Page 1

Број 8

Абердар

јун 2012.

................................................................................................................. уређују чланови Новинарске секције ОШ „Ђура Јакшић“ у Равнима

................................................................................................................. ПРОМОЦИЈА СТАРИХ СРПСКИХ СОКОВА Ђаци Основне школе ''Ђура Јакшић'' у Равнима, показали су жељу да неке обичне ствари и појаве из прошлости сачувају од заборава и да их пренесу млађим генерацијама. Под слоганом Живео Клакер, слобода Кабези, у Културном простору ''Потпалубље'' одржана је 5. јуна 2012. промоција старих српских сокова и напитака. Присутним ђацима и наставницима су представљени кабеза, клакер и квас. Све су то безалкохолна освежавајућа пића која су некад, у летњим месецима, била незаобилазна у свакодневном животу. Кабеза и клекер производили су се у малим содаџијским радњама. Правили су се од биљног сирупа и соде, и имали су газиран укус. Чували су се у стакленим флашама са поклопцем од порцелана и гумом ради дихтовања, а продавали се из велике вангле напуњене ледом. Ова пића симболизују старе вредности које су нестале с појавом данашњег потрошачког друштва. Кабеза и клакер се данас могу купити углавном на вашарима и у неким забаченим местима, иако они као претеча Кока-коле и сличних пића заслужују бољу судбину. Квас је древно словенско пиће од житарица, справљен је од природних састојака. Зову га ''хлеб који се пије'' због хранљивих вредности. Веома освежава и окрепљује, и добар је током летњих врућина. Многи ђаци били су задовољни промоцијом, јер су нешто научили, а уз то су се и освежили уз укус традиције.

организатори промоције испред паноа и штанда са пићем


УСПЕСИ УЧЕНИКА НАШЕ ШКОЛЕ НА ТАКМИЧЕЊИМА У ШКОЛСКОЈ 2011/2012. ГОДИНИ РЕЦИТОВАЊЕ Анђела Старчевић – диплома за пласман у финални део Градске смотре рецитатора и диплома за победу у финалном делу. Драгана Раковић – диплома за пласман у финални део Градске смотре рецитатора и диплома за победу у финалном делу. Јасмина Брајковић – диплома за пласман у финални део Марија Обућина – диплома за пласман у финални део МАТЕМАТИКА Никола Савић – диплома за 3.место на општинском такмичењу Никола Митровић – диплома за 3.место на општинском такмичењу и диплома за 2.место на окружном такмичењу. Нада Ивановић – диплома за 2. место на општинском такмичењу и диплома за 2.место на окружном такмичењу и пласман на републичко такмичење ГЕОГРАФИЈА Урош Глишић – диплома за 3.место на општинском такмичењу ИСТОРИЈА Милован Старчевић – диплома за 3.место на општинском такмичењу БИОЛОГИЈА Душко Тодорић – диплома за 2.место на општинском такмичењу ШТА ЗНАШ О САОБРАЋАЈУ Василије Ојданић – диплома за 1.место на општинском такмичењу и диплома за треће место на окружном такмичењу


ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ (трчање) Никола Савић – медаља и диплома за 3.место Сретен Вранић - медаља и диплома за 3.место Немања Виторовић – медаља и диплома за 3.место ЦРВЕНИ КРСТ Никола Митровић – диплома за 2.место на градском такмичењу Весна Вранић – диплома за 2.место на градском такмичењу Ацо Илић – диплома за 2.место на градском такмичењу -------------------------------------------------------------------------------------------------ОБУКА У ПРУЖАЊУ ПРВЕ ПОМОЋИ У ДРЕЖНИКУ За обуку из Прве помоћи пријавили су се ученици седмог и осмог разреда из Дрежника. Тренинзи су били одржавани у мају месецу, средом и петком. На њима се вежбало збрињавање разних повреда: затворених и отворених прелома, крварења, повреда плућа, опекотина... 12 ђака, подељених у две екипе, представљали су школу на такмичењу из Прве помоћи 1.јуна 2012. у Ужицу. То су Александра Вукотић, Ана Цвијовић, Младен Обућина, Младен Томић, Милица Обућина, Јелена Лијескић у првој екипи; затим Немања Јоковић, Јасмина Виторовић, Дарко Јевђић, Немања Виторовић, Вељко Ћитић и Ђорђе Даничић у другој екипи. Без обзира што резултати на такмичењу и нису били баш блистави, учесници су се задовољни вратили због дружења, шала и склапања нових пријатељстава.

