Issuu

Prenapregnuta politička situacija Srbije u kojoj

NARODNI INTERES GUBI VEĆ DRUGU BITKU U ovom trenutku politička scena Srbije nalazi se u jednom krajnje nestabilnom stanju. Iz iskustva se zna da takva stanja ne mogu da budu dugog veka, što bi trebalo da ukaže da, iz stanja nestabilnosti, predstoje neki - možda čak i dramatični - izlazi. Medjutim, pre nego što bi se govorilo o njima, potrebno je podsetiti se sadašnjeg političkog stanja u Srbiji, koje je i urodilo pomenutom nestabilnošću i datom političkom situacijom. Dve borbe - za vlast i narodni interes Cak i jedno površno gledanje na sadašnje nestabilno stanje u zemlji Srbiji jasno otkriva da se tamo vodi jedna bitka o tome u kom pravcu postmiloševićevska Srbija treba da se kreće. U samoj, pak, osnovi te bitke, vodi se jedna druga odsudnija, podzemna i potmula bitka, ko će zagospodariti Srbijom na dugu stazu. Drugojačije rečeno, vidljiva borba za sudbinu Srbije posle Slobodana Miloševića, jeste samo paravan iza koga se skriva ona druga borba - jedino iskreno i istinski inspirasana - borba za vlast! Ona uglavnom i objašnjava nestabilnost o kojoj je napred bilo reči. Bilo bi, medjutim, puko uopštavanje - dakle, krajnje nekorektno - ako bi se svi učesnici u tim bitkama koje se odvijaju na tlu Srbije stavili u isti koš tj. da im je jedini cilj grabljenje vlasti. U stvari, dakle, bitka je izmedju onih koji hoće samo vlast po svaku cenu i onih koji hoće vlast da bi to sprečili. Što, pak, znači da ovi drugi sem vlasti imaju i drugojačije inspiracije narodni interes, na primer. Dosta je, medjutim, bilo uopštavanja! Da se otkriju karte! I posle Miloševića boljševizam ponovo u Srbiji Uz strateško, logističko, i 100 miliona veliko dolarsko sadejstvo Amerikanaca iz Budimpešte, najzad je pao Milošević (5.10.00). Znajući, medjutim, da se gvoždje kuje dok je vruće, Zoran Djindjić, sadašnji premijer Srbije, i njegovo društvo hitaju da zgrabe Miloševićevu infrastrukturu: stvaraju se krizni štabovi, pomoću kojih se bespravno otimaju preduzeća, ustoličavaju se svoji ljudi na pozicije gde god je to moguće, a hapse ili prebijaju miloševićevci. Tako je, na primer, i Mladjan Dinkić, ustoličio sam sebe, ni manje ni više, nego na poziciju guvemera Narodne banke SRJ, na kojoj funkciji je još i danas. Jednom rečju, vlast se grabila na isti način kao što su to činili komunisti 1945. kad su osvojili vlast. Samo zahvaljujući činjenici, što pobednik nad Miloševićem, dr Vojislav Koštunica. svojim, tada još neospomim autorite-

tom, uspeo je da spreči da ova praksa, po svemu nalik na komunističko grabljenje vlasti, ne odvede u potpunu anarhiju. Digao je svoj glas i opominjao: stanite malo ljudi da promene idu po nekoj zakonitosti i istinitosti, a i moramo biti dosledni svom predizbomom obećanju da neće biti revanšizma. To je, izgleda, onemogućilo Djindjića da još tada ne zgrabi za sebe premijerstvo u Srbiji. Ipak je ovaj već tada izvojevao sebi pravo da bude jedini kandidat za premijera Srbije po izborima raspisanim za decembar 2000. g. Dakle, već je na samom početku dosovske vladavine, u prvi plan izbila ta bitka izmedju onih koji hoće vlast za sebe po svaku cenu i onih, u pobedničkom Dosu, koji bi da narodni interes tu ima odlučujuću ulogu. Bila je to ipak samo Pirova pobeda narodnog interesa. Narodni interes doživeo prvi poraz Shvatajući da će pitanje razbijanja SFRJ i gradjanskog rata koji je iz tog proistekao doći, pod pritiskom tzv. medjunarodne zajednice sa SAD na čelu, pre ili posle u prvi plan, dr Koštunica je odmah, po stupanju na dužnost predsednika SRJ, oformio Komisiju istine. Jedini njen zadatak bio je da od propagandnih klišea, horski lansiranih od strane prozapadnih medija, a vemo kopiranih od naših tzv. nezavisnih medija, odvoji činjenice i u tom ozračju sagleda ulogu Srba i SRJ u razbijanju SFRJ i gradjanskom ratu. Cilj dr Koštunice je bio da DOS, u skladu sa nalazima te komisije, u sučeljavanju sa strancima, ima jer se radilo o najvitalnijim narodnim interesima - jedan jasan, istinit, objektivan i dosledan stav. Većinske djindjićevske strukture u Dosu, medjutim, zaobišle su ili bojkotovale ovu komisiju i, radi što boljeg dolarskog uhleblja, bez reči otpora ne samo prihvatile za istinu antisrpsku propagandu Zapada i SAD već i same liferovale dokaze u skladu sa željama njihovih naredbodavaca iz Vašingtona. Kao rezultat, nicale su ledenjače sa leševima i masovna groblja pobijenih Siptara po Srbiji. U slepoj trci svog dodvorivanja i dokazivanja vemosti SAD - a sa ciljem ne bi li se iskamčio koji dolar više - Djindjić je izvršio tada bukvalno jedan pravi državni udar - puč! I pored naredbe Saveznog ustavnog suda o zaustavljanju Miloševićevog izmčenja Hagu, dok se ne ispita SVIM SVOJIM ČITAOCIMA I SARADNICIMA KATOLICIMA I DRUGIH HRIŠĆANSKIH VEROISPOVESTI, KOJI SVETKUJU PO NOVOM KALENDARU, ČESTITAMO NASTUPAJUĆE BLAGDANE I ŽELIMO: SRETAN BOŽIĆ I NOVU GODINU - ISKRA

Prenapregnuta... ustavnost Djindjićeve uredbe o izručenju, ovaj je predao Miloševića Hagu. Koštunica je ovde po prvi put izgubio bitku za narodni interes, jer se ovde nije radilo o Miloševiću već o jednom ozbiljnom prekršaju ustavnog principa. Trebalo je Djindjića zbog toga uhapsiti i optužiti za podrivanje ustavnog poretka zemlje. Koštunica, nažalost, to nije učinio. U inostranstvu je, pak, Djindjić postao heroj (istina, dolari još nikako da stignu!), a Koštunica umereni nacionalista što se u rečniku SAD - kad se radi o Srbima - graniči sa maltene fašizmom. Gospodin Solana stvara nam novu državu! Već od samog preuzimanja vlasti oktobra 2000. g., politička scena SR Jugoslavije teško je obremenjena crnogorskim pitanjem. Predsednik Crne Gore, Milo Djukanović, i pored Miloševićevog nestanka sa političke pozomice, upomo bojkotuje Saveznu vlast i njenog predsednika dr Koštunicu - hoće da vodi Cmu Goru u nezavisnost. Najzad se umešala tzv. medjunarodna zajednica odnosno, bolje rečeno, Evropska unija (EU), rekavši jasno Djukanoviću da nezavisnost Crne Gore ne dolazi u obzir i da on mora da se nagodi sa Beogradom. Pošto ni to nije pomoglo, EU otposlala je za glavnog pregovarača u njeno ime - valjda da nam se potsmehne - nikog drugog već g. Havijera Solanu, istog onog koji je nekih 3 godine ranije, marta 99. godine, dao znak za početak bombardovanja SRJ. Bilo kako mu drago, tek g. Solana je posle dugog natezanja uspeo da natera sve učesnike cmogorsko-srpske-savezne drame da stave svoje potpise na tzv. Beogradski sporazum, kojim se osniva, umesto SR Jugoslavije, Država Srbije i Cme Gore (DSiCG) (posprdno u narodu nazvana: Cma Srbija i još gora Država). Ostalo je, medjutim, da sami učesnici napišu Ustavnu povelju (UP), čim bi i formalno nova država počela da postoji i, kao takva, bila priznata od medjunarodne zajednice. Evo, prošlo je sad bez malo devet meseci, a UP nikako da izadje na videlo dana. Kažu: sve je usaglašeno izuzev pitanje biranja poslanika za Skupštinu DSiCG. Biranje poslanika, medjutim, nije glavni razlog što se UP nije pojavila, već samo izgovor. To se najbolja vidi po tome jer su Djindjić i Djukanović, ignorišući Koštunicu, vrlo brzo otklonili, praktičnom eliminacijom centralne vlasti, sve nesporazume. Ko vele: Djindjić - ja ću, kao i do sad, biti premijer (čitaj: diktator) u svom feudu; Djukanović - i ja ću u svom. Naravno, njihov dogovor je pao u vodu, jer je Koštunica čvrsto ostao na poziciji narodnog interesa. U pogledu UP i konačnog rešenja DSiCG, stanje je, medjutim, praktično još uvek - da tako kažem - na nultoj tačci. Trenutno, narodni interes u toj borbi ima prednost. Izbacivanje DSS poslanika iz Skupštine U svojoj potajnoj nadi i slepoj nakani da postane - što se tiče vlasti - drugi Milošević (naravno preobučen u demokratske odore, zvalo se to premijerom ili kancelarom - što on, kao nemački djak, lično više voli), Djindjić je izvršio i drugo silovanje srpskog Ustava. Naime, da bi dobio solidnu većinu u Skupštini, izbacio je iz nje, bez ikakvog pardona, 45 poslanika Koštunicine Demokratske stranke Srbije (DSS) i na njihovo mesto postavio svoje ljude. DSS je podnela žalbu Saveznom ustavnom sudu, koji je doneo privremenu odluku da se poslanici DSS vrate u Skupštinu, dok se ne ispita ustavnost ovog Djindjićevog (i kohorte mu) akta. Formalno odlukaje ispoštovana; stvamo nije jer je Skupština Srbije, na mig Čedomira Jovanovića, čelnika poslaničke grupe Djindjićevog dela Dosa, jednostavno prestala da radi, tako da se poslanici DSS nisu mogli vratiti, dok sad Ustavni sud Srbije

ne donese konačnu odluku. I, čeka se. Dindjić: prodajem Već je postalo poslovično kako g. Djindjić rešava kritične probleme svoje vlasti. Najkraće - prodajom! Recimo, treba mu novac. On za male pare prodaje još ono malo uspešnih preduzeća strancima. Treba li mu više para, on se ne libi da proda i nacionalne interese strancima. Nema li dovoljne podrške u Dosu, on prodaje potpredsednička i ministarska mesta u vladi Srbije kao da su ona njegova dedovina. Oseti li da vojvodjanski autonomaši nisu s njim (Nenad Canak), on im prodaje suverenitet Srbije. Vojvodina na putu da postane drugo Kosovo Eto tako je pre par dana pušten na jednomesečnu javnu raspravu predlog novog ustava Vojvodine (u stvari, ne zove se Ustav već Osnovni akt). Sastavljač tog predloga je dr Aleksandar Fira. To je onaj isti gospodin koji je 1974. - dakle, još za Titovog vremena, bio jedan od glavnih krojača Ustava SFRJ iz tog vremena kojim su bukvalno Kosovo i Vojvodina postale autonomne pokrajine Srbije ali i konstitutivni elemenat federacije. Citaj: Kosovo i Vojvodina su, u pravom smislu, bile više nego države u državi Srbiji jer su one imale pravo da učestvuju u zakonodavnom procesu Srbije, ali Srbija nije imala obmuto pravo u svojim autonomnim delovima. Sad je g. Fira otišao korak dalje u pogledu državnosti Vojvodine. Iako su Srbi apsolutno većinski narod u Vojvodini (oko 60%), oni će postati po Osnovnom aktu, nacionalna manjina. To se postiže stvaranjem dvodomnog sistema. U Veću narodnosti, Srbi će u najboljem slučaju, biti zastupljeni sa svega 30%, što znači, 70% otpada na druge manjine, koje ih, dakle, uvek mogu preglasati. I, opet, Vojvodina učestvuje u zakonodavstvu Srbije, ali Srbija ne u zakonodavstvu Vojvodine, plus što ova dobija i svog predsednika i svoj posebni Ustavni sud. Skladno sa predlogom novog Ustava, već sada je vojvodjansko ministarstvo prosvete, poslalo školama raspis o predstojećim blagdanima. Kao blagdani se pominju svi katolički praznici od Svih svetih do Badnjaka, Božića i Nove godine. O pravoslavnim praznicima ni reči. Predsednički izbori - komedija u tragediji Pošto sadašnjem Miloševićevom predsedniku Srbije, Milanu Milutinoviću, ističe mandat 5.1.03, dogodili su se i predsednički izbori u Srbiji. 1 to u dva kruga. Pobednik u oba kruga je dr Koštunica. Na žalost, nije izabran jer je u prvom krugu imao samo relativnu većinu a ne apsolutnu (50% plus

IZ SADRŽAJA Velika Srbija - dodirna tačka Miteleurope .............................. 4 Pregled dogadjaja .................................................................. 9 Beogradski sajam knjiga ....................................................... 10 Izbori u Preševu, Bujanovcu i Medvedji ............................. 11 Tim Maršal: „Igra senki” ...................................................... 15 Polemika oko odluke SO Smederevo ................................... 19 Poplava kleveta i laži u „Politici” ......................................... 22 „Episkop Nikolaj - život, misao i delo” ............................... 25 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (73) ........ 27

Искра 1. децембар 2002

jedan glas), dok je u drugom krugu na izbore izašlo samo 47% glasača. Očevidno je da Djindjić ne voli da Koštunica postane predsednik Srbije pa je procenat izišlih na izbore (47%) prilično nevešto izmanipulisan. Naime, Srbija bez Kosova ima oko 7,5 miliona stanovnika a, još iz Miloševićevog vremena nasledjeni birački spiskovi pokazuju da u Srbiji ima 6,5 miliona glasača. Ovo bi trebalo da ukaže da Srbija ima svega oko 1 milion stanovništva ispod 18 godina, što je i matematička i biološka nemogućnost. Koštunicina stranka, DSS, tvrdi da je na biračkim spiskovima višak od najmanje 600 hiljada nepostojećih glasača - koji, ili nikad nisu ni postojali ili, u medjuvremenu pomrli, ili, za vreme ratova, masovno pobegli u inostranstvo. Uzevši to u obzir, izašlih glasača na izbore je preko 50%, što bi značilo da bi Koštunica, u drugom krugu, sa preko 2 miliona osvojenih glasova, bio pobednik. Ali, zbog ove namerno pogrešne izborne aritmetike djindjićevaca, na žalost, nije. Uostalom, da je Djindjiću stalo da se izabere novi predsednik Srbije, on je mogao jednostavno da zahteva od Skupštine da ukine (kao što je stvarmo i uradila) stavku od 50% u drugom krugu, a da se to (što nije htela da se uradi) odnosi retroaktivno i na već održane izbore (uštedeo bi bar jedno 10 miliona evra jer su izbori, pogotovo za siromašnu Srbiju, vrlo skupa novčana propozicija). Izbrisana stavka se, žalosno, odnosi samo na buduće izbore. Očevidno je da je Djindjiću cilj da se ovakvim i sličnim manipulacijama, kad dodje 5.1. sledeće godine, za privremenog predsednika Srbije, ustoliči - po Ustavu, naravno - Nataša Micić, sadašnja predsednica Skupštine Srbije. I da tako, sličnim manipulacijama budućih predsedničkih izbora, ostane u nedogled ili sve dok se podobniji predsednik nego Koštunica ne nadje. Djindjićevci strahuju od kuke i motike Najzad su, čini se, i sami Djindjićevi dosovci počeli da shvataju, da je zahvaljujući njihovim podmuklim igrama oko vlasti, politička situacija u Srbiji postala prenapregnuta i može da - prsne! A tada: nekontrolisana kuka i motika - ode vlast Budući, pak, da su sadašnje vladajuće dosovske strukture, uglavnom proistekle iz titovskog odnosno miloševićevskog komunizma, od njega nasledjeni pacovski nos, daje im za vremena signale na uzbunu kako se vlast čuva pred izgledima brodoloma i kuke i motike. Krajem oktobra održano je, na nekom ekskluzivnom lovištu u Sremu, dvodnevno zasedanje predsedništva Dosa sličnost sa Centralnim komitetom iz Titovog vremena spontano se nekako nameće! Jedan od zaključaka ovog zasedanja jeste i taj što je dr Koštunici i njegovoj DSS, kao poslednja šansa, pružena ruka pomirenja. DSS se treba priključiti reformskom kursu, itd. Neposredno posle toga došlo je do sastanka Djindjić - Koštunica. I bez odluke Ustavnog suda Srbije, poslanici DSS su vraćeni u Skupštinu Srbije. Drugi poraz narodnog interesa I, čini mi se, da je ovde g. Koštunica izgubio poslednju i možda najodsudniju bitku za očuvanje narodnog interesa, za čijeg branioca mu je i bio dat mandat na izborima od septembra 2000. godine, a na kojima je srušen Milošević. Ne samo da nije tragedija već je i dobro što je pokušano, radi dobrobiti narodnog interesa, da se nadje zajednički jezik sa Djindjićem. Ali tragedija je u tome što je jedan temeljni ustavni princip, bio predmet kompromisa. Djindjić i njegove kohorte iz Dosa, izbacivanjem 45 DSS poslanika iz Skupštine Srbije su počinili jedan pravi ustavni puč. Za takav prekršaj oni bi morali biti odgovarajuće kažnjeni. Umesto toga došlo je do već znane pogodbe. Ispalo je kao da je Skupština Srbije,

Искра 1. децембар 2002

inače jedna bazična ustavna institucija, njihova lična dedovina ili prćija o čijem statusu se oni mogu , eto, zavisno od trenutnog raspoloženja, nagadjati i pogadjati: DSS poslanici sad to nisu a sad to jesu, itd. Sto rekao jedan poslanik iz Miloševićevog vremena: Može da bidne ali i ne mora. Kao profesor Ustavnog prava, g. Koštunica bi bar to trebao da zna, da ne može biti kompromisa kad se svesno pogazi osnovni zakon zemlje. Da je Djindjić ovo uradio prvi put, pa i da mu se oprosti, mada, iskreno, ne vidim temelj na kome je oproštaj moguć, ali razumem. On je, pak, ovo isto učinio i u Miloševićevom slučaju. Možda je sadašnji njegov prestup (izbacivanje DSS poslanika) baš i došao kao posledica činjenice što je, u prvom slučaju (Miloševićevom), protest g. Koštunice bio jedva čujan - krajnje anemične prirode.

N. Ljotić

REPUBLIČKA IZBORNA KOMISIJA UTVRDILA JE U ČETVRTAK LISTU KANDIDATA ZA PREDSEDNIČKE IZBORE U SRBIJI i broj biračkih mesta. Prvi na izbornoj listi je predsednički kandidat DSS-a Vojislav Koštunica, a slede predsednik radikala Vojislav Šešelj i lider Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević. (Beta, 21.11.2.). DHSS POZVALA NA BOJKOT IZBORA. Demo-hrišcanska stranka Srbije (D И S S) pozvala je u sredu sve svoje članove, birače, simpatizere i one koji podržavaju ideju o samostalnoj Srbiji da ne izadju na predstojeće izbore za predsednika Srbije. Funkcioner DHSS-a Milan Protić rekao je na konferenciji za novinare da je ta stranka nezainteresovana za izbore pre svega što nijedan od kandidata za predsednika ne zastupa ideju o samostalnoj i nezavisnoj Srbiji i dodao da će neizlaskom gradjani najbolje i najbrže ostvariti cilj - nezavisnu Srbiju i parlamentarnu demokratiju. (Tanjug, 20.11.2002.).

DC ĆE AKTIVNO UČESTVOVATI U KOŠTUNICINOJ KAMPANJI. Portparol Demokratskog centra (DC) Vesna Marjanović izjavila je u sredu da će ta stranka aktivno učestvovati u izbornoj kampanji predsedničkog kandidata Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice i ocenila da je "neshvatljiva teza da nije važno ko će pobediti" na izborima 8. decembra. Ona je na konferenciji za novinare rekla da je Srbiji "najpotrebnija nova pozitivna energija koja će se suprostaviti pojavi defetizma da Srbija ne može da izabere predsednika, da usvoji ustavnu povelju...". (Tanjug, 20.11.2002.).

VESELINOV: NEĆEMO POZIVATI NA IZBORE, ALI IH NEĆEMO Nl BOJKOVATI. Predsednik Koalicije "Vojvodina" i republički ministar za poljoprivredu Dragan Veselinov izjavio je danas da ta koalicija, iako joj je od tri predsednička kandidata Vojislav Koštunica nesporno najbliži, neće pozvati birače da glasaju za njega, ali neće ni bojkovati izbore. "Uostalom, Koštunica odbija podršku DOS-a, a bez nje ni (Miroljub) Labus nije mogao da pobedi, što ne može niko ako iza njega ne stoji program najveće političke grupacije". (Tanjug, 19.11.2002.).

POTPREDSEDNIK VLADE SRBIJE ŽARKO KORAĆ ocenio je da "nema šanse" da decembarski predsednički izbori u Srbiji uspeju, i da će biti održani i treći predsednicki izbori. (Beta, 21.11.2002.).

