Page 1


Смернице за приступ усмерен на учење и развој компетенција Националног оквира курикулума – основа учења и наставе Овај документ треба да послужи као алат за обуку наставника на тему приступа образовању заснованог на учењу и развоју компетенција и његову огледну примену у школама Србије. Он дефинише главне теме и елементе приступа усмереног на учење и развој међупредметних компетенција Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради). Овим Смерницама и обуком, пројекат Развионица активно подржава, у првој фази огледа, наставно особље у школама и просветне саветнике у усвајању горе наведеног приступа, као и у њиховој припреми за огледну примену коначног, званичног документа о курикулуму. Ове Смернице такође треба да послуже као инструмент за развијање елемената оквира за предметне наставне програме у сарадњи Развионице са Заводом за унапређивање образовања и васпитања, као и за развијање оцењивања ученика, у сарадњи за Заводом за вредновање квалитета образовања и васпитања. Национални оквир курикулума – Основе учења и наставе је први документ те врсте у Републици Србији. Састоји се из два дела. Општи део дефинише шири законски, теоријски и педагошки контекст нове концепције учења и елементе који унапређују и подржавају учење у школама. Други део представља оквир за предметне наставне програме, који дефинише циљеве, стандарде и исходе, као и главни садржај наставних предмета. Унапређивање вештина учења, подизање компетенција на виши ниво и оснаживање личног развоја ученика ће бити узети у обзир током планирања, реализације и оцењивања учења у предметној настави. На тај начин ће се обезбедити постепени прелаз са постојећих, фрагментираних предметних планова и програма на кохерентну изградњу релевантних општих знања ученика у њиховом раду у школи усмереном на учење. Неке од тема представљених у овом документу и касније укључених у општи део Националног оквира курикулума су већ познате, пошто су укључене у законска акта и проверене у пракси, кроз обуке и друге пројекте. Новина је та што Национални оквир курикулума доноси холистички приступ настави и учењу, који комбинује „старе“ и „нове“ елементе. Током огледне примене новог приступа у другом полугодишту школске 2013/2014. године, Пројекат и релевантни представници заинтересованих група ће радити на изради Националног оквира курикулума – основа учења и наставе. У обзир ће се узети коментари, сугестије и повратне информације


добијене од наставног особља школа које учествују у огледу, о приступу, аспектима и темама из ових Смерница. Нацрт Националног оквира курикулума – основа учења и наставе ће бити огледно примењен у школској години 2014/2015. Ове Смернице ће израдити Развионица, као приручник наставницима за другу фазу огледа, са примерима прилагођеним процесу наставе и учења и школским програмима.

Садржај Садржај

Са

1. Национални оквир курикулума – Основа учења и наставе .................... 7 1.1 Потреба за Националним оквиром курикулума ................................... 7 1.2 Сврха и задатак Националног оквира курикулума ............................... 9 2. Циљеви општег образовања .................................................................. 11 2.1 Основни циљ општег образовања ........................................................ 11 3. Учење у фокусу ...................................................................................... 13 3.1 Концепција учења .................................................................................. 13 3.2 Приступ усмерен на учење .................................................................. 14 3.3 Приступ заснован на компетенцијама ................................................. 17 3.4 Опште смернице за процес учења и наставе ...................................... 20 3.5 Средина за учење .................................................................................. 23 4. Међупредметни аспекти ...................................................................... 25 4.1 Тематски приступ учењу и настави .....................................................

25

4.2 ИКТ као елемент писмености и педагогије ......................................... 27 5. Подршка ученицима ............................................................................ 31 5.1 Инклузија .............................................................................................. 31 5.2 Диференцијација и индивидуализација ............................................. 33 5.3 Додатна настава ................................................................................... 35 5.4 Допунска настава ................................................................................. 36 5.5 Ваннаставне активности ...................................................................... 39 5.6 Образовање и каријерно вођење ....................................................... 40 6. Оцењивање ученика ............................................................................ 43 6.1 Оцењивање и процена у оквиру приступа усмереног на учење ........ 43 6.2 Стандарди и исходи у приступу заснованом на компетенцијама ...... 47 7. Школа као центар учења ...................................................................... 49 7.1 Дефиниција и сврха културе школе ..................................................... 49 7.2 Управљање школом ............................................................................. 51 7.3 Школски програм ................................................................................. 52 7.4 Школски развојни план ........................................................................ 54 Делови текста означени зеленом бојом или стављени на зелену подлогу издојени су од стране групе родитеља као информације које они сматрају битним у образовању своје деце.

7.5 Сарадња између школе и породице .................................................... 55


За тренере, наставнике и друго педагошко особље Фокус у раду тренера и наставника ће се променити са детаљног планирања наставе на проналажење начина како да се подржи учење. На обуци пројекта Развионица, упознаћете се са приступом и главним елементима нове концепције учења. Сусрешћете се са интерактивном обуком која је планирана у складу са приступом усмереним на учење. Добићете материјале, примере, туђа искуства, идеје, итд. које можете користити у раду са ученицима. Овај документ - који представља главне елементе новог приступа - је инструмент намењен различитим нивоима обуке у оквиру Пројекта. Он вас усмерава у вашим задацима у улози тренера и наставника и помаже вам да се припремите за огледну примену Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради) у школској години 2014/2015. На обуци заснованој на овом документу добићете смернице и кључ за задатак чиниоца промене. Ипак, најважнију ствар представљају ваша радозналост и посвећеност. Будите отворени за обуку и будите спремни да поделите ваше сугестије и искуства, да питате, сарађујете и откривате своју креативност и радост учења. Будите спремни да то што добијете пренесете даље – да постанете кључ за стављање учења у центар школског рада!

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

40


1

1. Национални оквир курикулума – Основа учења и наставе Пројекат Развионица у сарадњи са домаћим партнерима ради на изради националног оквира курикулума Републике Србије током развојног процеса названог „Национални оквир курикулума – основе учења и наставе“. Поглавља 1.1 и 1.2 описују потребу и сврху овог националног документа. Поглавља 2. до 7. отварају теме које ће бити укључене у Општи део Националног оквира курикулума – основа учења и наставе, и то детаљније него што ће оне бити представљене у коначном оквиру, ради пружања помоћи тренерима и школама.

1.1 Потреба за Националним оквиром курикулума Како је неизвесно шта ће људи у будућности морати да знају, оспособимо младе да уче и да уживају у учењу, па ће бити кадри да науче шта год да им буде потребно. Џон Холт Глобална конкуренција, технолошки напредак, експлозивни развој, али и периоди кризе и стагнације, утицај нових медија, пробирљиво, нестабилно и све захтевније тржиште рада, узбуркана демографска кретања, брзе, често контроверзне и непредвидиве промене у свим сферама личног, друштвеног и професионалног живота, само су неке од карактеристика савременог света које образовање стављају пред озбиљне изазове и стварају притисак да се оно прилагођава и мења. Образовање мора да тражи и налази нова решења која ће му омогућити да и у битно промењеним условима обавља свој главни задатак - припреме младих људи да компетентно, ефикасно, одговорно и конструктивно воде сопствени и укључују се у друштвени и професионални живот. На тај начин се кроз образовање омогућава не само лична, већ и шира друштвена и економска добробит. Нови захтеви изискују нове садржаје, начине и облике учења, а тиме и другачији приступ подучавању и настави. Ово пак тражи дубље и озбиљније разумевање учења, а онда и фокусирање на тако схваћено учење у свакодневној школској пракси. Главни професионални задатак наставника и школе у целини сада је да осигура да сваки ученик активно, ефикасно и квалитетно учи, како у току наставе, тако и учествујући у школским активностима и укупном животу школе. Другим речима, задатак наставника је усмеравање, праћење и подршка процесу учења. Донедавно се главнина тог задатка састојала у предавању предметног градива, тј. остваривању програма предмета и испитивању и утврђивању степена НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

7


усвојености предметних садржаја, најчешће кроз неки облик понављања чињеница и информација. Учење се све више сагледава кроз социјалну димензију са једне, и велики трансформативни потенцијал са друге стране. Трансформативни потенцијал учења се односи на удео учења као фактора у сазнајном, личном и социјалном развоју ученика. Социјална димензија учења се састоји у сложеним процесима вишеструких и разноврсних социјалних размена, током којих настају и унапређују се његови резултати. Тако је учење у исти мах индивидуални и социјални чин, процес и производ. Наглашавање развоја компетенција као једног од главних исхода укупног образовно-васпитног процеса додатно појачава потребу за променама у приступу учењу и настави. У ситуацији у којој свакодневна школска пракса стоји пред захтевима напредног образовног законодавства и стратешком визијом унапређеног образовања, Национални оквир курикулума – основе учења и наставе (у изради) има улогу двоструког посредника. С једне стране, он формални језик законских прописа интерпретира у савременим образовним категоријама и концептима, чиме доприноси да законска решења заживе у школској пракси, која се тако усмерава ка остварењу циљева и постизању исхода - како оних утврђених законима, тако и оних апострофираних Стратегијом. Са друге стране, Национални оквир курикулума – основе учења и наставе (у изради) представља неопходан корак у процесу израде таквог образовног програма који ће бити примерен зацртаним циљевима и омогућити постизање очекиваних исхода. Он омогућује да се изради програма приђе из угла: (а) концепције учења изведене из законских и стратешких опредељења и њој одговарајућег приступа настави (б) дефинисања и успостављања заједничког оквира за израду предметних програма и холистичке структуре програма. Главне елементе представљају опште/међупредметне компетенције

предметни исходи

стандарди постигнућа

предметне компетенције (опште и специфичне)

кључне предметне области

концепти

Сви ови елементи заједно представљају основу на којој се циљано и функционално бирани предметни садржаји укључују у предметни програм, као једно од оруђа неопходних да се развијају компетенције, остварују исходи и унапређују постигнућа. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

8

Тако је главна иновација коју доноси овај документ пренос тежишта са статичне концепције наставних садржаја на динамичну комбинацију знања, вештина и ставова везаних за бројне и разноврсне реалне ситуације у којима људи треба да користе те садржаје. Друга главна иновација је императив целоживотног учења, активног учешћа у друштву које учи и креативног доприноса друштву знања.

1.2 Сврха и задатак Националног оквира курикулума документ, „Национални оквир курикулума – Основе учења и наставе“ даје смернице за организацију и управљање процесом наставе, успостављање стимулативне средине за учење и за развој укупне школске културе, засноване на концепцији учења која проистиче из Закона о основама система образовања и васпитања (2009, 2011. и 2013.) и на основу принципа дефинисаних у осталим националним законодавним и стратешким документима везаним за образовање. Осим што је заснован на националном образовном контексту Републике Србије, овај документ усмерава опште образовање у правцу модерних концепција учења, развоја и стручне образовне праксе, као и у правцу кључних образовних докумената Европске Уније. Сврха Националног оквира курикулума – Основа учења и наставе (у изради) је да пружи смернице за уређивање рада школа у складу са релевантним законима и стратегијом образовања. По својој природи, реч је о нормативном документу, који преводи правне ставове у холистички оквир за опште образовање. Посматрано из управног угла, он усмерава процес планирања, организовања и имплементације општег образовања на нивоу школа. Са интелектуалног становишта, усмерава индивидуално учење, раст и оснаживање ученика, као и наставничко разумевање учења, онако како се дефинише у националним законима о образовању и европским документима. Такође, даје педагошке приступе и опште смернице за размишљање наставника и њихов рад, не претендујући да буде детаљни приручник. Са управне тачке, Национални оквир курикулума – основе учења и наставе (у изради) се односи на руковођење потребним променама у општем образовању, посебно у домену осигурања једнакости у образовању и аутономије школа, нпр. кроз планове за развој школа и школских програма. У том смислу, овај документ се налази на путу развоја модерног образовања и међународних односа. Као интелектуални документ, посебно наглашава национално и културно значајне циљеве општег образовања, у односу на компетенције које су неопходне за просперитет у друштву заснованом на знању. Овај НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

9


документ снажно подржава визију целоживотног учења у 21. веку, тако што истиче педагошку праксу која даје најбоље прилике за изградњу и развој знања, вештина и компетенција неопходних за сналажење у непостојаном, неизвесном и захтевном свету. Као педагошки документ, тумачи концепцију учења и знања која је истакнута у законима. На тај начин, постаје професионално средство за развој и побољшавање педагошког размишљања наставника и њихово професионално јачање. Национални оквир курикулума – основе учења и наставе (у изради) подржава наставнике да развијају и оснажују сопствену педагошку праксу и стручне компетенције. У том смислу, овај документ се посебно бави приступом усмереним на учење, и праћењем и евалуацијом резултата учења.

