Vodic subnor

Ненад Стојиљковић

( В ОДИЧ КРОЗ КЛУБ БОРАЦА У ВРАЊУ )

Ненад Стојиљковић

(ВОДИЧ КРОЗ КЛУБ БОРАЦА У ВРАЊУ)

Врање 2018.

Историја за незаборав

(Водич кроз Клуб бораца у Врању) Издавач СУБНОР Врање За издавача СТОЈАН МЛАДЕНОВИЋ Аутор НЕНАД СТОЈИЉКОВИЋ, дипл. историчар Уредник и лектор МИОДРАГ МАРКОВИЋ, проф. Графичко-технички уредник МИРОЉУБ МИША СТОЈЧИЋ, проф. Сарадници ДРАГОСЛАВ ЦИНЦОВИЋ и МИОДРАГ ВЕЛИНОВИЋ Штампа „Плутос“ Врање Тираж 1.000 примерака

Реч аутора У години када Врање обележава неколико значајних догађаја у својој дугој историји (140 година ослобођења од Осмалија и 100 година ослобођења у Првом светскм рату) Савез удружења бораца народноослободилачких ратова (СУБНОР Врање) обележава седамдесет година свог постојања и успешног рада. СУБНОР Врање је државотворна, нестраначка и патриотска организација која баштини, обележава и негује традиције свих народноослободилачких ратова и током свог постојања успевала је да окупи учеснике, ветеране и потомке ратника за ослобођење Србије. Многима од њих помагала је у решавању социјалних, хуманих и стамбених проблема и остваривању борачких права. Поред непосредне бриге о учесницима Другог светског рата нарочито на побољшању њиховог материјалног и социјалног стања, СУБНОР Врање је у својој дугој традицији објавио више својих издања, организовао бројне изложбе, трибине и промоције књига, подигао велики број споменика на територији Града и Пчињског округа. Оно што треба нагласити да је по нестанку Удружења носилаца албанске споменице, СУБНОР Врање преузео веома одговорну дужност али и велику обавезу да са пијатетом обележава догађаје и негује успомену на Први светски рат и раније ратове и херојску патњу и жртве које су Србија и српски народ поднели.

3

Поред обележавања догађаја из Првог и Другог светског рата, СУБНОР Врања се укључује и у обележавања најзначајнијих догађаја из историје Србије и Врања, а нарочито у обележавање 31. јануара, дана ослобођења Врања од Османлија. Два су разлога зашто сам се са великим ентузијазмом, али и одговорношћу, прихватио да израдим овај водич. Први јесте сам изазов да у што мањи број страница сместим целокупну историју Србије и Врања од настанка до данас. Други разлог је да са тако „скраћеном” историјом заинтересујем што већи број грађана Врања, ученика, али и своје колеге историчаре, да посете и виде Клуб бораца, прочитају шта је на паноима написано и заинтересују се за даље изучавање историје Србије. Са надом да сам у томе успео, пред вама је Водич кроз Клуб бораца у Врању „Историја за незаборав”.

Аутор Ненад Стојиљковић дипломирани историчар

4

1. Увод Једна од активности у оквиру обележавања 70 година постојања СУБНОР-а Врање је довршавање уређивања Клуба бораца и његово отварање. На иницијативу самих чланова отпочело се са уређивањем зидова Клуба како би свакодневни боравак бораца и чланова, али и свих заинтерсованих грађана био много пријатнији и у духу карактера борачке организације. Пошто СУБНОР баштини традиције свих ослободилачких ратова, као природни мотив за украшавање зидова наметнула се историја Србије и Врања од настанка до данас. Одлучено је да на зидовима буду истакнути панои и фотографије из историје Србије, историје СУБНОР-а, локалне историје Врања и југа Србије. Један део зида је намењен фотографијама свих председника СУБНОР-а који су оставили дубок траг у историји града; у посебном делу су представљене српске династије и владари, а један део заузимају и реплике застава партизаниских бригада са југа Србије. Клуб је отворен за борце, потомке бораца, ђаке, професоре историје и све заинтереоване грађане. У њему се могу одржавати предавања и семинари, панел-дискусије, промоције и расправе о историјским и борачким темама у угодном и пријатном окружењу. Поред Клуба, у оквиру просторија СУБНОР-а, постоји и библиотека која располаже са преко 1.000 наслова литературе о историјској прошлости и она је свакодневно доступна читаоцима.