Dr Srdja Trifković

VELIKA SRBIJA - DODIRNA TAČKA MITELEUROPE I POSTMODERNE GLOBALNE IMPERIJE Ovo je deo izlaganja na gornju temu dr Srdje Trifkovića <STrif@compuserve.com> u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), 25. oktobra 2002. godine. Autor počinje zamišljenom pozorišnom scenom u kojoj se „radnja odvija u kupeu prvog razreda Orijent-Ekspresa na putu od Sofije za Beč. Junaci su grof Benjamin Kalaj, Ante Starčević, Josip Broz i Medlin Olbrajt; vreme radnje, dakle, bezvremeno, jer je i tema večna." Mi preuzimamo izlaganje dr Trifkovića u tresnutku kad ga prenosi u savremene uslove evropske i globalne politike kojom dominira SAD. *

* *

Šala na stranu, daleko je interesantnije, rekao bih, da uloge Broza i Olbrajtove možemo spojiti u isti lik na bilo kojoj svetskoj sceni. Pošto ta tema zaslužuje posebnu pažnju, da se ukratko pozabavimo sa prva dva lika. Kalajeva, podunavska varijanta priče o velikosrpstvu, lansirana krajem 19. veka u Beču, sačuvala je svoju dinamiku do danas, sa podvarijantama iste priče u Pešti, Minhenu i Berlinu, i sa ehom u Pragu i Ljubljani. Na ovaj ili onaj način nju elaboriraju ili koriste, u novije vreme, eks-kancelar Kol, Hans-Ditrih Genšer, KarlGustav Šrem, Vaclav Havel, Šreder, Fišer, Kučan i čitava plejada akademičara, novinara i političara nemačkog govornog područja. Oni svi funkcionišu unutar koordinata mitelevropskog Veltanšaunga koji je prema Srbima odbojan politički, kulturološki i estetski, ali nije rasno gadljiv. Kada se, poput kralja Milana onda ili Zorana Djindjića sada, Srbi odreknu te svoje nezdrave, štaviše neurotične težnje za autonomijom delovanja koja po definiciji ima remetilački efekat, oni su Mitelevropljanima savršeno prihvatljivi partneri. Uz svu svoju emotivnu i ideološku nadgradnju, obogaćivanu evo već duže od jednog veka, mitelevropska se srbofobija zasniva prvenstveno na racionalno razumljivim, tradicionalnim geopolitičkim proračunima podunavskog hegemona. Primera radi, premda vodjena pod plaštom evropskog multilateralizma, nemačka je politika na ovim prostorima uoči i u vreme raspada Jugoslavije savršeno objašnjiva u misaonim kategorijama koje bi Kalaj prepoznao kao svoje. Starčevićeva psihotična varijanta velikosrpstva ne dopušta mogućnost da ma kakva Srbija može biti išta drugo do Velika Srbija. Apriorno tretiran kao nelegitiman, štaviše demonski, svaki oblik srpskog identiteta postaje nepodnošljiv izazov sledbenicima pravaštva. Ova je ideologija različita od mitelevropske, a počivala je na aksiomatskom stavu o nepremostivim razlikama u karakteru i interesima izmedju Srba i Hrvata. Devetnaestovekovno pravaštvo naišlo je na plodno tle u dvadesetovekovnoj Jugoslaviji, bez koje ne bi bilo procvetalo. Pružilo je ideološku podlogu iracionalnoj - i na kraju razuzdano genocidnoj - srbofobiji dominantnog dela hrvatskog političkog bića. Politička, nacionalna, a pre svega duhovna i moralna dezorijentacija Srba u prošlom veku, razdiranih

izmedju prirodnog srpstva i sintetičnog jugoslovenstva, činila ih je hendikepiranim u odnosu na sve okolne narode i stvorila je podlogu za nacionainu i političku konsolidaciju nesrpskih naroda, za zakasnelo jačanje hrvatskog nacionalnog pokreta i programa. Ustaše su stoga pripadale Orijentu 19. veka, a ne Evropi 20. veka; bili su isuviše primitivni da budu fašisti, kako reče Malaparte. Njihov hiper-trofirani osećaj sebe definisan je kroz mržnju prema drugome. Dok je za nacistu “Jevrejin” predstavljao nužan društveni, psihološki i politički koncept, za ustašu “Srbin” je daleko više od toga; Srbin je integralni deo njegovog hrvatstva. Bez Srbina hrvatstvo nije moglo da bude definisano, a kamoli doživljeno. Izvesna paralela Hrvatskoj izmedju dva rata postojala je u Slovačkoj. U oba slučaja kasno konstituisani, nesigurni ali agresivni nacionalizmi urodili su separatizmom. U oba slučaja komunisti su težili da iskoriste stanje. Na Petom kongresu Kominterne (leto 1924) i velikosrpska Kraljevina SHS i veštačka Čehoslovačka osudjene su kao ugnjetavačke tvorevine francuskog imperijalizma. Od tada pa sve do najnovijih ratova velikosrpska opsesija jugoslovenskih komunista imala je više faza evolucije, krunisane Ustavom od 1974. i raspadom duž arbitrarno zacrtanih republičkih granica, koje su nam ostale kao najtrajnija tekovina KPJ. Brozovska varijanta diskursa o Velikoj Srbiji predstavlja ideološki most od Kalaja do Olbrajtove. Srbi tu ženu nikada nisu razumeli, vazda tragajući za uzrocima njene srbofobije u nekakvim biografskim detaljima, u navodnom beogradskom momku koji ju je kao šiparicu upropastio. Ne shvataju da i za crveni totalitarizam juče i za gramšijevski Treći put danas, a ona je njegov sledbenik, svaka autentična Ijudska zajednica — porodica, crkva, narod — predstavlja neprijateljsku instituciju koja mora da bude uništena. Inženjeri Ijudskih duša krenuli su na posao njihove razgradnje, na dugi marš od Renesanse, preko Montenja, Rusoa i Voltera, do Robespjera. Posle kosmičkog zločina poznatog kao francuska revolucija, svi ostali terori su samo kvantitativno uvećane varijante već vidjenog. Nesagledavanje ove činjenice predstavlja uzrok nerazumevanja ideološke strukture zapadne, pre svega američke spoljne politike u našim prostorima tokom protekle decenije. Apsurdna je i dalje prisutna sklonost većine Srba da poteze velikih sila tumače kroz prizmu tradicionalnih nacionalnih interesa. Termini Amerikanci, Englezi, Francuzi... još uvek se koriste kao sinonimi za vlade tih zemalja. Takav pristup zasnovan je na pretpostavci da donosioci spoljno-političkih odluka postupaju u skladu sa racionalnim proračunima, na težnji ka optimalizaciji nacionalnih interesa njihovih zemalja. Ovaj je pristup imao smisla u slučaju AustroUgarske pre 1914, ili Nemačke u Mastrihtu decembra 1991, ali on mora da bude preispitan u svetlu svetskih, a posebno balkanskih zbivanja na prelomu milenijuma. On ispušta iz vida činjenicu da je na savremenom Zapadu, a pogotovu u SAD, postnacionalni integralizam postao dominantna ideologija vladajućih elita koje kontrolišu ne samo poluge državnog aparata već i ključne medijske,

Искра 1. децембар 2002

poslovno-finansijske i akademske institucije. U skladu sa ideologijom post-nacionalnog integralizma one formulišu i vode spoljnu politiku svojih zemalja, van domašaja većine običnih Ijudi i nezavisno od njihove volje. Kao što reče Stroub Tolbot, godinama desna ruka gdje Olbrajt, u članku pod naslovom Radjanje globalne nacije: “Optimista sam, verujem da će jedinstvo odneti prevagu: u idućem veku nacije kakve su danas biće prevazidjene. Sve države sveta priznaće jednu, globalnu vlast. Termin gradjanin sveta iskovan u dvadesetom veku dobiće svoje puno značenje u dvadeset prvom... Sve nacije su u osnovi puki društveni aranžmani, plod prilagodjavanja promenljivim okolnostima. Ma koliko na momente delovale trajno, čak i sveto, one su zapravo veštačke i privremene.”

Vašingtonu ovo učenje je dovedeno do krajnjih konsekvenci stavom da je politika SAD da spreči nastanak ma kog centra moći, ma gde u svetu, koji bi ikada mogao da ugrozi apsolutnu premoć SAD celom širinom spektra. Time je saopšteno da je čitav svet američki domen ali tvorci doktrine izričito odbacuju koncept racionalno definisanog, kvantitativno merljivog, tradicionalno razumIjivog nacionalnog interesa SAD kao osnovu na kome bi trebalo da počiva novi imperijalni projekat. Naprotiv! Vrednosna osnova globalne dominacije izričito je ideološka: ciljevi su, citiram, “liberalni medjunarodni poredak, širenje demokratije i stvaranje svetskog ekonomskog sistema slobodnog tržišta bez trgovinskih barijera”. Nema više ni pomena tradicionalnih bezbednosnih, ekonomskih ili moralnih interesa čak ni same Amerike, jer je njen identitet i sam predvidjen za utapanje u novu globalnu utopiju. Tu su i liberalni globalisti i neokonzervativni imperijalisti saglasni.

Ovakav pogled na svet apsolutno zahteva jedan koncept poput Velikosrpstva kao destilovanu, krajnje pojednostavljenu antitezu sebi, koja pomaže samodefinisanju. To što srpski identitet nesumnjivo počiva na internalizaciji izrazito hrišćanske duhovnosti i etosa od strane jedne proširene porodice zasnovane na zajedničkim precima, zajedničkim sećanjima i prirodnim stremljenjima za životom u zajedničkoj državi, čini ga prirodnim neprijateljem koncepta postnacionalne, multirasne, multikulturne globalne zajednice. Objektivna slabost srpskog političkog bića posle katastrofalnog jugoslovenskog eksperimenta učinila ga je dodatno privlačnom metom. Njegovim medijskim demonizovanjem a potom i fizičkim uništenjem, pour encourager les autres, novi ideološki koncept biva samoverifikovan.

Izmedju globalista na levici i neoimperijalnih hegemonista na desnici prave razlike nema. Njima nacije predstavljaju prolazne, čisto virtualne entitete. Emotivno se poistovetiti sa nekom zemljom ili nacijom je, po njima, primitivno i iracionalno; biti im lično lojalan - recimo do tačke stavljanja sopstvenog života na kocku - savršeno je apsurdno; za to imamo plaćene lumpenproletere, i same dobrim delom regrutovane iz redova imigranata. Kao što je primetio Kristofer Las u Pobuna elita stara elita imala je osećaj dužnosti i obaveze prema svojoj zemlji i prema zajednici iz koje je ponikla. Nova globalna vladajuća klasa, medjusobno povezana po principu meritokratije, visoko je pokretna i bez korena u spontano nastajućim Ijudskim zajednicama, koje više ne oseća kao svoju zemlju ili svoj narod.

Postmoderna globalna imperija rado će prihvatiti hapsburški, pa i ustaški verbalni arsenal, ali u bitno drukčije svrhe. Ona će sekundarne nacionalizme ove regije privremeno prihvatiti kao kolaboratere na poslu dokrajčivanja Srba, ali nikako kao saveznike koji će na miru uživati plodove svoje kooperativnosti. U to se Hrvati već uveravaju danas, Albanci će sutra. Čak ni eventualno okončanje posla, kroz tzv. denacifikaciju Srbije, ne bi značilo da su lokalni anti-velikosrbi svoje projekte priveli kraju, jer centar moći nastajuće globalne imperije to neće dopustiti. On želi postnacionalni glajhšaltung identiteta, tradicija i kultura, propraćen nepovratnim izmenama demografske slike zemalja-nosilaca tradicionalnog nacionalnog identiteta. Pravo značenje te namere, zapamtite ove reči, sagledaće jedna Slovenija kada kao punopravni član Evropske unije bude morala da primi godišnju kvotu od desetak-petnaest hiljada tzv. azilanata iz Somalije, Kurdistana, Avganistana ili Ruande. Pravo značenje termina južnjak postaće sa zakašnjenjem jasno, ali će za opiranje biti kasno: ta nadležan je sud za Ijudska prava u Strazburu.

Doduše, stari atavizmi - čije smo manifestacije videli u Americi posle prošlogodišnjeg 11. septembra - korisni su da bi se mase motivisale za žrtve i za eroziju sopstvenih ustavnih i gradjanskih prava. Ti simboli ne dotiču stratege. Poput Marksovog proletera, oni nemaju otadžbinu. Danas su SAD njihov omiljeni organizamdomaćin, jer je Amerika moćnija od ma koje države u istoriji sveta i jer se politički sistem Amerike pokazao veoma pogodnim za penetraciju od strane rušilaca tradicionalnih zajednica. Rezultat je zapadna civilizacija koja započinje novi milenijum kao sopstvena bleda senka. Njen tehnološki razvoj i rast materijalnog standarda proteklih decenija samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu i duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u etičkom i estetskom relativizmu vladajućih elita, najočiglednija je u demografskom opadanju evropskih nacija (i njihovih severnoameričkih potomaka), u njihovoj nesposobnosti osnovne biološke samoobnove. Ovo je vazda kroz istoriju bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru.

Nemojmo se zavaravati da je problem težnje za postmodernom imperijom podložan promeni sa dolaskom druge ličnosti ili ekipe u Belu Kuću. On je tokom protekle decenije preovladao ne samo kod Demokrata nego i u redovima tzv. neokonzervativne desnice koja je sada na vlasti u Vašingtonu i dominira republikanskom strankom. Bil Kristol i Robert Kejgan urednici uticajnog neokonzervativnog glasila Vikli standard, inače oduševljeni pobornici bombardovanja Srbije 1999 - još 1996. godine formulisali su neoimperijalnu doktrinu tzv. benevolentne globalne hegemonije. Dominacija nad čitavom planetom otvoreno je imenovana kao podloga za američku spoljnu politiku u sledećem veku. U Strateškoj doktrini Bušove administracije koja je pre samo tri nedelje prezentovana u

Искра 1. децембар 2002

Novototalitarna zapadna država u stanju je da upije ogroman kvantitativni porast informacija i da ih - procesovane putem medija - uklopi u dualističku pseudostvarnost u kojoj reči i koncepti imaju značenje drukčije od značenja u stvarnom svetu. Razdvojeni su Reč i Svet, Word and World. Empirija je podredjena krutom nominalizmu, stvarnosti se ne dopušta da stane na put razvoju ideološke vizije, a primaoci poruka ostaju nesvesni činjenice da su žrtve dubinske manipulacije. Ovaj sistem neće prihvatiti samo polovičnu predaju Velikosrba, niti saradnju sa pokajanim Srbima koji svoje pokajanje nisu potvrdili samoodricanjem. Ovo i jeste najveći problem odnosa Srba prema Zapadu: ideologija koja se ponosi zagovaranjem tzv. multikulturalizma zapravo ne podnosi

Velika Srbija . .. istinsku raznolikost, već zahteva potpuni monizam. Na putu postmodernog projekta, negde sredinom ovog veka, jedinu prepreku predstavljaće novi varvarizam imigrantske invazije Evrope i Severne Amerike iz Trećeg, pre svega islamskog sveta što je slaba uteha za Srbe: rak ne leči leukemiju. Savremena srbofobija našla je svoj do sada najotvoreniji izraz u kontra-realizmu, koji je srž postmodernizma. Humanitarno bombardovanje, etničko čišćenje, logori za silovanja, genocid, multietničko Kosovo, masovne grobnice - samo su stilske vežbe u postmodernom poigravanju značenjem reči, u dekonstrukciji realnosti. U obračunu sa Velikom Srbijom postmodernizam je napravio smeli iskorak s onu stranu stvarnosti - baš kao što je u sferi umetnosti zakoračio smelo iza svake estetike. Ovo je kultura post-istorijske, post-humane, tehnološke civilizacije Zapada na pragu novog milenijuma. Kao što na istu temu rekoh pretprošle godine u Francuskoj 7, “U njihovom svetu uzajamna zamenjivost subjekta i predikata - agresora i žrtve, etničkog čistača i očišćenog - ne samo što uklanja tvorca već na kraju i samog subjekta. Ostaje samo subjektov potpis, ponekad u obliku kratera krstarećih raketa.” Ovo je kultura čoveka okruženog veštačkom realnošću koja prodire u njega i ispunjava ga sobom. Ona zahteva odricanje od identiteta zasnovanog na porodici, zadruzi ili plemenu, na veri, pesmi, grobovima predaka, na svakoj samobitnosti koja svoje postojanje duguje kolektivnim sećanjima a ne merljivim dobitima. Velikosrbin je stoga neophodna integrativna antiteza, isto onako potrebna opstanku ideološke konstrukcije kao što je Jevrejin bio nacistima. Zapadna spoljnopolitička elita, beskorena, arogantna, suprodstavljena svemu što miriše na evropsku, hrišćansku misao, omirisala je na Balkanu krv, nekažnjeno je počinila zločin i smelo grabi napred. Njeni saučesnici, u mas-medijima i na politički korektnim akademskim katedrama, taj pohod nazivaju hodočašćem protv mračne prošlosti oličene u Velikosrpstvu. Ipak, ni novi, post-moderni globalni imperijalizam ne može u nedogled da melje nacije i kulture i da gradi video-šopove na njihovim ruinama. Stoga da završim sa malo nade. Postmoderna srbofobija predstavlja oblik moralne degeneracije, ali njegova sama protivprirodnost nosi seme sopstvenog uništenja. Dekadentnost jednog aspekta sistema neminovno slabi strukturne spone na strani mehanizma prinude, iako taj proces može da potraje dugo. U medjuvremenu Srbi će morati da potpisuju svakakve sporazume, poput onog u Dejtonu pre sedam godina i u Kumanovu juna 1999, i da stisnutih zuba prihvataju razne diktate. Takva taktiziranja ne smeju da se prihvate kao slobodni izbor, još manje kao moralna norma. Mora da se pravi jasna razlika izmedju pokajanja zbog srpskih greha, kojih je nažalost bilo u proteklom ratu, dakle pokajanja koje je hrišćanski, Ijudski i civilizacijski dug Srba pre svega pred samima sobom, i poteza iznudjenih pod pritiskom, mimo pravde, razuma i morala, a pod pretnjom sile i prinude, posle kojih sledi zahtev za denacifikacijom kao desrbizacijom. Magna Serbia delenda, vele nam, misleći pritom na svaku Srbiju koja se ne stidi sebe i ne odriče svojih predaka. Ishod tog

rata, medjutim, nije konačan i nepovratan. Kada dodje do oporavka trenutno rastočenog političkog bića srpske nacije, koji će nastupiti sa smenom generacija na političkoj sceni zemlje, jedna autentično nova vlast suočiće se sa zadatkom redefinisanja ključnih nacionalnih interesa i sa stvaranjem uslova za izmenu katastrofalnog ishoda protekle decenije. Naravno, to sve će biti moguće tek kada se steknu politički, psihološki i vojni uslovi za novu podelu karata, tj. kada SAD izgube interes za očuvanje novog balkanskog poretka koji nema nikakve veze sa stvarnim strateškim interesima Amerike, kada Rusija krene putem povratka u krug ozbiljnih sila, i kada Zapadna Evropa izgubi svoj sadašnji misionarski apetit za gradjenje hibridnih nacija, apetit ojičen u Petriću, Ašdaunu, Vestendorpu, Hekerupu, Štajneru i sličnima. Kada se to sve desi, a desiće se neizbežnom logikom geopolitičkih procesa, Srbi treba da budu spremni za reviziju svog poraza. Sve nepravde kojima su podvrgnuti biće podvrgnute toj reviziji, od priznanja Brozovih granica, čišćenja Krajine i nametanja haške kolektivne krivice do apsurdne dejtonske Bosne, do NATO bombardovanja i okupacije Kosova. Kada se to desi, srpski narod će biti spreman da odlučno pristupi izmeni nametnutih mu rešenja svestan da je osnovni, nedeljivi nacionalni interes Srba teritorijalno, političko, duhovno i kulturno ujedinjenje srpskog naroda, na svim teritorijama koje vekovima nastanjuje, u okviru sopstvene nacionalne države. To pravo ostaje neprikosnoveno, bez obzira na ishod političkodiplomatskih igara velikih sila vodjenih tokom protekle decenije i bez obzira na privremene izmene demografske slike tih teritorija, stvorene genocidnim terorom i etničkim čišćenjem nad srpskim življem, a sve u ime borbe protiv Velike Srbije. Ako je težnja navedenim ciljevima velikosrpstvo, onda, gospodo, bez zazora prihvatam takvu etiketu. Hvala.

PREDSEDNIK VLADE SRBIJE ZORAN DJINDJIĆ izjavio je danas da je interes vlade da predsednicki izbori u Srbiji, zakazani za 8. decembar, uspeju; da problem nije ni u biračima, niti u kandidatima, koliko su loša ustavna rešenja - ovlašcenja predsednika, način njegovog izbora i razrešnja, i dodao da ona odgovaraju načinu izbora u parlamentu. "Predsednik je slab, a način izbora jak", rekao je Djindjić, ističući da bi u novom Ustavu to trebalo da se promeni tako što bi predsednik Srbije ili imao veća ovlašćenja, ili da ga bira Skupština. (Tanjug, 21.11.2002.).

OBRADOVIĆ: ZA KOŠTUNICU, NE SAMO VERBALNO. Predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradović rekao je danas u Pančevu da će ta stranka "veoma aktivno" podržati kandidaturu Vojislava Koštunice za predsednika Srbije i to "ne samo verbalno". Obradović je na konferenciji za štampu rekao da "na žalost ima onih koji direktno ili iz potaje rade na tome da izbori budu neuspešni, ali takvi ne misle dobro Srbiji, jer ne samo da to vodi do haosa i anarhije, već dodatno devalvira pozicije Srbije u svetu". (Tanjug, 21.11.2002.).

Искра 1. децембар 2002

СВОЂЕЊЕ СРПСКЕ ЕТНИЧКЕ ВЕЋИНЕ У ВОЈВОДИНИ НА СТАТУС НАЦИОНАПНЕ МАЊИНЕ Мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински посланици увек he имати апсолутну већину, неопходну за доношење и најважнијих одлука, тако да he они бити господари Beha националних заједница. А то само значи да ће тако замишљена Војводина уистину бити држава националних мањина, каже професор Чавошки о изради новог „устава” Војводине. Ову политичко-правну анализу нацрта „основног закона" Војводине професора Косте Чавошког нашли смо на Интернету 10 новембра 2002. године, а објављена је како се ту наводи у публикацији „Фокус ". *

* *

Када су, попут Американаца, схватили да уцењивање Зорана Ђинђића и његових Досманлија увек успева, војвођански аутономаши, којима је првобитни ДОС подарио 51 - мандата у војвођанској Скупштини, отишли су корак даље. Образовали су комисију за израду новог устава Војводине на чијем је челу постављен - а ко би други? - академик Александар Фира. За такав избор вероватно је била пресудна чињеница да је Александар Фира био један од твораца бесмртног брионског Устава СФРЈ од 1974, којим је ондања Југославија конфедерализована, а Република Србија сведена на ужу Србију, пошто су Војводина и Космет практично добили статус федералне јединице. Према члану 16. ставу 2. припадници свих националних заједница имаће „право да одржавају свестране везе са својим матичним нацијама и државама”. И као што fce војвођански Мађари моћи да одржавају свестране везе с Мађарском, Хрвати с Хрватском и Румуни с Румунијом, тако fce и покрајински Срби моћи да одржавају свестране везе са Србијом, под којом састављачи овог нацрта очигледно подразумевају такозвану ужу Србију или, што је још горе, преткумановску Србију - Србију без Војводине, без Космета и без Рашке (Новопазарског санџака). Александра Фиру и његове колеге у уставној комисији при том уопште не занима да ли ће и Срби у Хрватској имати право да одржавају свестране везе са својим матичним народом и државом нити се имало труде да положај наших мањина у суседним државама и мањина суседних народа у нашој држави поставе на реципрочну основу. У Војводини ће затим бити „у равноправној службеној употреби српски, мађарски, хрватски, словачки, румунски и русински језик” (члан 30. став 1). Тако ће војвођански Хрвати у том делу Србије моћи да говоре хрватски и пишу латиницом у сваком службеном поступку, док Срби у Хрватској неће моћи да говоре српски а камоли да пишу ћирилицом. И док у Хрватској нема ниједне претшколске установе у кој се говори српски, у Војводини се претшколско, основно, средње, више и високо образовање обезбеђује на свим језицима националних заједница (члан 31. став 1). То је заиста необичан пример за углед који сигурно неће следити ниједна суседна држава ма колико их својим ауторитетом уважени Александар Фира на то наговарао. Вероватно се очекивало да ће овај велики уставописац своје богато искуство приликом прављења овог Устава, који је прејудицирао распад

Искра l. децембар 2002

Југославије, не само унети у нови устав Војводине него и знатно проширити. И заиста, Александар Фира није изневерио наде које су у њега полагали аутономаши. Направио је нацрт устава који од Војводине изнова прави државу и тиме овога пута прејудицира распад Србије. Додуше, он свој нацрт конститутивног акта није назвао уставом него основним законом, по угледу на немачки Грундгесетз, али је очигледно реч о највишем акту државе, пошто се на основу њега доносе обични закони. Највећа новина по којој ће овај нацрт основног закона за свагда остати запамћен јесте институционално свођење српске етничке већине на статус националне мањине. Тај хокус-покус-препарандус изведен је увођењем другог дома у Скупштину Војводине у којем ће као такве бити представљене националне заједнице. Оно ће равноправно с Већем грађана одлучивати о промени не само основног закона Војводине него и Устава Србије, као и о свим другим питањима која се тичу положаја и права националних заједница. Много је, међутим, важније како ће ово Веће националних заједница одлучивати, на шта упућује његов састав. Према првом предлогу оно би имало 32 посланика, од којих би 10 били Срби, 6 Мађари, 4 Словаци, 4 Хрвати, 2 Румуни, 2 Роми, 2 Русини и 2 посланици из националних заједница утврђених законом. По другом, алтернативном предлогу Веће националних заједница имало би 26 посланика, од којих би 7 били Срби, 5 Мађари, 3 Словаци, 3 Хрвати, 2 Румуни, 2 Роми, 2 Русини и 2 посланици из националних заједница утврђених законом. Тако би, према првом предлогу, било само десет Срба или 31,25% од укупно 32 посланика, док би, по другом предлогу, удео Срба био још мањи: 7 односно 26,92% од укупно 26 посланика Већа националних заједница. Тако је, према тек извршеном попису становништва, удео Срба у структури Већа националних заједница смањен два и по пута, а у другом случају скоро три пута . Иначе, и у једном и у другом случају мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински посланици увек ће имати апсолутну већину, неопходну за доношење и најважнијих одлука, тако да ће они бити господари Већа националних заједница. А то само значи да ће тако замишљена Војводина уистину бити држава националних мањина. Коначно, Александар Фира није сметнуо с ума једно од средстава којим су 1974, тадашњим Уставом СР Србије, Србији везане руке и одузета уставотворна власт, која је повраћена тек 1989. године. То средство било је вето на било какву промену Устава Србије, којим су располагале обе покрајине као такве. Користећи ово своје богато искуство из времена када је по Титовим налозима учествовао у састављању Устава СФРЈ и СР Србије, Александар Фира је у нацрт

АПЕЛ ГРУПЕ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА Против мржње и нетолеранције Група од девет интелектуалаца упутила је јуче јавности Србије апел у којем позива на супротстављање радикалном национализму и популизму и упозорава да су у јавном говору „све присутније мржња и нетолеранција”. „Спрега одређених структура моћи, уз учешће партијских моћника, ствара атмосферу у којој се, након четири изгубљена рата, јавност усмерава ка новом једноумљу, обележеном тоталитарном идеологијом Милана Недића, Димитрија Љотића и Николаја Велимировића”, наводи се у апелу који је пренео београдски Радио Б92. Потписници апела посебно су указали на Српску академију наука и уметности, Генералштаб Војске Југославије и Српску православну цркву као институције које, „и након промене власти”, подстичу мржњу и нетолеранцију. Писмо су потписали Драган Великић, Владимир Арсенијевић, Филип Давид, Предраг Чудић, Богдан Богдановић, Радмила Лазић, Ласло Вегел, Милош Ђорђевић и Мирко Ђорђевић. (Политика, 31.10.2002). Напомена: Нисмо могли да дођемо до пуног текста „Писма упозорења" на које се ниже осврће наш сарадник, па га објављујемо како је скраћено приказан у „Политици" и неким другим листовима - Искра.