2

2. Циљеви општег образовања 2.1 Основни циљ општег образовања Циљ образовања и васпитања је пун интелектуални, емоционални, социјални, морални и физички развој сваког ученика, у складу са узрастом, развојним потребама и интересовањима. Стога је концепција учења холистичка. Холистичка концепција учења одговара и развоју компетенција као оквира за функционално повезивање различитих врста и домена учења и знања. Природа и садржај Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради) као образовног документа, одређена је пре свега циљевима образовања дефинисаним у Закону о основама система образовања и препознатим у Стратегији развоја образовања до 2020. године. Кључни елементи дефинисаних циљева преточени су у опис школске праксе која је усмерена ка достизању тих циљева. Кроз све циљеве дефинисане Законом јасно је видљива усмереност ка развоју компетенција. Компетенције се развијају у процесу учења, стога је учење у фокусу. Циљевима образовања предвиђена је изградња знања потребних за живот и рад у савременом друштву и примењивих у ситуацијама процењивања, избора и одлучивања. Да би се осигурало да се учи оно што је релевантно и да се учи на кохерентан начин, успостављен је заједнички оквир за све предметне програме. Повољна средина за учење и школски етос и култура повезани су са остваривањем свих циљева образовања. Подршка личном развоју и пуном развоју свих потенцијала детета и ученика пружа се кроз индивидуализацију, диференцијацију, инклузију, допунску и додатну наставу, професионално саветовање и вођење, али и свим другим средствима описаним у наставку овог документа.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

10

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

11


3

3. Учење у фокусу 3.1 Концепција учења Учење – не неко, већ сви; не негде, већ свуда; не понекад, већ увек (непознати аутор) Нова концепција учења скреће пажњу са наставе на олакшавање процеса учења код ученика. Иако се учење одвија на разним местима и у разним приликама и ван школе, одговорност за његове систематски организоване могућности, за његов развој према дефинисаним циљевима и критеријумима квалитета, као и његовим резултатима, почива на школама. Учење није производ, већ процес. Циљ овог процеса је да се ученици развијају, како би постали целоживотни ученици који управљају сами собом и имају добро опште и посебно знање везано за предмете, вештине учења и разумевања, компетенције уз помоћ којих се сналазе у свакодневном животу, и основне и опште вештине које су потребне у послу. Да би се постигли исходи и стандарди постигнућа и развој компетенција, процеси учења се спроводе кроз инструкције засноване на холистичком и интегрисаном приступу. Најважнији елементи учења стимулишу радозналост и отвореност, разумевање и интерпретацију стварности на различите начине и из различитих углова, налажење смисла у далеким и апстрактним стварима, интегрисање различитих делића знања, коришћење свих доступних ресурса и начина да се пронађу релевантне информације за структурисање знања, уместо памћења информација. Овај процес обезбеђује самостално регулисање вештина учења и компетенције којима се оно што је научено у школи повезује са свакодневним животом. Да би дали ученицима могућност и да би им створили навику стремљења ка циљевима, наставници схватају да овај процес не може да се састоји само од преношења одвојених пакета информација које треба научити напамет.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

13


У когнитивно-конструктивном учењу које подржава Закон, важно је створити могућности ученицима да изграде сопствене структуре знања у процесима учења којим руководи наставник, било да су индивидуални или кооперативни. Када је могуће, треба их планирати на основу интегрисаних и међупредметних циљева и садржаја. Изграђивање знања заснива се на претходном знању и искуству ученика, имајући у виду њихов индивидуални ниво. Учење је такође ситуационо. На основу тога, наставници стварају процесе учења и задатке који су повезани са стварним ситуацијама и контекстима (физичким, психолошким, социјалним). Учење резултира квалитативним променама у структури знања ученика, њиховим активностима и понашању. Резултат може бити: • ново разумевање и знање, • промена у досадашњој перцепцији, • различите интерпретације, • нова искуства, • развијени ставови или чак • одбијање и напуштање нечега што је било научено раније. У овом концепту, наставник се посматра као професионалац у образовању. Он води и управља процесом учења код ученика, индивидуално и у оквиру групе, према циљевима и добрим постигнућима. Да би то могао да ради, наставник познаје своје ученике и бира одговарајуће начине и методе. Он/ она ствара окружење за учење које стимулише, које је богато и које је што је могуће смисленије. Наставник разуме да ученичка активност није стварна педагошка сврха и да различите методе немају за циљ једино уношење промене у његову наставну рутину. Методе се бирају на основу спремности ученика за учење, њихових различитих стилова учења, као и прикладности за посебне садржаје. Наставник је уједно и професионалац који учи и стално се развија, када планира и спроводи нове начине учења.

3.2 Приступ усмерен на учење Сврха и циљеви образовања које дефинишу нови закони о образовању могу се постићи ако се образовни рад у школи организује тако да се највећи део учења одвија у школи, током часова и ваннаставних активности. То тражи да фокус буде на обезбеђивању учења и подржавању процеса учења, а не на настави у виду предавања предметних садржаја које ученик након лекције треба да усвоји негде друго, када наставник није и не може да буде присутан. Настава концентрисана на учење трансформише школе у центре учења и за учење, што им је главна сврха. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

14

У процесу описаном у претходном поглављу, Концепција учења, ученици су субјекти сопственог процеса учења, а не објекти наставе. У његовом средишту је подршка и оснаживање вештина и мотивација за учење и усвајање знања, као и усмеравање ученика да постепено постану спремни да преузму одговорност за сопствено учење, односно да њиме сами руководе. У ту сврху, ученици морају добити смернице како би разумели циљеве и различите вештине учења, како би могли да препознају ону која највише одговара њиховом стилу усвајања знања; морају стећи вештине за самопроцењивање, како би могли да дефинишу своје предности, слабости, потребе и способности, као и да би остварили своје тежње. Могућност да се ангажују и учествују у сопственом учењу доводи до унутрашње мотивације и посвећености, што су најбољи предуслови за постизање предвиђених исхода и развијање свих нивоа компетенција и знања. Приступ усмерен на учење такође подразумева снажно наглашавање различитих типова интерактивног учења. Интерактивно учење омогућава ученицима да користе претходно искуство и знање, да прикупљају, састављају и повезују кључне информације, било да се процес учења одвија у школи или не. Такође им омогућава да се међусобно повежу и тако изграде значајне структуре и системе, не само везане за знање (право знање је структурисано и организовано у систем), већ и структуре и системе њихових односа с другима. Интерактивно учење има значајне предности и за наставнике. Оно чини учење занимљивим, живописнијим, доприноси атмосфери сарадње и дружења, што заједно подиже ниво задовољства и појачава опште позитивно искуство о учењу. Интерактивно учење омогућава наставницима да боље упознају своје ученике, потребе својих ученика и начине учења, који потом омогућавају подршку и вођење како би учење било још ефикасније. Уместо да садржај предмета буде циљ учења и наставе сам по себи, приступ усмерен на учење га користи као инструмент за структурну организацију чињеница и информација, њихово ревидирање, повезивање и интеграцију. Уместо да се уче као фрагментиране информације или хронолошки представљени догађаји, предметни садржаји су узајамно повезани, без обзира на то да ли потичу од једног или више различитих предмета. Овај приступ ствара претпоставке да ученици разумеју феномене као узајамно повезане и међусобно зависне. Феномени се уче, објашњавају и разматрају тако што се комбинује перспектива из различитих предмета у школи, домена знања и начина размишљања. То ствара могућност за ученике да изграде, организују и унапреде знање о феноменима из различитих аспеката НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

15


живота, света, природе тако што активирају и користе своја интелектуална средства и потенцијале. Овај метод унапређује средства и појачава потенцијале. ПОВЕЋАЈТЕ УЧЕСТВОВАЊЕ Пролажење кроз белешке о лекцији • Ученик чита да би разумео • Бележи коментаре, питања • Наставник иде од једног до другог и одговара • Ученици подвлаче црту испод белешки Испод те линије ученик напише своје мишљење На основу свега до сада наведеног, приступ усмерен на учење захтева сталну и блиску сарадњу међу наставницима, било у планирању наставе која промовише и подржава учење, било у процени и вредновању самог процеса учења, као и вредновању постигнућа ученика. Приступ усмерен на учење представља заједнички напор наставника и ученика. Интерактивност између наставника и ученика, као и између самих ученика, има дубљи значај и вредност од пуког поништавања рутине у настави, или коришћења интерактивности као начина за подстицање мотивације ученика. Она је неопходна за смислено учешће ученика у сопственим процесима учења. У таквој интеракцији, они се постепено усмеравају на стицање вештина за целоживотно учење. Интерактивност подразумева да ученици разумеју циљеве и процедуре, значај и начине оцењивања и вредновања њиховог напретка од стране наставника и сарадње наставника и ученика у том делу и аспекту процеса учења. Активно учешће у сопственом учењу и процесима учења не само да омогућује ученицима да постигну већину дефинисаних исхода и да развију своје компетенције, већ представља и њихово право и доказ да им се права поштују.

и ученика, методе кооперативног и активног учења, групни и тимски рад, умрежавање и друге социјалне методе, избегавање претеране и непродуктивне конкуренције, могу се искористити за стварање интерактивне и педагошки повољне средине и атмосфере за учење. Активно учествовање у сопственом учењу и процесу учења не омогућује ученицима само прилике да постигну најбоље исходе и компетенције, већ и да се њихова права поштују у складу са Правима деце. Интерактивност и интеграција не повећавају обим посла наставника, нити подривају значај предметних знања, ако се настава и учење разумеју и међусобно допуњују као интегрисани, инклузивни и холистички процес учења. Приступ усмерен на учење не захтева од наставника да у потпуности напусте добро познате и установљене методе. Постоје неке базичне вештине и кључни садржаји који се најбоље уче уз коришћење традиционалних метода, као и ситуација за учење које захтевају ефикасне, економичне и безбедне начине имплементације од стране наставника. Понекад добра настава може да се унапреди коришћењем нових начина за употребу традиционалних метода фронталне наставе. На пример, фронтална настава и предавања могу да се организују на интерактиван начин, са питањима, коментарима или малим задацима који захтевају активно слушање, размишљање и учествовање. Наставници би требало, као професионалци, да прилагоде начине учења, како би на најбољи начин могли да комбинују потребе и спремност ученика да уче, са контекстом и садржајем различитих ситуација у којима се учи.

3.3 Приступ заснован на компетенцијама Компетенције су функционално интегрисана знања, вештине, вредности и ставови који се испољавају као способност особе да одговори на неки изазов или захтев у датом контексту. Оне се препознају у практичној применљивости и стварној примени - у активном деловању у складу са било каквом конкретном ситуацијом. Стога је значење термина компетенција најближе ономе што се види или доживљава као примењиво знање, вештина, вредност, став, уверење.

Интерактивност у процесу наставе такође оснажује самопоштовање и идентитет ученика. Рад са другима у оквиру смислене и усмерене сарадње помаже ученицима да реорганизују своје вештине и предности, као и оне области које могу да се поправе, како би се усмерили у учењу и сопственом животу. Они уче да разматрају и процењују свој напредак и да заснивају своје активности и изборе на самопоуздању и вери у сопствене способности.

Компетенције се не наслеђују, не добијају се као урођене, већ се стичу, граде и развијају постепено. Школска средина представља одговарајући амбијент и пружа добру подлогу за развој компетенција, конструктивно прилагођавање и налажење адекватних одговора у различитим животним ситуацијама и пред различитим изазовима.

У свакодневном раду школа, учешће ученика се унапређује кроз комуникацију и успостављање социјалних односа у учионици, охрабривање да се изразе и поделе своја мишљења и сугестије, учествовање у планирању, имплементацији и процени процеса учења. Преговори између наставника

Компетенција је јединствена целина, коју чине знања, вештине, вредности и ставови. Посебан квалитет компетенције чини оспособљеност да се у реалној ситуацији, у стварном простору и времену, идентификује и разуме проблем или задатак, осмисли и испланира решење или одговор и да се предузме

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

16

17


одговарајућа акција. Компетенција се развија кроз искуство чињења планирања и предузимања конкретних радњи и активности (укључујући и мисаоне) и рефлексију која их прати (укључујући и критичку). Природа компетенције као јединствене целине знања, вештина, вредности и ставова упућује на наставни приступ који активира ученике и подстиче их да, самостално или у групи, комбинују, преиспитују и примењују све оно што знају о некој појави и то из различитих перспектива, из различитих углова, ослањајући се на садржаје које познају, укључујући и садржаје различитих предмета, трагајући за новим информацијама, откривајући начине и прилике да оно што су сазнали и научили примене у стварним ситуацијама, уочавајући своје интересе као и својства и посебности властитог начина учења и његових домета.