5

2. Зид портрета председника СУБНОР-а На улазу у Клуб бораца налази се Зид портрета председника СУБНОР-а. Уз помоћ архивске грађе о седамдесетогодишњем раду СУБНОР-а, сазнања од многих чланова СУБНОР-а и уз помоћ чланова породица ранијих председника СУБНОР-а, обезбеђене су фотографије и биографски подаци о свим досадашњим председницима и њиховом редоследу доласка на функцију.

Слика 1.

Уз стручну помоћ уметника Зорана Најдића, фотографије су припремљене, урамљене и постављене на Зид портрета председника. Укупно је постављена 31 фотографија свих досадашњих председника СУБНОР-а. Првих седам фотографија представљају председнике Среског одбора СУВНОР-а Врање, а преостале 24 фотографије односе се на председнике Општинског, односно Градског одбора СУБНОР-а Врање.

6

Уређивањем Зида портрета председника остаће трајан запис о свим председницима СУБНОР-а који су оставили значајан траг не само у борачкој организацији, већ и шире, у Граду Врању и околини, а истовремено они ће бити сачувани од заборава. Фотографије и биографије свих председника СУБНОР-а приказане су у монографији „70 година Савеза бораца Врања”.

3. Српске династије и владари После врата која воде ка администрацији налазе се три паноа на којима су представљене најзначајније династије Србије и четврти пано на коме су представљени владари Србије.

Слика 2.

7

Династија Немањића : Светородна династија Немањића владала је Србијом од 1166. до 1371. године. Њен оснивач и утемељивач Стефан Немања је поставио темеље једној од најјачих држава Балкана тог доба. Његови синови Стефан Првовенчани (крунисани краљ Србије) и Растко Сава Немањић ће од једне мале земље створити краљевину са независном црквом. У време владавине краљева Драгутина и Милутина Србија ће се проширити на Срем, Београд, Браничево, данашњу Македонију и тиме показати своју развијеност и снагу... Наследник Милутина, Стефан Дечански, ће у величанственој бици код Велбужда до ногу потући бугарску војску и тиме потврдити превласт Србије на Балкану, а вест о тој великој победи је натерала византијског цара Андроника III Палеолога да окрене своју војску и врати се у Цариград. Слика 3.

Годину дана после битке код Велбужда вођство над Србијом ће преузети цар Душан Силни. Његови тешки оклопници ће, практично, без пораза освојити и Србији припојити цео јужни Балкан до Атине (Епир, Тесалију, данашњу Македонију и Албанију), полуострво Халкидики са утврђеним градом Сером и делове Бугарске. Душан ће са успехом ратовати и против Угара и Босне. Прерана смрт 1355. године га је спречила у освајању Цариграда, али ће 8

управо захваљујући њему српска црква постати Патријаршија. Син и наследник цара Душана, цар Урош ће у историји бити упамћен као „Нејаки” зато што није успео да сачува очевину. У томе није успео, јер су Душанови великаши одбијали да га слушају и следе, сматрајући да је свако од њих бољи цар. Његовом смрћу децембра 1371. године нестаје светородна династија, а за мање од једног века Србија ће потпасти под власт Османлија. Династија Карађорђевића : После вишевековне османске владавине над Србијом, током Француске револуције, долази до националог буђења Срба и устанка који ће бити упамћен као Први српски устанак. На Сретење 1804. године у Орашцу, после покушаја застрашивања у виду Сече кнежева коју су извршиле дахије, долази до окупљања виђенијх Срба који, због великих зулума Турака, одлучују да дигну буну. Слабо наоружани, устаници су знали да је успех буне неизвестан, али и поред тога бирају за свог вођу Ђорђа Петровића КаСлика 4. рађорђа, оснивача нове династије и праведног, али преког човека. У годинама које ће уследити до краја устанка 1813. Карађорђе ће заједно са осталим вођама успети да у неколико величанствених битака на Мишару, Иванковцу и Чегру нанесе тешке поразе Османлијама...