ОСВРТ НА АПЕЛ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА Група интелектуалаца у „писму упозорења”, објављеном 1.11.2002. у „Политици” и неким другим

Свођење ... основног закона Војводине унео одредбу по којој Веће националних заједница, заједно с Већем грађана, „даје сагласност на промене устава Републике Србије које се односе на права и дужности АП Војводине” (члан 67. алинеја 5). На први поглед то је оно исто средство које је, зарад ограничења уставотворне власти Србије, коришћено и 1974. године. Александар Фира је, међутим, отишао један корак даље. Док је по Уставу СР Србије из 1974. године кључ српског Устава држала Скупштина Војводине и у њој каква-таква српска већина, по предложеном основном закону кључ устава Србије држаће војвођанске националне мањине, које tse имати апсолутну већину у Већу националних заједница. Па, каква ће то бити Србија уколико би се усвојио основни закон и Војводина устројила као држава националних мањина? У том случају војвођанске националне мањине не би само господариле српском Војводином него би држале и уставни кључ Србије, чиме би и Србија доспела под својеврсни кондоминиум националних мањина.

Коста Чавошки

дневним листовима, скреће пажњу јавности на „све присутније поновно оживљавање радикалног национализма и новог популизма”. Причинило им се да „Србија пужевским ходом иде у будућност, упорно загледана у прошлост”. А они би да пузе пред онима који захтевају да се српски народ одрекне своје прошлости, како би му лакше скројили будућност по својој жељи. Да оно што их жуља „нису само случајне и пролазне појаве види се и по форсирању школе историјског и историографског ревизионизма која не прихвата научно потврђене чињенице о, рецимо, Другом светском рату”. Како се само та „школа” дрзнула да се супростави историји коју је писао и потписао комунистички победник, а они је такву научили и не желе да истражују истину! За поменуту групу анационалних интелектуалаца: САНУ, Генеоалштаб и Црква - „спрега структура моћи - ствара атмосферу у којој се јавност... усмерава ка новом једноумљу”. А то „ново једноумље је обележено тоталигарном и недемократском идеологијом Милана Недића, Димитрија 1 Николаја Љотића и тријумфом ‘филозофије паланке Велимировића”, упозоравају деветоро потписника писма. И мада живе у ДОС-овској демократији, они у писму изјављују: „Буквално се руши слобода истраживања и слобода изражавања личног става...” Зар то, што су њихово писмо објавиле скоро све дневне новине, није слобода изражавања?! „Утицај цркве у јавности је све присутнији” - кажу деветоро „брижних” интелектуалаца - „што је потпомогнуто деловањем организација као што су „Образ”, групе „милетићеваца”, „николајеваца” и сличних који озбиљно угрожавају највредније тековине српске културе”. Међутим, Црква и те позитивне организације и групе баш подржавају и одржавају тековине српске културе, које би ови „интелектуалци” да униште, подчинивши их туђинским интересима. Слободу истраживања аутори „писмо упозорења” намерно не користе, јер тада би морали да изврше ревизију својих, односно Титових, судова о установама и поменутим великанима српског народа, који су му у најтежим данима Другог светског рата и окупације помогли да преживи. Они не желе да виде: народ који се одриче прошлости - нема и не може имати будућност! Светомир Р. Пауновић

FRANCUSKI PRIVREDNICI ZAINTERESOVANI ZA PRIVATIZACIJU. Guverner Narodne banke Jugoslavije (NBJ) Mladjan Dinkić primio je danas privrednu delegaciju Francuske, u kojoj su članovi Udruženja poslodavaca (MEDEF) i predstavnici 35 kompanija. Predstavnici MEDEF-a posebno su se interesovali za predstojeći proces privatizacije domaćih banaka, kao i dalji razvoj tržišta novca i kapitala, saopštila je Pres služba NBJ. (Tanjug, 21.11.2002.)

Искра 1. децембар 2002

PREGLED DOGADJAJA Strahovanje šta se može dogoditi Slobodanu Miloševiću Strahuju činovnici - politički nameštenici suda u Hagu. Strahovanje njihovo i njihovih gospodara je za nevolju. Prema izveštajima britanske štampe, vodećih listova, Milošević je bolestan čovek. Njegovo srce i krvni pritisak po lekarskim izveštajima ne mogu podneti dalje dosadašnji tempo i pritisak psihološko-duševne prirode. Zbog ovoga krajem poslednje nedelje u oktobru, sud u Hagu odlučio je da prekine dalje isledjivanje Miloševića. Ako bi sud nastavio da Miloševića i dalje psihički slama, lekari smatraju da okrivljenik ne bi mogao izdržati i moglo bi se desiti da potpuno podlegne pritisku. A ovo brine sve nameštenike Haskog tribunala, a najviše Karlu del Ponte, prozekutora i tormentora. Posle ovih, a moguće je i pre njih, mora biti zabrinuta i maskerada naših dana: „medjunarodna zajednica” izgubila bi svoj raison d’etre. U tom slučaju bila bi primorana da negde drugde otpočne kampanju da „štiti ljudska prava” i širi „etiku” Klintona, Olbrajtove i Robin Kuka. Biografija Slobodana Miloševića Početkom oktobra pojavila se knjiga u Britaniji, na engleskom: „Milošević, a Biography”, iz pera novinara Adam Le Bor-a u izdavačkoj kući ,,Bloomsbury”. Odmah posle pojave knjige sledile su brojne recenzije na istu u svim britanskim vodećim listovima i časopisima. Ovi prikazi doneli su samo najnužnije podatke o Miloševiću, pre kraja osamdesetih godina, dok je on bio samo jedan komunistički aparatčik. Njegova glavna istorija počinje raspadom Jugoslavije. Autor i recenzenti, nekako stidljivo, predstavljaju Milosevica kao da je on pao na zemlju s Marsa. Oni nigde ne kažu da je Milošević, pored drugih jugoslovenskih lidera, izašao iz Titove štale, koju je uglavnom skrojio Čerčil. Ovaj poslednji bio je „hood winked” (zavezanih očiju); koje su mu zavezali Staljinovi agenti u britanskoj obaveštajnoj službi. Nekoliko britanskih pisaca su ovo tvrdili ranije, a najviše Nora Beloff, pisac i žurnalista. Naturanje silom komunizma Jugoslaviji oteloviće se u varvarskom režimu, koji će na dugačkoj stazi postati uzrok svih zala koja su se ispilila iz titoizma, naročito od početka devedesetih godina na ovamo. Na zapadu se o ovome ćuti i namemo se i dalje ostaje u domenu uspavanki o Titu koje su se rodile u Britaniji pred kraj Drugog svetskog rata. Nastojanja suda u Hagu Da po svaku cenu sklepa silom ili milom krivicu za genocid, što Milošević ne priznaje, kao lidera “veliko-srpskog nacionalizma”. Pored ovog sud mu pripisuje „rasistički rat” u Jugoslaviji, izbegavajući da se uopšte pomenu Nemačka, Vatikan i Amerika kao glavni vinivnici, huškači i potpirivači rata u Jugoslaviji. To ne, oni se predstavljaju kao andjeli mira i nevinosti. Posmatrano sa strane, od mnogih svetskih pravnika, Milošević je bio i ostao kost u grlu suda, ako ne i pobednik. Do sada on nikako nije hteo da prizna legalnu kompetenciju suda, već kao političku srbofobsku napravu inkvizitora naših dana. On dobro zna da neće lako izaći na kraj sa sudom koji ima silu, moć i novac. On je napravio veliku grešku što je odbio da prihvati advokata - branioca. On je to mogao imati iz redova brojnih svetskih advokata koji su se nudili da ga besplatno brane. Ma da je Milošević po struci pravnik, njemu nedostaju veština i erudicija iskusnog i izvežbanog advokata, da njegove

Искра 1. децембар 2002

protu-svedoke ispituje i cepa do poslednjeg daha strpljenja. On do sada nije pokazivao veštinu kako da ispituje svedoka koji mu odgovori na jedno li dva pitanja, posle čega nastaje tajac. Takodje, Milošević do sada nije uspeo da i glavnog prozekutora a isto bi se moglo odnosti i na predsedvajućeg sudiju - da ih zbog više nego očevidne pristrasnosti svede na nivo klevetnika, jer ga smatraju krivim bez dokaza i pravovaljane presude. On nigde ne upotrebljava činjenicu Klintonovog dovo-djenja 20 hiljada mudjahedina da vode njegov rat u Bosni. On je mogao da upotrebi zločine: ubijanje u redu za hleb juna 1991. i na sarajevskoj pijaci Markale 1 i Markale 2, sa mnogim drugim činjenicama. On je mogao da obori optužbu ‘njegovog genocida’ u Bosni, kad je protivu bosanskih Srba upotrebio sankcije još od 1992. Na pozitivnoj strani on je dobro uradio da sud u Hagu nazove „policijskopolitičkom institucijom”, kakve su krasile režime Staljina i Hitlera. Ne znamo da li je njemu poznato pisanje poznatog kanadskog advokata iz Toronta, prošlog marta, u uglednom dnevniku “National Post”. Taj pravnik je u uvodnoj rečenici napisao posle posete Hagu: „Trebalo mi je manje od četiri minuta da ustanovim da je Haški tribunal jedna monstruozna politička naprava da ubedi svet da su Srbi zločinački narod, što je oličeno u sužnju Miloševiću”! Istom rečenicom je završio svoj dugački napis - na celoj stranici lista velikog formata. Velika zabrinutost u britanskoj štampi Ovu zabrinutost najviše je isticao londonski Tajms tokom oktobra. Prvo što smatra da sud ne može okončati Miloševićev slučaj pre 2004. godine. A to će biti ako njegovo zdravlje do tada izdrži. Druga briga, i suda i lista, jeste šta da se radi ako Milošević podlegne torturi suda i njegovo srce i krvni pritisak otkažu. Treće, u suočenju Miloševica sa Stipom Mesićem, predsednikom Hrvatske, sud nije nikako bio zadovoljan. Suočenje se pretvorilo u lakrdiju istorijske provinencije o prošlosti, a o čemu sudije i tužilac nisu imali pojma, dok su se Milošević i Mesić pokazali pravim Balkancima za primer. Obojica su bili lakrdijaši. Sud se pribojava sličnih susreta u budućnosti, ako budu pozivali svedoke iz Jugoslavije. U slučaju da Milošević umre u toku procesa, Tribunal će svakako nastati da u Miloševićevom nekrologu natovari na njega sva zla i sve zločine koji su u Bosni činjeni pod skutima Nemačke, Amerike, Vatikana i „medjunarodne zajednice” i tako pilatski opere svoje krvave ruke. Na drugoj strani biće da u tom slučaju napišu i oglase Tribunal sramnom inkvizicijom, sličnom onoj u Konstanci (južna Nemačka) 1415. Tada su papski i carski sudovi ‘Svete rimske imperije’ osudili i živog spalili Jana Husa, Čeha i njegovog istomišljenika kaludjera Hijeronimuma, koji je takodje završio na lomači. Srbi se za poslednju deceniju, a i još dan danas, postali Česi iz petnaestog veka, za ‘humanitami’ zapad koji umesto lomače upotrebljava mnogo rafiniranija sredstva uništenja, a koja su i mnogo efikasnija. Milošević tereti Francusku za pokolj u Srebrenici njemu imputiran Milošević je prema pisanju Daily Telegraph-а. od 28. septembra o. g. izjavio u Haškom tribunalu, da je francuska obaveštajna služba glavni organizator „pokolja”. Ideja pozadi toga jeste da proširi srbofobiju diljem zemljinog šara. Izvršilac ubistva, po njemu, ukoliko ih je bilo, vršila je jedna specijalna jedinica bosanskih Srba. A sve je ovo radjeno u dosluhu sa

БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА 2002 Још један сајам књига је иза нас. Београд је као и сваког октобра био домаћин многобројним издавачима, писцима, љубитељима књиге и знатижељницима из читавог света. И ове године примећени су бројни нови наслови, богата издања. луксузна са прелепим илустрацијама, добро графички и ликовно опремљена, али и анктикварни штандови са јефтинијим и старим књигама, примеренијим просечном српском џепу. Навикли сте, ипак да ваш извештач највише пажње посвети духовној литератури, а посебно издањима српске царске лавре манастира Хиландар. Приметно је било, какав је курс држава заузела према цркви, која јој више није најбитнија институција, а била је док нови властодршци нису стигли на та места. Наиме, сви православни издавачи, били су у споредној хали 14! И не само то, изузев штанда Патријаршије, сви остали: Хиландар, Светигора, Манастир Ћелије, Свети Симеон Мироточиви, Рашко призренска епархија, Хришћанска Мисао... били су смештени у бочном углу ове хале у коју и онако добар део посетилаца не стигне да сврати. Уместо да Патријаршија добије место у главној хали, хали 1, где су уз најчувеније издавачке куће били смештени и Војска Југославије и Полиција и Привредни преглед, десило се овако потврдивши констатацију о односу ове нове демо(но)кратске власти према Цркви. Вратимо се новим издањима која су виђена на православним штандовима. Запажена су била издања „Образа”, јака светоотачка литература, потом „Беседе” новосадске са добрим апологетским штивом и наравно манастира Хиландар: Три нова наслова у едицији „Хиландарски путокази”: „Беседе” Светог Василија Великог, нови превод старца Серафима Хиландарца књиге „Мој живот у Христу" Светог Јована Кронштатског

Pregled ... bosanskom muslimanskom vladom i pod pokroviteljstvom CIA-e. Milošević je otvoreno izjavio da bi tribunal dobro uradio da pita francuskog predsednika Jacques Chirac-a, jer su se muslimani dogovorili s Francuzima da napuste Srebrenicu. Na kraju Milošević je tvrdio da niti Radovan Karadžić, niti general Mladic, nisu ništa znali o srebreničkom pokolju, ali bi zato mogli reći koju reč o tome francuski predsednik i Alija Izetbegović. „Beograd pomaže Sadam Husejina” Ovako glasi poduži napis u londonskom Tajmsu od 2. novembra. Navodi se da je jugoslovenski generalštab davao instrukcije u pogledu vazdušne odbrane iračkim vojnim krugovima. Takodje se tvrdi da je jugoslovensko iskustvo za vreme bombardovanja Beograda dobro došlo Iraku, jer su Jugosloveni oborili više od jednog aviona, pošto je to NATO stalno propagirao. Ovde čudi jedna stvar, pošto je Jugoslavija u teškoj materijalnoj nevolji, kako bi ona bila u stanju da pomaže bogatu zemlju kao što je Irak. A ako pak Jugoslavija trguje sa Irakom, to je njena privatna stvar i nisu joj potrebni američki tutori. Svojevremeno Amerika je pomagala i ojačala brojne svetske teroriste i dovlačila ih u Bosnu da vode njen rat protivu Srba. Osmog novembra Koštunica je bio primoran da izjavi da će on prekinuti trgovinu sa Irakom.

и „Старац Јаков” су уз роман о Сави и Стефану Немањи „Извори”, Милана Милетића, биће најпродаваније књиге на овом штанду. О најтраженијем делу Светог Јована Кронштатског „Мој живот у Христу” се већ пуно зна, али за овај превод оца Серафима никако не треба превидети речи старца Агатона, који је не само похвалио, већ и нагласио да је тек са овим преводом књига добила пуноћу мисли и речи, дакле свој прави смисао. „Беседе” Светог Василија Великог су прави драгуљ светоотачке духовности и подељене су у неколико сегмента: наравствене и делатне, друштвене, веронаучне, прогодне, похвалне и поучне беседе уз додатак о милости и о суду, те утеха болеснима. У питању су, дакле многе корисне поуке, људима различитих профила и интересовања. За оне, који са одушевљењем читају житија светих и уче се на примеру јеванђелског живота узорних монаха, књига „Старац Јаков”, Стилијаноса Пападопулоса је прави избор. Реч је о оцу Јакову Цакилису, игуману манастира преподобног Давида Старца. Преданим радом приређивача, избегнуте су опасности преувеличавања и хвалоспева овог богонадахнутог подвижника и нашег савременика, који се исповедачки представио пре десетак година. Све што је овде писано представља само примере и фрагменте, а не целину, јер нису записана бројна чуда која су се збивала молитвама овог блаженог старца. Но књига ће ипак дати одговоре на честа питања Хришћана: „Где су свети данас?”, „Где да се поучимо и утешимо ?”, „Да нас није Бог заборавио ?”. О роману „Извори”, рећи ћемо да је упркос дилемама да ли о нашим највећим светитељима треба писати романсијерску грађу, или житијима, рецимо Доментијана и Теодосија, оставити да сведоче о делима српских научитења и (про)светитеља, уз благослов манастира Хиландар и преправке у односу на прво издање, угледао је лице дана, баш у време сајма. Сјајно и богонадахнуто, аутор је књижевним језиком испратио један период златне српске историје и верујте на сузе наводећи, јаком лириком обрадио међусообне односе у племенитој немањићкој лози, тачније међу њеним родоначелницима. Од срца препоручујем нашим читаоцима ово дело, у нади да ће онима који су заборавили корене и да смо ми одавно Европа, помоћи да престану да траже странпутице ка њој и врате се на свој пут, пут својих отаца и дедова. Не заборавимо ко смо и какви смо били, те да без прошлости нема будућности, а да ми много више од већине европских народа, имамо разлога да се својом прошлошћу поносимо. Не помињемо још, да све ове књиге, које су приређене трудом наших Хиландараца у манастиру и ван њега, имају и веома популарне цене, што заиста у овом тренутку за већину читалаца у Србији представља, битан фактор приликом одабира литературе.

Зоран Т. Аџић NAČELNIK VOJNO-MEDICINSKE AKADEMIЈЕ U BEOGRADU, general-major Zoran Stanković negirao je tvrdnje glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte da je bivši komandant vojske bosanskih Srba Ratko Mladić boravio u toj bolnici. (Beta, 21.11.2002.).

Balcanicus

Искра 1.децембар 2002

ИЗБОРИ У ПРЕШЕВУ, БУЈАНОВЦУ И МЕДВЕЂИ Прешево, Бујановац и Медвеђа су општине на такозваном југу Србије. Ове три српске општине, уз Врање и Лесковац сматрају Шиптари „Источним Косовом” и претендују да га „прикључе” Косову и Метохији. Поменуте општине, уз Куршумлију „граниче” се са следећим косовским општинама: Витина, Гњилане, Косовска Каменица, Ново Брдо, Приштина и Подујево. Арнаути из Прешева, Бујановца и Медвеђе, организовани су у Партији за демократско деловање - ПДД (већим делом) и у Партији за демократско уједињење Албанаца. Пада у очи, да свака шиптарска партија у своме имену мора да има одредницу „демократска”. И по правилу, свака од њих, пуном паром ради на остваривању Велике Албаније. Партија за демократско деловање (ПДД) је још 1992. године у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи организовала „референдум:” међу Шиптарима, и изгласала припајање овога подручја Косову (топоним Метохија, Шиптари већ одавно одбијају да користе - звучи превише српски). Мора се истаћи, да је у последњој деценији прошлога века, Партија за демократско деловање редовно излазила на све републичке или општинске (локалне) изборе. Веће успехе није бележила, у ове три општине. Да би ситуација са бирачима у поменуте три општине била „транспарентнија” (сада много омиљен израз), у краћим цртама анализираћу прве вишестраначке изборе у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, одржане 1990. године. У Медвеђи са Сијеринском бањом (а и њу Арбанаси својатају), проценат албанског живља се креће од 5 до 10 посто. Готово увек је то највеше 10 хиљада бирача. У Прешеву Шиптари чине већину. За прве вишестраначке изборе у Србији (1990.) оно је имало 15.800 бирача. Од тога 13 хиљада Арнаута и 2800 Срба. На српско становништво је отпадало 18 посто од укупне популације. Српска већина у Бујановцу никада није била спорна. Уз Роме (који увек гласају за Србе) она је била апсолутна. За те прве изборе, регистровано је 31.500 бирача. На српско становништво са Ромима долазило је до 65 процената, а на Шиптаре 35. Значи, свеукупно, у ове три општине за изборе 1990. године било, је регистровано 64.300 бирача. У демографском погледу, у Бујановцу се тај однос не мења ни следећих година. А евидентно је, према свим показатељима да је 1998., тај однос био 60:40 одсто за Србе, (Град Бујановац има 15 хиљада становника).

Искра 1. децембар 2002

Када се САД буду укључиле у косовску кризу, оне ће створити, обучити и наоружати ОВК ( УЧК). Заправо најобичнију терористичку организацију састављену од окорелих убица, разбојника, трговаца дрогом и белим робљем. Над српским живљем Косова и Метохије, спроводиће они невиђене зулуме и чинити страшна злодела. По принципу спојених судова, само у мањој мери, хорде и чопори из терористичке ОВК (после ће се показати да је међу њима било и много следбеника бин Ладена) чиниће злочине и у такозваној Прешевској долини, како „демократски” Запад предвођен са САД назива Прешево, Бујановац и Медвеђу. После завршетка дивљачког и бездушног бомбардовања српског национа, а ради спаса „дискриминираних” Шиптара, уследио је масован прогон српског и сваког другог неалбанског живља са Косова и Метохије. Неки од тих невољника, тада су заменили своју имовину са Арнаутима из Прешева, Бујановца и Медвеђе. Већи број Шиптара из ових општина (готово већина), сјурио се одмах на Косово и Метохију. Тамо је узурпирао „напуштену” српску имовину, и природно учествовао у масовном терору над тамо преосталим Србима. Не мали број од њих, тамо је пријавио и своје боравиште. Стога су укључени и у бирачке спискове, док су истовремено задржали и своју имовину у Прешевској долини. По окупацији Косова и Метохије од стране Кфора и Унмика, у септембру 1999. терористичка ОВК је демилитеризована и „разоружана”. Знатан део од тих масовних убица и злочинаца укључен је онда у Косовски заштитни корпус (КЗК), који је тобоже мултиетничка полиција. Други део тих бандита и крвожедних убица, око 2500, био је ухапшен од стране српских снага безбедности и војске. Чамио је по затворима Србије, јер је био осуђен на вишегодишње затворске казне. Суксесивно, под притиском САД, сви су они пуштени из затвора „пошто су били борци за демократију”. Са доласком ДОС-а на власт, та пракса је интензивирана, а приведена је крају почетком 2002. године. За њихова „угрожена људска права” у Србији, залагала се највише госпођица Наташа Кандић, председница Фонда за хуманитарно право. Дотична креатура, била је раније удата за шиптарског „публицисту” Кељмендија. А из фиса (братства) Кељменди, био је и Азиз Кељменди, који је као војник тадашње ЈНА, у касарни у Параћину, 1987. године, убио 4 војника Србина. Преостали део „чланства” из ОВК формирао је ОВПБМ. Она се током скоро целе 2001. године, борила за „ослобођење” Прешева, Бујановца и Медвеђе.

Избори у Прешеву ... Терористичка ОВПБМ починила је сијасет злочина према српском народу овога краја (киднаповања, егзекуција недужног живља, подметање мина по путевима или по насељеним местима, итд.). У сукобу са њоме, погинуло је и на десетине српских полицајаца. Јер војска по захтеву САД, у конфликте са буљуцима терориста није смела да се меша, а све у циљу примене „контролисане силе”. Коначно је, уз посредство „међународних медијатора” конфликт „разрешен” са некаквим примирјем. Терористи и масовне убице из ОВПБМ (читај ОВК) су „разоружани” и сви су одреда амнестирани (На пример, у Израелу, без разлога некоме удариш шамар, а са разлогом за то добијеш „свега” три меседа затавора). И у циљу смиривања ратних тензија и међуетничких сукоба у овом крају, тада су „релевантни” фактори из „међународне заједнице” одлучили да се овде распишу локални избори. Идеја водиља је, да ће се путем њих „дискриминисани” Албанци интегрисати у Републику Србију. Нисам циничан, али мислити тако нешто када су Шиптари у питању, може бити само знак политичке „наивности” или индикактор тешке и неизлечиве душевне болести. Сасвим природно (супротно би било немогуће), у све ове радње, био је укључен и г. Небојша Човић, по фукцији председник Координационог центра за југ Србије. Исто тако, он је „лидер” лилипутанске странке која се зове Демократска алтернатива (ДА) и један од потпредседника Владе Србије (Ђинђићеве). Неколико година раније, био је веома високо позиционирани члан Милошевићеве СПС и републилички посланик. Будући, да је словио за веома верног следбеника

Слободана Милошевића, био је и градоначелник Београда (закључно са 1996. годином). У томе звању стекао је „велику” славу, пошто је иницирао стравично пребијање од стране полиције радника градског саобраћајног предузећа, који су оправдано штрајковали. Господин Човић, по струци је машински инжињер. Недавно је и докторирао, па више није магистар. Слови и за веома успешног бизнисмена и спортског радника. Све у свему значи једна веома надарена персона (само да их имамо више).