Ефективна КОМУНИКАЦИЈА Знање • о језицима, о ИКТ, о темама комуникације, о културним и друштвеним контекстима... Вештине • коришћење језика, коришћење ИКТ, изражавање, слушање других... Вредности • поштовање других људи и различитих култура, мир, људска права и демократија... Ставови • бити љубазан, бити активан, изражавати заинтересованост за друге људе и за тему комуникације... Способност коришћења свих тих елемената у различитим контекстима • код куће, у школи, на радном месту, у међународним оквирима ...

уз неке друге европске институције, од 2006. године препоручују земљама чланицама, али и другима, да воде образовну политику која подржава развој компетенција. Европа је посебно заинтересована за развој тзв. кључних компетенција, које представљају окосницу целоживотног учења. Следи списак и кратак опис ових компетенција: Комуникација на матерњем језику је способност да се изразе и протумаче појмови, мисли, осећања и чињенице у усменом и писменом облику (слушање, говор, читање и писање) и да се на адекватан и креативан начин успостави језичка интеракција у бројним друштвеним и културним контекстима: у образовним доменима, на послу, код куће и у слободном времену. Комуникација на страним језицима подразумева исте димензије комуникације као комуникација на матерњем језику. Способност комуницирања на страним језицима такође захтева вештине као што су медијација и интеркултурално разумевање. Ниво компетентности појединца варираће дуж четири димензије (слушање, говор, читање и писање) у различитим страним језицима и биће у складу са друштвеним и културним наслеђем појединца, његовим потребама и интересовањима. Математичка компетентност и основне компетенције у природним наукама и технологији. Способност да се развије и примени математичко мишљење да би се решавали проблеми у свакодневним ситуацијама, као и да се користе математички начини презентовања (формуле, модели, табеле, графици). Компетенција у науци подразумева способност и спремност да се научна знања и методологије користе у објашњавању света природе, а компетентност у технологији - да се ова знања и методологија примене како би се природа ставила у службу људских жеља и потреба.

Дакле, подаци и информације, репродуктивна знања, укључујући и она која се налазе у садржајима предметних програма, не представљају компетенције. Отуда памћење и репродукција предметних садржаја, ма колико да су ти садржаји важни, не воде сами по себи развоју компетенција. Наставна пракса чија је главнина усмерена ка предавању предметног градива и утврђивању репродуктивних знања ученика је, са становишта развоја компетенција, чисти губитак. Компетенције се развијају у сложеном процесу сарадње, индивидуалног и социјалног учења које одговара њиховој интегративној природи.

Дигитална компетенција. Способност да се информационе технологије поуздано и критички користе за рад, слободно време и комуникацију. Ова компетенција односи се на вештине управљања информацијама и комуникацију преко интернета. Учење како се учи. Способност да се организује и управља сопственим учењем, индивидуално или у групи. Укључује свест о сопственом учењу и потребама и способност да се савладају препреке да би се процес учења одвијао успешно. Компетенција обраде и усвајања нових знања и вештина, као и њихова примена у различитим контекстима: на послу, код куће, у образовању. Мотивација и самопоуздање су најважнији делови ове компетенције.

Важност компетенција је широко препозната. Институције Европске уније,

Социјалне и грађанске компетенције. Личне, интерперсоналне и интеркултуралне компетенције које обухватају све облике понашања којима

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

18

19


појединац мора да овлада, да би на ефикасан и конструктиван начин могао да учествује у друштвеном животу и сфери рада и решава конфликте када је то потребно. Грађанска компетенција омогућава појединцу да активно учествује у грађанском животу и она је заснована на знању о друштвеним и политичким концептима и структурама. Смисао за иницијативу и предузетништво. Односи се на способност појединца да претвори идеје у акцију, да сам покрене неку промену. Укључује креативност, иновације и спремност на ризик, као и способност да се планира и управља пројектима да би се остварили циљеви. Способност да се на радном месту и у свакодневном животу искористе различите могућности. Културна свест и експресија. Уважавање креативног изражавања идеја, искустава и осећања кроз различите медије: музику, покрет, литературу и визуелну уметност. Полазећи од ове листе, у сваком образовном систему може да се развије и утврди листа и сачини опис компетенција које одговарају конкретним потребама и приоритетима. Србија је међу оним земљама које су законски утврдиле развој компетенција као један од главних циљева образовања. Тиме су и наставници и школе обавезани да кроз процес учења и наставе раде на развоју компетенција. Дефинисање компетенција је процес за који је потребно време. У Србији је у току израда листе и опис општих/међупредметних компетенција за крај основног образовања и васпитања, а окончана је израда предлога листе општих/међупредметних компетенција за крај средњег образовања и васпитања. Компетенције за основно образовање одраслих већ су интегрални део програма функционалног основног образовања одраслих. Развој свих општих компетенција остварује се кроз све предмете, те компетенције представљају један од интегративних чинилаца курикулума, који значајно доприноси холистичким (уместо механичким) процесима у учењу и образовању.

3.4 Опште смернице за процес учења и наставе Добро васпитање састоји се од тога да се из свакога извуче оно најбоље (Ганди) Учење је когнитивни процес који усмерава, води и олакшава наставник, а које има за циљ формирање смислених и организованих структура знања. Знање је систем који представља динамичну равнотежу између узајамно повезаних и самим тим међусобно зависних информација. Информације могу да се преносе, а знање не. Информације могу да се примају и усвајају, а знање не. О садржају се може размишљати, али памћење и НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

20

репродукција садржаја нису и не морају да резултирају знањем. Знање се гради, а грађење знања је процес који се постепено развија и продубљује, и индивидуално и социјално. Да би се постигло учење чији је резултат развој знања, вештина и компетенција, учење се мора схватити као процес. То пред наставника ставља задатак вођења и олакшавања активног, интерактивног и кооперативног процеса учења, који ће бити интегрисан и међупредметни кад год је то природно. Уместо планирања преноса информација као таквих, нагласак је на помоћи ученицима да појединачно и/или заједно разрађују елементе садржаја, како би постигли структурисано разумевање теме или феномена који се проучава. Разрада подразумева различите врсте иницијативе, размишљања, проучавања, испитивања, откривања, размишљања, решавања, доношења одлука, рада, памћења, проживљавања и вежбања. ВРШЊАЧКО УЧЕЊЕ Објашњавање белешки о лекцији • Ученици објашњавају једни другима најважније теме, главне ствари у лекцији (теме могу да се поделе међу ученицима) • Ученици не гледају у своје белешке, објашњавају по сећању • Неколико минута за сваку тему, наставник говори када да се тема промени • Затим се враћају белешкама након што су их објаснили, како би сазнали шта су тачно запамтили, шта нису тачно запамтили или шта нису уопште запамтили Кровни закон о образовању поставља циљеве и очекивања за учење засновано на веровању да сви могу и имају једнако право да уче и напредују. У планирању и имплементацији процеса учења то значи да наставник узима у обзир појединачну спремност ученика као појединаца и групе. Индивидуална спремност односи се нпр. на узраст и степен развоја, претходно знање, личне способности и стил учења, спремност за самостално усмеравање, мотивацију и социјалне вештине. Нема модела који се може следити као правило у методологији учења и наставе. Главни задатак је да се створе околности, могућности и задаци који стављају ученике у ситуацију да морају да разрађују садржаје. Наставник је професионалац који је обучен да одабере најбоље начине за учење, да постепено развија приступе раду и сопствене методе, у складу са приступом усмереним на учење. Основу за планирање радног приступа сваком процесу учења и наставе стварају: садржај који треба да се учи, НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

21


3.5 Средина за учење

посебне методе учења везане за предмете, доступни материјали и опрема, могућности које пружа средина за учење, итд. уз потребе ученика као појединаца и као групе. Одабрани приступи подстичу и вештине информационе и комуникационе технологије (ИКТ).

Одговарајућа средина за учење је она која омогућава да се учење заиста догоди. Учење се догађа тамо где су подстицаји јачи од препрека. Нема универзалног рецепта, али постоје карактеристични или специфични елементи који средину чине повољном за учење. Средина у којој се учи тако што се истражује, испитује и повезује, свакако је обележена неким од тих елемената.

Тиме што дају повратне информације и размењују запажања са ученицима о њиховом раду и напретку, наставници подржавају ученике да постепено преузму одговорност за процес учења и омогућавају им да га контролишу сами. Могућност да буду активни учесници у планирању, имплементацији и процењивању сопственог процеса учења, даје ученицима осећај припадности и значаја, и природно им оснажује унутрашњу мотивацију и посвећеност. Посвећеност самог наставника такође доприноси оснаживању унутрашње мотивације ученика. Наставници који подстичу приступ усмерен на учење важни су узори за радознале ученике. Они стварају могућност да ученици, постепено, самостално управљају својим учењем и да буду у стању да размишљају о свом учењу, да њиме руководе и да га прилагођавају у различитим ситуацијама, имајући у виду различите потребе у различитим условима. Другим речима, ученик је припремљен за целоживотно учење и може бити компетентан члан савременог информационог друштва. Карактеристике ученика који саморегулисано учи: • У стању је да одложи тренутно задовољство да би постигао неки удаљени циљ • Подучава сам себе уз малу помоћ и надгледање • Налази мотивацију у томе да успешно нешто научи • Познаје ефикасне стратегије учења и препознаје када и како их треба користити • Истрајан је, ради на дуготрајном задатку све док га не заврши

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

Средина за учење има низ димензија - физичку, психолошку, социјалну:

Физичка димензија се односи на простор и карактеристике простора, положај и могућности ученика у њему. Иако представља предност, разноврсно опремљен простор не гарантује сам по себи успешно учење. Простор у коме се успешно учи је хигијенски сређен, функционалан, отворен и флексибилан – допушта различите видове активности и лако се прилагођава различитим активностима и различитим психофизичким карактеристикама и потребама ученика. Опрема је функционална, приступачна и употребљива. И учионице и други простори у школи, посебно библиотека, рачунарска учионица и сл. су отворени, приступачни и пријатни простори. Средина се сматра психолошки подстицајном ако изазива учење, ако у њој ученик осећа вредност учења и учење и знање се доживљавају као вредности, ако побуђује радозналост и задовољава је, омогућава истраживање, ако се уважавају индивидуалне карактеристике и посебности, нарочито у погледу брзине и начина учења, уколико је ученик прихваћен и уважен и може да гради и јача самопоуздање. ПОДСТАКНИТЕ ИНДИВИДУАЛНОСТ „Предавање“ • Наставник говори 15 минута • Затим ученици пишу, цртају цртеже, фигуре, листе… 5-10 минута • Тренутак за проверу са другом из разреда и/или наставником Социјално повољна је она средина у којој нема ни отворених ни прикривених видова дискриминације и сегрегације, у којој нико није занемарен нити произвољно фаворизован и повлашћен, у којој је комуникација отворена, искрена и разумљива, а наставници и ученици заједнички заинтересовани за успех и напредак, у којој сви имају шансе да напредују, у којој влада узајамно поштовање и уравнотежен однос између самосталности и сарадње, у којој се води рачуна о процесу учења, а не само о његовим резултатима,

22

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

23


постигнућима и продуктима, у којој се негују и подржавају пријатељска осећања. Усмереност на учење и подршка процесу учења саме по себи чине средину за учење повољном. Срце средине повољне за учење је у приступу, методама и начинима учења и наставе. Могућност њихове примене у великој мери зависи и од образовног, тј. наставног програма. Он може да омогући или да не омогући потребно време и простор за разноврсност неопходну у настави усмереној на учење. Тако се образовни програм јавља као значајан системски елемент средине за учење. Најзначајнији аспект повољне средине за учење је укупна атмосфера која влада у школи и односи међу свима који су у њој. Начин на који наставници међусобно сарађују и комуницирају представља модел који утиче и у одређеној мери обликује сазнајно и социјално понашање ученика. Наставник који и сам учи и напредује је неизоставни чинилац средине повољне за учење и моћан узор за углед у њој. Повољна средина за учење је повезана са порастом мотивације за учење и рад и код ученика и код наставника. Виша мотивација доводи до већег задовољства у учењу и до побољшања укупних резултата учења, што повратно повољно утиче на мотивацију. На мотивисаности, успеху и задовољству се успостављају добри односи, који су подлога и за смањивање и за конструктивније решавање неспоразума и конфликата. Све ово доприноси смањењу изостајања са наставе, па чак и осипања ученика из система. Повољна средина за учење је један од главних штитова против свих врста насиља, укључујући и вршњачко и насиље између ученика и наставника.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