9

Династија Карађорђевић ће управљати Србијом у три периода: од 1804. до 1813, од 1842. до 1858. и од 1903. до 1941. године. Двојица њених најзначајнијих владара, краљ Петар I Ослободилац и Александар I Ујединитељ ће проћи сву муку и патњу српског народа и српских војника почев од Балканских ратова, Првог светског рата, Албанске голготе до поновног ослобођења Србије. Краљ Александар је био велики поборник уједињења са другим јужнословенским народима и 1918. године створио је нову државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која ће од 1929. године носити име Краљевина Југославија. Мучки убијен у Марсеју 1934. године од стране припадника ВМРО које су обучавале усташе, краљ Александар није имао довољно времена да оствари идеју јаког савеза против надирућег фашизма и нацизма. Малолетни Петар II није успео дуго да влада Југославијом, јер је већ почетком априла 1941. године напустио земљу после Немачког напада. По ослобођењу 1945. године на народном референдуму одлучено је да се у Југославији укине монархија и држава је постала република под вођством Народног фронта Југославије. Династија Обреновића : Друга српска народна династија своје порекло води од кнеза Милоша Обреновића, активног учесника Првог српског устанка. Он ће заједно са још неколико кнежева, који нису избегли 1813. године, на пролеће 1815. године у Такову повести Србе у Други српски устанак и тиме створити темеље модерне српске државе. Победама на бојном пољу али и вештом дипломатијом Милош је успео да сачува Србију од пораза и даљих османлијских зулума. За његово време Србија је добила територијално проширење, признање аутономије у оквиру Османског царства, наследно правo и први Устав (Сретењски), који је био у рангу са свим 10

светским уставима. Не желeћи да влада по турском уставу из 1838. године којим је ограничена власт кнеза, Милош се повукао са власти. Његов син Михаило ће у својој другој владавини Србијом успети да издејствује да се османски гарнизони повуку из српских градова чиме је територија Кнежевине ослобођена османлијских војника, а као једини симбол османлијске власти остала је само застава која се вијорила изнад српске на београдској тврђави. Слика 5.

Наследник Михаила, његов братанац Милан, је постигао да у његовој двадесетједногодишњој владавини Србија стекне независност и територијално проширење и постане краљевина 1882. године. Управо је Милан заслужан што је Врање 31. јануара 1878. године ослобођено и ушло у састав Србије. Тада је Шумадијски корпус под командом Јована Белимарковића ослободио овај крај после 423 године османлијског ропства. Син и наследник Милана, краљ Александар је остао упамћен по својим честим променама мишљења како у унутрашњој тако и у спољној политици и против њега ће се на крају окренути и официри који ће га са краљицом убити у мајском преврату 1903. године чиме се династија Обреновића гаси и нестаје са политичке сцене Србије. И поред својих недостатака мало је познато да је управо Александар заслужан за обнову манастира Хиландара.

11

4. Реплике застава ратних бригада југа Србије У оквиру Клуба бораца налазе се и реплике ратних застава бригада са југа Србије: 8. 10. и 12. српске бригаде НОВЈ из састава 22. дивизије и заставе 25, 26. и 27. бригаде из састава 46. дивизије НОВЈ. Реплике су рађене у димензијама ратних застава. Поред ознака бригада на заставама су утиснути место и датум њиховог формирања. Слика 6. Поред њих налазе се и заставе Републике Србије, Града Врања и народна застава из времена бомбардовања Југославије од стране НАТО-а.