На тај начин, етничка слика је највише измењена у Бујановцу, број регистрованих бирача порастао је на више од 75 хиљада. А то је одприлике 8 хиљада бирача више у односу на 1990. годинеу (прави апсурд). У предизборну кампању више него активно укључио се и г. Човић, користећи државне аутомобиле, џипове и хеликоптере. Протежирао је крњи ДОС, а највише своју мини странкицу. Веома интензивно бираче Србе је обмањивао и дезинформисао. Нису изостале ни претње, да ће им ускратити државну новчану помоћ за развој подручја, уколико не гласају за његову странку. На тај начин, потпуно је раздробио бирачко тело Срба, посебице у Бујановцу. Од Срба, овде је била присутна „Коалиција за Бујановац:, Коалиција „Опстанак” (СПО и СРС) и Група грађана - Трајко Трајковић, уз Партију ромског јединства (први пут изашла на изборе). Сам, а можда и уз подршку „других” није омогућио компарацију бирачких спискова из Прешева, Бујановца и Медвеђе са бирачким списковима са Косова и Метохије (Унмик наводно ове спискове није послао). Није ни спречио, да судски записничари излазе на улицу и да оверавају на улици потписе грађана за кандидоване Шиптаре. Према „попису” становништва - Срби у њега нису ималу увид, а Човић га је после избора приказивао на ТВ екранима - у Бујановцу је било преко 37 хиљада, у Прешеву 28 хиљада, а у Медвеђи око 10 хиљада бирача. Расељеним Србима из овога краја, као и онима који су се овде доселили са Косова и Метохије, г. Човић није дозволио да гласају. Међутим, после првог круга избора, жестоко је пребацивао Србима што их је само 60 посто од уписаних у бирачке спискове гласало. На изборима одржаним 28. јула 2002. године, бирани су одборници за општинске скупштине и градоначелници за ова три места. Пратили су их бројни страни и домаћи новинари, али и представници разник међународних организација.

И да би се одржали „регуларни” избори у овим општинама, како и доликује, приступило се „попису становништва”. Морали су бити окончани 15. априла 2002. године. Ко зна из којих разлога, онда су одлуком г. Небојше Човића, и г. Ризе Хаљимија (председник ПДД) и представника ОЕБСА, продужени, али само за Албанце до 25. априла.

пријатељ Срба), г. Човић у својству председника Координационог центра за југ Србије и шеф мисије ОЕБСА у Југославији г. Стефан Санино.

И за тих 10 дана пописан је огромнан број Албанаца. При „попису”, они су уместо, важећих и оригиналних докумената, доносили копије личних карата, пасоша, здравствених књижица или ловачких, риболовачких и возачких дозвола, а чија је важност истекла пре 10, 20, па и тридесет година. Више од 200 таквих копија стигло је факсом у Медвеђу (само) из Немачке, Швајцарске, Белгије, Босне итд.

На једном бирачком месту, усред гласања, г. Човић је извадио из једне гласачке кутије 12 бирачких листића. Господин Вилијам Монтгомери (где се тај врзма Србима се увек лоше пише) је то прокоментарисао са речима: „Човић је изнад закона”. Како су протекли избори покушаћу да опишем у кратким цртама, па нека читалац сам закључи, да ли је ту било икакве регуларности.

Некима ни то није било потребно. Било је довољно, да дође и да каже да је „интерно” расељени Албанац из Прешева, Бујановца или Медвеђе. У бирачке спискове, „ушли” су и Албанци који су умрли у задњих 20 година.

Србима, члановима бирачких комисија, Шиптари нису дозвољавали да дођу до бирачких места. Или су им то дозволили тек после вишесатног

Бирачка места обилазили су гаулајтери Србије г.

Вилијам Монтгомери (амерички амбасадор и „велики”

Искра 1.децембар 2002

убеђивања. Уз то, ови су током избора непрекидно били вређани или изложени грубим претњама. На многим местима гласали су Шиптари без икакве исправе, чак и по више пута. Муж је гласао и за жену, жена за мужа, унук за децу, деда за унуке, синовац за стричеве, итд. Пред почетак избора у селу Велики Трновац (општина Бујановац) посебно „славном” због тога што су му сви житељи дилери дроге и што се сматра највећим складиштем опојних средстава у Европи, појавио се наки фантомски списак од 1800 имена који је убачен у бирачки списак. У селу Лучанима (такође општине Бујановац) Срби из бирачке комисије су киднаповани, будући да нису хтели да потпишу записник са биралишта због бројних неправилности. Ослобођени су тек енергичном интервенцијом полиције. На више бирачких места у Бујановцу гласало се до јутарњих часова. А евидентирано је, да су „бираче” са Косова (највише из Косовске Каменице) довозили бројни аутобуси. Скор избора изгледа овако. У Медвеђи су у локалној скупштини апсолутну већину добили Срби (од 35 одборника, Шиптари имају двојицу. За градоначелника је изабран г. Слободан Драшковић („Коалиција за Медвеђу”). Апсолутну већину у локалној скупштини у Прешеву добили су Арнаути (од 38 одборника, тројица су Срби). Први човек општине постаде поново г. Риза Хаљими из ПДД (кључни заговорник сецесије ове три општине). У општинској скупштини у Бујановцу, од 41 одборника, Шиптари добише 23, а Срби 18. За градоначелника је изабран Нагип Арифи („бивши” официр ОВПБМ). На својим плакатима за изборе, тај терориста је имао написано и ово: „Наставићемо тамо где смо стали - код референдума 1992. године о отцепљењу Бујановца, Медвеђе и Прешева”! Вође ОВПБМ, Јонуз и Шефћет Муслиу (амнестирани ратни злочинци) гласали су у селу Кончуљу (општина Бујановац), на самој административној граници са Косовом и Метохијом. Између осталог, тада су изјавили и следеће: „Ови избори су историјски за Албанце на овом подручју, али су они једино део политичке борбе за будућност Прешевске долине. Само, мора се имати у виду, да рат на југу Србије још није завршен”. После „изборне победе” у Бујановцу је почело незапамћено славље Шиптара, уз пропратно вређање већинског српског живља, али и Рома (Цигана). На сваком кораку трештала је албанска химна, а све се црвенело од државних застава Албаније. Природно у томе нису смели бити спречавани (онда то није „демократија”). У Хрватској та пракса не важи. 21. августа 2002. године, они су проследили једнога Словенца у затвор, на 30 дана. Разлог? На својој кући у Хрватској држао је словеначку државну заставу. Према обра-

Искра 1. децембар 2002

зложењу надлежног суда: „тако је угрожавао територијални интегритет Хрватске”. Затим, у Бујановцу, одмах су учестале и претње Србима, где ионако већ месецима, Шиптари подмуклим претњама присиљавају Србе на продају имовине и одлазак. У ову „демократску кампању” се укључио и „градоначелник” Нагип Арифи, обећавајући своме гласачком телу брзо уједињавање са Косовом. Пар дана касније, објаснио је да баш тако није мислио. Поред тога, Шиптари причају без устезања, да су њихови „црни орлови” (елитна јединица ОВПБМ) спремни врло брзо да узлете. Да ово нису безазлене претње, видимо и из ове информације: „У кући Мемета Аземија (55) из села Добросина (код Бујановца) у једној скривеној просторији, полиција је пронашла: безтрзајни топ, митраљез „бровинг”, минобацаче, 700 мина за минобацаче, неколико хиљада метака разног калибра, 40 бомби и велику количину противпешадиских и противтенковских мина. Оружје је кинеске производње и у исправном је стању”. Од завршетка избора, редовито сваки дан, Срби су демонстрирали у Бујановцу, а у поводу протеклих избора. Међу њима влада општа увереност да је г. Небојша Човић обећао и дао Бујановац Шиптарима. Није искључено, и из разлога да би „завладао” мир у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. (Један „лидер” ДОС-а, опет тврди, да је он за то добио и позамашна новчана средства). Коментаришући свакодневне протесте Срба Бујановцу, г. Човић је дао ову изјаву (казује она много):

„Немојте више да дајемо људима илузију, у смислу да нас има више, кад нас нема више (г. Човић верује да баш сви људи верују у његове бајковите причице и небулозне неистине - п.а.). Срба у Бујановцу дефинитивно има мање него Албанаца (јест, уколико би их Човић пребројао - п.а.). Него, браћо и сестре (види, види, ноторна и превејана комуњара заборавио за „другове и другарице” - п.а.) засуците рукаве, па да радимо и да градимо (е то је већ у стилу Слободана Милошевића: „а сад сви на своја радна места” - п.а.). А ко је победио у Бујановцу, Медвеђи и Прешеву? Победили су наши грађани, држављани СРЈ и Србије”. (Ау, што је овај Човић „наиван”п.а.). Огорчење на сопствену власт, међу Србима је све више и више расло. Протести су бивали све бурнији. На њима су доминирали транспаренти на којима је писало „Србија, Србија”, „Нећемо Човића”, „Продани смо”, „Преварени смо”, „Издаја, издаја”, „Човић - издаја”, „Нови избори” итд. Уследило је масовно потписивање петиције, којом се тражило да се шеф Координационог тима за југ Србије смени и да у Бујановцу буде проглашен за „персону нон грата”. У правцу тога, Ђинђићева влада није ништа предузела. Искрено говорећи није ни могла. Веома је заузета са транзицијом, приватизаци-

Избори у Прешеву.

IN MEMORIAM

јом и својинском трансформацијом. Избори у целости нису поништени, мада су били прљави и потпуно нерегуларни. Да би се Србима замазале очи, поништени су на десетак бирачких места у Бујановцу. У бити, то није могло ништа нарочито да измени, сем што су Срби могли да добију још два места у локалном парламенту. Поновљени су 11. августа 2002. године. Регуларни су били као и први. Сада су волшебно изчезавале гласачке кутије, а пре затварања бирачких места, нестало је и струје (Боже ми прости, види се да је Човић прави ученик Слободана Милошевића). Срби су поново протествовали. Уложили су 14 жалби на ток гласања. Чак две су усвојене. Уследиће стога ново гласање 25. августа 2002. године у селима Биљача и Несалце општина Бујановац). Нажалост све је то узалуд. Коначни исход ових локалних избора је кристално јасан: Југ Србије више није под контролом Срба. У даљем току, у ове три општине може се очекивати, да ће се све више и више, терор и зулум над Србима појачавати. Ситуација ће се још више заоштрити када профункционише „међуетничка полиција” ( у њој ће свакако бити терористи из ОВК). Као и обично, „међународна заједница” ће се правити невешта. Остављен на цедилу од своје државе, српски живаљ, хтео не хтео, мораће да се масовно исељава. И то ће покренути питање отцепљења ових општина. Даље дејство, Шиптари ће усмерити према Врању, али пуним интензитетом. Јер већ годинама, Шиптарке са југа Србије одлазе да се порађају у врањанску болницу, како би у крштеницама Шиптарчади писало да су рођени у Врању. До 1999. године, у овом граду су се порађале и бројне Шиптарке са Косова и Метохије. Најкасније, за двадесетак година, почеће они масоно да пристижу у Врање. Почеће да га насељавају, уз тврдњу да је то њихова територија (овај сценарио са порођајима је већ виђен у Гњилану). Можда сам ја и оптимиста. Можда ће се то све у Врању догодити и много раније, ако г. Небојша Човић буде организовао локалне изборе у овоме граду.

Др Војислав Недељковић SUBOTIĆ: KOŠTUNICA JEDINI DEMOKRATSKI KANDIDAT. Visoki funkcioner Reformista Vojvodine Djordje Subotić izjavio je u utorak da će ta stranka i na ponovljenim predsedničkim izborima podržati kandidaturu "jedinog demokratskog kandidata" Vojislava Koštunicu, a da je poziv Lige socijaldemokrata Vojvodine na bojkot izbora "politički kiks" te stranke. Subotić je na konferenciji za novinare ocenio da bi neuspeh ponovljenih predsedničkih izbora u Srbiji ili, eventualna, pobeda lidera radikala Vojislava Šešelja mogli da imaju "fatalne i katastrofalne posledice za razvoj demokratije, reforme i integracije u evropske institucije". (Tanjug, 19.11.2002.).

Доктор права ЛАЗАР ПРОКИЋ Рођен је 6. јуна 1911. г. у Поморављу, Жабарима, а преминуо је 20. октобра 2002. г. у Немачкој у граду Маинцу. Иза себе оставио је супругу Dr. Ricardu Prokic - Immel (другу супругу) и два сина: Драгана и Ива који има две ћерке Катарину и Јулију. Покојни ЈТазар студирао је правне науке у Паризу, у Француској, на универзитету Сорбони где је магистрирао, а затим докторирао. У младим студентским данима много се бавио политиком у Паризу. По његовим речима привукла га је тада политичка мода „Другог фронта” и постао је ватрени социјалиста, што се сматрало тада у Француској великим напретком. Говорио је да је тада хтео да постане француски држављанин да би могао да се кандидује на листи кандидата за изборе у Парламенат. У овоме је имао и охрабрења од појединих наставника на универзитету. За време једних ферија тридесетих година у Београду, утицало је на њега да напусти идеју о француском држављанству и уласку у француски парламенат и да се врати његовој Југославији и Србији, где је младог човека чекао сијасет проблема. У Београду ће наићи на многа разочарења. Није могао да добије запослење што је желео. Помишљао је на академски рад предавача на универзитету, али је био одбијен, јер није имао протекције, без које се ту није улазило. Тешкоће су биле да добије место у министарству спољних послова због истог разлога. На крају се одао журнализму, јер му је писање ишло лако. Био је веома начитан; познавао је европску литературу и језике: француски, немачки и почео је учити енглески по наговору своје супруге из фамилије Живановић, где се говорило тада енглески, поред српског језика. Рат и окупација, као и у многим другим случајевима пореметиће његове планове. Комунистичка револуција и немачке репресалије натераће га да се стави на расположење Недићевој влади, где ће радити око две и по године. Пред крај рата повући ће се у Истру а после преласка у Италију прећи ће у Рим где ће га, како он каже, Англо-америчка тајна служба продати Титовој УДБи. Робијаће у Митровици око 15 година. По изласку са робије прећи ће у Немачку где се жени по други пут. Сарађивао је у листу Искра близу 15 година под псеудонимима: Р. Орашки и М. Кленовац. Био је сјајан писац без премца. Његово ремек дело биће књига: „Панонија, Титу у гостима”. Наши и немачки стручњаци слависти, сматрали су да то дело Р. Орашког далеко превазилази Солжењицина. Један професор слависта, Немац, предлагао је да се преведе на немачки, а затим да се сними филм, због малог псета „Цуки” којег су робијаши у Митровици обожавали и писали малој животињи оде у нехуманом Брозовом камазату. Годинама је Др Прокић увесељавао читаоце Искре. Нека му Господ подари мир у вечном царству Његовом.

Искра

Искра 1. децембар 2002

Gore od 27. marta 1941.

TIM MARŠAL: „IGRA SENKI” ILI KAKO JE ZAPAD PRIPREMIO I FINANSIRAO PETOOKTOBARSKU SMENU VLASTI U SRBIJI Tekst koji sledi objavio je pod gornjim naslovom „Nedeljni telegraf" na svom Internet sajtu <nedeljnitelegraf.co.yu>, 15. novembra 2002. godine. Nadnaslov je dala Iskra. Ono u čemu piše britanski novinar Tim Maršal u mnogom je već bilo poznato. Mi ga donosimo zbog nekih novih detalja, a najviše kao autentično svedočanstvo o pozadini dogadjaja koji su prethodili „demokratskom puču" od 5. oktobra 2002. godine. Kao i najveći broj zapadnih novinara na strani i Tim Maršal tesno saradjuje sa odnosnim tajnim službama i dobro je obavešten, pa se može postaviti pitanje, zašto se ovako rano javlja sa svojom knjigom koja očigledno šteti ugledu demokratske srpske opozicije, a i saradnicima iz vrha Vojske Jugoslavije. Razlog može biti komercijalan, da unovči knjigu dok su dogadjaji još aktuelni, a i da osvetli ulogu britanskih faktora, jer se 5. oktobar predstavljao kao prevashodno američka režija. No po našem mišljenju knjiga ima i širi cilj: da, možda i preterivanjima, reklamira silu i svemoć Zapada; veštinu i penetraciju njegovih tajnih servisa; ostavi utisak opšte koruptivnosti društvenopolitičkih krugova nezapadnih zemalja, sa neminovnim zaključkom o uzaludnosti svakog suprotstavljanja moći i svestranom uticaju Zapada. Stvaranje mentaliteta nemoći, zavisnosti, beznadja i inferiornosti primerenog banana-republici kojom se - iskustveno najlakše vlada. * ** SAD, Britanija i Nemačka platile 60 miliona dolara srpskoj opoziciji, Otporu, medijima i špijunima da sruše Miloševića. Stručnjak za Balkan prolazio je mermernim hodnicima Ministarstva spoljnih poslova i Komonvelta njenog kraljevskog veličanstva. Nosio je svežanj papira i mišljenje o predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću. Neke kolege su se slagale s njegovim stavom. Na sastanku na koji se uputio trebalo je da se odluči da li će njegovo uverenje da je „dara prevršila meru” postati deo spoljne politike britanske vlade.

Ko je Tim Maršal, autor knjige „Igra senki”? Novinar koji je poznavao špijune Tim Maršal, spoljnopolitički urednik londonskog Skaj njuza, jedan od njegovih najiskusnijih dopisnika koji je prošao sva ratišta u svetu u poslednjoj deceniji prošloga veka, izveštavao je i sa bojišta u Hrvatskoj, Bosni i tokom 1999. godine iz Srbije, dok su je zasipale NATO bombe. Bio je specijalista za Kosovo i Metohiju, gde je od 1997. do 1999. godine mnogo puta boravio. Njemu su tamo bila otvorena sva vrata terorističke organizacije takozvane OVK, o kojoj je poslao veliki broj TV priloga i emisija. Sve vreme boravka u Jugoslaviji nije krio svoje vojno iskustvo jer, pre nego što je počeo da se bavi novinarstvom, radio je četiri godine u Britanskom

Искра 1. децембар 2002

ratnom vazduhoplovstvu (RAF), ali nikada nije otkrio u kojoj službi. Viešegodišnji boravak u našoj zemlji krunisao je knjigom pod naslovom „Igra senki” i podnaslovom „Petooktobarska smena vlasti u Srbiji”. Na uverljiv i zanimljiv način dočarava sve što se dešavalo iza javne scene, a što su američke i britanske obaveštajne službe i političari preduzimali da bi srušili tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Autor priznaje da je poznavao veliki broj stranih špijuna koji su vrbovali Srbe za potkopavanje Miloševićevog režima. U slikanju osoba i institucija koje su iza scene ili javno odlučivale o sudbinama Ijudi u našem regionu, Tim Maršal precizno, takoreći iz prve ruke, navodi ulogu i značaj zapadnih faktora u rušenju Miloševića. Medjutim, dogadjaji su pokazali da je pojedinim političkim i nevladinim grupacijama i medijima iz Srbije, u toj ulozi, pridao mnogo veći značaj nego što su stvarno imali. Nedeljni Telegraf, uz saglasnost autora, prenosi neke od najzanimljivijih delova ove knjige. Oprema teksta je redakcijska. Bio je kraj juna 1999. godine. Stručnjak za Balkan pripremio je predlog za preduzimanje daljih koraka. Sastanku su prisustvovali i predstavnici drugih vladinih resora, kao i jedan broj Amerikanaca iz Stejt departmenta. Zvaničnici Stejt departmenta su od svoje šefovice Madlen Olbrajt dobili zeleno svetlo da prišrafe Miloševića... Jedan od prisutnih na londonskom sastanku rekao je: „razradjivali smo pristup koji se, na kraju, razvio u strategiju. Robin Kuk ga je odobrio i budno je pratio naš rad. Na sastanku u Londonu složili smo se da je Milošević uspeo da opstane jer je neprekidno ponavljao dve velike laži. Prvo, ubedjivao je naciju da svet mrzi Srbe. Drugo, ubedjivao ih je da sa svetom mogu da opšte isključivo preko njega. Morali smo, dakle, da razobličimo te laži i dopremo do naroda. Morali smo izolovati režim i aktivirati opoziciju.” Drugi zvaničnik Forin ofisa drukčije se izrazio: „Те 1999. razmišljali smo ovako: Pred nama je protivnik i mi moramo upotrebiti politički rat da bismo ga pobedili...”

Beograd, 5. oktobra: Režija u Londonu, revolucija u Beogradu Godinama su primenjivani najočigledniji oblici političkog rata. Od početka devedesetih Britanska ambasada je nadgledala dopremanje novca i opreme za nezavisne medije. Te stvari su u zemlju ulazile uglavnom privatnim, nezvaničnim kanalima. Forin ofis je odobrio pomoć opozicionim strankama, a MI6 je tražio kontakte

„Igra s e n k i ” . . . na terenu kako bi prikupio informacije koje su nedostajale. Devedesetih godina diplomate i obaveštajne službe su sakupljale informacije koje su im mogle otkriti kako razmišlja najuži krug oko Miloševića... Britanci koji su radili na Miloševićevom psihološkom profilu dobili su na uvid američku verziju tog profila. Obe zemlje su zaposlile stručnjake koji su stotine sati posvetili proučavanju njegovih fotografija i drugog filmskog materijala snimanog godinama, ponekad i tajno. Ispitali su desetine Ijudi koji su se sreli s njim. Nekoliko šefova CIA-e neubedljivo je predlagalo otmicu. To nikada nije preraslo u nešto više od nacrta predloga koji su uvek bili na ivici zdravog razuma, posebno kad se ima u vidu da je Milošević često menjao mesto boravka i da je retko spavao u istoj kući više od nekoliko noći. Ali, krajem juna 1999. pristup Miloševiću je promenjen. Diplomate i obaveštajne službe počeli su više da se bave pronalaženjem nekog iz uskog ili šireg kruga predsednikovih saradnika ko bi bio sklon da ga izda ili napusti i time doprinese procesu izolacije i njegovom konačnom padu... Službenik MI6 zadužen za strategiju utvrdio je _da je sada bilo lakše razgovarati s Ijudima iz režima: „Što se tiče uspostavljanja kontakta, bilo je Ijudi toliko užasnutih sistemom da su bukvalno sami dolazili kod nas. Kako je proces napredovao, tako su mnogi davali obaveštenja o tome ko šta radi. Drugi su tvrdili da mogu „biti od koristi” ili se bar na to svodilo. Teškoća je bila odmeriti kada treba dati ponudu, odrediti trenutak kad vredi pokušati.” Izvor iz kontraobaveštajne službe Jugoslovenske vojske kaže da to nije trebalo da bude teško: „Kad su stranci tražili Ijude, tražili su one koji su mogli biti ucenjeni, plaćeni ili one kojima je naprosto zdrav razum govorio da vreme ističe. Jasno je bilo da je reč o čitavoj operaciji; posle rata 1999. nju su pokušali da koordiniraju Amerikanci, a zatim su je preuzeli Britanci koji imaju bolju obaveštajnu službu.” U Forin ofisu, Ministarstvu odbrane i MI6 prelazak na „politički rat” bio je javna tajna. Jedan britanski ambasador u tom regionu posmatrao je kako se proces odvija: „Bili smo svesni da naše službe vrbuju „talente”. Razlika izmedju situacije u Jugoslaviji i one u Iraku bila je u tome što je u Jugoslaviji bilo talenata za vrbovanje.” Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanjem pomoći odredjenim medijima, davanjem podrške odredjenim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da saradjuju. Od 1997. godine mediji su dobijali najveću pomoć. Ipak, 1999. godine trebalo je podržati i političke stranke. Jedan od načina bio je da se Ijudima kakav je, na primer, lider Demokratske stranke Zoran Djindjić obeća da Britanija, Evropska unija i SAD neće nikada više praviti nagodbe s Miloševićem. Ovoga puta neće biti nikakvih kompromisa. Nikakvih Dejtona, specijalnih izaslanika, prijateljskih razgovora, strogih upozorenja; Milošević više nije bio ni u kakvoj igri. Sada će obuka, novac, oprema i veze s disidentima unutar režima biti na raspolaganju opoziciji... Nisu svi čekali da ih vrbuju. U jesen te godine

jedan jugoslovenski ministar vodio je zanimljiv razgovor s britanskim novinarom dok su pili kafu na terasi njegove kuće u Beogradu. Ministar je rekao da u vladi ima Ijudi koji su svesni da se zemlja suočava s teškoćama i da su možda potrebni neki drugi Ijudi koji će graditi bolje odnose sa spoljnim svetom. Složio se da je teško raspravljati o tom problemu, pogotovu što nema zvaničnih diplomatskih kanala. Britanija, na primer, nema više ambasadora u Beogradu. Pitao je novinara da li može da mu preporuči nekoga s kim bi mogao da razgovara.