24

4

4. Међупредметни аспекти 4.1 Тематски приступ учењу и настави Крајњи циљ општег образовања је да се досегне солидно опште знање и компетенције за будуће образовање, радни живот, управљање личним животом и сналажење у савременом информатичком друштву. Ово се односи на стицање ширег од обичног предметног знања, и као такво захтева међупредметни и интердисциплинарни приступ у процесима тематске наставе и учења. Међупредметни и интердисциплинарни приступ у учењу и настави значи повезивање различитих предмета (дисциплина) у логичке јединице организоване око једне теме, идеје или феномена. Тако се проблем, концепт или феномен посматра из различитих углова, у различитим међусобним односима, кроз различите могућности комбиновања и из перспективе различитих предмета. Све то доприноси дубљем знању и разумевању, како код општег знања, тако и код посебног предметног знања. Интегрисани приступ учењу значи да су садржаји наставе и предмета организовани у широке теме и тематске јединице. Тиме се спречава строга демаркација између предмета, а учење се ослања на мноштво когнитивних активности и садржи различите врсте интеракције. Овај приступ повећава могућност да се учењем у школи добије холистички квалитет, при чему је оно што се учи чешће и ефикасније повезано са стварним животом, у стварном свету. ПРИМЕР: ВОДА Школа у свом Школском програму може да дефинише тему чији назив гласи Вода. Овом темом ће се бавити једно тромесечје сви ученици школе кроз различите наставне предмете. У настави српског језика анализираће текстове из књижевности који се односе на воду као и уметничку представу овог појма у књижевности; ликовна култура – визуелне представе воде; музичка култура – вода као инспирација композитора; у настави математике бавиће се запремином и мерењем водостаја; у настави хемије учиће хемијски састав воде; у биологији о води као једном од извора живота, вода као место у коме живе биљке и животиње, вода -уОСНОВЕ организму човека; у физици физичким НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА УЧЕЊА И НАСТАВЕ

25


као једном од извора живота, води као месту у коме живе биљке и животиње, води у организму човека; у физици физичким својствима воде; у настави историје о настанку првих држава поред река и мора, о настанку градова поред воде, воденим каналима као одбрани од непријатеља, води као граници међу државама; у географији о хидросфери и воденим површинама на Земљи; физичко васпитање – водени спортови. Међупредметно и интердисциплинарно учење и настава, односно интегрисани приступ учењу и настави, може се организовати на различитим нивоима. Интеграција може да се обави на нивоу великих подручја или читавог домена знања. То омогућује стварање и коришћење информативних веза између потпуно различитих предмета, тако да ученик има могућност да искуси повезаност између знања и информација, чак и ако се односе на различите аспекте стварности. Слична процедура се може применити унутар једног предмета или групе сродних ставки. Посебан подстицај интердисциплинарном и интегрисаном приступу представља усмеравање развоја компетенција и постизања општих исхода на тематско учење и наставу. Тако, уз чињеницу да кључне компетенције и општи исходи јачају преко појединачних предмета, они бивају оснажени и преко интеграције предметних знања и учења. Тематски приступ настави и учењу представља својеврсну куполу/кишобран, под којим школски предмети на конкретан и релевантан начин учествују у омогућавању сваком ученику да, што је целисходније могуће, одговори на захтеве с којима ће се суочити у стварном свету. За планирање и примену процеса тематске наставе и учења, сарадња између наставника је природна и има суштински значај. Тематски приступ настави и учењу ствара могућности за: • Повезивање информација и знања која ученик стиче на различите начине и из различитих извора, што успоставља и обогаћује значај важних концепата у образовању и у обликовању ставова и вредности; • Успостављање различитих повратних информација између искуства стеченог у породици, заједници и култури с једне стране, и учења у школама с друге стране, при чему се интегришу знање и вештине стечене у школи са ситуацијама у свакодневном животу; • Постепена изградња знања кроз учење попут детекције и интерпретације; • Посматрање истог проблема, феномена или идеје из различитих углова и на различите начине, што помаже успостављању система различитих концепата и значења.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

26

Интегрисани тематски приступ учењу и настави омогућава наставницима да користе различите облике и технике наставе, од малих индивидуалних пројеката до различитих облика тимског рада ученика, од непосредне наставе до учења откривањем и истраживањем, од класичних предавања до кооперативног учења, уз мноштво такмичарских и кооперативних игара. Школе имају могућност да испланирају свој програм и да организују наставу и учење у складу са овим приступом. То школи даје могућност да формулише интегративне теме не само за потребе ученика, већ и у складу са потребама локалне и шире заједнице, што их чини активним и конструктивним учесницима у различитим темама и пројектима. На тај начин, школа постаје жив центар у локалној заједници; центар где се одвија учење и напредак и где заједница ствара своје будуће ресурсе.

4.2 ИКТ као елемент писмености и педагогије Национални просветни савет је поставио смернице за промоцију ИКТ-а у контексту социјалне инклузије у савременом друштву и на тржишту рада и даје препоруке за успешно интегрисање ИКТ-а у образовање. У суштини, ово значи једнакост међу ученицима: сваки ученик у општем образовању има једнако право да постигне основне вештине информационог друштва, неопходне за даље образовање и радни живот. Писменост је елемент будућих радних вештина и такође се сматра предусловом за њихов развој. Писменост и нове вештине за радни живот који су њен део, сматрају се делом вештина и компетенција за 21. век. То су вештине и компетенције које млади треба да имају да би остварили целоживотно учење, били активни грађани и успешни радници у информационом друштву 20. века, које је засновано на знањима. У образовању, то значи разумевање писмености у ширем контексту и прихватање нових начина за коришћење и адаптацију информација. Традиционални облици писмености, нпр. читање и писање, не покривају нове начине и модусе изражавања. Док говорни и писани језик представљају само два начина за слање и примање порука, нова писменост користи нове облике изражавања, попут невербалног изражавања, музике, звука, слика, графичких приказа, цртежа, фотографија, филмова, дигиталних снимака, цртаних филмова, анимација. На основу нових начина изражавања и развоја технологије за њихову производњу, јављају се нови облици писмености. Термини као што су ИКТ писменост, дигитална писменост, медијска писменост, информатичка писменост, www- и интернет писменост, итд. су у честој употреби. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

27


Неки од нових облика писмености су потребни због информационих и комуникационих технологија, односно ИКТ-а. На пример, електронско учење зависи од нових вештина писмености. Електронско учење се у најкраћем може дефинисати као коришћење ИКТ-а у процесу учења и наставе, како би се ојачао рад и учење код ученика и индивидуално и социјално. Електронско учење има користи од нових мултимедијалних технологија и интернета. Фокусира се на приступ материјалима и пружању знања, на њихову размену уз међусобну сарадњу, као и на могућности за индивидуалне и социјалне смернице за учење. Неки од нових видова писмености садрже ИКТ као важну улогу, нпр. када је реч о учењу на даљину. У том процесу, окружење подржава учење у ком наставник и ученици обично не деле исти физички простор. Ту се ИКТ користи за наставу и индивидуални и тимски рад. Ситуације у којима се учи стварају се комуникацијом између актера уз помоћ различитих медија и технологија, као што су штампани медији, радио, телефон, телевизија, информационе и комуникационе технологије. Учење на даљину може да се организује коришћењем свих доступних медија и технологија за инструктивне материјале (нпр. штампани материјали, звучни и видео записи), средстава за комуникацију (нпр. телефон, аудио конференције, видео конференције) или канала за комуникацију (нпр. радио, телевизија). Учење преко интернета, као облик учења на даљину, одвија се искључиво кроз информациону и комуникациону технологију.

различитих извора информација. Морају да буду критични када процењују значај и поузданост информација које проналазе. Морају да усвоје начине комбиновања, извештавања и представљања резултата на основу својих истраживања, итд. Ове вештине су повезане са многим од општих компетенција, тако да оснаживање компетенција кроз предметно учење уједно оснажује ИКТ вештине и обрнуто, оснаживање ИКТ вештина као међупредметни циљ такође оснажује вештине за предметно учење.

Зашто не бисте дали ученицима шансу да употребе ИКТ вештине које поседују? Можда ће бити мотивисани за проучавање неке теме, ако треба да направе њену дигиталну презентацију.

Коришћење ИКТ-а у учењу, као и за учење, захтева окружење и техничку опрему која је прилагођена да ојача дигиталну писменост. ИКТ доприноси и подржава учење на најбољи могући начин, када су створене могућности да се користи у учионици, а не у одвојеној просторији с компјутерима, где се може приступити само повремено. Вештине које ученици већ имају могу да се оснаже и да им се омогуће у раду у учионици, као и у раду код куће. Они су често боље од наставника упућени у коришћење различите дигиталне опреме и софтвера отвореног кода.

Нова писменост је изазов окружењу за учење и процесу учења и наставе. Да би научили нове вештине писмености, ученици морају да добију могућност да их искористе у усмереној школској пракси. Обезбеђивање могућности за ученике да користе ИКТ више је од помодарства или покушаја да се ђаци ангажују и мотивишу да раде у школи. Стога је развој начина за усвајање информација и изградњу знања уз коришћење ИКТ-а у стварним животним ситуацијама од суштинског значаја. Ово ће се посебно обрађивати у контексту учења кроз појединачне предмете. Предметно учење даје природно педагошко окружење за учење ИКТ вештина и дигиталне писмености повезане са стварним задацима, а не одвојено у виду обичне техничке праксе за коришћење компјутера. Предметна знања непрестано еволуирају и - уколико се представљају на ажуриран начин, уз праћење брзине ове еволуције - моћи ће да се искористе дигиталне технологије које дозвољавају и интернет садржај. Вештине дигиталне писмености које се постепено оснажују подржавају предметно учење код ученика тако што им омогућују да траже, усвајају, бирају и комбинују релевантне информације везане за тему и задатке. Да би били успешни, ученици морају да буду вођени приликом коришћења НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

28

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

29


5

5. Подршка ученицима 5.1 Инклузија „Молим вас да размислите о животним ограничењима која су вам други наметнули, јер сте им то допустили. Затим помислите какав бисте живот водили да та ограничења не постоје” Ник Вујичић Једнако право на квалитетно образовање за сву децу и једнак приступ квалитетном образовању све деце је императив за друштво које жели да се развија, за друштво које поштује људска и дечија права, за друштво које негује и развија хумане вредности. Инклузивно образовање подразумева једнако право на и доступност квалитетног образовног и васпитног система за свако дете, без икаквог вида дискриминације. Квалитетно образовање је оно у ком свако дете има могућност да учи, да напредује и да развија своје компетенције. Препреке учењу, достојанственом и квалитетном животу нису у детету, већ у околини, и зато образовни систем обезбеђује сву потребну подршку, у складу са потребама и индивидуалним начином функционисања сваког детета. Одређене групе деце су посебно осетљиве или угрожене, најчешће као последица искључивања, дискриминације или тешких и непредвиђених животних околности, стога им је неопходна додатна подршка. Кроз инклузивни приступ, законски регулисан и уређен, образовни систем ствара услове за укључивање и квалитетно образовање деце из друштвено осетљивих група, деце са различитим физичким, сензорним и интелектуалним посебностима, способностима или сметњама у развоју. Инклузивна школа и друштво се прилагођавају ученику, пружајући одговарајућу и неопходну подршку на дискретан и неупадљив начин. Тако подржана деца имају шансу да расту, развијају се и напредују у природном, вршњачком окружењу. Свако дете има право на квалитетно образовање и тиме шансу да у највећој мери развије капацитете за друштвену укљученост, напредовање, самосталност и самопоштовање. Развијено инклузивно друштво и инклузивно образовање подразумевају школу по мери детета, у којој је свој деци омогућен пуни НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

31


развој свих потенцијала. Ово укључује и прилагођавање организације и садржаја наставе индивидуалним потребама детета, наставе која се одвија у окружењу без физичких и других баријера, у којој влада толеранција заснована на поштовању људских права, уважавању различитости и поштовању личности.