5. Прочеље клуба У крајњем левом делу прочеља Клуба на постаменту налази се биста народног хероја Симе Погачаревића. Остали део прочеља попуњавају витрине са архивском грађом, а већи део полица попуњен је вредним историјским фотографијама из архиве СУБНОР-а. Својом вредношћу истичу се фотографије ратника-хероја српских и борачких руководилаца Александра Ранковића, Слободана Пенезића Крцуна и Душана Петровића Шанета, првог председника СУБНОР-а Србије. По својој вредности истичу се и фотографије легендарног команданта Живојина Николића Брке на ратној осматрачници и фотографија у свету познатог и признатог 12

филозофа др Михајла Марковића у партизанској униформи у разговору са групом партизана. На једној поклоњеној фотографији приказан је ешалон Осме српске ударне бригаде на првој послератној Првомајској паради у Београду. На челу ешалона је Јордан Петковић Фиља, касније у два наврата председник СУБНОР-а Врање.

Слика 7.

У десном углу је само мали део пехара које су спортске екипе СУБНОР-а освајиле у спортским такмичењима у шаху, стрељаштву и спортском риболову. По својој актуелности истичу се фотографије из времена НАТО бомбардовања 1999. године, на којима су приказане разорне последице НАТО бомбардовања Србије.

6. Пано бр. 1 - Историја Србије од досељавања до 1941. Иако је историја Срба много старија, први писани траг о Србима налазимо у делу Константина Порфирогенита „Спис о народима” које је настало у IX веку. У њему се каже да су у старој Србији живела два брата и да су поделила некада јединствено племе. Један део је кренуо 13

на југ и населио се на простор Балкана око 630. године у време цара Ираклија (610-641) док је други остао у прапостојбини. Управо захваљујући Порфирогениту, али и другим страним и домаћим историчарима и писцима ми можемо да пратимо историју Срба кроз око 1500 година живота на овим просторима. Од досељавања и стварања првих држава (Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Паганије) Срби су се кроз ратове са околним народима, Бугарима, Румунима и Ромејима успели да учврсте своју власт на простору централног Балкана, одбране и прошире своју териториију која је свој врхунац достигла у у XIV веку за време цара Душана Силног. Друштвени, културни и економски процват је нагло прекинут средином XV века када је Србија потпала под османлијску власт. Током османске владавине Срби су били потчињен народ у статусу раје и само захваљујући јакој националној свести су успели да се одбране од исламизације и губљења националног идентитета. Кроз народне легенде, песме и предања Срби су сачували свест о својој снази и величини.

Слика 8.

14

То ће се нарочито видети током српске револуције почетком XIX века када ће Срби, као један од првих балканских народа, успети да извојевају и поново стекну независност и слободу. У овом периоду Србијом ће наизменице владати две династије Обреновићи и Карађорђевићи, а Срби ће бити једини народ Балкана којима су владале домаће, а не стране династије. У XX веку уследио је период националног уједињења, али и великог страдања кроз Балканске ратове, Први и Други светски рат. Током Балканских ратова и Првог светског рата Срби су извојевали неколико величанствених победа (Кумановска, Церска, Колубарска битка) али су и претрпели огромне губитке у становништву (нарочито је била тешка Албанска голгота и страдање цивилног становништва током окупације). Три највећа стратишта из Првог светског рата се налазе управо на југу Србије, у Сурдулици, Ушевцу и Ристовцу, где је од стране бугарског окупатора стрељано цивилно становништво. Према неким проценама сматра се да је до 1918. године скоро трећина мушког одраслог становништва погинула, или умрла у рату. Други светски рат Краљевина Југославија је дочекала неспремно због нерешених националних питања и у краткотрајном Априлском рату доживела брзи слом и окупацију. Убрзо долази до формирања покрета отпора и у биткама за Ужице, на Козари, Сутјесци и Неретви српски народ је поново показао да је против ропства, а нарочито против фашизма и нацизма. Окупатори су на територији где су живели Срби вршили бројне одмазде над становништвом, а српски народ је нарочито страдао на територији тзв. Независне државе Хрватске где је само у најозлоглашенијем логору Јасеновцу мучки побијено око 700.000 Срба и припадника других народа који се нису уклапали у усташки поредак. Колико је Јасеновац био гнусан говори и податак да је тамо постојао и посебан логор само за децу што је незапамћено у историји. Ипак српски народ ће кроз 15