Mora biti nacionalista, procenili su Englezi: Desio se Koštunica, a Djindjić aminovao. Kako su Englezi izabrali lidera opozicije koji treba da smeni Miloševića. SKOUN je rekao: On se zove Vojislav Koštunica. Sledeća prepreka koju je trebalo savladati bila je saglasnost oko imena čoveka koji će postati kralj. Nacionalni demokratski institut ovlastio je jednu američku kompaniju da ispita javno mnjenje u Srbiji. Dag Skoun iz agencije za ispitivanje javnog mnjenja „Реп Skoun i Berland” doleteo je u Budimpeštu da prenese instrukcije skupu opozicionih političara koji su predstavIjali veći broj različitih stranaka. On im je rekao da istraživanja govore da će jugoslovenski birači podržati jednog opozicionog kandidata ukoliko to bude osoba koja ispunjava odredjene uslove. On ili ona mora biti nacionalista, imati čistu prošlost: to mora biti neko ko nikada nije imao veze s režimom ili s parama iz inostranstva i ne sme biti ukaljan sitnim gloženjima izmedju glavnih opozicionih lidera. Ti uslovi su praktično isključivali sve manje ili više poznate Ijude iz opozicije. Nekoliko nedelja kasnije Skoun se vratio i ovoga puta doneo dokaze da se čovek koji odgovara iznetim kriterijumima, pa će stoga moći da smeni Miloševića na mestu predsednika, zove Vojislav Koštunica. Posle tog sastanka u Budimpešti predstavnici opozicije su se vratili u Srbiju i dugo razmišljali o toj ideji. Većina je već bila došla do zaključka da lideri njihovih sopstvenih stranaka nisu u stanju da igraju tu ulogu. Ili su imali putera na glavi ili su bili neprihvatljivi za obične Ijude. Koštunicino ime već je bilo pominjano u opoziciji, ali je Nacionalni demokratski institut sada jasno saopštio: Koštunica odgovara - on je mogućni pobednik. Drašković nije više bio u igri i jedini drugi veliki igrač bio je Zoran Djindjić, čelnik Demokratske stranke (DS). Neki njegovi najbliži saradnici su želeli da on bude predsednički kandidat, ali jedan od Ijudi koji su bili prisutni kad su Djindjića obavestili o planu da se kandiduje Koštunica kaže da je on odmah shvatio valjanost te ideje. „Jedan od njegovih savetnika se razbesneo: „Niko ne zna ko je Koštunica, Zoran je poznat celom narodu, on mora biti kandidat”! Ali Zoran je ćutao, a zatim rekao: ,,Ne, Koštunica može to da uradi”.” Po tom izvoru, Djindjić je prihvatio da se povuče korak unazad kako bi kasnije istupio dva koraka napred. Sklopljen je kompromis izmedju njih dvojice: ako se sve bude odvijalo po planu, Koštunica će biti predsednik Jugoslavije, a Djindjić predsednik Vlade Srbije. Djindjić je znao da ta pozicija može biti moćnija. Koštunica se odmah promenio. Jedan njegov prijatelj, koji ga poznaje trideset godina, kaže da ga je jedva prepoznao: „Posmatrao sam ga kako presvlači kožu. Tih nekoliko meseci on nije bio onaj Vojislav Koštunica koga sam znao. On je igrao ulogu; bio je skroman, odlučan, artikulisan. Shvatao je da mora da odigra

Искра 1. децембар 2002

tu ulogu i da je to istorijski trenutak. Kad se sve završilo, postao je opet onaj stari Koštunica, ali u ono vreme bilo je to korisno i za njega i za nas.” Opozicija je konačno znala koje ime da prodaje, koji proizvod da reklamira i u koju ideju da veruje. A ideja je ostala ista: „Gotov je”! I sve više je jačala. Novinar je dao ministru broj mobilnog telefona britanskog diplomate koji je radio na Kosovu. Po povratku u London, novinar se našao na doručku s jednim zvaničnikom Forin ofisa u kafeu „Ruz” u Zapadnom Londonu i pomenuo mu taj razgovor. Nekoliko dana kasnije taj zvaničnik je telefonom pozvao novinara; ćaskao je s njim o raznim stvarima, a onda mu je rekao: „Uzgred, ako vidiš onog ministra, reci mu da stupi u kontakt s nama ukoliko ozbiljno misli to što je rekao.” Novinar je uredno preneo poruku i kaže da ne zna šta je dalje bilo. Na različitim nivoima unutar režima Ijudi su znali da se sve to dešava, neki su znali čak i detalje. Medju onima koji su videli šta se sprema bio je i direktor jedne banke koji je imao bliske veze s Miloševićem i vojnom obaveštajnom službom. Znao je ko je vrbovan i o čemu se razgovara: „London i Vašington su seli i razradili stvar. Vašington je dao najveći deo novca i neke ideje. London se bacio na planiranje i obe strane su se složile da ojačaju opoziciju pomaganjem takvih organizacija kao što su Otpor i B92. Takodje je bilo jasno da Vuk Drašković mora da ima manji udeo u opoziciji. Trebalo je dopreti do Ijudi na najvišim položajima u našoj vladi i uveriti ih da postoji alternativa. Dogovoreno je i da će humanitarni pristup i ideološki argumenti u vezi s demokratijom i gradjanskim pravima biti ubedljiviji ako budu praćeni, ukoliko to bude potrebno, vrećama punim para.” Vreće novca su godinama unošene u zemlju. Hteli su još više da ih napune. Tako je bilo i s isporukama opreme za elektronske medije, kompjutera, pa čak i malih štamparija. Organizovani su seminari u Budimpešti i tajni sastanci u Crnoj Gori, Bugarskoj, Bosni i Austriji. Trebalo je ojačati medije, inače se napukline u režimu neće moći proširiti. Posle sastanka u Londonu još jedan talas je zapljusnuo Miloševićev peščani zamak. Plima je počela da nadire sa svih strana, ali on nije video da ona dolazi. Veljko Djurović je osećao kako mu srce lupa dok se auto polako približavao jugoslovenskoj granici. Uvek je bilo tako da kad je krijumčario novac iz Madjarske. Ispred njega su bili automobili puni Srba koji su se vraćali iz Segedina, gde su kupovali robu koja se nije mogla naći u domaćim prodavnicama. Vozila su bila natovarena kafom, deterdžentima i sitnicama koje život čine normalnim... Veljko je otputovao u Budimpeštu da pokupi torbu punu keša. Novac je poslala jedna novinarska organizacija sa sedištem u Zapadnoj Evropi i on je bio namenjen Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS) u Beogradu, čije je formiranje ova organizacija pomogla 1994. godine. Kao i obično, otišao je u jedan neupadljiv hotel u glavnom gradu Madjarske, naručio kafu i stavio srpske novine na sto ispred sebe. Nedugo zatim pojavio se čovek s torbom. Razmenili su nekoliko reči i Veljko je napustio hotel ponevši torbu sa sobom. U torbi je ponekad bilo i po 10.000 funti, a novac je korišćen da bi NUNS mogao da deluje i za plaćanje kazni za novinare kažnjene po slovu jednog od najstrožih zakona o medijima... Vlasti su dobro znale da Britanci i Amerikanci pomažu nezavisnim medijima. Nadgledane su

Искра 1. децембар 2002

ambasade, prisluškivani telefoni, a agenti su ubacivani u pokrete kakav je na primer bila studentska organizacija Otpor. Svetski biznismen Džordž Soroš ustanovio je Otvoreno društvo - Sonja Liht je bila na čelu beogradske kancelarije. Njen rad na pomoći nezavisnim medijima uključivao je i unošenje opreme za elektronske medije... Narednog meseca održan je sastanak grupe srpskih aktivista u hotelu Mariot u Budimpešti koji je organizovao Medjunarodni republikanski institut (IRI). IRI je američka organizacija koju delimično finansira vlada SAD i u kojoj radi izvestan broj bivših vladinih službenika. Oni su uspostavili kontakt sa studentskim pokretom Otpor i platili njihovim predstavnicima put do glavnog grada Madjarske. Otpor je bio najzanimljivija od svih opozicionih grupa. Američki vojni ataše u penziji, pukovnik Robert Helvi predsedavao je sastanku Otpora u Budimpešti. Njegovo iskustvo je pomoglo otporašima da shvate kako se mogu srušiti različiti oslonci Miloševićevog režima... Proizvedeno je gotovo tri miliona nalepnica i postera. Izvor iz jugoslovenske vojne obaveštajne službe kaže da je srpska tajna policija pokušavala da otkrije štampariju. „Vojna obaveštajna služba je znala gde se nalazi štamparija, ali nije obavestila druge službe jer je nacionalni konsenzus bio da Sloba mora da ode. Otpor je imao neku vrstu vojnog krila, Ijude koji su imali pristup oružju i umeli da se bore. Bilo ih je samo desetak, ali su oni, uz pomoć svojih veza, mogli uspostaviti saradnju s vojskom. I mi smo znali i oni su znali da će režim pasti. Otpor nije bio samo gomila studenata, oni su bili organizovani. Bila je to revolucionarna organizacija kao i svaka druga.” Britanski i nemački novac je takodje pristizao, a organizovani su i neki niži nivoi obuke. BBC je omogućavao prenos programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački Deutsche VVelle je pomagao najmanje jednim opozicionim novinama tako što je plaćao papir i štampu. Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od šezdeset miliona dolara na finansiranje opozicije... Oprema je i dalje pristizala. Najmanje dvadeset satelitskih telefona stiglo je različitim putevima, izmedju ostalog i u diplomatskim pošiljkama za ambasadu jedne skandinavske zemlje. Desetine mobilnih telefona, desktop i laptop kompjutera kupljeno je za mlade aktiviste Otpora. Sada su i viši vojni oficiri razgovarali o mogućnostima da se skine s vlasti čovek koji nije svestan da je izgubio moć. Neki delovi Jugoslovenske vojske su o tim mogućnostima raspravljali čak i sa svojim suparnicima u policiji. Bivši nacelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić spadao je u one koji nisu više bili lojalni režimu... Britanska ambasada je povodom aeromitinga izdala Srbima najmanje devet viza, a verovatno i mnogo više. Ljudi iz vojne obaveštajne službe koji su došli u Britaniju nisu imali veze s akreditovanom trgovinskom kompanijom; njihova poseta mitingu bila je samo pokriće. U prisustvu 80.000 Ijudi bilo je prilično lako razgovarati a ostati neprimećen. Britanci su želeli da više saznaju o snazi opozicije u redovima vojske. Nisu dobili precizan odgovor. Ljudi iz vojne obaveštajne službe vratili su se u Beograd dobivši i nesto dodatnih informacija o tome koliko su ozbiljni britanski napori da se „prob-

„Igra s e n k i ” . . . lem reši” i uverili su se da cela stvar ima podršku na najvišem nivou. Dobili su i imena Ijudi s kojima će ubuduće kontaktirati ako im budu potrebna nova „objašnjenja”. Britanci su se vratili u London s osećanjem da, pod odredjenim okolnostima, vojska verovatno neće pucati na narod. Zasad je to bilo dovoljno, a i sami su dobili imena s kojima ubuduće mogu kontaktirati... Jedan oficir Jugoslovenske vojske, koji sada radi u Zapadnoj Evropi, rekao je: „Vojna obaveštana služba je znala da stranci pripremaju teren za zbacivanje Miloševića s vlasti. Znali smo za njihove organizacije, propagandu, ulaganja, sastanke u Segedinu u Madjarskoj i Blagoevgradu u Bugarskoj... U septembru, dok se izborna kampanja zahuktavala, predstavnici obaveštajne službe Jugoslovenske vojske ponovo su došli u Britaniju pod izgovorom da žele da prisustvuju aeromitingu u Bigin Hilu povodom šezdesetogodišnjice Bitke za Britaniju. Jugoslovenski tim i dvojica pilota opet su bili pozvani na aeromiting u kojem su učestvovali i predstavnici svih drugih saveznika Britanije u Drugom svetskom ratu. Ovoga puta poruka jugoslovenske strane bila je da vojska neće pucati na narod ukoliko on bude branio demokratski izabranu vladu. Još uvek nisu mogli da govore u ime cele Vrhovne komande, ali bilo je jasno da je veliki njen deo sada bio spreman za promene. Opozicione vodje koje su organizovale mase imale su plan akcije i znale su da je 5. oktobar njihov Dan D. Ako plan propadne, njihovi životi će biti ugroženi, doći će do krvoprolića i verovatno do poraza. Ako oružane snage podrže Miloševića i on pobedi, proteći će godine dok se ne ukaže nova prilika. Britanci i Amerikanci su to takodje vrlo dobro znali; o tome se i razgovaralo na sastancima u Bigin Hilu. Tada su okolišali, ali sada su tražili direktan odgovor... Za 4. oktobar zakazan je sastanak u bosanskom selu Laktaši blizu Banjaluke. Dotad je bilo nekoliko takvih sastanaka kojima su prisustvovali službenici MI6 i po dva-tri predstavnika vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Uveče 4. oktobra Britanci su kao zaštitu poveli ekipu specijalaca iz SAS. Službenik CIA koji je učestvovao u organizovanju sastanka kaže da su specijalci stigli pred seosku kafanu u neobeleženom vozilu: „Tom prilikom sastanak je održan uveče i obe srane su ponele ozbiljno naoružanje jer su imale da razgovaraju o veoma ozbiljnim stvarima, pa nisu želele da budu nespremne ako bude problema. Britancima je bilo lako da se organizuju jer su imali specijalne snage u bazi Fabrike metala, blizu Banjaluke. Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome što će se dešavati sledećeg dana i Britanci su se brinuli za svoju sigurnost u slučaju da budu prevareni i da srpska strana pokuša da otme nekoga i prebaci ga preko Drine. Zamislite šta bi bilo da je Milošević saznao za prevrat pre nego što se on desio i da je izveo dva-tri britanska ili američka špijuna pred televizijske kamere kao dokaz o stranom mešanju”. Specijalci su sedeli u kamionu i preko skrivenih mikrofona slušali razgovore koji su se vodili u kafani. Ovoga puta Ijudi iz vojne obaveštajne službe jasno su rekli: čak i ako Milošević pozove vojsku da izadje na ulice, vrhovna komanda neće poslušati...

ПОВОДОМ ПРЕИМЕНОВАЊА УЛИЦА У СМЕДЕРЕВУ „Вечерње новости”, 5.10.2002. објавиле су писмо: „Партизани неће Љотића”

УГЛЕДНИ СМЕДЕРЕВЦИ Чланак 3. Благојевића у вашем цењеном листу показује непознавање Смедерева и угледних Смедереваца и наседање комунистичкој пропаганди. Породица Љотић је најзаслужнија за развој и напредак овога града. Љотићи су, са својим народом, подигли цркву светог Ђорђа, којег су прослављали као своју крсну славу. Активно су помагали у Херцеговачком устанку Петра Мркоњића. Владимир Љотић, за којег Благојевић вели да је „блиски рођак и сарадник Мите Љотића, је отац тога Мите, друг и пријатељ Светозара Марковића и Николе Пашића, преводилац Марксовог „Манифеста”. Димитрије Љотић је борац у оба светска рата, оснивач је многих набављачких, воћарских и репарских земљорадничких задруга, човек који је сав свој таленат посветио своме народу и отаџбини. Као министар правде 1930. године, донео је Закон о сталности (и независности) судија, као адвокат знао је да ће судије судити по правди само ако су независни од државних власти. Када је, под немачком окупацијом, Смедерево разрушено познатом експлозијом, Димитрије Љотић је узео на себе задатак да обнови свој порушени град, у чему је и успео. Данас се пишу књиге о томе! Комунистима је сметало, јер је добро проучио марксизам и јасно видео да та идеологија не одговара српском народу, па ни ондашњој Југославији. Човек који се у два светска рата борио против Немаца, не може бити окарактерисан као „фашиста”, најмање као „окорели фашиста”. Смедеревци знају да цене заслуге својих великана и само зато су предложили да се Трг републике у њиховом граду преименује у Венац Димитрија Љотића, а да се Венчачка улица назове Улица конзула Владимира Љотића. Светомир Пауновић Београд

НАСЛЕДСТВО Наслеђује се име, и стари обичаји. Преци су писали песме - наслеђују се риме, и осећаји. Сећања у наследство унуцима остају, и после се њиховим унуцима дају. Под стаблом наше лозе, некада пуне крошње, некадашња дебела хладовина није више она иста; на гранам оголелим од све оне богате лиснате ношње остало је само пар златних, јесењих, и два млада зелена листа. И наслеђује се живот, гле чуда, коме да се диви: где је дрво некад напајало лишће, сад оно од живота та два листа живи.

Апма Апександра Хромић (2001.)

Искра 1. децембар 2002

ПОЛЕМИКА ОКО ОДЛУКЕ СО СМЕДЕРЕВО ДА ЈЕДАН ТРГ НАЗОВЕ „ВЕНАЦ ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА" ПИСМО Г. НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА У РУБРИЦИ "МЕЂУ НАМА", „ПОЛИТИКА", 2. НОВЕМБАР 2002. ЉОТИЋ И СМЕДЕРЕВЦИ "Граница између демократије и фашизма", 21. 10. Недавно је у "Политици" објављено писмо г. Миливоја Максића, амбасадора СФРЈ у пензији, у коме се указује, у крајње негативном тону, на одлуку СО Смедерево да се једном тргу у центру града додели име Димитрија Љотића. С обзиром на то да сам рођени Смедеревац и да сам упознат са том одлуком, осећам обавезу да, истине ради, полемишем са ставовима из тог писма. Већ се из наслова писма уочава да се уважени г. Максић обраћа влади, а не директно јавности, што је уобичајено у демократском свету. Зашто? Зато што жели да изазове "конкретно законско реаговање". Господина Максића не занима да ли Влада има право да се меша у одлуке смедеревских одборника о називима тргова и улица, већ сматра да сви они који су у овој земљи "привржени демократији и антифашистичким уверењима" имају управо да у овом случају од Владе очекују реакцију. Као да је у свету, а и код нас, на делу алтернатива - или демократија или фашизам, па се треба опредељивати за једну од њих. Иако сматра да чланови Владе знају све што је неопходно о Димитрију Љотићу и његовом покрету "Збор", господин Максић ипак подсећа да су они били носиоци национал-социјалистичких уверења пре и за време Другог светског рата и да су у томе "окосницу чинили обожавање Хитлера, најтешња јавна и оружана сарадња са окупатором и физички прогон припадника антифашистичких снага, у првом реду младих". Ако сте већ решили да подучавате Владу, зашто г. Максићу нисте изнели да је та сарадња била изазвана кривицом оних који су народ оставили на цедилу. Љотић је свесно ушао у сарадњу са окупатором, онако како су то међународне конвенције омогућавале, а биолошки опстанак српског народа захтевао. Треба ли поново подсећати да је на тлу тадашње Недићеве Србије било око 600.000 избеглица из свих крајева окупиране земље, 86.000 избегличке нејачи, да су владали терор и пљачка... Зар би нашем народу било лакше да није била успостављена српска административна власт која му је умногоме олакшала живот у тешким окупационим приликама и у условима грађанског рата. Поред свега тога, Србију је јуна 1941. снашла и смедеревска трагедија, када је, услед експлозије муниције у Тврђави, читав град готово сравњен са земљом.

Искра 1. децембар 2002

"Издајник" Љотић се прихвата дужности изванредног комесара за обнову Смедерева и то је једина функција коју је у току рата имао.. Претпостављам да сте тада живели у Смедереву морали бисте да знате шта је све Љотић учинио за Смедерево и Смедеревце. Јавности ради (а и Владе) треба рећи да је за нешто више од три године, од 1941. до 1944., већина порушених и оштећених кућа оспособљена за становање. Обновљене су и зграде јавних установа и институција без којих се живот у граду за који се мислило да никада више неће постојати, не би могао ни замислити. Бројна су писма грађана Смедерева и околине у којима су се они обраћали за помоћ изванредном комесару због решавања својих егзистенцијалних проблема. На свако писмо је одговорено и пружена је адекватна помоћ. 11

О том "издајничком послу спасавања Смедерева његови грађани довољно знају и на томе су заувек захвални Димитрију Љотићу. Љотићев концепт вођења националне и државне политике не може да се узме као образац вођења политике уопште. Међутим, у том периоду Љотић је показао крајњу државничку и политичку мудрост повинујући се императиву националног самоодржања. Зато Смедерево хоће да одужи историјски дуг своме спасиоцу, а Ви тај чин, у свом комунистичком идеолошком обрасцу, третирате чак као препреку нашем уласку у Европу. Ако је то заиста препрека на прокламовановом путу, онда је ова земља све остале проблеме већ решила. Одлуком да се трг у најужем градском језгру назове по Димитрију Љотићу, грађани Смедерева показују да имају уравнотежен поглед на нашу историјску прошлост и да не робују никаквим идеолошким догмама. На крају, обавештавам г. Максића, у најбољој жељи да се не запрепасти поново, да наши суграђани планирају да на истом тргу који ће носити име Венац Димитрија Љотића поставе споменик своме спаситељу.

Небојша Јовановић, Смедерево

ПОВОДОМ ПИСМА „АНТИФАШИСТА" Пре објављивања целосног текста наших „антфашиста" желели би да скренемо пажњу на следеће: Упоређивање два текста, г. Јовановића и „антифашиста", показује да Јовановић пише мирно, одмерено, учтиво, држи се теме и у жељи да покаже зашто је СО Смедерево одлучило да једном свом тргу да име Д. Љотића, оперише рационалним аргументима и чињеницама, а одлуку општине објашњава пре-

Полемика ... васходно оним што је Љотић учинио за Смедерево као Ванредни комесар за његову обнову после експлозије 5. јуна 1941. године. Господа „антифашисти” од прве јуришају на личност г. Јовановића у намери да га дискредитују. Он је за њих „извесни" читалац који „у љотићевски (профашистички) безобразном одговору Миливоју Максићу...", па онда, као контраст неком Јовановићу, наводе шта је г. Максић био у претходном режиму, скромно изостављајући да је морао бити и високи партијац да то заслужи, уз имплицитни наговештај да је сада и рехабилитовани „демократа", јер се (опортунистички) учланио у Европски покрет за Србију (не „у Србији" као што „антифашисти" пишу, јер звучи самосвојније - мање као увоз!) свога шефа, првопотписаног г. Десимира Тошића. А г. Јовановић је „рођени Смедеревац", професор гимназије, писац документарне књиге „Смедерево је било добро обновљено", несумњиво квалификован да о ономе што је у вези са том обновом пише. Узалуд г. Јовановић на крају закључује да не дели у свему „Љотићев концепт вођења националне и државне политике", запенушеним „антифашистима" то не смета да га етикетирају љотићевским профашистом, а његово писмо Политици назову „дрска претња демократској Србији"!. Разлика између пропагандног памфлета и озбиљног написа је у образложењу и доказима. Озбиљан напис се труди да убеди читаоца и пружи му рационалне доказе и чињенице за своје тврдње. Памфлет оперише гомилом набацаних, обично емотивних, ничим подржаних и образложених, парола и етикета, увек рачунајући на класичан циљ пропаганде у маси: да ће се нешто од набацаног блата задржати. Уз то, иницијатива је на страни (као и у случају сваке агресије) пропагандног нападача, јер се држи оне да је „напад најбоља одбрана". Док је нападнути у могућносто да реагује, онај „заостатни" циљ пропаганде у маси је већ постигнут. А ако је нападнути и решен да одговори, потребно му је бар дупло времена, простора и рада да се од набацаног пропагандног блата озбиљније брани. У односу на толико пута подгрејавану пропаганду (да је већ огавно бљутава) о Љотићевом „фашизму", ми би да упутимо „антифашисте" на његов чланак „Казна Европи" објављен у „Смедеревској седмици" овог 15. новембра. (Без страха, господо „антифашисти" - не ради се ни о каквим камуфлираним „љотићевским профашистима", већ слободним и поштеним људима, ситих слогана и приземне пропаганде, који траже истину). У том чланку објављеном у листу „Наш пут" 27. августа 1939., а прештампаном у сплитском „Вихору" 20. септембра исте године, дакле, неколико дана пре и после почетка Другог светског рата, када је Хитлер дрмао Европом, Љотић отворено именује тројицу свемоћних диктатора Хитлера, Мусолинија и Стаљина - и без зазора и околишења износи своје мишљење о њима. Налази им заједничку потку у напуштању хришћанског пута Европе, започетог Француском револуцијом; у богоборству и христоборству; у уздизању до свемоћи слабог и грешног човека. Стога их сматра бичем и казном Европи због њеног скретања са Христовог пута. Но није први пут да је Љотић тако писао. Слично је писао више пута пре тога, а нарочито у чланку „Ни фашизам, ни хитлеризам" још 1936.године.