педагошки асистент и родитељ, односно старатељ, добијају посебну стручну помоћ. Додатну подршку образовању и васпитању инклузивна школа осигурава и кроз сарадњу са органима локалне самоуправе, као и другим организацијама, установама и институцијама на локалном и ширем нивоу.

Примерен и функционалан одговор школе на специфичне потребе сваког појединачног детета, с циљем да дете у највећој могућој мери развије свој потенцијал, подразумева интензивну комуникацију и сарадњу између школе и породице.

Све активности и иницијативе које подразумева инклузивни приступ у образовању и васпитању регулисане су одговарајућим законским и подзаконским актима, али главна подршка њиховом истинском успеху долази кроз улагање великог личног напора, кроз професионализам у начину мишљења, у приступу ученицима, осетљивости на њихове потребе и деликатности у излажењу у сусрет тим потребама.

За ученика ком је - због сметњи у развоју и инвалидитета, специфичних тешкоћа у учењу, социјалне ускраћености и других разлога - потребна додатна подршка у образовању и васпитању, школа обезбеђује отклањање физичких и комуникацијских препрека и, зависно од потреба, доноси и индивидуални образовни план. Осим тога, школа се ангажује да дете добије одговарајућу помоћ из система социјалне заштите, у ком су такве могућности законски регулисане. Индивидуални образовни план представља један од начина да се у што већој мери подстакне и подржи развој детета и ученика са тешкоћама у развоју и учењу, при чему је дете укључено у вршњачки колектив. Овај начин омогућава и остваривање општих и посебних исхода образовања и васпитања, односно задовољавање образовно-васпитних потреба детета и ученика. Израда ИОП-а је регулисана одговарајућим прописима и ослања се на претходно реализоване и евидентиране мере индивидуализације и израђеног педагошког профила инклузивног ученика. ИОП се израђује према образовно-васпитним потребама детета и ученика и може да буде усмерен на: 1) прилагођавање услова и начина рада (ИОП1); 2) прилагођавање и измену садржаја образовно-васпитног рада, исхода и стандарда постигнућа (ИОП2); 3) обогаћивање и проширивање садржаја образовно-васпитног рада за дете и ученика са изузетним способностима (ИОП3). Саставни део и значајан аспект добро осмишљеног и обликованог ИОП-а јесу и његове правовремене и сврсисходне ревизије и реорганизације. Сви кључни елементи поступка доношења и садржаја ИОП-а су регулисани на одговарајућем законском и подзаконском нивоу, али сагласност родитеља је предуслов за његово спровођење. Да би успешно остварили додатну подршку какву пружа инклузивни образовни систем, директор школе, наставник, стручни сарадник, васпитач, НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

32

5.2 Диференцијација и индивидуализација Сви људи су исти као сви други људи. Неки људи су исти као неки други људи. Ниједан човек није исти као неки други човек. Ако је настава усмерена на учење, заједничке активности ученика и наставника су у центру свих збивања у њој. Ако је, као и наставник, ученик у центру, он је ту као конкретна, посебна, јединствена особа, са специфичном сложеношћу својих постојаних и променљивих својстава, а не као неко имагинаран, просечан, безличан и изолован. Ученици долазе из породица различитог социо-економског и образовног статуса, из различитих друштвених, етничких, културних средина, долазе са различитим нивоима предзнања, различитим темпом и на различите начине уче и напредују, имају различита искуства, мотиве, интересовања. Настава усмерена на учење може да буде ефикасна и смислена ако води рачуна о свим овим својствима ученика. Ако уважава индивидуалне, групне и социјалне различитости међу ученицима, настава не може да буде једнообразна, у свему битном иста и једнака за све. Она је тада индивидуализована и диференцирана тј. у неопходној, али разумној мери, прилагођена конкретним ученицима којима је намењена. Индивидуализација је приступ и процес у ком је настава примерена различитим особинама и потребама различитих ученика. То је настава која различитим дидактичко-методичким поступцима излази у сусрет и настоји да задовољи индивидуалне потребе сваког ученика и да на тај начин максимално подстакне учење. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

33


У настави се могу индивидуализовати брзина и темпо учења, материјали који се користе у процесу учења, начини учења, садржаји који се уче, задаци кроз које се учи, па и обим онога што се учи. Најзначајнији елемент индивидуализације је циљано коришћење различитих приступа и разноврсних метода и техника. То значи да се до истог или сличног крајњег резултата долази на различите начине, различитим средствима и различитом брзином. Диференцијација подразумева да се настава организује узимајући у обзир и различите склоности ученика. То најчешће значи да се диференцира дубина и обим учења. Исти ученик за неке теме може да буде веома заинтересован, а према другима равнодушан. Исто важи и за предмете. Отварајући ученику могућност да се позабави оним што га заиста занима, настава повећава изгледе да ученик стиче и организује позитивна искуства учења и да осети задовољство због постигнутих резултата, што све заједно може да прошири и продуби интересовања, чак и на оно што раније није доживљавано као сазнајно привлачно и занимљиво. Ни диференцијација не утиче на промену очекивања у погледу постигнућа и крајњих резултата учења, али неки ученици или групе ученика до њих долазе пре, неки касније, користећи различите начине и крећући се различитим путањама. Све ово у настави може да се реализује кроз заједнички рад ученика у мањим или већим групама, али и индивидуалним радом ученика којима тај начин више одговара. Индивидуализација и диференцијација се могу користити и у процењивању и оцењивању резултата ученика. Начини, методи, приступи, садржаји и извори информација на основу којих се процењују и оцењују постигнућа ученика могу се бирати и користити у складу са начинима и процесом учења карактеристичним за сваког ученика. Ово је начин и да се задржи висок ниво очекивања од ученика и да се подстакну постигнућа. Индивидуализација и диференцијација подстичу и омогућавају активно учешће свих ученика у наставном процесу, које је један од предуслова да наставни процес истовремено буде и процес учења. Индивидуализација и диференцијација се односе, пре свега, на редовну наставу. У додатној, допунској, изборној, факултативној, продуженој и припремној настави оне су такође природан избор који доприноси додатном подстицању квалитетног учења и осигурању бољих резултата учења.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

34

5.3 Додатна настава Додатна настава је још један облик образовно-васпитног рада намењеног подршци и осигурању процеса учења. То је настава која одговара на оне потребе и интересовања ученика на која не може да се одговори у редовној настави и која ученика интензивније усмерава ка одређеним областима и дисциплинама. Као облик рада, важна је за ученике који у свом раду исказују веће интересовање за одређене научне области и дисциплине, који желе и могу више. Кроз додатну наставу, школа таквим ученицима омогућава да се развијају у складу са потребама, могућностима и интересовањима, подстиче њихову заинтересованост, самопоуздање и мотивацију за даљи рад и учење. Зато је веома важно да се смисао додатне наставе не сведе на припреме ученика за такмичење, што је само једна од активности наставника у овом облику рада. Додатна настава се организује током целе школске године, на нивоу разреда или за појединачног ученика. Организује је наставник након што је утврдио потребе и интересовања ученика. То значи да наставник може да ради са групом ученика који су показали иста или слична интересовања за одређени проблем, без обзира на оцену коју имају. Ово је један од начина да се идентификују и подрже они ученици чија постигнућа из различитих разлога заостају за њиховим способностима и капацитетима. Са ученицима на додатној настави наставник може да ради и индивидуално, “лицем у лице”. Било да ради са групом или индивидуално, наставник у додатној настави користи различите активности, које могу бити и знатно сложеније од оних које реализује на редовној настави: разговор око неког проблема за који су ученици исказали интересовање, постављање истраживачких задатака, упућивање у различите стратегије помоћу којих ће успешно решити постављени проблем. Додатну наставу може заједнички да планира и изводи више наставника. Ово омогућава да структура и садржај активности на додатној настави буду и сложенији и изазовнији него на редовној настави. На пример, о звуку ученик може да разговара са наставницима различитих предмета - страног и матерњег језика, биологије, физике, музичке културе и сл. На другачији начин него допунска, додатна настава такође подразумева да наставник има други и другачији приступ него у редовној настави. Додатна настава има своје место у годишњем програму рада школе и у школском програму. Важно је да о могућностима додатне наставе на време

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

35


буду информисани сви ученици, као и родитељи. Може да се организује у школи, школској или локалној библиотеци, музеју, архиву, на неком локалитету и др. План рада наставник припрема заједно са ученицима и то после испитивања њихових потреба, о чему обавештава Наставничко веће и родитеље чија су деца укључена у овај облик наставе. Додатна настава је значајна за школу, ученике и њихове родитеље. За ученике је значајна због пружања додатне подршке у процесу стицања и развијања знања и вештина у одређеним областима. Истовремено омогућава јачање личног самопоуздања, изградњу знања, вештина и ставова потребних за даље школовање, мотивацију за учење и напредовање. Са становишта школе је значајна јер омогућава школи да гради сопствени „имиџ“, као школа која одговара на потребе својих ученика, школа у којој ученици налазе могућност да задовоље сопствене интересе.

УЧИНИТЕ ТО ЗАНИМЉИВИМ Дискусија • Релевантне, конкретне теме, блиске свакодневном животу ученика, дају им се унапред • Ученици праве белешке и спремају се за конверзацију • За отпочињање конверзације и дискусије, наставник може да користи презентацију, на пример слику која представља неку ситуацију за вредносну дискусију, решавање проблема, итд.

5.4 Допунска настава Допунска настава, као што њен назив казује, пружа допунску подршку редовној настави и процесу учења, односно остваривању и достизању исхода и стандарда постигнућа. Као допунска подршка, која долази након редовне наставе, она подразумева да се концепт и стратегије учења прилагоде, уместо да се понављају они који у редовној настави нису дали очекиване резултате. Главни смисао и заједнички циљ допунске наставе је да ученици којима је то из различитих разлога потребно, правовремено добију потребну помоћ и подршку како би се осигурао њихов напредак и достизање очекиваних резултата.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

36

Наставник и школа користе допунску наставу као инструмент, да би решили и савладали неки проблем који се појавио у процесу учења и наставе. Тај проблем може да буде дугорочан или краткорочан, да се односи на цело одељење, групу ученика или појединца. Кад је проблем констатован, наставник и школа не усмеравају ученика на приватне часове, већ сами предузимају потребне мере, а једна од основних и стандардних међу њима је допунска настава. Организовање и остваривање допунске наставе и укључивање ученика којима је потребна омогућавају да се савлада проблем, да се остваре очекивани резултати, али и да се унапреди укупан квалитет рада школе. За ученике, укључивање у допунску наставу значи могућност да достигну предвиђене исходе и стандарде и да постигну боље резултате на проверама постигнућа и завршном испиту, бољи успех, јаче самопоуздање и мотивацију за учење. Јачање самопоуздања и мотивације за учење доприноси и спречавању осипања ученика из школе и система образовања. Допунска настава помаже да се ојача и усмерава индивидуални развој ученика, кроз унапређење оспособљености за ефикасније и квалитетније учење и постизање очекиваних резултата, да му се ојача унутрашња мотивација и створе услови за развој његових интересовања и усмеравање на учење и укључивање у живот школе. Допунска настава се реализује у континуитету, током целе школске године, а не “ad hoc”, онда кад нарасли проблем прерасте у проблем већих размера. Најефикаснија и најкориснија је- како ученицима, тако и школи - допунска настава која има превентивни карактер, што значи да јој се прибегава на први наговештај проблема, или чак и на заснованој претпоставци да би до њега могло доћи, посебно када се ради о ученику из неке од посебно осетљивих друштвених група. То значи да сваки наставник има обавезу да организује овај облик наставе, јер је она укључена у радно оптерећење наставника, а да ученици могу да се мењају и смењују, у складу са потребама које такође могу да се мењају. Ова настава није намењена само оним ученицима који постижу лоше резултате, већ свим ученицима. У њу ученици могу да се укључују на предлог наставника или самостално, уколико увиде да имају проблем који не могу сами да савладају, па им је потребна допунска подршка. Дакле “врата” допунске наставе су стално отворена за све ученике - оне који постижу добре резултате, али се суочавају са неким проблемом, и оне који не успевају да постигну оно што се од њих очекује или што сами очекују.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