са једног од тренинга о пружању прве помоћи


ХАЈДУКОВАЊЕ 2012. У ДРЕЖНИКУ Културно – спортска манифестација ''ХАЈДУКОВАЊЕ'' одржана је 26. маја ове године у Дрежнику. Као и предходне године, у њој су учешће узели ученици школе сврстани у хајдучке чете. Осим хајдучког вишебоја, овог пута била је смотра и дефиле чета, културни програм, као и избор за хајдучку девојку. Без обзира на нестабилне временске прилике, окупио се велики број ђака из Равни и Дрежника. Биле су пријављене следеће чете: 1. Катани (четобаша Дејан Лазовић) – Дрежник 2. Опанчари (четобаша Немања Виторовић) – Дрежник 3. Јатагани (четобаша Немања Томић) – Равни 4. Гавранови (четобаша Дејан Цвијовић) – Дрежник 5. Чаругани (четобаша Душан Савић) – Равни 6. Делије (четобаша Михајло Лијескић) – Дрежник Све је почело хајдучким уранком и доручком у порти православног храма. Хајдуци су пристизали један по један, а онда је изведена поздравна смотра у центру села. Већина њих била је обучена у традиционалне народне ношње, барјактари су носили заставе, а чета Катана дошла је са троје коња. Хајдуци су дефиловали од центра, поред цркве, па све до школског дворишта. Затим је почео вишебој. Победници у свакој од десет игара добили су звање бећара, који касније, између себе, бирају харамбашу тј. најбољег од свих хајдука. У првој игри, трчању узбрдо, победио је Дејан Обућина. Друга игра, бацање потковица, била је узбудљивија. Водила се дуга борба између тројице финалиста: Марка Милићевића, Младена Томића и Миладина Петровића. На крају је Петровић, из чете Јатагана, успео да их све надигра. У скоку у вис из места победио је Младен Томић, док је у обарању руке најбољи био Дејан Обућина, савладавши главног ривала Дарка Јевђића у драматичном двобоју.

најмлађа чета: Делије

по други пут на Хајдуковању: Јатагани


Пета игра, скок у даљ, донела је бећарско звање Дарку Јевђићу, који је одмах потом победио и у шестој игри, бацању џилита. Џилитање је ове године уврштено у програм вишебоја. Игра је добила назив по ''џилиту'' тј. копљу које такмичари треба да убаце кроз висећи обруч. Још једна нова игра уведена је у ''Хајдуковање'', а то је гађање праћком. Победник те игре био је Милован Старчевић из Чаругана. У осмој игри, бацању камена с рамена, тријумфовао је Дарко Јевђић. Последње две игре биле су екипног карактера. У претезању конопца победили су Катани, а у десетој игри, отмици девојке, најуспешнији (и најсналажљивији!) били су Јатагани. Бећари су онда изабрали харамбашу за 2012. годину. То је Дејан Обућина из Дрежника. Најбоља чета у свих десет игара били су Катани, који су и прошле године учествовали. Међутим, није само вишебој био интересантан. Једна од новина био је и избор ''хајдучке девојке''. Пар девојака у народним ношњама донеле су колаче, пецива, мезе и освежење за хајдуке, а они су затим изгласали Марију Обућину за победницу. ''Хајдуковање'' је настављено уз песме, игре и дружење. Још једном је доказано да омладина из Дрежника и Равни може да буде сложна и солидарна, да постоји добар, креативни дух у нашим селима и да разонода и обичаји из прошлости нису заборављени. редакција листа АБЕРДАР, медијски покровитељ ''Хајдуковања 2012.''