Али, гле чуда - Хитлер, Мусолини и Стаљин, давно сиђоше са сцене „људске трагикомедије", а Европа, па и читав широки свет, нису суштински мање богоборни и христоборни него у њихово време; напротив, још више верују у свемоћ „ослобођеног" секуларног човека који безобзирно следи само свој интерес. У том смислу Љотић би могао бити и пророк драме савременог света у коју га гура тоталитарна „демократија" наших „антифашиста". „Антифашистима" се невољно отело и признање да је начело „националног самоодржања", које г. Јовановић приписује Љотићу као руководећи мотив његовог рада, ипак „врлина". Био је то неодољив изазов за „објективност" вајних „антифашиста" да га у истој реченици контрастирају Љотићевом наводном „националном издајом". Наравно у несавесној пропаганди хартија трпи све, а докази мањкају. С друге стране, Љотић је као млад човек 6 година У Првом светском рату ратовао као војник за Србију и нову заједничку државу, а у Другом, као резервни потпуковник, командовао и једним пуком, бранећи Краљевину Југославију, као што су то часно учинили и сви његови следбеници. Пре тога се усмено и писмено залаго за активну неутралност, знајући да би у датим унутрашњим и спољашњим условима сваки улазак у рат - што је сваки истински родољуб могао да види - значио пропаст државе и неизмерно страдање народа. Чврсто опредељен за неутралност, Љотић није био ни за пакт са Немачком и Осовином. Али када је својом неодређеном и лавирајућом спољном политиком режим кнеза Павла доспео у безизлаз и био приморан да приступи Пакту, Љотић је био против 27. марта 1941., јер је знао да ће тај изазов Хитлеру, у најнеповољнијем тренутку по нас, бити раван позиву да се свом огромном силом обруши на Југославију и расчеречи је, што се и десили. Дакле, отворен „позив" Хитлеру да умаршира у Југославију нису упутили ни Љотић, ни Недић, ни љотићевци, већ онај мали водећи део наше однарођене малограђанштине који је претпостављајући, као и увек, свој класни интерес општенародном и државном, свесно ушао у сарадњу и организацију 27. марта са страним сервисима, тачно знајући шта пуч значи и каве ће његове последице бити. Касније су британске службе откриле да је 27. март не само био њихова режија, већ од њих и финансиран, док је Черчил као главног организатора именовао професора Радоја Кнежевића. Дакле, ако у нашој жалосној другоратовској и окупационој историји треба тражити пример „националне издаје", онда је то акт посвећеног кружока наше анационалне малограђанштине, стварних организатора пуча 27. марта. (Ми овде потпуно изузимамо највећи део часних официра, аполитички васпитаваних, физичких учесника у пучу, који су изманипулисани заложили своје главе, верујући да тиме врше своју војничку и патриотску дужност). Знају то отуђени врхови наше малограђанштине, који се превасходно руководе интересом своје класе (чији је данас еминентни представник и „антифашиста" г. Тошић), а знамо и ми - њихова савест - па отуда „повика на вука", Љотића „издајника" и љотићевце (упркос чињеница које друкчије говоре), док стварни виновници - малогађанске „лисице" и даље „месо ваде". Окомили се „антифашисти" и „демократе" и на „нову" Политику - па јој читају буквицу и једва прикривено прете, како је смела да пусти писмо г. Јовановића. Али и противрече себи, јер прозивају

Искра 1. децембар 2002

уреднике што „отварају врата" „неослабљеној националистичкој политичкој опцији", па би ваљало да објасне, са које се то они платформе бране од Љотићеве тобожње „националне издаје", ако националну и националистичку опцију овако отказују и потказују. Претњу уредницима су зачинили и хипокритском оптужбом да оваквим пропустима наводно обнављају Милошевићеве „Одјеке и реаговања", а управо то сами чине оваквим вашарскопропагандним и претећим памфлетима. „Страх човеку каља образ често", а „сила Бога немоли", паиуредници наредних дана пустили читав аваланш мржње, пребајатих и доказаних лажи, фалсификата и подметања о већ 57 година мртвом Љотићу, овога пута и писмо самог г. Тошића, ваљда да се зна ко је барјактар „борбе" против митских ветрењача, на које је испод достојанства човеку освртати се. Шта је здружило ову чудну скупину „антифашиста", остарелог представника наше предратне малограђанштине, г. Тошића, и нешто млађу „децу комунизма", међу којима и једног бившег Титовог министра спољних послова? Одговор је: заједнички интерес - и то класни интерес. Г. Тошић се вратио у земљу да помогне рестаурацију интереса и утицаја малограђанштине. „Деца комунизма" су већ била класно усмерена, а пошто су углавном поникла из водећих партијских кругова, већ су представљали „нову класу" са својим посебним привилегијама, далеко изнад остале радничке класе, чију су авангарду и интересе наводно представљали, како је то констатовао Ђилас још раних 50-их година. Дошле су промене и „деца комунизма" су се лагано престројавала и „сналазила" према политичким ветровима који су дували да заштите своје стечене привилегије. После 5. октобра и доласка онога што се сматра правом политичком и привредном демократијом, са слободним тржиштем, беспослицом и беспарицом, те форсираном приватизацијом, настале су прилике да те привилегије и учврсте. Помогло им је што су углавном већ били професионални кадрови старог режима, па се и нова власт претежно на њих морала ослонити и подићи. Не знамо, али са одређеном сигурношћу можемо претпоставити, да су неки од „антифашиста" постали успешни бизнисмени купујући буд зашто бивше друштвене погоне. Други су постали чланови управних одбора већих предузећа, награђени обилним синекурама и дневницама, по освештаном правилу капитализма. Трећи су дошли до јефтиних деоница у распродаји великих предузећа, итд. У периоду транзиције кроз који данас пролази наша земља ствара се нова класа власника и конвергентног интереса - нова малограђанска класа. То је оно што је зближило остарелог г. Тошића са привилегованом „децом комунизма", а платформа изанђалог „антифашизма" је само бусија са које се интерес те „нове класе" промиче и брани, па и пуца у оне који би тај класни интерес могли својим назорима и деловањем да угрозе; оне за који је народ жива органска целина једног и јединственог (некласног) општенародног интереса. Оне који држе да је наш народ после 50 година трауматичног живота у комунистичком једноумљу заслужио боље него да претходну класну власт замени нова класна владавина, ма како се она вешто шминкала да то сакрије, те да интерес и добробит целосног народа мора да врхуни и буде

Искра 1.децембар 2002

руководеће начело и циљ сваке стварне народне владе и власти. На крају, пред читаоцима су оба текста, па нека сами закључе ко је „безобразан" и „дрзак" нападач, а ко неизазвано нападнути; ко би да право на слободу изражавања мишљења у „демократској Србији" (ваљда демократија, сем флоскула о слободи и Орвеловог „дво-говора" наших „антифашиста", и то значи) да у корену придави и замени га - овога пута „антифашистичким" једноумљем; ко је црно-пропагандни „блатобацач" најпримитивније врсте, а ко разложни писац.

Искра

ОСВРТ „АНТИФАШИСТА" НА ПИСМО Г. ЈОВАНОВИЋА „ПОЛИТИКА", 6. НОВЕМБАР 2002. Злослутна одбрана Димитрија Љотића [*] Испада да је национална издаја малте не синоним за врлину националног самоодржања У Политици од 2. новембра 2002, у сталној рубрици "Међу нама" објављен је допис извесног Небојше Јовановића (на три ступца у врху стране!) под насловом Љотић и Смедеревци. Дотични читалац Политике, у љотићевски (профашистички) безобразном одговору Миливоју Максићу, бившем шефу југословенске дипломатије и члану Форума за међународне односе при Европском покрету у Србији чита лекцију што се уопште усудио да критикује "одлуку СО Смедерево да се једном тргу у центру града додели име Димитрија Љотића". Врхунац горке ироније те придике из Смедерева која као да циља да "нову" Политику врати у, не тако старо, зло време Одека и реаговања садржан је у запрепашчујуће комотном тврђењу да је "у том периоду (мисли се на фашистичку окупацију Србије и Југославије 1941-1945) Љотић показао крајњу државничку мудрост повинујући се императиву националног самоодржања". Испада да је национална издаја малте не синоним за врлину националног самоодржања што, ето, и "нова" Политика прихвата и објављује као израз слободе мишљења својих читалаца. Питамо се: зар је збиља дошло дотле у народу и држави који би да што пре стигну под окриље демократске Европске уније? Да све буде како Политици, најблаже речено, не доликује ова, крајње злослутна политичка одбрана Димитрија Љотића, сарадника нацистичких окупатора завршава се циничним изазовом свим, досад не баш чујним антифашистима - како демократски декларисаним петооктобарским властима тако и грађанима које још држи нада да "нова" Политика није обећање без покрића. Потписник писма из Смедерева, наиме, каже дословце: - На крају, обавештавам г. Максића, у најбољој жељи да се не запрепасти поново, да наши суграђани планирају да на истом тргу који ће носити име Венац Димитрија Љотића поставе споменик своме спаситељу.

POPLAVA KLEVETAI LAŽI U „POLITICI” PROTIV D. LJOTIĆAI ZBORA Došli smo do najvećeg dela gradje kleveta i laži bez srama, koje su se počele pojavljivati u pomenutom listu još od polovine okrobra. Pored Ljotića, implicintno su bili optuženi i Srpska pravoslavna crkva i Srpska akademija nauka. Na pomenute optužbe reagovala je Srpska pravoslavna crkva u Politici od 7. novembra, preko svog informativnog službenika Dušana Stokanovića. U ime Srpske akademije nauka reagovao je akademik Dejan Medaković na „Neistinite tvrdnje grupe intelektualaca”, koje je objavila Politika od 7. novembra. Drugog novembra preko Politike reagovao je na klevete Nebojša Jovanović, Smederevac. On je pobijao neistine i uvrede bivšeg ambasadora SFRJ Milivoja Maksića. Sadašnja lavina od kleveta i laži protiv Ljotića i Zbora jeste nastavak onih iz vremena pred Drugi svetski rat, od strane koruptivnih jugoslovenski režima i K.P.J. Ti klevetnici upotrebljavali su iste argumente koje i njihovi sadašnji nastavci ponavljaju. Razlika je samo u tome što je pre više od pola veka upljuvak „fašizam” i „fašista” imao znatnu cenu na političkoj pijaci. Danas pak, pošto je fašizam izdahnuo pre više od pola veka, ponovo je oživljen. Vaskrsli su ga sadašnji „ratnici” koji, u nedostatku bilo kakvih činjeničnih argumenata i kritike postulata Zbora, potežu staru jakobinsku majstoriju „klevetaj, klevetaj, ipak će nešto od toga ostati” na oklevetanom. Dimitrije Ljotić je napisao još 1936. g. u jednom članku pod nazivom „Ni fašizam ni hitlerizam već Zbor”. Tu se nalazio poduži komentar na fašizam i hitlerizam, koji nemaju nikakve veze sa Zborom - hrišćanskim pokretom. Ovaj članak je davno preveden na engleski jezik, u čemu je učestvovao i pisac ovih redova. U analizi političke Evrope posle prvog svetskog rata, Ljotić je istakao udaljavanje Evrope od njenih korena kulture i civilizacije, koji su bili prožeti hrišćanstvom. Umesto ovog, Evropa je - kaže Ljotić - istakla geslo: „... Daj

Полемика . .. Тако, дакле, и никако друкчије - а све у име српске славе и величине... Било би занимљиво чути да ли су се надлежни уредници, пре него што су одлучили да се и овако дрска претња демократској Србији објави, макар у себи запитали: да ли би њихове колеге у Француској, Норвешкој и у другим земљама које су у време Другог светског рата имале антифашистичке покрете (као, уосталом, и у било којој другој демократској земљи у Европи и изван ње) тако поступиле? Или је, можда, ствар у томе што неки цене да, упркос запаженој, оствареној или започетој рехабилитацији негдашњег Политикиног професионализма, суштински неослабљена националистичка политичка опција отвара врата и за, томе примерено, реновирање Милошевићевих Одјека и реаговања? Биће нам драго ако се покаже да је такво зазирање претерано.

[*] Десимир Тошић, Милан Шаховић, Мирко Тепавац, Живорад Ковачевић, Слободан Вучковић, Александар Ненадовић, Душан Макавејев, Душан Симић, Љубиша Секулић.

mi ljude čelične volje i odlučnosti da me vode i onda mi ne treba hrišćanstvo...” i ,,što je Evropa tražila, to je i dobila: Musolinija, Staljina i Hitlera ...”! Lažovi i klevetnici Ljotića i Zbora ne spore Načela i smemice pokreta Zbora, niti bilo koju od postavki institucija parlamenta, sudstva, slobodne reči. Ne, ništa se ne spori, jer nisu u stanju da to akademski urade, pa to nadomeštaju klevetanjem. Ceo taj rad je prvo ogledalo klevetnika, a tek posle Zbora i D. Ljotića. Politika je objavila jedno uljudno i pošteno pismo reagovanja i objašnjenja Nebojše Jovanovića, zašto Smederevci žele da nazovu smederevski trg „Venac Dimitrija Ljotića”. Oni to čine iz zahvalnosti za ono što je D. Ljotić uradio za Smederevo, pa čak imaju nameru da Ljotiću podignu spomenik. Zbog ovoga su klevetnici strašno pogodjeni, pa u nedostatku argumenata i civilizovanog raspravljanja, posežu sa ofucanom frazom upokojenog fašizma. Svaka čast istinskim protivnicima koji naučno, kultumo i na civilizovan način iznose svoju kritiku. Medjutim, ovi to neće i ne rade, već posežu za starim zanatom huškanja gomile. To je odavno primetio profesor E. D. Goy na Kembridžskom univerzitetu, koji je bio stručnjak za naš jezik, literaturu i istoriju. Pošto je pročitao na engleskom jednu malu knjigu Ljotićevih misli i dva toma njegovih „Sabranih dela”, ovako je počeo jedan poduži prikaz o Ljotiću: „Ua kvisling, izdajnik, fašista - sve termini koji isključuju bilo kakvu drugu diskusiju”. On odbacuje upljuvak „fašista” i kaže da je teško verovati (pisao je kasnih osamdesetih godina) da fašizam imputiran Ljotiću i „danas, posle više od četrdeset godina, ima sledbenike koji nastavljaju njegovim putem. Mora biti nešto drugo da veže ove sledbenike ........”!. Za vreme prve Jugoslavije predsednik vlade Milan Stojadinović promovisao je slične klevete protivu Zbora, slične sadašnjim. Za klevete i laži o „Tehničkoj Uniji” koju je lansirala ‘Politika’, Zbor je tužio sudu Politiku i poništio Stojadinovićevu majstoriju. Sud je dosudio da sudsku presudu objavi Politika na prvoj strani. Ona je to oklevala da uradi, a imajući zaštitu predsednika koji ju je kasnije te obaveze oslobodio zakonom o amnestiji delikta u štampi Da obavesti jugoslovensku javnost kako Stojadinović podriva autoritet sudstva, Ljotić je zakazao jedno predavanje u biskopu ‘Triglav’ u Beogradu 28. februara 1937. g. Čim je ovo bilo obnarodovano, Stojadinović je sa Politikom, njenim vlasnikom i Beogradskom opštinom, kojima se pridružila i ilegalna Komunistička partija, organizovao napad na Ljotićevo predavanje. Prvo, nije bilo policije da čuva red, ako ustreba, kod ovakvih javnih skupova. Drugo, beogradska opština je dala svoja kola i kočijaša koji je prevozio gomilu kamenja za članove komunističke partije koji su se oko ‘Triglava’ bili utaborili. Cim je Ljotic počeo da govori, kamenice su počele da pljušte na zgradu i njene prozore. Ljotićevi slušaoci, medju kojim je bio veći broj članova Zbora, izašli su napolje i rasterali komuniste, koji su pobegli. Ni tada nije bilo policije. Ljotić je nastavio predavanje i završio ga. Na kraju predavanja on je slušaocima isprićao sledeću priču: priču o jednom putniku koji je putovao jedne mrzle i tamne noći kroz nepoznat kraj. U tom kraju svi psi bejahu pušteni sa lanca i ustreme se na putnika. On se sagne

Искра 1. децембар 2002

da dohvati kamen i baci na pse, ali kamenje je bilo za zemlju zaledjeno, nije se moglo odvojiti. I zavapi tada putnik: „Nek je prokleta zemlja, u kojoj su svi psi pušteni sa lanca a kamenje za zemlju zaledjeno”. Ovo je bio položaj Ljotica i Zbora pod Stojadinovićevim režimom. Negde pred kraj iste godine Ljotić je napisao čuvenu brošuru; čuvenu u analima političkog rezonovanja. Brošura se zvala: „Poruka fašističkom šegrtu”, koja javno žigoše Stojadinovića Neće dugo vremena proći, kad će Stojadinović instruirati progon i hapšenje Ljotića i članova njegovog Pokreta. Ovo bezakonje i hajdučiju nameravaju da ožive i sadašnji klevetnici Zbora i D. Ljotića. Toga radi oni lepe upljuvke protivnicima olinjalog i ofucanog fašizma. Oni nemaju ništa bolje, a nažalost da posle dugoročnog crvenog fašizma u Jugoslaviji, ofucani ‘fašizam’ još donekle ima pro-dju na političkoj pijaci, ali ne za dugo, jer je bankrotstvo sadržano u njihovom poslu. U kontekstu laži i kleveta želim da dodam jedan momenat iz mojih istraživanja o predratnoj, ratnoj i posle-ratnoj Jugoslaviji. Radi se o jednom eminentnom Amerikancu srpskog porekla. U drugom svetskom ratu bio je u činu rezervnog pukovnika u štabu generala Ajzenhauera. Po zanimanju je bio advokat za američke i inostrane poslove. Bio je doktor pravnih nauka. Bio je treća generacija Srbin-Amerikanac. Njega su interesovali moji napisi i nalazi iz britanske državne arhive. Bio je privatni ambasador svih američkih predsednika od Ajzenhauera do Reagana po jugoslovenskim problemima. Zvao se Nikola Stepanović. On je izrazio želju našem zajedničkom prijatelju da se vidimo radi razgovora, kad budem sledeci put dolazio u Ameriku. Prilika se pružila kad sam sledeći put bio u Americi 1983. Predložio je da budem njegov gost na ručku. Pored menee pozvao je i našeg zajedničkog prijatelja N. M. da prisustvuje razgovoru koji je trajao oko četiri sata. Gospodin Stepanović je bio impresivan čovek. Gotovo dva metra visok, atletskog izgleda. Iako je bio prešao sedamdeset godina, kretao se lagano kao pero. Upitao me šta ja mislim zašto se Čerčil presaldumio da pomaže komuniste u Jugosla-viji i da izda Dražu Mihailovića?. Ja sam znao da je moj domaćin bio obaveštajni oficir u štabu američke armije i da su njemu tajne stvari bolje poznate nego meni. Rekao sam mu da ja raspolažem samo sa podacima otvorene arhive. Medjutim, meni sve indikacije govore, kao i Čerčilovo priznanje na kraju 1945. g. da je on bio ,,hoodwinked" od sovjetskih špijuna u britanskoj obaveštajnoj službi. Isto ovo mišljenja ima i Nora Belof, britanski žurnalista koja sprema knjigu o Jugoslaviji. Nije hteo da komentariše moj odgovor i prešli smo na mnoga druga pitanja. Zatim smo počeli da razgovaramo o stanju u Jugoslaviji, gde on službeno često putuje. U kontekstu razgovora, rekao mi je da je doživeo jedno iznenadjenje u Jugoslaviji prethodne godine, na Konferenciji svetskih pravnika. Iznenadjenje se odnosilo na Dimitrija Ljotića u razgovoru sa advokatima Komore u Beogradu. On je pitao da li oni znaju nešto o Dimitriju Ljotiću, koji je nekad bio član Komore. Nekolicina je potvrdno odgovorila da je Ljotićevo ime još uvek na njihovom spisku, uprkos službenog pritiske da se izbriše. Kazali su da je Ljotić bio elitni advokat velike reputacije časnog čoveka. Posle sastanka u Komori otišao je u Smederevo da se tamo raspita o Ljotiću. Intervjuisao je sekretara mesne partije koji mu je rekao: „Ljotić je bio naš veliki protivnik, pored toga njegovo ime ovde mnogo znači. Bio je pošten, što će svako posvedočiti.” Zatim je intervjuisao žene prodavačice, seljanke, kao i gradskog čistača klozeta.

Искра 1. децембар 2002

Odgovori su glasili da je Ljotić bio pošten čovek i mnogo je uradio da podigne porušeno Smederevo. Čistač klozeta, član kompartije, rekao je da je Ljotić samo politički protivnik, ali mnogo poštovan u Smederevu i da on lično nema nikakve žalbe protv njega. Posle ovoga pitao je još mnogo ljudi i svuda dobijao slične odgovore. Ovo ga je nateralo da potpuno revidira svoje mišljenje o Ljotiću. Pitao sam g. Stepanovića, da li ja mogu da citiram njega u mojim istraživanjima. Odgovorio je: „Gospodine Vlahoviću, slobodni ste da sve citirate što sam danas vama rekao.” Razgovor se vodio najvećim delom na engleskom jeziku, a ponegde na srpskom. Ovo radi istraživačke gradje. Ovom prilikom g. Stepanović mi je rekao da se položaj Srba u Americi jako pogoršao zbog stalnih optužbi i klevetanja medjusobnog, a najviše kleveta protivu ljotićevaca. Medjutim šef obaveštajne službe George Bush (stariji) koji će kasnije postati predsednik SAD, dobro je obavešten o svim stvarima za vreme rata u Jugoslaviji i naredio je da se sve optužbe i klevete bacaju u koš, jer to njega ne interesuju. Ovo je pogoršalo položaj Srba po prvi put u Americi, rekao mi je g. Stepanović. Nažalost, danas se u Srbiji dogadjaju slične ili još gore stvari klevetanja... Ovi današnji klevetnici preko Politike kao da se boje mrtvog Dimitrija Ljotića. Zašto? Zato što je on mrtav jači nego sedam divizija one ‘grupe intelektualaca’ i pojedinaca koji pokušavaju da ga osramote. „Nema toga koji se ne boji nečega, ako ničeg a ono svoga hlada” - davno je rečeno.

Staniša Vlahović

ЗАВЕТ Док небо не падне, море не пресуши, реке не престану да теку; док све речи не буду изговорене, и човечанство не престане да жели да зна ма коју од древних тајни које га копкају сада. Док свет овај наш не остари, док све речи не буду речене, док се сва срца не распродају, док не стигне заувек, док крај свта не буде ту - ја ћу те волети. Чак и после тога ја ћу бити ту, уз тебе кад ти затребам, поред тебе кад ме зовнеш, бићу ту, волећи тебе... Јер, ја друкчије чинити не могу - ти си једина. Док не умрем, док плачем, ја ћу да те волим, да те волим... Алма Александра Хромик (Из збирке песама „ The Lonelier Road', New York, 1982. - Превео: M. Хромић)

Поводом извозне „афере" предузећа „Орао"

МЕЂУНАРОДНО „ПРАВО” Овај чланак професора Косте Чавошког објављен је као „лични став" под горњим насловом у „Гласу јавности", 3. новембра 2002. године, са чијег Интернет сајта смо га и преузели. Наднаслов је дала Искра. *

* *

Један важан догађај остао је у сенци потоњег открића бројне „терористичке” групе и још увек нерешеног уставног спора око отетих посланичких мандата. Реч је о наводној испоруци оружја Ираку, чиме је прекршена резолуција Савета безбедности о ембаргу којем је та земља подвргнута. Напослетку се испоставило да је предузеће „Орао” из Бијељине вршило ремонт млазних мотора за већ застареле авионе МИГ 21, те да су преко београдског „Југоимпорта” у Ирак испоручивани ирачки ремонтовани млазни мотори, а не неко савременије оружје. Но, пре него што се позабавимо оваквим кршењем тзв. међународног права, ваља предочити начин на који се управља овом нашом кризом. Од самог почетка то су чинили амерички обавештајци и дипломате који су ову ствар највероватније годинама пратили, да би тек сада закључили да је треба обелоданити и поступно подјаривати. Поред надлежног министра Горана Свилановића, међу првима који је сазнао за ову аферу био је и Небојаша Човић, који, колико је то нама познато, није ни обавештајац нити званични представник савезне државе, што само говори да га амерички званичници сматрају својим. Потом је тзв. привилеговану информацију о путевима оружја из наше земље у васцели свет добио - а ко би други? - дневник „Блиц”, чији је власник странац. Још су важније смене са положаја које су потом уследиле, највероватније на захтев Американаца. Поред непосредно уплетених, у Републици Српској изгубили су положаје и министар одбране и начелник Генералштаба, док су у СР Југославији смењени само генерал Јован Чековић, директор „Југоимпорта”, и помоћник министра одбране генерал Иван Јокић. Потом је Владан Батић затражио и смену савезног премијера Драгише Пешића и савезног министра одбране Велимира Радојевића, док су Зоран Ђинђић и Ненад Чанак поставили и питање одговорности савезног председника Војислава Коштунице. Нико, ама баш нико, па ни амерички званичници, нису затражили смену, а камоли кривично гоњење председника Управног одбора „Југоимпорта” Душана Михајловића, који је изгледа на том положају само зарад допуне своје, иначе бедне, министарске и потпредседничке плате, па мора нешто да заради и трговином оружјем.

