданици, ни сви становници Маракеша нису радо говорили.
104
Султан никако ниjе могао да се заљуби и да нађе себи праву жену! Због тога jе много патио и био страшно забринут. Од тога jе страховао и сав народ марокански, jер jе било врло важно да се настави султанска лоза. Многе девоjке су долазиле на двор у нади да ће султан баш њих изабрати, али ништа ниjе вредело! После неког времена, народ поче губити наду.
105