Е, ово се зове ДРУШТВЕНА МРЕЖА: учесници Хајдуковања 2012. у Дрежнику


ЈЕСТАСТВЕНИЦА* *Јестаственица је стари словенски назив за природне науке као што су минералогија, ботаника и зоологија. У српским школама 19. века, тако се називао данашњи наставни предмет- биологија. (Прим. уредника)

ЛИПА (Tilia L.) – род који обухвата око 30 врста листопадног дрвећа у северној умереној зони. У нашим крајевима расту бела или сребрна липа (Tilia tomentosa), крупнолисна липа (Tilia grandafila) и ситнолисна липа (Tilia parvifolia). Липе досежу висину од 25 до 30 цм, а старост до неколико стотина година. Листови су двореди са дугом петељком, већином срцастог и по ободу тестерастог облика. Цветови липе су мали, пријатног мириса у штитовима, за заједничким приперком, до пола сраслим са дршком. Цветање у јуну траје 2 до 3 недеље, а некад се деси да прође и за 5 до 6 дана. Стари Словени су живели у липовим шумама. Спомиње се липа као свето словенско дрво, па се може закључити да су Словени пре прелаза на хришћанство поштовали божанство шуме и духом били повезани са липом. Веровали су да липа чува човека од зла и урока. У липовим шумама, Словени су сакупљали мед и восак. ПАУНОВИ (Pavo) – род птица које укључује две врсте. То су Индијски паун (Pavo cristatus) и Зелени паун(Pavo muticus), оба из Азије. Индијски паун је распрострањен углавном на Индијском потконтиненту и представља националну птицу Индије. Зелени паун живи у Бурми и на индонезијском острву Јави. Зову га и неми паун. Обе врсте се гаје у заточеништву широм света, далеко од изворног станишта. Паун се најчешће приказује као мужјак који има огромни реп са мноштвом перја дугог више од 3 метра и разних боја. Женка је неугледна и смеђе боје. Древни народи су веровали да паун има тело које се не распада после смрти и због тога је постао симбол бесмртности. Василије Ојданић


УЧИМО РУСКИ ЈЕЗИК Сматра се да је руски језик веома лак за учење у односу на друге светске језике. Неке руске речи исте су као и речи у српском језику, али имају сасвим друго значење. Таквих руских речи има доста, а ми ћемо вас упознати са неким од њих. Руске речи су истакнуте црним, великим словима. В ВИСОК – слепочница ВЫСОКЫЙ –висок ВРАГ –непријатељ

ЧЁРТ –враг

ВРЕДНО –штетно, шкодљиво корисно

ПОЛЕЗНО –вредно,

ВЕРЕНИЦА –низ, ред, ланац

НЕВЕСТА –вереница

ВЕЧЕ –веће ВЕЧЕР –вече ВОЗ –натоварена кола, гомила, хрпа

ПОЕЗД –воз Г

ГЛАВА -шеф, руководилац, поглавље ГОЛОВА –глава ГОВОР –жагор, жамор, изговор, наречје

РЕЧЬ –говор

ГОРЕ – јад, туга, жалост, невоља НАВЕРХУ, ВВЕРХУ, ВЫШЕ –горе Јована Милојевић Сања Лазаревић


ШКОЛСКА ЕКСКУРЗИЈА У ПОДУНАВСКОМ КРАЈУ Као и сваке школске године, у мају месецу, ђаци и наставници ОШ ''Ђура Јакшић'' путовали су на екскурзију. Овог пута, ишло се до Смедерева и Пожаревца, јер се у том крају налазе разне занимљивости. С обзиром да нас је пут водио преко Крагујевца, обишли смо Шумарице. То је место велике трагедије где је у Другом светском рату страдало пуно грађана Крагујевца, међу којима је било и деце. Ту смо направили краћу паузу. Следеће место које смо посетили био је манастир Копорин из 15. века, задужбина деспота Стефана Лазаревића чије мошти ту и почивају. Игуманија нам је отворила свети ћивот како би могли видети круну, мач и скиптар који су припадали деспоту. Фреске на зидовима храма су врло старе, али на жалост, оштећене. У том манастирском комплексу налази се и веома лепа чесма лековите воде.

