– Славимо Габоров рођендан – објаснила је Флора. – Честитке су прошле, сада су на реду колачи! – наставио је Габор. – Узмите, има за све! На лицу учитељице Рите емоције су се смењивале необјашњивом брзином. На крају су се на њеном ли цу појавили и знаци доброг расположења. Узела је најмању од двадесет осам куглица. Масна и мокра флека остала је на корицама читанке, али није про коментарисала. Или није приметила. – Веома је укусно! – рекла је. – Ниси ваљда ти правио? – Заједно смо их правили – изјавио је Габор. – И остали су ми помогли. Поделили су и појели куглице. На предлог учитељице отпевали су и песмицу за рођендан и пола часа математике чистили учи оницу. Остатак часа се већ мо гао некако издржати.
48
49
јелки коју је снашла тужна судбина. – Поправићемо је! – рекао је Габор, и мало ју је протресао. Старе иглице почеле су да лете около и прекриле су све око њих. – Ово се не може поправити – разочарано је рекао Чаба. – Видећеш да може! Габор је ставио јелку на раме и кренуо да маршира ка кући. Чаба, који је живео у комшилуку, пратио га је и даље не схватајући шта се тачно дешава. Цело послеподне су мајсторисали, и када је пао мрак и Чаба морао да крене кући, већ је и сам постао спокојнији. Бојажљиво је носио кући преправљени костим. У лифт није ни смео да уђе са јелком, радије је ишао степеницама. Сутрадан пре подне у школи је владало узбуђење. Ништа више није држало пажњу деци на часовима. Сви су настојали да сакрију, колико је год могуће, како ће се појавити нешто касније по подне, али многи нису могли да издрже, па су брже-боље сами себе откривали. Само се Роби тајанствено осме хивао, као неко ко се спрема на велико изненађење, и уопште није хтео ни да помене свој костим.
52
53