– Шта бисмо ми да нам није овог дрвета? – говорили су и мрави.
Читав мрављи град живео је под кором на нижем делу стабла. По цео дан колоне мрава милеле су уз дрво. Понекад чак до највиших грана. Једни би се пели, а други силазили радећи неуморно. Такав је живот мрава.
– Смирите се већ једном! – умела је да их прекори гусеница Естер. – Голицате ми дрво! – А кад ћеш ти коначно да се претвориш у лептира и одлетиш на неку ливаду? – добацивали су јој мрави не застајући. Гусеница им је увек одговарала исто: – Никад! Свако кога је познавала из свога рода већ одавно је постао лептир, али њој није било до тога. Естер је имала страх од летења. Зато је спокојно грицкала лишће и држала се своје гране говорећи:
– Ох, како ја волим ово своје дрво...
Било је то заиста велико дрво. Тамо где је крошња била најгушћа, на адреси „код шесте гране, са леве стране”, крило се гнездо. У том дому живео је брачни пар Свраковски. Госпођа Свраковски била је у сврачјем свету надалеко позната по својој префињености. Кад год би одлепршали у госте, волела је да истакне своје манире, а о дому је причала с усхићењем:
– Знате, моје дрво је прави дворац. Много га волим. Господин Свраковски је само климао главом.