SLOVENSKI OBIČAJI

from Rič bunjevačke matice broj 3 (maj-jun 2020)

BUNJEVACA

SLOVENSKI OBIČAJI KOJE SU NIGOVALI BUNJEVCI IVAN ANTUNOVIĆ „ ODMETNIK“

Sloveni dolaskom na Balkansko poluostrvo poneli sa sobom mnoge običaje, koje su dugo vrimena nigovali i poštivali. Jabuka u slovenskoj mitologiji simbolizuje plodnost, zdravlje, ljubav i lipotu. Znak je bračne veze i zdravog potomstva. Ima zaštitna likovita svojstva, pa se vizuje i za besmrtnost. Značajna je u svadbenim obredima kod svi Slovena. Kad momak i divojka razminjuju jabuke, izražavaje uzajamnu simpatiju. Jabuka koju isprošena divojka uzme od mladoženje znak je njenog pristanka na brak. Jabukom se gosti pozivaje na svadbu. Grančicama sa jabukovog stabla krasile su se svadbene torte. Postojali su i običaji umivanja vodom u kojoj je bila jabuka. Da bi dite bilo zdravo, rumeno i jako, donosila se jabuka u posetu porodilji.

Istorijska pripovitka „Odmetnik“ je zapravi biografija Ignjata Martinovića, rodom Bunjevca koji je stupio u red Fanjevaca. Međutim, Ivan Antunović ko pripadnik književne epohe prosviteteljstva dotiče se i slovenski običaja, prosvite i opšte situacije u društvu tog vrimena. U tom pogledu načinjena je i paralela njegove pripovitke „Odmetnik“ i slovenski običaja. Najpre da se osvrnemo na samo dilo. Dakle, odmetnik je zapravo Ignjat Martinović koji se posvitio viri i nauki i nesvisno se otuđio od svog roda. Antunović na više mista napominje koliko je jezik bitan za svakog pojedinca jel je on veza sa rodom, pricima i otadžinom. Odustajanje od jezika je zapravo izdaja svog roda – Ako prestaneš bit Bunjevcem i poljubiš koji mu dra narod, znaj da si izgubio sam sebe. Ko ne ljubi, ne govori, ne piše jezikom svog oca, kažite mi, šta mu je ostalo, da u nji i na nji ljubi?

Martinović ko mladi fratar posvito se nemačkom jeziku, a budući da je bijo fratar i da je volio da vodi glavnu rič u divanu, vrlo brzo je moro, zbog sukoba sa popovima, da napusti manastir i počne da radi ko učitelj. Ni u ovom poslu nije bio rado viđen jel Ugri i Nemci nisu volili Slovene. Virnost i povirenje med njima se teško sticalo. Franjevac ipak nije isto što i katolički župnik. Daleko od svog roda i razapet izmed onog što on jeste i šta su drugi od njega tili, Martinović će postat usamljen lik, nesrićan i nesvaćen. Šta je zapravo unesrićilo Martinovićevu sudbinu? Činjenica da nije bilo slovenski knjiga i da je ritko ko divanio slovenskim jezikom. Želeći da u životu tušta napridije, odlučio je da se posviti nemačkom jeziku i nauki, a ne toliko viri. Tad će zapravo sve u njegom životu da krene drugačijim putem, neg što su tili njegovi roditelji, Gabro i Bosiljka. Ignjat se zbližio sa nemačkom gospodom, iznevirio svoj slovenski rod i priobratio se u pravog Nemca. Bar je tako mislio. Međutim, nikad ga Nemci nisu doživljavali ko čovika sebi ravnog. Pošto je volio da mu se drugi klanjaju, a za to nisu samo bili potribni vira i nauka, već bogatstvo. Da bi to postigo moro je prominiti i lice i dušu. Posto je pravi odmetnik, kog autor kažnjava na kraju pripovitke.

Dakle, Martinović je primer čovika koji nije mogo da ostvari svoje životne ciljeve, a da ostane svoj čovik viran svom rodu, pa time i

sebi samom. Pokušavo je da pronađe sebe med Nemcima, Poljacima i Francuzima. Divio im se, naučio njihov jezik, al nije mogo da postane drugi, osto je Bunjevac, samo što toga nije bio svestan.Bilo je mnogo Bunjevaca tog vrimena koji dile njegovu sudbinu, al ne smimo zaboravit da mnogi svoju dicu nisu dali u škule samo da se ne bi obnarodila. Ko je bio srećniji, to će za nas ostat tajna.