37


Допунска настава је посебно потребна ученицима који: • имају потешкоћа у учењу и достизању исхода и стандарда постигнућа, али не таквих које изискују израду и планирање рада по ИОП-у; • имају проблем у разумевању само неког дела градива или испуњавању једног дела захтева и очекивања у одређеном предмету; • дуго нису присуствовали настави; • из различитих разлога имају нижи почетни ниво. У допунској настави, наставник може да користи, или да са ученицима испроба другачије, захтевније, компетенције или знања. Ученици који долазе из неповољних или неподстицајних средина, у којима немају потребан ниво помоћи и подршке или услова за учење и сл. такође могу да учествују у допунској настави. Наставник може да организује допунску наставу и за цело одељење уколико утврди да, из неког разлога, остварено постигнуће није на очекиваном нивоу, или уколико су се ученици заједно нашли пред неким проблемом који не успевају да реше, и сл. иновираним или адаптираним методама, новим и другачијим активностима, различитим или чак и нестандардним наставним средствима. Главни услов и најважнија претпоставка јесте да осигура активно укључивање и учешће ученика. Свој приступ наставник одређује не само на основу природе идентификованог проблема, већ и кроз разговор са ученицима за које га планира. И друге детаље процеса наставник може да планира заједно са ученицима, или на основу важних информација или корисних предлога добијених од ученика. У допунској настави може да се примени и индивидуални приступ, који подразумева интензиван рад само са једним учеником. За ово се наставник одлучује на основу карактеристика утврђеног стања. И кад појединачно ради са учеником, наставник подстиче разговор, размишљање, решавање проблема и све време настоји да појача и побољша мотивацију ученика. Допунска настава се планира на почетку школске године и своје место има у годишњем програму рада школе и школском програму. У школском програму она је дефинисана као облик образовно-васпитног рада који има своје циљеве и исходе. Организује се на нивоу разреда, а по потреби и на нивоу одељења. Укљученост родитеља је битан аспект успеха и овог облика наставе. Родитељи су не само обавештени о постојању додатне наставе или потреби да се њихово дете у њу укључи, већ и озбиљно консултовани о свим аспектима наставе важним за њихово дете, а њихови предлози и очекивања одговарајуће су професионално уважени и кад год је могуће и усвојени. Родитељи су правовремено и редовно обавештавани о напредовању детета, НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

38

као и о другим елементима учења и понашања детета, важним за укупни успех допунске наставе, тј. остваривање њених циљева. Школа обезбеђује одржавање овог вида наставе у функционалном и сврсисходном временском распореду и интервалима. Неодговарајуће временско планирање допунске наставе може бити један од разлога њеног неуспеха, поготово кад се ради о ученицима који долазе из посебно осетљивих друштвених група, којима је ова врста подршке често најпотребнија и најкориснија. Место за допунску наставу не мора да буде само учионица, већ и неки други простор у школи (нпр. библиотека) или чак и ван школе, у ком случају је потребна сагласност родитеља и управе школе. План рада допунске наставе наставник припрема у складу са групом ученика са којом ради. Све могуће варијације у потребама за допунском наставом и начинима на које она може бити планирана и извођена, не чине је погодном за дугорочно планирање. Зато је изузетно погодна за планирање на кратак рок, што се може осигурати одговарајуће осмишљеном позицијом допунске наставе у главним школским документима. Праћење и разматрање квалитета и ефеката допунске наставе је не само пожељно и корисно, већ и обавезно. Начин организовања и остваривања, регистрована корист и добит како за ученике, тако и за наставнике и школу, као и потреба за модификацијама или унапређењем допунске наставе саставни су део самовредновања рада и наставника и школе.

5.5 Ваннаставне активности Заједно са допунском и додатном наставом, школе организују и ваннаставне активности. Ваннаставне активности представљају наставак курикуларних активности и захтевају остајање у школи и након периода предвиђеног за наставу. Могу се повезати са посебним предметима, бити у облику такмичења, или припадати групи посебних сфера интересовања. Ваннаставне активности подржавају развој ученика у зреле, социјално одговорне и активне особе и, како је наглашено у Стратегији развоја образовања у Србији, оне су уједно и прилика да се развије: учествовање ученика, осећај за естетско, флексибилност у мишљењу и креативна сарадња са другима. Ове активности чине интегрални део процеса учења, и уз то чине школу пријатнијим местом, промовишу тимски дух и социјалну интеракцију између свих актера укључених у здраву и стимулативну атмосферу.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

39


Ваннаставне активности помажу ученицима и на индивидуалном нивоу. Када су ученици укључени у активности које захтевају преузимање одговорности и обавеза, заједно са захтевима које намећу предмети, онда постају одговорнији, организованији, дисциплинованији и имају више самопоуздања, због тога што постижу резултате и изван школе. Такође, развијају лидерске способности, које су често повезане са постизањем бољих оцена и наставком образовања. Веза која настаје између школе и ученика ствара осећај прихваћености, препознавања и припадања, што су неке од основних људских потреба. Многе студије указују на директну везу између наставника укључених у ваннаставне активности и ђачких оцена, односно, они ученици који су укључени у ваннаставне активности су „на вишем нивоу интелектуалног и социјалног развоја“ од оних који нису укључени, па су ваннаставне активности често разлог зашто ученици редовно похађају школу и не заостају. Учествовање у овим активностима утиче на карактеристике и ставове ученика, посебно на оне које они сматрају „важним“ када је реч о њиховој личности, школи, образовању и друштву. Али, заједно са свим осталим, највећа корист везана је за побуђивање позитивних емоција и осећај постигнућа, самопоуздања и личних вредности. Све ово значајно смањује могућност њиховог ангажовања у активностима које су деградирајуће, па се опредељују за оно што сматрају важним.

5.6 Образовање и каријерно вођење Одлуке које се доносе у вези са будућим образовним и професионалним изборима представљају најважније одлуке у животу ученика. У савременом свету, све је мање сталних послова и они узмичу пред краткорочним ангажманима на тржишту рада. То захтева вештину брзог усвајања нових ствари, развијене опште компетенције и спремност за самостално сналажење у променама које доноси живот. Образовне смернице су предуслов за то да ученици усвоје вештине целоживотног учења, као основне вештине које се захтевају у пословном животу. Пре посебних програма стручне оријентације и поред њих, задатак свих наставника је да воде своје ученике ка развијању вештина учења. Подршка и вођење се обезбеђују током читавог образовања, и на основном и на средњем нивоу. Реч је о континууму кроз читаво образовање, посебно за транзициону фазу између два нивоа школовања. Од најранијих НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

40

школских дана, то се обезбеђује приступом у чијем је средишту учење и развојем компетенција. Познавање себе, самопоуздање и самопоштовање који су потребни за доношење одлука у животу и каријери изграђују се активним учешћем у процесу учења, уз подршку додатних и допунских активности. Концепт професионалне оријентације представља процес кроз који ученик пролази уз помоћ тима школе и који за крајњи циљ има развој способности одлучивања. Током овог процеса ученик пролази кроз неколико етапа. Прво учи о самом себи – препознаје сопствене капацитете и афинитете; потом сазнаје о захтевима одређених занимања – самостално се информише, истражује; у трећој етапи се упознаје са начинима образовања који воде до одређених занимања. Реални сусрети са представницима тих професија, посете средњим школама, факултетима и самим местима где се могу сагледати та занимања престављају четврту етапу процеса у ком ученици употпуњавају разумевање о свету рада. Одлука о избору даљег образовања или занимања доноси се у узајамном односу између сопствених жеља и реалних околности – могућности даљег школовања и потреба тржишта рада.

Закон о средњем образовању и васпитању обавезује школе да уведу програм професионалне оријентације као интегрални део школског програма за ученике седмог и осмог разреда. Закон тако обезбеђује да школе правовремено планирају активности и укључе све потребне актере у овај процес. Школа формира тим за професионалну оријентацију сачињен од психолога/педагога и наставника, који имају за циљ да помогну родитељима/старатељима и ученицима – у сарадњи са институцијама за професионалну оријентацију – да одаберу средњу школу и професију. Школе младима пружају професионалну оријентацију како би лакше савладали прелаз из школе у свет рада. Оне оспособљавају ученике да преузму одговорност за сопствену будућност, да стекну додатна знања о себи и својим способностима и могућностима. Професионална оријентација даје информације о променама на тржишту рада, о захтевима одређених професија и врстама образовања које до њих доводе, о знању и видовима образовања и могућностима у каријери, упознавању са светом НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

41


рада; омогућава да се донесу добро промишљене одлуке о одабиру школа, факултета и могућности за запошљавање на локалном тржишту рада. За развој квалитетних програма професионалног вођења, школа успоставља сарадњу са локалним тржиштем рада и пословном заједницом, како би на заједничком раду спојила њихове представнике, наставнике и стручне експерте у професионалном вођењу. Може да се организује кроз: увод у радни живот, упознавање са представницима различитих професија и тржишта рада, периоде праксе у радном окружењу, посете стручним школама, факултетима и радним местима. Предметни наставници у школи имају могућност да представе различите професије и могућности за образовање, везане за област свог предмета. Одлука о одабиру будућег образовања, или уласку у свет рада, има подршку у избалансираном односу између жеља ученика, стварних могућности и потреба света око њих. Када се процењује спремност ученика за овај одабир, мора се узети у обзир количина и квалитет њиховог претходног образовања и професионалног вођења. Ученици који имају потешкоће у учењу и који се суочавају са опасношћу да одустану од школовања, или који имају потешкоће да уђу у свет рада, захтевају посебну пажњу и подршку, као и индивидуално планиране превентивне активности. Сарадња између школе и куће је од суштинског значаја за конзистентност подршке коју добијају ученици. Због тога родитељи морају да буду упознати с новим приступима у образовању и развојем трендова на тржишту рада.

6

6. Оцењивање ученика 6.1 Оцењивање и процена у оквиру приступа усмереног на учење (Овај текст се односи на оцењивање у односу на исходе и стандарде. Они ће, као и детаљни систем оцењивања ученика, бити представљени у Националном оквиру курикулума – Oсновама учења и наставе, на основу ревизије/развоја урађене у сарадњи са Заводом за унапређивање образовања и васпитања и Заводом за вредновање квалитета образовања и васпитања.) Оцењивање и процена ученика имају двоструку сврху. Први задатак је да се прати и подржава напредак у учењу и расту, уз континуирано оцењивање током образовања (оцењивање за учење), и да се ученици доведу до тога да изграде слику о себи и самопоуздање у учењу. У интеракцији са наставником, ученици добијају редовне повратне информације о напретку сопственог учења и о развоју својих вештина учења, компетенција, ставова и понашања. Уз вођење наставника, ученици уче да размишљају и да оцењују сами себе. На основу постепено развијаних вештина самооцењивања, ученици уче да регулишу, модификују и унапређују свој процес учења и траже помоћ у томе (оцењивање као учење).

Портфолио са доказима о раду ученика – зашто? За ученика • Да би промислио и разумео сопствени напредак у учењу • Да би разумео коначну процену коју даје наставник За наставника • Да би имао основ за праћење напретка ученика ради њиховог усмеравања и индивидуалне подршке • Да би имао документоване доказе на којима ће заснивати процену За родитеља • Да би разумео и подржао пут учења свог детета • Да би разумео коначну процену коју да наставник

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

42

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

43


Други задатак оцењивања и процењивања је да се, на крају основног и средњег образовања, покаже колико је ученик постигао циљеве истакнуте у програмима различитих предмета. Постоје одређени суштински принципи и одлике континуираног оцењивања током образовања: • Развој компетенција и омогућавање учења подржава се континуираним оцењивањем, уз повратне информације које се добијају током образовања и процеса учења. • Оцењивање се увек спроводи у вези са циљевима, исходима и стандардима општег образовања. • Оцењивање је пажљиво испланирана континуирана образовна активност, која изражава напредак у учењу, знању и компетенцијама; подржава и подстиче учење; повећава мотивацију за учење и оспособљава ученика за оцењивање сопствених постигнућа у односу на циљеве. • Наставник добија и прикупља информације о вештинама и знању, вештинама за усвајање информација, ставовима и понашању сваког појединачног ученика. • Уз оцењивање наставника и самооцењивање ученика, формативно оцењивање укључује конструктивно оцењивање и процењивање међу вршњацима, оријентисано на циљеве. • Оцењивање треба да пружи честе, реалистичне, истините, једнаке информације, засноване на доказима и наставнику и ученику, како би имали основу за даље планирање и како би на време могли да исправе оно што је неопходно да би се спречиле главне потешкоће и могуће осипање. • Повратне информације, у писаној и у усменој форми, могу се дати на много различитих начина. Између осталог, то могу бити извештаји, обавештења, дискусије о развоју и напретку. • Култура оцењивања у школи треба да се планира да би била конзистентна са становишта наставника и различитих предмета, а редовна са становишта ученика и куће. Не треба да буде налик на догматски и технички модел или процедуру. • Родитељи или други старатељи треба да се упознају са принципима и основама оцењивања. Њима се даје могућност да сазнају на чему је засновано одређено оцењивање. • Доказе на основу континуираног оцењивања током образовања важно је чувати за будућу употребу, нпр. у сумативном оцењивању на крају сваког разреда. • Треба давати адекватне повратне информације уз и пре сведочанстава за одређени разред. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

44

Кроз самооцењивање, ученици се налазе у улози наставника и свесни су како треба учити. Вештине самооцењивања подразумевају вештине размишљања о сопственом учењу, осећањима, мислима, начину понашања (самопосматрање, интроспекција), организоване вештине оцењивања горе наведеног, у вези са сопственим нивоом учинка и успеха (самооцењивање, самопроцењивање) и усмеравање вештина и модификовање сопственог процеса учења и раста на основу самопоуздања (метакогниција). Уз вештине самооцењивања, ученици развијају одговорност за сопствено учење и учествују у планирању будућег учења.