у манастиру Копорину

гроб у Радовањском лугу

црква Покајница

Наставили смо пут Радовањског луга, чувеног места у општини Велика Плана на коме је 1817. мучки погубљен вожд Првог српског устанка Карађорђе Петровић. Њега је издао кум Вујица Вулићевић, по налогу кнеза Милоша Обреновића. Карађорђев гроб се налазио испод једног храста, све док посмртни остаци нису пренети у опленачку цркву. На самом месту погибије, сазидана је црква Захвалница у којој се налази огроман вождов портрет чувеног сликара Уроша Предића. Од туристичког водича чули смо доста интересантну причу о завереницима, о тој кобној ноћи, као и о судбини посечене вождове главе. Недалеко одатле се налази манастир Покајница коју је саградио Вујица Вулићевић за спас своје душе, јер се наводно покајао што је издао свог кума. Оно што чини Покајницу препознатљивом је то што је сва саграђена од дрвеног материјала без ексера. Након боравка у радовањском крају, кренули смо за Смедерево.


Смедеревска тврђава, задужбина деспота Ђурађа Бранковића (Мали град)

Град Смедерево била је последња престоница средњовековне Србије. Он је подељен на Мали и Велики град. Мали град је заправо двор деспота Ђурађа Бранковића, а зидан је у периоду 1428-1430. Велики град је настао касније и у њему је живело градско становништво (трговци, занатлије, војници...) Многе легенде су везане за деспотову супругу (''проклету'') Јерину, коју народ није волео и приписао јој кривицу за патње које су подносили градитељи тврђаве. Нарочито нас је очарао поглед са зидина на Дунав и банатску обалу. Обишли смо и Сребрно језеро, помодарско одмаралиште на рукавцу Дунава, да би увече стигли у хотел у Пожаревцу. Дружење је тада достигло врхунац. Равањци и Дрежничани су се спојили у дискотеци, било је доста смеха, плеса, певања, на крају су заиграли и коло. Занимљиво је било и у ходницима хотела, јер су поједини ђаци одлучили да искористе амбијент како би снимили аматерски играни филм у сопственој режији. Сутрадан смо посетили археолошко налазиште Viminacium код Костолца из доба Римског царства. Највећи утисак оставио је силазак у подземне гробнице у којима смо могли видети фреске велике уметничке вредности. У Пожаревцу посетили смо музеј сликарке Милене Павловић – Барили, затим споменик Миленка Стојковића, војводе из Првог српског устанка, да би се касније прошетали кроз сам центар града. Приликом повратка, у аутобусу су се певале песме, збијале шале, било је весело све док се није приближио крај пута. Многи су се растужили, па су неке девојчице и заплакале. Међутим, и те сузе на крају су традиција свих екскурзија, што само показује да је дружење било велико, провод успешан, а цео догађај за памћење и препричавање. учесници екскурзије


ПРИЧИЦЕ И СЛИЧИЦЕ Малишани из предшколског одељења недавно су учили о праисторијским животињама и пећинским људима. На питање, како су ловци у каменом добу хватали огромне мамуте, одговарали су веома маштовито: уз помоћ жице, струје, лопатом, митраљезима, канапима, ланцима... Онда су се досетили да мамута треба намамити у дубоку јаму одакле неће моћи да побегне. Одмах су то претворили у игру. Милош је направио кљове и глумио мамута док су га остали јурили са ''копљима'' и ''бакљама''. Из те игре, настао је кратки филм ЛОВ НА МАМУТА, па су пачићи тако постали најмлађи глумци у околини.