„Odmetnik“ (odlomak istorijske pripovitke)

Za godinu dana Gabri je pošlo za rukom svoje ime kao vešta krojača oglasiti, te si nabavijo sve, što je u urednoj obitelji nužno pridat u ruke svojoj suprugi, da mož povoljno vladat kućom. Usudio se, dakle, Bosiljkinu ruku zaiskat. Bosiljka je, svoga vika, jednako Gabru u srcu nosila. Prosci su se smistili u sobi, a tetka postidno vedrim čelom uzela sa stola zelenu jabuku i dala je Bosiljki. Jabuka je krasan slavenski običaj. Njom se čuva postidnost u Slovena ko najpouzdaniji čuvar blažene nevinosti. Ona očituje ne glasom već znakom slatke srca osićaje.

Na dan svetog Dioniza, utorak, po starom slavenskom običaju, oboje je primilo svetotajstvo ženitbe. Toj svičanosti pozvalo oboje svoju rodbinu, prijatelje i komšije. Gabro i Bosiljka su naučili, da hrišćani u mladenaca smatraju duše krvlju Isusovom oprane i pozvane, da se u nji svit stvara, crkva napučava i ugodnici božji umnožavaju. Primili su u pamet, da je za to tušta milosti potribno kako bi se te božje svrhe ispunile i njevoj ženidbi. Znali su, da će se ženidba usrid svita na jednom mistu rastavit – smrću. A osim toga, da se o nju ko o morsku stinu razbijaju bezbrojni talasi svitski tuga, teškoća i nevelja.

Zato Gabro i Bosiljka otidu u crkvu u određen dan zarana u crkvu. Tu se ispovide i pričeste. To jest: očiste um, srce i volj, nastojeć da na njine ostane ni trunke grišne ljage, već da u nji bude slobodan prostor za sedam darova Duha Svetog, koji su nužni na putu ženidbena života.

Di ženidba nije po trgovačkom računu, već po čistoj ljubavi složena, tamo je neiscrpno vrelo radosti koje ističe i mužu i ženi kroz sve dane života.Šest je godina proteklo i u tili čas u nji dvoje jedna volja, osićaj i misao jedna. Radili su oboje ko crv i mrav i na večer se u veselu pogledu jedno nuz drugo odmaralo. Svaki dam donosio jim je nove snage i radosti. Radost jim je Bog podvostručio poklonom muškog čeda, u koje su motrili ko u sjajno ogledalo, te u srcima pobuđivali nove i nove dokaze međusobne ljubavi.

Od časa smrti svoga muža zavila se Bosiljka u crno. Što joj vrimena od rada priostalo, to je žrtvovala Naci, sinu svome. Lipi i mudri roditelji krasno su rodili čedo, u koga se pameti po nauku materinom razvijao svaki dan po jedan svitao tračak milosti božje. Vodila je majka svoga Nacu u crkvu na prodike i slala ga u škulu. Tamo je krotko i otvoreno dite privuklo na se posibnu pažnjučasnih otaca župnika. Obvolio ga i marlji njegov učitelj, pošto je Naco u škuli tako pazio, da je svaka rič revnim pastirom i pomnim učiteljem izušćena, na srce i pamet dečakovu pala ko sime na plodnu njivu. Štogod je svećenik i učitelj pridavo, to je on lako upijo i svojoj materi kod kuće pripovido. Tim prigodama je mati uvik u srcu Nacinom probuđivala sve veću ljubav prema Bogu. Uz tu ljubav ga svejednako nukala sve boljem napritku u nauki.

N E O P H O D N I A L AT I I Z P R O ŠL O S T I

Ritko možmo da se sitimo što je sve tribalo jednom domaćinstvu. Bili su to alati koji su radili brez struje sve je ručno funkcionisalo. U varoši (Subotici) ima dva restorana koji su zidove ukrasili predmetima za koje često i ne znamo za čega su koristili. Restoran „Gurinović” u avliji je ukrasio zid alatima iz prošlosti, uplela se ruža izmed kose i vondira, troparoški vila. Konoba “Tinel“ je cilu veliku terasu tj. zidove okitila starim predmetima od koji zastaje dah. Kad sam slikala pitala sam se dal je je moguće u centru grada na jednom mistu ušuškati prošlo vrime.

Odgovorili su mi da je moguće al zdravo puno truda je ulože

no da se skupe sva sita, rešeta, pile, vile za vađenje ripe, točkovi dragače, ključ za slamu.

Svratite na kafu u bilo koji od ova dva restorana da uživate. Ja se izvinjavam al sam samo na ova dva mista pronašla tragove prošlog vrimena za kojim tragam.