народноослободилачку борбу и огромне жртве и напоре успети да поново освоји своју слободу и јасно се стави на страну одлучних и одлучујућих бораца против нацизма и фашизма. Међуратни период је познат и по стварању Југославије, заједнице јужнословенских народа. Држава је, са кратким периодом окупација, под различитим државним уређењима и називима (од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до Краљевине Југославије, преко Демократске Федеративне Југославије, Федеративне Народне Републике Југославије, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Савезне Републике Југославије), трајала скоро 90 година. Југославија је нестала 2003. године, када је Савезна Република Југославија променила назив у Државна заједница Србија и Црна Гора. Србија ће повратити своју самосталност и независност 2006. године и после 88 година живота у заједници са осталим јужнословенским државама настаће Република Србија.

7. Пано бр. 2 - Врање од 1093. до данас Врањска котлина је насељена још од каменог доба, о чему сведоче археолошка налазишта. Касније на овај простор своје насеобине стварају Илири и Келти, да би их почетком нове ере освојили и покорили Римљани који ће образовати своју провинцију Доњу Мезију. У наредним вековима кроз Балкан ће током „Сеобе народа” проћи Хуни, бројна германска племена и Авари да би се почетком VI века доселили Словени који ће образовати своје мале државице да би око 630. године на позив краља Ираклија централни Балкан населили Срби. Први помен Врања под тим именом налазимо у делу „Алексијада” ромејске/византијске принцезе Ане Комнин. Ту је записано да је 1093. године српски жупан Вукан напао и спалио Врање. Врање ће у наредном периоду бити 16

под различитим владарима (српским, бугарским, ромејским) да би коначно ушло у састав Немањићке Србије 1207. године у време владавине великог жупана, а касније и краља Стефана Првовенчаног. Наредна два века Врање ће се налазити и развијати под Немањићима, о чему као једини споменик из тог периода сведочи и црква Светог Николе извише Врања која је била метох манастира Хиландара. После смрти цара Уроша Нејаког Врањем ће завладати Дејановићи/Драгаши, а после Косовске битке ће ући у састав деспотовине Србије. Врање је неколико пута пљачкано од стране Османлија који ће га освојити средином 1455. године чиме ће Врањанци пасти у ропство дуго 423 године. Под османском влашћу Врање ће постати Слика 9. класична касаба/варошица. Османлије ће се населити у самој вароши, док ће Срби као раја бити насељени по околним селима и бити приморани да плаћају дажбине спахијама. Иако ће постојати воља народа да и Врање буде ослобођено током Првог и Другог српског устанка то се није десило. Захваљујући променама у османској држави и постепеном изједначавању муслимана и хришћана почетком XIX века у Врању почињу да се јављају богати српски трговци који се насељавају у вароши, граде своје куће и својим иметком сустижу Османлије. Они ће и покренути 17

обнову, односно изградњу Саборног храма средином XIX века. Врањанци ће вишевековну слободу дочекати 31. јануара 1878. године када ће трупе Шумадијског корпуса под командом генерала Јована Белимарковића ослободити Врање и околину. Одлучујуће битке су почеле 30. јануара 1878. године из правца Пљачковице и Девотина. Иако је претила опасност да Санстефанским миром Врање уђе у састав Бугарске, то се није десило захваљујући петицији самих Врањанаца, али и одлукама Великих сила на Берлинском конгресу, те ће Врање Слика 10. исте године ући у састав нове независне државе. У Првом светском рату Врање ће окупирати Бугари који ће у граду вршити бројна злодела. Стратишта у Ристовцу и Ушевцу су само нека од њих. После пробоја Солунског фронта, 15. септембра, српска војска ће у незадрживом продору ослободити Врање 4. октобра 1918. године. У новој држави (Краљевини СХС) Врање ће прво бити центар једне од 33 административне области, да би се од 1929. године новом административном поделом нашло у оквиру Вардарске бановине. Током Другог светског рата Врање ће поново бити окупирано од стране бугарских фашиста који су поново почели са бугаризацијом локалног становништва и бројним својим злоделима покушали да застраше локално становништво.