Самооцењивање ученичке групе: • Који је био циљ процеса учења за цело одељење? Који су били циљеви наше групе? • Шта смо урадили? Шта сам ја урадио/ла као члан групе? • Какав је био крајњи резултат нашег рада? А мог рада? • Како смо радили као група? • Шта смо могли да урадимо другачије? А ја? Зашто? • Шта смо научили? Шта сам ја научио/ла? • Какве смо повратне информације добили о нашем раду од наставника и вршњака? Какве су биле повратне информације за мој рад? • Шта смо научили из повратних информација? Шта сам ја научио/ла из тога?

Уз континуирано и формативно оцењивање, за мерење нивоа постигнућа циљева и стандарда постигнућа, користи се и сумативно оцењивање (оцењивање учења). Сумативно оцењивање се спроводи на крају „нечега“, нпр. часа, модула, програма, разреда, итд. и одвија се у виду теста или испита. Резултат оцењивања учења је често нумерички, али и дескриптиван, и увек је у вези са циљевима и стандардима. У сумативном оцењивању, на крају сваког разреда, оцењивање наставника се заснива на континуираном оцењивању различитих активности које су праћене код ученика и које су оцењиване током образовања. То наставнику даје могућност за ширу употребу стандарда од оне која се користи у екстерним испитима. Ово оцењивање показује да ли је, и у којој мери, ученик испунио одређени НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

45


циљ или стандард. Наставник је тај који оцењује постигнуће ученика и реч је о својеврсном „суду“ постигнућа ученика у односу на циљеве и стандарде. Основе за оцењивање наставника треба разјаснити ученицима кад год је то могуће, а ученик би требао да добије прилику да оцени сам себе. У компаративној дискусији заснованој на обе врсте оцењивања, треба оснаживати вештине ученика за самооцењивање. Оцена/бодови су назнака испуњења циљева и стандарда, не само за ученика, већ и за родитеље/ старатеље. Улога сумативног оцењивања је и да пружи подршку и охрабрење. Кроз сумативно оцењивање ученицима се указује на смер у ком треба да се креће будуће учење, дају им се савети за побољшавање и допунска настава по потреби. Завршне испите и матуру полажу сви ученици који успешно заврше осми разред или трећу, односно четврту годину средње школе. Ови тестови се користе да се ревидирају и евалуирају знања, вештине и компетенције које су ученици стекли током образовања, као и да се одреди да ли су ученици спремни за наредни ниво образовања или запошљавање у оквиру професије за коју су се обучавали. Ако се ученик образује на основу индивидуалног образовног плана, са прилагођеним стандардима постигнућа, он се оцењује на основу своје ангажованости и нивоа испуњености циљева и прилагођених стандарда. Ученик са изузетним способностима, који се школовао на прилагођен и обогаћен начин, кроз индивидуални образовни план, оцењује се на основу праћења испуњености прописаних циљева, општих и посебних стандарда постигнућа и своје ангажованости. Завршни испити и матура, у основном и средњем образовању, важан су део обезбеђивања квалитета образовања. Увођење завршних испита омогућава поређење постигнућа школа, док се резултати завршних испита користе да се унапреди квалитет наставе. Закон о основама система образовања и васпитања даје неколико типова завршних испита, који се полажу на крају различитих циклуса/нивоа у образовном систему, у зависности од врсте школе: завршни испит у основном образовању, општа матура на завршетку средње школе, стручна и уметничка матура на крају четвртог разреда стручног, односно уметничког образовања и завршни испит на крају трогодишњег стручног образовања.

Полагањем матуре у средњем стручном образовању појединац стиче квалификације потребне за учешће на тржишту рада. Истовремено, матурски испит омогућује наставак школовања у складу са законом. Матурски испит проверава да ли је ученик стекао знања, вештине, ставове и способности које су дефинисане у наставном програму, након успешног завршетка четворогодишњег образовања, односно главне стручне компетенције за професију за коју се обучавао у оквиру свог образовног профила.

6.2 Стандарди и исходи у приступу заснованом на компетенцијама У савременом образовном систему стоји водећи трио, који се састоји од исхода, компетенција и стандарда. Исходи се дефинишу као очекивани резултати, оно што се остварује у току наставног процеса. Међутим, тај резултат учења није гаранција да ће научено бити и примењено, стога је потребан концепт компетенција – где компетенција подразумева способност активне, смислене, ефикасне примене наученог. Компетенције су директан резултат учења и рада у школи, било да је њихов степен развијености висок или низак, а тај резултат зависи од начина на који се у школи ради. А да би се измерило оно што је остварено – резултати учења и њихова примена – користе се стандарди као мерни инструмент. Стандарди, компетенције и исходи, концепти који су међусобно повезани, заједно увек сведоче о степену уређености једног система као функционалне органске целине. Они ће бити представљени у Националном оквиру курикулума – Oсновама учења и наставе, (у изради), на основу ревизије/развоја коју ће урадити Завод за унапређивање образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, уз пуну подршку Пројекта.

Завршни испит у основном образовању је први завршни тест с којим се ученици сусрећу у свом школовању. Полаже се на крају осмог разреда и служи као сертификат о усвојеном знању и компетенцијама стеченим током основног образовања. Завршни испит полажу сви ученици и он служи уједно и за упис у средње школе. Селекција се врши на основу броја поена ученика из основних школа и броја поена освојеног на завршном испиту. Матура на крају општег средњег образовања (гимназије) одређује зрелост и способност ученика за даље школовање.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

46

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

47


7

7. Школа као центар учења 7.1 Дефиниција и сврха културе школе Школска култура означава две ствари. Прво, реч је о школској оперативној култури, о окружењу, начинима, корацима и атмосфери која подржава имплементацију Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради). Она је основа и оквир за читаву школску праксу. Друго, она представља посебан „печат“ школе, односно оно што једну школу разликује од друге. Укупно гледано, школска култура одржава суштинске вредности, норме, традиције, историју, правила и процедуре, које стварају лични додир у начину на који школа подржава учење у процесима учења и наставе, као и у ваннаставним активностима. Позитивна школска култура одликује се узајамним поверењем, посвећеношћу и мотивацијом, сарадњом и отвореношћу према свему што доприноси посвећености школе учењу и настави. Кључну улогу имају заједничке вредности, мисија и визија школе, формална и неформална правила везана за обрасце понашања, принципе и критеријуме квалитета. Позитивна школска култура доприноси следећем: високом квалитету учења и наставе, развоју и оснаживању самопоуздања ученика и њихове мотивације за учење, сталној жељи и потреби да наставници унапреде приступ учењу и личном професионалном напредовању; изградњи заједничког поверења у односе наставник-ученик-родитељ, односно укупном напретку рада школе. И, што је прилично важно, позитивна култура у школу уноси радост. Школска култура се стално унапређује кроз интеракцију и комуникацију између свих интересних страна у образовном процесу. На њу утичу и екстерни фактори, попут ефеката окружења у ком се школа налази, као и промене унутар ње, што доприноси стварању заједничког идентитета између запослених у школи и ученика. Да би се школска култура учинила опипљивом и видљивом, треба је представити у одређеним документима. Ови документи дефинишу начин на који одређена школа организује свој рад и атмосферу, да би на најбољи начин функционисала као центар за учење. Да би се осигурала посвећеност свих чланова и представника школске заједнице, они се охрабрују да се укључе у израду докумената. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

49


7.2 Управљање школом

Ова документа су следећа: • Статут школе, правни документ, који између осталог има улогу да регулише реализацију права ученика и запослених, као и њихову заштиту и безбедност; • Развојни план, којим школа истиче приоритете у свом развоју. Реч је о стратешком документу заснованом на ситуационој анализи и добијеним резултатима, са циљем да се унапреде учење, настава и укупна атмосфера у школи и да се постигну бољи резултати приликом провере постигнућа ученика; • Школски програм, који се као документ фокусира на ученике и на наставу и учење, и показује приступе и методе који се користе за постизање исхода и стандарда постигнућа и развој компетенција; показује начин организације редовних, додатних и допунских часова, као и ваннаставних активности. Осим ових, школа припрема и друга документа. Она наводе правила понашања ученика, запослених и родитеља. Нагласак је на конструктивном и ненасилном ставу у комуникацији, на стратегијама које имају за циљ да препознају и спрече погрешне активности, или на спречавању насиља између ученика, као и између ученика и наставника и између самих наставника. Такође се наводе правила за сарадњу са родитељима и локалном заједницом, правила везана за програм и обуку запослених. Школе спремају горе наведене документе у сарадњи са законодавством, на основу доказа који се добијају из процедура самоевалуације школе, екстерне евалуације и резултата учинка ученика. Евалуација и процењивање се врше у односу на циљеве и садржај Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради). Сврха ових докумената је да покажу вољу, спремност и компетентност школе да даје све од себе за учење, квалитет образовног рада и постизање добрих резултата, као и за стварање позитивне и продуктивне школске културе. Може се закључити да је позитивна школска култура веровање да наставници могу да обезбеде постизање циљева учења заједничким радом са ученицима; да постоји поверење у могућности и предности ученика и родитеља, као и у оријентацију ка академским вредностима и процесима; да постоје добри услови за учење, да су наставници и други запослени посвећени и мотивисани да постигну циљеве образовања; да је колегијалност покретачка сила за стално усавршавање и напредак појединаца, и да школе у целини имају вољу да награде постигнућа ученика и наставника, да остваре добру сарадњу са родитељима, да одрже ефикасну комуникацију и да истакну позитивне примере и појединце.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

50

„Путници, нема пута; путеви се праве ходањем.“ Антонио Маћадо Стварањем и одржавањем добре школске културе руководи лидер школе. Директор школе је и лидер и менаџер. Постоји једна изрека која описује ову улогу: «Добар менаџер обезбеђује да људи којима руководи раде свој посао, а лидер охрабрује и подржава друге да дају све од себе.» Као педагошки лидер, он/она је експерт за учење и наставу онако како је дефинисано у Националном оквиру курикулума – основама учења и наставе (у изради), и то преноси у школски програм и школску културу. Као неко ко управља људским ресурсима, он/она наглашава напредовање запослених, охрабрује професионални развој и усмерава чланове школске заједнице да се обуче у областима које су потребне за развој школе и за унапређивање компетенција наставника. Као финансијски менаџер, он/она прати и брине о физичким и материјалним ресурсима потребним за рад школе. Лидерство подразумева понашање, а не формални ауторитет. Лидер има могућност да охрабри друге да се промене. Лидер школе је узор за сваког члана школске заједнице. Он/она је предводник тиме што има самопоуздања, што је стабилан и добро организован. У фазама промене у образовном систему, лидеру школе потребне су способности да се суочи са променама, да их уведе и да њима руководи. Због тога лидер храбро предузима акције које превазилазе границе школе као организације, уколико је то од користи за школу и школски систем у целости. Све лидерске активности усмерене су на стварање најбољих могућности и околности за учење. Лидер школе разуме приступ усмерен на учење у Националном оквиру курикулума – основама учења и наставе (у изради) и усмерава наставнике да то пренесу у праксу. Такође има личну визију и идеје у складу са оквиром, као и могућност да их стално излаже другима на уверљив начин. Он/она подржава запослене да трагају за својим улогама и да их испробају у циљу подршке и оснаживања учења. Лидер школе је кључ за успех наставника и самим тим успешно постизање исхода учења. Лидер школе мора да поседује одговарајућа средства за постизање равнотеже између потреба ученика, запослених и целокупне организације, како би постигао ефикасну сарадњу у школи. Уз учешће свих или заједно са свима који су укључени у живот школе, дефинисање стратешких и развојних циљева осигурава сарадњу и посвећеност. Лидер укључује све чланове школске заједнице у процес доношења одлука, када год је то могуће. То се односи и на ученике. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

51


У окружењу заједничког доношења одлука и културе сарадње између одраслих, ученици се оснажују да сами пронађу своју активну улогу у сопственом учењу, изван учионице, нпр. у ученичком парламенту и ваннаставним активностима, а постепено и у друштву. Заједничким учешћем свих актера, лидер ствара јасно дефинисану организациону структуру и радно окружење у ком сви раде у истом смеру, према заједничким циљевима и то на начин који је заједнички договорен. Он такође обезбеђује интеракцију и сарадњу са спољним партнерима школе, како би спречио препреке и проблеме који би могли да утичу на школу. Да би одржао читав процес, лидер води сталан и конструктиван дијалог са свим партнерима, како би направио и подржао развојни план школе. Када су свима јасни права мисија школе, управљање образовним процесом и начини стварања и одржавања позитивне атмосфере за учење, то значи да је лидер створио школску културу која гарантује успех. Да би се уверио да школа у учењу и настави стално ради у складу са Националним оквиром курикулума – основама учења и наставе (у изради), лидер развија праксу константног праћења и самопроцењивања школске праксе, како би се одржале и унапредиле њене постојеће предности, а надвладали недостаци.