Отмицом Слободана Милошевића из затвора и његовим изручењем Хагу Михајловић је, по свој прилици, стекао такве заслуге код америчких званичника, да је као поларни медвед, тачније „Лутра” (на српском: видра), заштићена звер коју нико не сме ни да дирне. Најзанимљивије су ипак нежељене последице до којих би ова повреда међународног „права” могла да доведе. Њих је можда најбоље изразио сам Душан Михајловић када је рекао да се нада да поменуте испоруке Ираку „неће погоршати односе СРЈ са САД”. Тако испада да повреда ембарга који је Савет безбедности успоставио не повређује ниједну другу чланицу УН изузев САД. А зашто само САД? Зато што Сједињене Државе управо намеравају да и без изричите одлуке и одобрења Савета безбедности нападну Ирак, као што су марта 1999. године напале нашу земљу, и тиме још једном почине најстрашнији међународни злочин због којег су у Нирнбергу одговарале Хитлерове главешине - злочин против мира. А нашим главарима можемо поставити следеће питање: када већ Павловљевим условљеним рефлексом реагују на сваки шушањ из америчког жбуна и удворички се извињавају због практично безначајне повреде резолуције Савета безбедности, да ли ће смоћи снаге да у име државе громко осуде злочин против мира који ће Сједињене Државе починити агресијом на Ирак? Својевремено је један католички мисионар у Африци упитао једног племенског поглавицу шта је за њега добро, а шта зло. Овај мало размисли па рече: - Добро је кад ми нападнемо суседно племе и отмемо њихове жене и стоку, а зло је кад они то уичне нама. Управо тако је данас у међународним односима: добро је кад Сједињене Државе и њихови савезници нападну нашу земљу без одобрења Савета безбедности и том приликом почине и бројне ратне злочине, а зло је кад једно наше предузеће, противно резолуцији Савета безбедности, испоручи Ираку његове ремонтоване авионске моторе баш у тренутку када се припрема агресија тих истих Сједињених Држава против Ирака. И то многи још увек називају међународним „правом”.

Коста Чавошки

DRAGAN MALEŠEVIĆ TAPI PREMINUO OD SRČANOG UDARA. Beogradska policija saopštila je da je tokom sinoćnjeg informativnog razgovora u prostorijama gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova preminuo slikar Dragan Malešević Tapi. "Tokom razgovora Maleševiću je iznenada pozlilo, te je odmah pozvana ekipa Službe hitne pomoći koja je ubrzo stigla i konstatovala smrt. Smrt je, najverovatnije, nastupila usled srčanog udara", navodi se u saopštenju. Glas javnosti prenosi da je Malešević priveden zbog sumnje da je kao šef masonske lože "Veliki orijent" bio jedan od organizatora grupe profesionalnih ubica. (Beta, Glas, 30.10.2002.).

Искра 1. децембар 2002

„ЕПИСКОП НИКОЛАЈ - ЖИВОТ, МИСАО И ДЕЛО” Милан Д. Јанковић Милан Д. Јанковић: „Епископ Николај - Живот, мисао и дело” I том 696 стр., 24 см., II том 874 стр., 24 см,. Епархија шабачко-ваљевска, Ваљево принт 2002. *

* *

Овога лета изашла је из штампа двотомна књига с горњим насловом из пера протојереја-ставрофора Милана Д. Јанковића, секретара Св. Синода Српске православне цркве. На крају II тома стоји кратка биографија: „Прота Милан Д. Јанковић, син Дојчина и Љубице, рођене Бошковић, рођен је 11. септембра 1932. године у селу Причевићу код Ваљева; супруг Наталије, рођене Малешевић; отац др Љиљане, др Гордане и др Исидоре, зубних лекара; школовао се у родном Причевићу, те Ваљеву и Београду. Парохијску службу је почео у селу Докмиру, а завршио у Јабучју (Архијерејско намесништво танавско - Уб, Епархија шабачко-ваљевска). У црквенојерархиску службу прелази почетком марта 1968. године и ради у Канцеларији Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Имао је срећу да му светлост дана угледају три књиге црквених проповеди, под општим насловом На путу, од којих је једну Оливер Ињац унео у своју збирко У царству благе речи (Ниш, 2000. године). Објављивањем доживео је част да му име уђе у својих књига На путу Биографски лексикон ваљевског краја, књига 2., свеска 7. (Ваљево, 1999.). Половином 2001. године, у издању Издавачке установе Епархије шумадијске Каленић, објавио је књигу Патријарх Герман у животу и борби за Спомен храм. ”

Први том ових значајних студија о епископу Николају и његовом животном делу садржи поглавља: Детињство и школовање; Рад у Енглеској; Боравак и рад у Америци; Избор за епископа жичког; Избор за епископа охридског; Градња цркве у Лелићу; Поновни избор за епископа жичког; Борба против конкордата; Молитвени сабори; Оснивање дечијих домова; У мисији Цркве; Унутарња мисија; Окупација и хапшење; Робовање и патње. На крајује извод из рецензије познатог ваљевског историчара Велибора Берка Савића. Већ сама поглавља говоре шта је све аутор обухватио у овој првој књизи. Прота Јанковић је свестрано истражио све од рођења, па до робовања епископа Николаја, па је све то лепо ставио у књигу. Ту је много до сада непознатих података о животу и раду овог великог јерарха Српске православне цркве. Све што је изнето, значајно је и књигу треба страну по страну читати да би се спознала сва пуноћа живота и рада епископа жичког др Николаја Велимировића. Прота Јанковић прати животни пут епископа Николаја и његова прегнућа кроз штампу времена у коме се догађаји дешавају, па кроз бројна писма и сведочења савременика свестрано описује његова велика прегнућа за добро цркве и српскога народа. Ту су наводи и из отаџбинске и из српске штампа из Америке, Енглеске и европских листова. Највише је навода из „Американског Србобрана”, најстаријег и најугледнијег листа америчких Срба, који и дан данас излази у Питсбургу, Пенсилванија. Доста навода је и из минхенске „Искре” као и из дела срп-

Искра 1. децембар 2002

ских емигрантских писаца: Др Ђоке Слијепчевића, Бошка Н. Костића, Боривоја М. Карапанџића и других. Природно, највише је података из штампе Краљевине Србија и после Краљевине Југославије. Али када описује живот и рад епископа Николаја у иностранству, нарочито у Сједињеним Државама Америке, неопходни су извори од српских емигрантских писаца. Тако, на пример, када прота Јанковић цитира боравак епископа Николаја у Кливланду 1954. године он преноси из књига писца ових редака „Мозаик нашег живота” цео чланак „Велики дан у Кливланду”. Сва су поглавља интересантна, па нема смисла истицати ово или оно, али се ипак одвајају: окупација и хапшење, робовање и патње. То је прота Јанковић тако сликовито приказао, као нико до сада. Разуме се и ту се служио многим сведочанствима, које је сабрао из разних извора, али највише из „Искре”. Особито је проту Јанковића интересовало ослобођење патријарха Гаврила и епископа Николаја из Дахау логора. Прота цитира из „Искре” од 1. октобра 1996. године чланак Радована Ојдровића „Ко је ослободио Патријарха Гаврила и Епископа Николаја” (не наводи име аутора), па одмах потом наводи и чланак Живорада Миленковића (спомиње му име): „Пуштање и ослобођење”, „Искра”, 1. децембра 1996. године. Аутор прихвата интерпретацију Миленковића. Жао нам је да није цитирао америчку „Двадесетог века енциклопедију религиозне науке”, Гранд Рапидс, Мичиген, 1957., стр. 357-358. где стоји да су патријарх Гаврило и епископ Николај Велимировић „ослобођени на интервенцију антикомунисте српског патриоте Димитрија Љотића”. У овом поглављу су две ретке слике епископа Николаја са српском војском у Словенији 1945. и у Салцбургу 1945. Ту је и фотостат Грамате епископа Николаја којом 11. (24.) априла 1945. године оца Алексу Тодоровића производу у чин протојереја. Овај први том плени пажњу читаоца, тако да чим заврши са читањем одмах прелази на другу књигу, и не испушта из руку док је не прочита од корица до корица. *

* *

У другом тому су најпре дела Епископа Николаја: Религија Његошева: Беседе под гором: Изнад греха и смрти; Речи о Свечовеку; Молитве на језеру; Нове беседе под гором; Мисли о добру и злу; Омиље - Охридски пролог; Мисионарска писма; Остале књиге - Посланице и писма. Онда долазе поглавља: У очима савременика; у очима следбеника; у очима поштовалаца, напади и друге непријатности; упокојење и сахрана; наша смерност и Најдановићи; завршна реч и на крају: Индекс имена (неколико овде посебно експонираних личности). Прота Јанковић је одлично учинио што је објавио најзначајнија дела Епископа Николаја, мада су она објављена у до сада штампаним Сабраним делима, које је публиковала Епархија западно-европска (Химелстир) и манастир Ћелије код Ваљева. Ова дела омогућују читаоцима да схвате целосни лик епископа Николаја. После ових дела долазе наведена поглавља,

која је прота Јанковић зналачки обрадио. Ту има и до сада необјављених ствари, које је аутор вредно прикупио, ријући као кртица по списима и архивама. Најпре су ту мишљења и оцене о значају дела епископа Николаја из пера знаменитих српских писаца и духовних стваралаца: Јована Скрелића, др Иванова, оца Јустина Поповића, Р.С. Цимермана, Ј. Николића, М. Калезића, проте Милисава Д. Протића, протођакона Љубомира Ранковића, Љубомира Иванчевића, јеромонаха Михаила Ћусића, др Димитрија Најдановића и других. Ту су онда разна писма било да су писана епископу Николају, било да је он писао разним лицима. Нарочито је импресивно поглавље У очима савременика, где су чланци о епископу Николају и од пре рата и после рата. Ту су чланци Димитрија Јакшића, Илије Трифуновића, Миливоја Станковића, Јована А. Бркића, Борисава Васиљевића, проте Милоја Николића, Ристе Грђића, др Анке Гођевац Суботић, Боре Карапанџића, Милана ЈовановићаСтојимировића, др Димитрија Најдановића, проте Драгољуба Цокића и других. Прота Јанковић, на пример, из „Искре” Бр. 129/15. јул 1956. године стр. 7, пренео цео чланак Ј „Тестамент ’ Боре Карапанџића. Када се епископ Николај упокојио, све што је у штампи било објављено о Владици, прота Јанковић је сакупио и у другом тому објавио. Ту је највише чланака из „Американског Србобрана”, јер је тадашњи уредник професор Јован Братић објавио сваки напис или песму који су му били послати у част и славу преминулог Владике. Разуме се, ту су и чланци и из других часописа и листова: „Светотројичког мисионара”, чикашке „Слободе”, „Искре” и других. Прота Јанковић је све то вредно обрадио, да му се истински треба поклонити и заблагодарити. Потом долази поглавље „Напади и друге непријатности” које опет с друге стране осветљавају психу спрског народа. Ту су углавном напади на епископа Николаја пре Другог светског рата и то су чланци из пера Крсте Цицварића, Веселина Вукићевића из Загреба, рабина др Алкалаја и Милана Богдановића. Поменуло се, не повратило се... У поглављу Упокојења и сахрана прота Јовановић је објавио чланке о блаженопочившем епископу Николају које су написали: Слободан Јовановић, др Милан Гавриловић, Стивен Грам, Васкршњи поздрав Свечаника (уредник прота Алекса Тодоровић) којим се објављује упокојење Владике, песма српског песника Милана Петровића „Епитаф”, саучешћа архимандрига о. Јустина Поповића, непотписан некролог у „Американском Србобрану” од 20. марта 1956. године, чланак Влајка Влаховића „Туга је обавила Београд”, - „Искра”, 1. април 1956, бр. 122., те некролози Ј. А. Бркића, Јована Тешановића, Душана Поповића и опроштајне говоре над одром: архимандрита Фирмилијана, Небојше Мандића, проте Алексе Тодоровића и војводе Момчила Ђујића. Такође су објављени и чланци Јована Братића (у књизи погрешно стоји уместо Јован Јанко), проте Мије Ђурића, песма Милисава Рајковића, песма В. Ђуришића, чланак архимандрита Арсенија (Тошовића), уредника Светогројичког „Мисионара” и напис др Живка Топаловића. Све је то прота Јанковић унео да се добија целовита слика о општој жалости свеколиког српског народа над одром епископа жичког Николаја. То је био итекако велики труд да се из разних листова и часописа све то сакупи. После овога долазе писма епископа шабачковаљевског Лаврентија и писма др Димитрија и супруге

му Јелене Најдановић владици Лаврентију. И ту су интересантна сведочанства за историју. Онда је кратка реч о аутору (цитирана на почетку књиге) и индекс важнијих личности које се у обе књиге спомињу. На крају је завршна реч писца о којој ћемо мало ниже рећи који реч. Прота Милан Јанковић, који спрема и завршни трећи том о епископу Николају где ће бити предсмртни и посмртни напади на покојног Владику, заслужује велико признање за труд који је уложио у обради ова два досадашња тома о животу, мисли и делу епископа Николаја Велимировића. То што је написао остаће во вјеки вјекова сведочанство и за Српску православну цркву и за историју српскога народа. Књига је писана лепим стилом и језиком којим се говори у ваљевском крају. Нека му је хвала и овога и онога света, а васцелом српском народу и оном на родној груди и овом у расејању, најтоплије препоручујемо ове две досада изашле књиге, које се могу добити у Манастиру Св. Саве у Либертивилу, Илиноис. Прота Милан Јанковић је у завршној речи рекао да није добро стање у Српској православној цркви и да „дувају врло непријатни ветрови, који са стране довејавају неко ново богословствовање, чији се следбеници у својим богословсконаучним ставовима све мање ослањају на изворе Светог писма и светог предања, изузев неколико светих отаца... Страшно је и помислити, а камо ли рећи, да се у српским црквенопросветним заводима, све ређе помињу имена и користи богословље Светог Саве, владике Николаја, и оца Јустина Поповића. Чему то води, не знамо? Где ће одвести српску богословску омладину, видеће они који тек долазе. Јер нема ништа тајно што ће бити јавно; нити што би сакривено, а да неизађе на видело. (Мк. 4.22)”. На надлежнима у Српској православној цркви је да се дубоко замисле над овим речима проте Јанковиића.

Бора М. Карапанџић

НОВА

КЊИГА

У издању Светосавске књижевне заједнице (директор др Ратибор-Рајко Ђурђевић) изашла је нова књига Боривоја М. Карапанџића: "СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС У СЛУЖБИ НАРОДА И ОТАЏБИНЕ” с предговором др Ђурђевића. Поред историјске документације и бројних фотографија, књига доноси нову допуњену ЧИТУЉУ три хиљаде пет стотина Српских добровољаца палих и помрлих у Отаџбини и широм света. Књига ће бити разаслата поштом директно из Београда на појединачне адресе добровољаца у Немачкој, Енглеској и Канади, па се умољавају кад приме књиге да они у Немачкој пошаљу Свети Пауновићу чек на 15 евра, у Енглеској Пауну Вуковићу 10 фунти, а из Канаде да пошаљу $20 директно писцу од кога се у Америци књига може наручити по цени од $20 (урачуната поштарина) на адресу: BORIVOJE М. KARAPANDŽIĆ 4057 WEST 50th Street Cleveland, Ohio 44144-1803.

Искра 1. децембар 2002

Ревизионизам у савременој српској књижевности (73)

НЕСТАЈАЊЕ АНТОНИЈА ИСАКОВИЋА Један од еминентних савремених српских писаца, недавно преминули Антоније Исаковић, објавио је своју последњу књигу за живота, збирку прича Нестајање', са разном тематиком али са очигледним потврдама свог мајсторства приповедања. У причама са различитим темама природно је да се аутор дотиче многих детаља који се не могу повезати у једну целину. Зато ћемо се задржати на моментима који одговарају нашој рубрици, остављајући уметничко вредновање професионалним књижевним критичарима. Тако аутор помиње, између осталог, и 27. март 1941. Његова оцена значаја тог дана за нашу савремену историју нама није нова; ново је само то што је било потребно пола века да се писац његовог идеолошког опредељења изјасни о том догађају као да је писао за Искру. „27. марта се ништа друго није урадило него само смо свог крвника историјски омогућили.”(43) Аутор даље наводи: „Пропустио је усташе, створена је Независна Држава Хрватска, разбијена је југословенска државна машина, и упола је био олакшан посао комунистима да узму власт; у 27. марту комунисти нису били најважнији, али су добро потегли, и историјски све искористили... Огромну штету су имали Срби, никада се неће израчунати колико су пострадали, нити извагати њихова проливена крв. У позадини 27. марта стајали су и Енглези. Черчил ће једном реченицом похвалити Београд, а Срби никада неће довољно продрети у политику Енглеза. Никако да се схвати коју су улогу Енглези наменили Србима; вероватно ‘улогу проклијалог кромпира‘.” (49-50) Следује дуги опис усташких зверстава као последица тог преврата. Аутор повезује 27. март са рушењем Берлинског зида, бар по последицама - у првом случају негативним, у другом позитивним: „Дуго ћемо још последице сагледавати; баш као и последице 27. марта од пре неколико деценија.”(46) Интересантна је и прича једног приповедачевог познаника о пловидби у бури између Канаде и Гренланда, кад је изгледало да ће брод потонути и сви се утопити. „Сетио сам се: молим се Светом Сави ланчић ми је око врата са срцем и женском сребрном чизмицом - ако останем жив, ставићу православни крст, ништа друго: крст!” (177) Исаковић је изабрао овај детаљ с очигледном намером, мада не каже директно каквом. У најлепшем делу књиге, у причи „Сахрана кнеза Лазара”, Исаковић дирљиво описује преношење безглавог тела кнеза Лазара у Раваницу после битке на Косову. То преношење, које је трајало данима, претворило се у величанствену пратњу, којом приликом се све више и више стицао народ да ода последњу пошту свом владару. Аутор вели да се народ сасвим стопио са властелом и да су сви осећали да је најпотребније да се српски народ сачува од истребљења, макар и под најтежим условима туђинске окупације. Ту потребу најдубље је осећала књегиња Милица: „Владарка је остала трезвене главе; и у пропалом царству политика мора да се води; спремала

Искра 1. децембар 2002

је услове да се после Косовске битке створи српска деспотовина, да подстакне градњу и подигне манастире. Колико знам, у Деспотовини су сазидани многи већи и мањи манастири... Милица и Јефимија су издалека наслутиле значење пратње. Необичнија и већа сахрана сумњам да се икада у свету догодила.”(183) Горњи редови, са мало промена, као да говоре о положају Срба у Другом светском рату. Уместо књегиње Милице треба ставити Милана Недића, а уместо стварања Деспотовине ставити спасавање народа од страшних репресалија окрутног окупатора, далеко опаснијег и немилосрднијег од Турака; збрињавање стотина хиљада избеглица у маленој Србији; помоћ хиљадама заробљеника у немачким логорима; и, што је најважније, спречавање острвљених непријатеља да рашчерече и последње парче српске земље. Мада Исаковић нигде не прави ту паралелу, она се сама намеће. И поштено је од њега, комунисте и партизанског првоборца, што је навео читаоца да сам пореди те две ситуације. На срећу, Милица је успешно испунила свој задатак. То је, донекле, учинио и Милан, али је, на несрећу, своју улогу платио главом и чашћу, да му се данас ни гроб не зна. У осталим причама Исаковић приповеда о другим стварима. Можда најбоља прича у књизи, „Нестајање”, говори о ауторовом боравку у болници, вероватно при крају живота, и о „нестајању” два пацијента који су били заједно с њим у соби. Као да је предосећао и свој скори крај, он се мири са судбином, као што то и доликује зрелом човеку. У неколико махова он је наслутио да вера у Светог Саву и кнеза Лазара помаже у последњим моментима, као што је увелико помогла српском народу после косовске трагедије. Један од најбољих савремених српских приповедача тако се опростио од својих читалаца, дозволивши могућност да има и других, благодатнијих веровања од слепе вере у комунизам, којој је Исаковић служио безмало целог свог живота. Васа Михаиловић 1. Антоније Исаковић, Нестајање (Београд: Народна књига, 2000). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

IFC SPREMNA DA PREDUZEĆA. Medjunarodna

POMAŽE

SRPSKA

finansijska korporacija (Internacional Finance Corporation - IFC) nastaviće i naredne godine da pruža finansijsku i tehničku podršku uspešnim srpskim preduzećima kao i onima koji se nalaze u postupku privatizacije, izjavio je danas direktor IFC-a za jugoistočnu Evropu i centralnu Aziju Kosrou (Khosrovv) Zamani. Zamani i šef misije IFC-a u Beogradu Robert Albizeti razmotrili su sa predstavnicima srpskog poslovnog kluba "Privrednik" rezultate jednogodišnjeg rada misije u Jugoslaviji i razgovarali o ulozi ove grupacije Svetske banke u procesu privatizacije. (Tanjug, 19.11.2002.).

† АЛЕКСАНДАР-АЦА НИКШИЋ У Ст. Петерсбургу, Флорида, преминуо је 21. септембра 2002. године друг Александар-Аца Никшић у својој 81. години. Покојни Аца припада оној плејади српске омладине која је одмах после образовања Српске владе народног спасагенерала Милана Недића, 15. септембра 1941. године ступила у Прву ђачку добровољачку чету од које је доцније формиран Трећи ђачки добровољачки одред. Тело покојног Аце било је изложено у погребном заводу Anderson-McOueen све до сахране на гробљу, које припада истом предузећу. Погреб је обављен у среду 25. септембра. Опело у храму Светог Саве у Ст. Петерсбургу служила су два свештеника: прота Милоје Раичевић, надлежни парох и јереј Милан Крстић, парох српске цркве Св. Ђорђа у Клирвотеру, Флорида. Већ око 9.30 ујутро храм Св. Саве је почео да се пуни пријатељима и познаницима покојног Аце, тако да је био скоро пун када су аутомобили погребног завода са телом покојника и члановима породице стигли. У храму се од покојника опростио протојереј отац Милоје, који је изнео кратку историју покојника почевши са његовим рођењем 3. марта 1922. године у Сарајеву од оца Георгија и мајке Зоре, преко пресељења породице у Нову Градишку, напада Немачке на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, и образовања усташке хрватске државе и Ацине одлуке да се што пре пребаци у окупирану Србију, јер су прогони Срба у Независној Држави Хрватској одмах започели. Изнео је Ацин прелаз у Србију, ступање у Српске добровољце, повлачење из Србије и живот у логорима у Италији и Немачкој. Описао је и Ацин живот и рад у Америци. Нагласио је да се са Ацом упознао почетком 1988. године када је дошао за свештеника у ову парохију. Аца је дошао у Флориду после свог пензионисања 1986. године. Пре тога је радио као пословођа једног оделења у великој фирми Крајслер у Детроиту. Истакао је да није било лако једном емигранту да достигне положај пословође у овој огромној аутомобилској фирми. Описао је Ацу као риболовца, сликовито га приказујући у малом чамцу, са удицом у једној руци како навигира по многим водама ове полуострвске америчке државе. Али ето године су се накупиле, Ацино здравље је попустило и ево данас се растајемо са њим и испраћамо га на вечни пут. Затим је о. Милоје оцртао Ацин породични живот. Још док је био у Немачкој оженио се и у браку добио петоро деце. Једно дете је трагично изгубио још док је био у Детроиту. Сада су у животу син Душан и ћерке Зора, Мери и Росана. Велики део свог живота је провео далеко од своје породице. Пре петшест година умрла му је жена и тако је формално остао сам. Осећајући потребу да бар пред крај живота има некога свога поред себе, одлучио је да се поново ожени. Нашао је Раду са којом је ступио у брак пре пар година. Она га је од почетка његове тешке болести до

смрти пазила и неговала и на крају припремила и организовала овај данашњи погреб. Сви ми који узносимо молитве Богу за покој његове душе морамо одати призање и похвалу Ради. У целој његовој породици, поред Раде, ћерки Росане и зету Крису, овде присутнима и сину Душану и ћеркама Зори и Мери, који нису могли доћи, упутимо речи утехе и наше најисреније саучешће. На крају при растанку са покојним Ацом помолимо се Господу да му да рајско насеље и покој његовој души. Нека му је слава и вечни помен међу нама, закључио је своје слово прота Милоје. На гробљу, над отвореном раком опростио се од покојног Аце у име спских добровољаца инжињер Власта Ђорђевић и између осталога рекао: Пријатељи и сапутници покојникови на изгнаничком емигрантском путу којим је наш драги Аца корачао већ више од 61 године, ево смо се окупили, да се помолимо Свевишњем да му подари рајско насеље и вечни живот и да његовој породици изразимо наше речи утехе и охрабрења. Драги мој добри, стари друже и пријатељу, драги мој Ацо, ево да и ја одам пошту теби и твојој служби српском народу и твом пожртвованом раду у срединама у којима си се кретао и живео, да бар делимично осветлим неке твоје активности. Своју најранију младост провео је са својом породицом у Сарајеву у коме је похађао и успешно завршио основну школу и прва три разреда гимназије. Када је био у четвртом разреду, отац му је пензионисан са доста ниском пензијом, па је са породицом морао да се сели у Нову Градишку, одакле је водио порекло. Ту је Аца завршио малу матуру и све више разреде гимназије до осмог. Немачки напад на Краљевију Југославију 6. априла 1941. године затекао га је у осмом разреду. Као истакнут националиста југословенске ориентације, осетио се покојни Аца угроженим од усташког режима, па је већ почетком 1941. године прешао у окупирану Србију, јер је осећао да ће ту бар бити међу својима. Тако је већ у својој деветнаестој години постао избеглица. Али већ јула, одмах после немачког напада на Совјетски Савез, југословенски комунисти су организовали партизанске одреде који су својом акцијом изазвали страховиту одмазду Немаца над српским становништвом. Као реакција на ову комунистичку акцију, да би спречили одмазде, омладина из организације „Бели орлови” формирала је прву добровољачку јединицу састављену од голобрадих младића, ђака и студената. Са том првом добровољачком јединицом био је и наш покојни Аца. Аца је написао неколиико сведочанстава из тих првих дана борбе између комуниста и Прве добровољачке чете, која је тих дана била под командом поручника Буде Никића. У Ацином сећању нарочито је био упечаћен догађај који се одиграо у Рачи Крагујевачкој. Већ првих дана у једном сукобу између Немаца и партизана погинуо је један Немац. Немци су тражили да поручник Никић преда 100 Срба да буду стрељани за одмазду. Поручник Никић је постројио своју чету и казао Немцима ово су Срби на челу са мном, стрељајте нас за одмазу. После оваквог геста Немци су одустали од свог захтева. Преморен сталним покретима и борбама покојни Аца је напустио добровољачку јединицу и потражио запослење као цивил. Лоша срећа га је пратила, па је у једној немачкој рацији ухваћен и оте-

Искра 1. децембар 2002

А. Никшић . . . ран у Борски рудник. После много покушаја успео је на крају да се ослободи ужасног принудног рада у Борском руднику. Међутим, совјетске јединице су се већ приближавале границама Недићеве Србије, па је Аца поново ступио у добровољце. Са добровољцима је одступио кроз Словенију, а почетком маја 1945. у северну Италију, где је са осталим националним јединицама био разоружан и упућен у логор Форли. Затим су се ређали логор Еболи у Италији и Дипхолц и Линген у Немачкој. У Немачкој се и оженио и добио своја прва два детета. Из Немачке је емигрирао у Америку 1950. године настанио се и запослио и Детроиту и ту добио још троје деце. У Флориди је био активан члан цркве Св. Саве и Српског народног савеза, друштво број 208. Једно време био је и председник тог друштва. Био је често биран на разне положаје у црквеној управи. Пошто је у име добровољаца изјавио саучешће супрузи Ради и осталој породици и позвао присутне на даћу у црквеној сали, Власта Ђорђевић је завршио: А теби драги Ацо нека је слава и хвала и вечан мир у Царству небеском!