Сцене из филма: (лево) заседање ловаца и (десно) показивање трофеја тј. кљова

Лов на мамута (аутор Мирко Старчевић из предшколског одељења)


НАРОДНИ РЕЦЕПТИ СТАРИХ МАЈСТОРА ЈЕРИШТЕ Замеси се чврсто тесто, затим се оклагијом развуче као за питу. Савије се у ролат и танко исече ножем. Суши се у некој посуди на крају шпорета. Кува се са мало воде уз додатак млека, кајмака и мало масти. Јасмина Ристановић ЉУТЕНИЦА Пет килограма парадајза прелити врелом водом да мало одстоји, потом ољуштити и исећи ситно. Љуте папричице (око пет) исећи ситно. Све заједно пржити на 200 грама уља, 200 грама шећера, соли по укусу, 200 грама сирћета. После око сат и по додати једну главицу белог лука и лорбер. Сипати у вруће тегле, запећи и повезати. Драгана Јелисијевић --------------------------------------------------------------------------------------------------

ИЗУМИРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ Српско писмо је данас у опасности. Иако се користи још од 9.века, ћирилица полако нестаје из свакодневне употребе, а да ми тога нисмо ни свесни. Своје писмо треба волети и учити, јер ћемо га само тако и сачувати. За разлику од Руса, Бугара и Грка који чувају своје једино национално писмо, наш народ је латиници дао такву предност да се ћирилица готово и не примећује, осим у службеним документима и у школи. Изгледа да су узалудна упозорења и апели. Већина натписа у граду (банке, кафићи, тржни центри, бутици, рекламе...) исписана је латиницом, јер је она наводно ''модерно'' писмо. Таква наопака размишљања не смемо дозволити. Није више довољно да само пишемо ћирилицом, него да на сваком месту, у свакој прилици утичемо на друге. Само тако можемо сачувати наше писмо и језик, а самим тим и нашу културу. МИСЛИТЕ О ТОМЕ!!! Тања Старчевић


СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР Јован Владимир ( крај 10. и почетак 11. века) био је владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од македонског цара Самуила који га је победио и утамничио у Преспи. Самуилова кћерка Косара заљубила се у лепог сужња Владимира и успела је да од оца измоли да га пусти на слободу и да се уда за њега. Јован Владимир постао је вазал цара Самуила и управљао је Дукљом у његово име. Владимир је познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Након изненадне смрти Самуила, његови наследници су у борби за власт одлучили да уклоне Владимира јер је имао огроман утицај и углед у народу. На превару је убијен у Преспи, након службе у цркви, иако су му непријатељи гарантовали безбедност. Ово убиство се догодило 4. јуна 1016. године по грегоријанском календару. Кнез Јован Владимир је проглашен за светитеља, па Српска православна црква слави тај датум као успомену на првог српског свеца. Неколико година по Владимировој смрти, удовица Косара пренела је његове мошти из Преспе у Пречисту Крајинску, на граници између данашње Црне Горе и Албаније. Од 1381.године мошти су чуване у манастиру у Елбасану, а од 1995. у православној Саборној цркви у Тирани. За свечев празник (4.јун), мошти се доносе у манастир код Елбасана. Реликвија везана за Јована Владимира је и крст за који се верује да га је држао у рукама када је мучки убијен. Тај крст се традиционално чува породици Андровић из Вељих Микулића код Бара и сваке године на Тројичин дан износи се на врх планине Румије. Свети Јован Владимир сматра се небеским заштитником града Бара. Његов култ је поштован не само код Срба, већ и код православних Албанаца, као и Македонаца. Владимир је оличење часног, храброг и мудрог човека, који је достојанствено отишао у смрт и на тај начин, величином свог лика, победио сопствене убице. У православном календару за 4. јун пише овако: Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски. Нада Ивановић


----------------------------------------------------------------------------------------------------------------Лист Абердар излази четри пута у току школске године. Редакција листа: Василије Ојданић, Јована Милојевић, Немања Томић, Милован Петровић, Тања Старчевић и Сања Лазаревић. Главни и одговорни уредник: Милош Рацић -------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


Aberdar 8  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you