7.3 школски програм Знање није довољно, морамо га применити. Жеља није довољна, морамо то учинити. (непознат аутор) Школски програм је документ на основу ког се остварује основно и средње образовање и васпитање у свакој школи. То је обавезан документ сваке појединачне школе, на основу ког се остварује образовно-васпитни рад, односно реализује процес учења, остварују исходи и стандарди постигнућа, према потребама ученика. Школски програм је један од инструмената којим се обезбеђује примена Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради) у пракси. Такође је инструмент за реализацију плана развоја школе. Школским програмом свака школа показује своју посебност у процесу планирања и реализације образовно-васпитног рада, пратећи наведена начела израде које дефинишу закони.

Важно је разумети овај документ као жив и неопходан, јер он омогућава креирање процеса учења и наставе усмерених на развој компетенција конкретних ученика, у конкретној школи. Школски програм представља спону између Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради) и реализације циљева и исхода образовања, достизања стандарда постигнућа и развијања компетенција ученика, и стога је његов значај велики. То значи да је могуће сва питања специфичности реализовања предложених садржаја и њихов избор, који ће заиста представљати пут ка остваривању исхода и развоју компетенција, операционализовати кроз школски програм. За школу је школски програм важан, јер њиме она још показује: начине којима обезбеђује поштовање принципа и остваривање општих циљева и исхода образовања и васпитања; усмереност на ученика и учење, компетенције, исходе и стандарде постигнућа, на процесе, а не на чињенице; приступ учењу и настави – предметни, тематски или предметно-тематски; облике образовно-васпитног рада (редовна, допунска и додатна настава); начине прилагођавања, методе, активности и садржаје које ће користити у процесу остваривања исхода и стандарда постигнућа; ваннаставне активности школе; начине вредновања рада ученика и целокупног процеса учења и наставе; као и облике и начине сарадње са родитељима и локалном заједницом. Школски програм тако постаје основа, пројекат учења и наставе оријентисаних на исходе и компетенције, који ће бити специфичан и функционалан за сваку појединачну школу. Школски програм треба да је резултат тимског рада запослених у школи. Уколико школа, на основу доказа, утврди да је потребно мењати одређене делове школског програма (нпр. приступе учењу и настави), промене се озваничавају кроз анексе, чиме школа показује спремност да се мења у складу са резултатима анализе стања, потребама ученика и локалне заједнице, сугестијама родитеља и просветних власти, а све с циљем унапређивања квалитета рада и постизања бољих резултата. Школски програм се доноси на основу Националног оквира курикулума – основа учења и наставе (у изради), а развија се узимајући у обзир: конкретан план и програм сваке школе, циљеве образовања, дефинисане компетенције, стандарде и исходе са једне стране; специфичности саме школе (унутрашњи и спољашњи контекст), садашњи и жељени ниво развоја са друге стране.

То значи да школским програмом школа изражава своју аутономију и креативност у процесу планирања, програмирања и реализације учења и наставе, као и спремност да одговори на потребе ученика, родитеља и локалне заједнице, уз поштовање принципа и општих циљева и исхода образовања и васпитања. НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

52

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

53


7.4 Школски развојни план Ако имаш циљ, наћи ћеш и пут. (афричка пословица) Школски развојни план представља демократски донет, глобални стратешки план развоја установе за период од 3-5 година. Садржи приоритете у остваривању образовно-васпитног рада, план и носиоце активности, критеријуме и мерила за вредновање планираних активности. Школски развојни план је документ који се мења у складу са променама друштвеног контекста, али и промењеним околностима у самој школи и непосредном школском окружењу. Развија се након самопроцене наставника, директора, ученика, родитеља, детаљне анализе прикупљених података, извештаја о остварености стандарда постигнућа и других показатеља квалитета рада школе и након тога, одређивања развојних приоритета школе. Школски развојни план служи као водич за остваривање жељених циљева, средство за планирање развоја и мера динамике развоја школе. Школски развојни план је важан за школу јер пружа јасан и лако разумљив сажетак циљева и активности које треба предузети. Важан је јер представља везу школе са родитељима, локалном заједницом и другим школама. Он је средство којим школа остварује већу аутономију, децентрализацију и демократизацију у одлучивању и побољшање квалитета рада школе. Кроз школско развојно планирање, у школу се уводе позитивне квалитативне промене и она постаје иницијатор, носилац и евалуатор сопственог развоја, одговарајући на наведене захтеве локалне заједнице и друштва. Из школског развојног плана произилазе школски пројекти, различите активности и мере и, још важније, он служи као ослонац за планирање школског програма и годишњих планова рада школе за период који је одређен развојним планом.

праћење напредовања и евалуација успешности. Након процене стања, сви актери укључени у процес се усаглашавају око визије развоја и око приоритетних потреба - промена у оквирима идентификованих области, које је потребно и могуће остварити у задатом периоду. За успешан процес развојног планирања и реализацију планираног, неопходна је сарадња и пуно учешће свих. Овај процес инспирише и уједињује све актере укључене у живот школе око заједничке визије, циљева и планова активности. Овакав начин планирања је основни процес увођења значајних промена у школском квалитету, које зависе од саме школе и које сама школа може да спроведе. На овај начин дефинисани стратешки кораци даље се разрађују кроз остале школске документе: школски програм и годишњи план рада школе. Тиме школски развојни план постаје ослонац за израду осталих нивоа и врста планирања (годишњи, програмски, пројектни, акциони).

7.5 Сарадња између школе и породице Породично окружење је примарна средина за учење, а школа је средина у којој је учење примарно. Успостављање и развијање партнерства и ефикасне сарадње између породице и школе, кроз активно укључивање и учешће родитеља, доприноси да дете од школе и образовања заиста добије највише и најбоље што је могуће. Укључивање родитеља почива на ваљаној, отвореној и делотворној комуникацији између родитеља, школе и наставника. Оваква комуникација је могућа кад се из ње уклоне баријере и стереотипи.

Школско развојно планирање започиње процесом самовредновања. То значи да сви актери укључени у живот школе оцењују квалитет у дефинисаним областима, утврђују области на којима ће се радити у наредном периоду и промене које треба остварити (циљеве развоја). Процес самовредновања води тим за самовредновање школе. На основу установљених налаза самовредновања и других стандарда квалитета, као и оцене стандарда постигнућа ученика, стручни актив за развојно планирање даље планира начине, мере и активности остваривања дугорочних, развојних циљева. Планира се ко ће координирати активности, начин евалуације и време у којем ће се активности реализовати, након чега следи реализација планираног,

Баријере и стереотипи одликују односе који су оптерећени узајамним неповерењем и неслагањима, који су једносмерни, крути и формалистички. Они се уклањају кроз појачану, правовремену и обострано потребну и корисну размену информација, у којој се користе различита средства и форме и која постепено успоставља боље разумевање, а тиме и веће узајамно поверење и уважавање. Баријере се уклањају и препознавањем и уважавањем, не само сопствених приоритета и погледа, већ и приоритета и погледа других партнера. Ефикасан начин за уклањање баријера је и препознавање и превазилажење сопствених слабости и ограничења, као и ослањање на своје предности и уважавање предности других.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

54

55


На наставницима је да се потруде да што боље упознају своје ученике и њихове породичне прилике, а на школи да помогне родитељима да боље разумеју развојне процесе кроз које деца пролазе, изазове са којима се суочавају и могућност да им у свему томе буду ослонац и подршка. Наставници и родитељи једни другима представљају драгоцене ресурсе у заједничком настојању да се у образовању оствари најбољи интерес сваког појединачног детета. Родитељи се успешно укључују у школама које су за то створиле повољне услове и у којима се родитељско укључивање сматра добродошлим. То су школе које систематски и често контактирају са родитељима и за то користе различите форме и средства. Посебно су у укључивању родитеља успешне школе које су нашле начин да родитеље укључе у процес доношења одлука које, посредно или непосредно, имају последице по децу. То су и школе које помажу родитељима да код своје деце подстичу и подржавају процес учења. Школе које на родитеље заиста гледају као на своје важне партнере и које су саме започеле да граде и унапређују односе са њима, успешне су у укључивању родитеља у школски живот и активности школе. Од оваквог односа са родитељима и према њима, велику корист има и сама школа. Најпре и највише, што се на тај начин набоље мењају и понашање и постигнућа ученика. Искуство и компетенције наставника и родитеља често могу бити комплементарне, чиме њихов заједнички рад постаје ефикаснији и квалитетнији у домену подршке развоју компетенција код ученика. Ако се ова комплементарност заиста искористи, онда могу да се смање и време и труд које свако од њих улаже, а да се при томе укупан резултат побољша. Родитељи често имају добре идеје и ваљан увид у то који су начини рада са њиховом децом најпогоднији. Ово се посебно односи на родитеље деце која имају потребу за посебном подршком, па та подршка може да буде делотворнија.

Савети садржани у Смерницама засновани су на следећим изворима: На странама бр. 18, 23, 24, 25, 38 и 43: Ylitalo, A. Tritonian EduLab 2012. Aktivoivia opetusmenetelmiä. Best, B. & Thomas, W. (2008). The Creative Teaching & Learning Resource Book. Kekäle, J. (1994. Luento-opetuksen kehittäminen. Vähemmällä luennoimisella parempiin tuloksiin. Lonka, K. & Lonka, I. (1991). Aktivoiva opetus. Käsikirja aikuisten ja nuorten opettajille. На страни 20: Halinen, I., Фински национални образовни савет (FNBE). 2012. На страни 27: Markovic, J., стручњак за развој куруикулума, пројекат Развионица, 2013. На странама 31, 45 и 47: Mäkinen, L. кључни експерт за развој курикулума, пројекат Развионица, 2012.

Школа може у својим развојним и планским документима да дефинише План сарадње са родитељима и начине унапређивања те сарадње. При томе се посебна пажња обраћа на ученике и родитеље из осетљивих друштвених група, јер је њима то најпотребније, они од тога могу имати и имају највише користи, а управо они то најмање користе. Развионицу финансира Европска унија, а носилац пројекта је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат спроводи конзорцијум који води Hulla & Co, Human Dynamics K.G. Израду овог документа помогла је Европска унија. Садржај документа је искључиво одговорност конзорцијума на чијем је челу Hulla & Human Dynamics K.G. Овај садржај не представља нужно ставове Европске уније.

НАЦИОНАЛНИ ОКВИР КУРИКУЛУМА - ОСНОВЕ УЧЕЊА И НАСТАВЕ

56


Развионица Подршка развоју људског капитала и истраживању – развој општег образовања и људског капитала www.razvionica.edu.rs Јове Илића 2, 11040 Београд +381 11 39 12 667 info@razvionica.edu.rs

Smernice  

Guidelines for National Curriculum Framework

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you