В.Ђ.

CABA ЈАНКОВИЋ: „АМЕРИКА” Недавно je изашао из штампе у издању УКС, у Београду најновији роман Саве Јанковића, „АМЕРИКА”. у тврдом повезу на 270 страна. О Сави Јанковићу као писцу, казали су следеће: Предраг Драгић Кијук, главни и одговорни уредник „Књижевних новина”. „... Нема сумње један је од ретких српских писаца у 20. веку и почетку 21. који налази своју тачку идентитета у православној филозофији живота...” Др Милисав Савић, директор „Просвете”. „... Сава Јанковић је дао велики допринос нашој литератури...” Др Александар књижевни критичар.

Миљковић,

књижевник

... Романи господина Саве Јанковића су својеврсна књижевна исповест, али и израз моралне и политичке савести једне генерације која се свесно жртвовала за Србију и српски народ...” Мома Димић, књижевник и књижевни критичар. „... Несумњиво је да Сава Јанковић међу прозним писцима спада у највећу громаду српске књижевности у дијаспори...”

† МИРЈАНА РАУШ У Сиднеју, Аустралија, погинула је у аутомобилској несрећи 29. септембра, Мирјана Рауш, кћерка наших Јеле и Миће Рауша. Мира је имала само 52 године и била је омиљена у целом нашем друштву. Била је успешан адвокат - баристер и помагала свима који су њену помоћ тражили а нарочито је од помоћи била српским црквама. Мирјанин отац, Мића Рауш, био је један од првих српских добровољаца. Оженио је нашу другарицу из Шапца, Јелу Мрђу. У Аустралију су дошли са сином Николом, који је касније завршио медецину, и ту добили и ћерку Миру. Мира је нажалост као дете оболела од полиа, али јој то није сметало да буде одличан ђак. Прво је завршила социјалне науке, а потом и права. Јела је умрла још 1968., а Мића 1982., али су за собом оставили школовану децу, Николу и Миру, који су се узјамно пазили и волели. Мирини земни остаци сахрањени су поред мајке, Јеле. Бог да прости нашу Миру Рауш!

„АМЕРИКА” може да се добије код писца по цени од $27.00 (поштарина укључена). Sava Janković 8707 Stockvvell Road, Baltimore, MD 21234 U.S.A. (Сав приход од књиге иде за штампање следећег романа Саве Јанковића, „ВАШИНГТОН").

NOVA KNJIGA 0 minulim vremenima, dogadjajima i ličnostima Marko Pivac:

KORACI U NOĆI

Knjiga se može naručiti na sledećim adresama:

В. Кљајић U Americi: Milena Svirčić ($

25):

7704 W.

Stevenson St. Milvvaukee, Wl 53213. U Australiji Dušan Popović (A$ 35): 141 Dendy St. East Brighton, Vic. 3187.

HRVATSKA VLADA ODLUČILA ЈЕ DA POKRENE PROCEDURU ZA SKLAPANJE PROTOKOLA SA VLADOM SR JUGOSLAVIJE kojim bi hrvatski organi preuzeli nadležnost nad poluostrvom Prevlaka posle završetka mandata misije UN, sredinom decembra. (Beta, 21.11.2002.).

CRNOGORSKI PREDSEDNIK MILO DJUKANOVIĆ uskoro će podneti ostavku na tu funkciju i zvanično biti imenovan za mandatara nove vlade, najavio je predsednik

crnogorske

skupštine

Filip

Vujanović.

U Kanadi Mirko Čečavac (K$ 30): 8 Bairstovv Cres. Etobicoke, Ont. M9W 4R4. U Evro Zoni Milan Djordjević (23 evra): Eschenvveg 7 46569 Нипхе, Deutschland. U Velikoj Britaniji Paun Vuković (15 funti): 49 Gaddesby Road Birmingham B14 7ЕХ.

(Beta,

21.11.2002.).

Искра 1. децембар 2002

† СТАНКО МИЛОВИЋ Тужним срцем јављамо да је наш друг Станко Миловић испустио своју племениту душу у Буеносајресу. Аргентина, на дан 1. новембра 2002. после кратке и тешке болести. Опело је обављено 2. новембра у цркви Пресвете Богородице чији је Станко био дугогодишњи члан и утемељач. Чинодејствовали су о. Зоран Радовић и руски свештеник, о. Владимир Сканлон. У цркви се од Станка опростио отац Радовић, говорећи о његовом четништву и хришћанским врлинама које су га красиле. На гробљу, где је сахрањен поред његове вољене Наде, говорио је отац Сканлон о Станку као дивном родитељу, добротвору и човекољупцу. Рођен у Шибенику, 30. октобра 1922. г., од оца угледног трговца, Шпире и мајке Љубице. Ту је завршио основну школу при парохији Успенија Пресвете Богородице, а потом и реалну гимназију. Као гимназијалац присуствује повременим предавањима, која су одржавали познати збораши, међу њима Ратко Живадиновић, Хрвоје Магазиновић, Живко Брковић, Марисав Петровић, а 1938. и председник Збора, Димитрије Љотић. Станко се одушевљава идејом Збора и уписује се у чланство омладинске организације, чији је предводник био Роко Калеб. У Шибенику Збор се шири невероватном брзином међу радницима и ђацима, тако да је већ у Станковом матурантском разреду имао већину ученика. Од тог доба, па све до своје смрти, Станко је остао веран и непоколебљив својим младалачким идеалима. После положене велике матуре, Станко и његов млађи брат Душан, одлазе у Италију, где се он уписује на медицински факултет у Падови. У међувремену, дознавши за страдања и патње српског народа у Далмацији, Димитрије Љотић, иако преоптерећен пословима и бригама око спасавања напаћеног народа у Србији, размишља како да помогне мученичкој Далмацији и Крајини. Пошто четничка Врховна команда, иако је имала око 100.000 војника, не шаље помоћ својој браћи, то Димитрије Љотић позива водећег збораша из Далмације, Крешимира Самодола, и шаље га да организује зборашку омладину у борби против комуниста и усташа. Марта месеца 1943., Самодол са Драшком Пространом и Бранком Рајићем „Апом”, стиже у Шибеник и окупља омладинце Збора из Сплита и Шибеника. После пада Италије они образују Шибенско-сплитски батаљон, на челу са Драшком Пространом, који се ставља под команду војводе Момчила Ђујића. У том батаљону, број Срба и Хрвата био је готово једнак. Станко напушта студије у Италији и са осталим зборашима враћа се у отаџбину и ступа у четнички Шибенскосплитски батаљон. Са њим долази и његов брат, студент Душан, а касније и други брат Јован, сада зубни лекар у Аустралији. Збораши - Станков брат Душан, Илија Ћенић, Милош Сунара и Анте Влахов - гину од усташке руке, као и 120 рањеника избачених из санитетског воза у Костајници. После завршене војне обуке и извесног времена проведеног на разним дужностима, одлуком војводе Ђујића, Станко буде постављен за просветара Свилајске бригаде. На том положају остаје све до повлачења трупа из Далмације.

Пешице, кроз хладну, зимску, кишовиту и снежну Босну, Лику и Хрватско Приморје, стижу четници војводе Ђујића - и са њима Станко - у Словенију крајем децембра, 1944. г. Ту је Станко одушевљен дочеком Српских дисциплиноване, храбре војске у добровољаца југословенским униформама и кокардама на шајкачама. На путу за Словенију, једини одмор четника биле су две недеље у Гатској долини близу Оточца. У том тренутку војвода Ђујић размишља и двоумио се да ли да изврши наређење команданта, генерала Драже Михаиловића, да крене за Босну, где треба да се обави концентрација четничких снага у припреми за дочек савезничких трупа. Љотић му је предочио да се савезници неће искрцати у Далмацији (због споразума са Титом и Совјетима), те да је Босна опустошена и без хране, где харају заразе трбушног и пегавог тифуса. Поред тога, тамо се налазе и велике усташке и партизанске снаге . Увидивши бесмислицу одласка у Босну, по савету Димитрија Љотића, а на свеопшту радост својих четника, војвода Ђујић реши да не послуша Дражу и да крене за Словенију. У Словенији Станко завршава неколико курсева прве помоћи. По доласку у Италију, после Палманове и Чезене, стиже у Еболи, где ради у нашој болници као медицинар код доктора Душана Грујића. Станко се истицао у неуморном раду и бризи за болеснике, па је зато био вољен, поштован и често похваљиван. После мира савезника са Италијом, у пролеће 1947. године, болница у Меркателу се распушта и Станко, са осталим групама, напушта Италију и прелази у породични логор у Дипхолцу, Немачка, где пролази кроз последње савезничко „чистилиште”. Станко 1948. емигрира у Аргентину, а 1949. склапа брак са Надом, ћерком истакнутог члана Збора, Обрада Мићића и његове супруге, Зоре. Господ их је обдарио са четворо деце: Љиљаном, Александром, др Вером (лекар) и Стевном (зубни лекар). За похвалу родитеља, сва деца су универзитетски образована, па иако далеко од родитељске родне груде, говоре одлично наш језик, држе наше верске и народне обичаје и одржавају традицију. У почетку избегличког живота, Станко је радио разне физичке послове, док није изучио кројачки занат, а касније се посветио ташнарском занату и створио успешно предузеће. На жалост, његова вољена супруга, Нада, после 42 године срећног брака, умире пре 11 година, и оставља га да у тузи проведе задње дане живота. Покојни Станко, од дана доласка у емиграцију, никада није престао да буде активан члан наше зборашке заједнице. Остао је непоколебиво одан идеји Збора, са којом је био задојен од своје ране младости. Био је стуб свих наших активности у Аргентини и редовно учествовао, заједно са Надом, на свим нашим саборима. Није заборавио ни четништво, па је често био у преписци са покојним војводом Момчилом Ђујићем. Станковој деци, унуцима, зетовима, снаји и брату Јовану наше искрено саучешће, а нашем драгом Станку, слава и хвала! Почивај у миру Господњем, мили друже!

Миро Поповић

Искра 1. децембар 2002

Прилози „Искри” За успомену на све изгинуле и преминуле другове и моју недавно преминулу драгу супругу Маргарет-Илеин Гојко Стојановић £10,-

Kao знак сећања на скоро преминулог друга Драгослава Радосављевића, Пожаревљанина Драган Живановић £ 5.-

Нека Господ подари покој души и као знак сећања на мог драгог друга Рашка Ојдровића Никола и Мирјана Вујновић $ 50

Као знак сећања на доброг друга Станка Миловића Драган Живановић £ 5.-

Као знак сећања на моју драгу и непрежаљену супругу Мару - а на дан трогодишњице смрти Драган Живановић £20.-

Поклон Искри Даниел Рајковић Цветко Мирјанић

$20 $50

Нека Господ подари покој души мога кума и друга Александра-Аце Никшића Јеврем Мркоњић К$ 50 Уместо воштанице на гробове Аце Никшића и Драгослава Радосављевића Миодраг Бркић К$ 25 Петар Танкосић K$ 25 Уместо воштанице на гроб друга Драгослава Радосављевића Даница Павлица К$100 Сретен Џагић K$ 50 Вера Лазић, Љубица Ананић, Драгољуб Текић, Миленко Пиперски, Бора Драгашевић, Мирко Чечавац, Бранислав Поповић, Влада Јовановић, Васо Кошевић, Милован Ратковић, Драгољуб Николић сви по К$ 20

Уместо цвећа на гроб мога школског и ратног друга Владете Цветковића. Моје искрено саучешће супрузи Стојанки, брату Добри и сестрама Види и Вукици и осталој фамилији Цветковића Драган Живановић £10.Нека Господ подари покој души драгог друга Владете Цветковића Добровољачко удружење из Мелборна А$ 50 Брале Стевановић А$ 20 Нека милостиви Господ подари покој душа и за вечно сећање на мога драгог супруга Невенка и моје драге пријатеље: Душка Деспотовића, Дору Пољак, Стеву Вукобратовића и Јову Кљајића Јованка Готовац А$100 Уместо воштанице пријатељу из детињства, ратном другу и куму покојном Станку Миловићу прилажу његовој омиљеној Искри Миро и Нада Поповић А$ 50 Душан и Христа Поповић А$ 50 „и свом старом другу Шибеничану” Крешо и Анка Самодол А$ 20 Сећајући се увек нашег драгог кума, пријатеља и школског друга Станка Миловића, уместо венца на гроб Владимир и Нинета Морети А$100 Уместо воштанице на гроб друга Драгослава Радосављевића Милан БилбијаК$ Крис Тирнанић К$ 10

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Искра 1. децембар 2002

Нека Господ подари покој душа наших другова и јунака Душана Цокића и Александра Никшића. Нека их Господ помилује и нека им дарује Своје царство небеско. Слава им! Милан и Трајанка Дарда Е 10 Уместо воштанице на гроб АлександраАце Никшића Гордана Влаховић К$ 20 Уместо цвећа на гроб новопреминулог доброг и вољеног друга Владете Цветковића Брале Стевановић А$ 20 Поводом 30. годишњице смрти драгог друга, пријатеља и чике МИОДРАГА Д. КОВАНОВИЋА, инж. капетана Југословенске краљевске војске и С.Д.К.-а, за покој његове душе и уместо воштанице на његов гроб. Нада и Никола Живановић са Весном и Милорадом 30 Е Нека Господ подари покој душа и као знак сећања на Ацу Маринковића, Душана Цокића, Ацу Мићића и Станка Миловића Андра Мандић $ 35 Нека Господ подари покој души добром пријатељу и другу Станку Миловићу Вукашин Кашић $ 50

Уместо воштаница, у знак сећања и поштовања на моје драге кумове, пријатеље, добре другове и часне оце: о. Радована Миљковића, о. Ђорђа Лазића, о. Митрофана Мишулића, о. Јустина Стекића, о. Слободана Живадиновића, Ранка Петровића, Др Јована Лакића, Рашка и Перу Ојдровића, Воју Масловарића, Ђоку Матијашевића, Стојана Вуксића, Саву Накарића, Станка Мојића, Др Душана Грујића, Жику Богдановића, Бранка Рајића-Апу, Александра Никшића и Драгослава Радосављевића Миленко Радојевић $100 За успомену на другове Ацу Никшића и Душана Цокића Зоран и Анет Миљковић $ 50 Друговима и другарицама срећну и благословену Нову 2003. годину желе Зоран и Анет Миљковић $ 50 Нашем драгом саборцу и домаћину Драгославу Радосављевићу који нас је увек дочекивао и гостио приликом наших посета Торонту. Исто тако у „младим годинама” нас је одушевљавао са „Коло” групом коју је успешно водио. Слава му и хвала! Миленко Радојевић, VVoodhaven, Mich., Милан Копривица, Detroit, Mich., и Миломир Томић, Detroit, Mich. сви по $ 25

ГРУПЕ ПОЉОПРИВРЕДНИКА И ПЕНЗИОНЕРА НАЈСИРОМАШНИЈИ У СРБИЈИ. У Србији је најизраженије сиромаштво у урбаним слојевима становништва и у делу пољопривредних домаћинстава, док најбоље стоје мешовита домаћинства, која делом раде у пољопривреди, а делом на тржишту рада, предочено је данас на међународној конференцији о улози социјалдемократије и стратегији борбе против сиромаштва. Према истраживању „Сиромаштво и стратегија преживљавања домаћинстава", које је спровео Центар за проучавање алтернатива, две године после промене власти у Србији се није догодило значајније побољшање материјалног положаја становништва. (Танјуг, 20.11.02.). ЗАХТЕВИ ЗА ЗАШТИТУ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОДЊЕ. Економска политика за наредну годину мора бити реална и у функцији стабилног привређивања и повећања извоза, решено је на седници Одбора за индустрију Привредне коморе Југославије, где су привредници указали да једна од кључних мера мора бити заштита домаће производње, која је неконтролисаним увозом и извозом, готово у потпуности угушена. Привредници су указали да девизне резерве и јак динар не могу бити сами себи циљ, да су неопходна улагања у производњу, нарочито ону намењену извозу, да се јавна потрошња мора значајно смањити, да су порези и доприноси високи и неодрживи, као и да приватизација не иде правим током. (Танјуг, 20.11.02.). † ДРАГОСЛАВ РАДОСАВЉЕВИЋ, наш друг и српски добровољац из Пожаревца, умро је 6. новембра у Онтарију, Канада, после можданог удара. Опширније у следећем броју. † ВЛАДЕТА ЦВЕТКОВИЋ, наш друг и српски добровољац, умро је 7. новембра у Џилонгу код Мелбурна, Аустралија. Опширније у следећем броју.

NA BAGDAD – I POSLE NJEGA Izgleda da se više ne postavlja pitanje da li će doći do rata sa Irakom, već kada. Po svemu što se daje javnosti, američka administracija je donela odluku da uz odobrenje UN, ali i bez toga, napadne Irak i tamo stvori nešto slično Avganistanu: okupaciju, kojoj se ne nazire kraj!

suočavamo sa Saudima...

Patrick J. Buchanan, publicista, novinar, nekada bliski saradnik predsednik Regana, dva puta kandidat na predsedničkim izborima u SAD, i ličnost koja je u toku rata NATO-a protiv Jugoslavije, nebrojeno puta, preko štampe ili na televiziji, bio je jedan od retkih koji je branio Srbe i ukazivao na nepravdu koja im se nanosi.

Ako se pitate kakva je razlika izmedju pravog i novog konzervativca, slušajte o Ledeenovoj ideji „istorijske misije”, koje je Providjenje dodelilo Americi.

U svom biltenu „The American” (izlazi mesečno), za oktobar 2002. godine Buchanan piše članak pod gornjim naslovom koji sledi u našem prevodu. *

* *

Kada je Richard Gephardt napustio Belu kuću, sa blagoslovom predsednika Buša za Gephardt - Buš rezoluciju, kojom se opunomoćuje vrhovni komandant SAD, da može da napadne Irak, kad god on to odlučl, otpor u Kongresu se raspao. Debata je završena, problem rešen. Ako Sadam ne otvori svoje „palate” UN inspektorima, njegov naslednik će ih otvoriti američkim trupama. Predsednik još uvek traži UN rezoluciju, koja odobrava upotrebu sile. Ali, ako dodje do odbijanja Saveta bezbednosti da to izglasa, njega to neće sprečiti. I tako, sa milionima skeptičnih Amerikanaca, većinom Evrope u opoziciji i islamskim svetom koji je ili ogorčeno protiv rata ili zaplašen od njegovih posledica, predsednik će verovatno ove zime dati naredbu za uništenje Iraka. Abdikacija Kongresa je začudjujuća. Jer niko ne zna kakvi su američki planovi, kada američke trupe stignu do Bagdada. Neki su, medjutim, napravili planove. Čitajte (na Internetu) antiawar.com. Oni koji su za rat, vide napad i invaziju Iraka kao prvu bitku u jednom imperijalističkom ratu osvajanja celokupnog arapsko-islamskog sveta. Prema Ha’aretz-u (izraelski list), kongresmen Tom Lantoš, vodeći demokrata u Komitetu za medjunarodne odnose Kongresa, uveravao je člana Knesseta (Parlament Izraela), Collette Avital, koja je bila u poseti SAD: „Draga Collette, nemaj brige. Nećete imati nikakvog problema sa Sadamom. Uskoro ćemo ga zbaciti i na njegovo mesto postaviti jednog pro-zapadnog diktatora, koji će biti dobar i za vas i za nas”. Naš, „pro-zapadni diktator”, rekao je Lantoš, „vladaće pet ili šest godina” i „kada Amerika zbaci sve režime zla, ide pravo u Siriju da kaže mladom Asadu da će se to desiti i njemu, ako on ne prestane da pomaže terorizam”. U knjizi „Rat protiv majstora terora” pisac Michael Ledeen ukazije na te „režime zla”, koji mi moramo da srušimo: „Prvo i najpre, moramo oboriti režime terora, počinjući sa velikom trojkom: Iran, Irak i Sirija. A tada se

Onda kada tirani Irana, Iraka, Sirije i Saudijske Arabije budu srušeni, mi ćemo i dalje ostati aktivni... Mi moramo osigurati ispunjenje demokratske revolucije”.

„Kreativna destrukcija je naše srednje ime, kako u našem društvu tako i u inostranstvu. Mi rušimo stari poredak svakodnevno, od biznisa do nauke, književnosti, umetnosti, arhitekture, filma, do politike i zakonodavstva. Naši neprijatelji su uvek mrzeli našu olujnu energiju i stvaralaštvo, jer ugrožavaju njihove tradicije (kakve god bi one mogle biti) i postidjuju ih, jer ne mogu da drže korak sa nama... Mi ih moramo uništiti da bi unapredili našu istorijsku misiju”. To su Ijudi koji su oteli nekada časno ime konzevativaca. No Ledeenovi osvajački ratovi su i suviše skromni za Normana Podhoretza, koji tvrdi da je Bušova misija ,,da vodi IV svetski rat - rat protiv militantnog Islama”. Podhoretzeva lista neprijatelja je mnogo duža od Ladeenove: „Režimi koji zaslužuju da budu zbačeni... nisu samo ograničeni na tri pomenuta člana osovine zla (Irak, Iran i Severna Koreja). Kao najmanje osovina treba da se produži na Siriju, Lebanon i Libiju a takodje i na „prijatelje” Amerike, kao što je kraljevska porodica Saudijske Arabije, egipatski Hosni Mubarak, pored Arafatove Palestinske uprave”. Ako je ovo minimum, pitamo se u čudu, šta je idealan broj? Podhoretz veruje, piše kolumnist Paul Craig Roberts, da Buš „mora biti jak da nametne novu političku kulturu pobedjenom” islamskom svetu, isto onako kako smo to učinili sa Nemačkom i Japanom. Ono, za čim Lantos, Ledeen i Podhoretz žude jeste da naša zemlja napadne, okupira i potlači stotine miliona islamskog sveta, ista politika koju Ariel Šaron, možda najomraženiji čovek Srednjeg istoka, upražnjava na Zapadnoj obali Palestine. Da li je ovo stvarna misija Amerike ili ludost novih konzervativaca? Koliko će vreća sa leševima američke omladine biti potrebno da se realizuje vizija Lantoša, Ledeena i Podhoretza, da bi se srušili svi režimi Iraka, Irana, Sirije, Severne Koreje, Lebanona, Saudijske Arabije, Libije, Egipta i Palestinske uprave? Čiji će to sinovi biti? Da li je njih briga? Koliko novca ćemo morati da utrošimo u rat civilizacija, da bi stotinama miliona islamskog sveta nametnuli „novu političku kulturu” Podhoretza? Ko je ovo napravio misijom Amerike i zašto? Cui bono (Za čije dobro), IV svetski rat? Preveo: Stevan Piroćanac