18

Врањанци ће се активно укључити у народноослободилачку борбу и Врање ће коначно бити ослобођено 7. септембра 1944. године када ће партизани, предвођени Властом Стојиљковићем, ући Врање. Све до 1992. године Врање је имало статус Општине, од 1992. године је седиште Пчињског округа, а према Закону о територијалној организацији Републике Србије, донетом 28. децембра 2007. године, Врање је добило статус Града. Град Врање је један од 27 градова у Србији.

8. Пано бр. 3 - Први светски рат Иако измучена балканским ратовима, Србија ће лета 1914. године бити увучена у Велики рат. Империјалистичке аспирације Аустро-Угарске, потпомогнуте немачким претензијама ће довести до тога да 28. јула 1914. године Аустро-Угарска објави рат Србији. Бројчано малобројна и са великим недостатком оружја и муниције током августа и новембра 1914. године храбра српска војска ће у биткама на Церу и Колубари, предвођена Степом Степановићем, Радомиром Путником, Живојином Мишићем, Павлом Јуришићем Штурмом, Петром Бојовићем и другим војсковођама, потпуно сломити аустроугарску војску и тиме извојевати величанствене победе и прве савезничке победе у Првом светском рату. О моралу српске војске и величини победа говоре и подаци да су укупни губици били око 25.000 са српске стране и око 50.000 са аустроугарске стране. И поред победа српске војске на Церу и Колубари, наступила је веома тешка 1915. година. Измучена ратовима од 1912. године Србија је остала са мало хране, без лекова, са епидемијама колере, тифуса и других заразних болести које су погодиле војску и цивилно становништво. И поред тешког стања српска влада је потпуно поштовала међународне конвенције о ратовању и са великом пажњом се бри19

нула и о ратним заробљеницима. Постоје бројни подаци да су у неким случајевима ратни заробљеници чак добијали веће порције од српских војника. Током 1915. године Србија је нападнута и по трећи пут. Овог пута то су урадиле здружене снаге Немачке и Аустро-Угарске које је предводио генерал Аугуст фон Мекензен. О томе колико је Мекензен ценио српског војника говори и споменик на Топчидеру који је по његовој личној заповести подигнут у част славним бранитељима Београда. Током треће офанзиве Србију ће са југа напасти и Бугарска чиме је практично Србија била нападнута са свих страна. Како би избегла уништење, српска војска је кренула у повлачење и заједно са њом и велики број цивилног становништва, углавном жена и деце. Напад Бугарске онемогућио је повлачење српске војске преко Вардара до Солуна где је требало да се састане са енглеским и француским трупама и једини пут војницима је био преко Косова и Метохије, Проклетија, Црне Горе и северне Албаније. Током Албанске голготе, како је ово повлачење остало упамћено у народу, Срби су се сусретали са бројним недаћама. Поред несташице хране и лекова српска војска и цивили су по највећој зими и хладноћи и дубоком снегу прелазили непроходне планине. И поред покушаја албанског вође Есад паше Топтанија да српска војска не буде нападана, бројне одметнуте албанске банде су нападале и убијале изнемогле војнике и цивиле. После голготе, током које је је преко 100.000 Срба оставило кости по гудурама Проклетија и северне Албаније, српска војска се нашла на Крфу, где је уз помоћ мештана и савезника отпочео њен опоравак. И поред тога, велики број војника умро је од глади, болести и изнемоглости на самом острву Крфу и Виду. О томе сведочи Плава гробница која ће увек бити дубоко урезана у националну свест Срба.

20

После само годину дана опоравка на Крфу српска војска се, наоружана француском опремом, искрцала и на Солунском фронту 1917. године извојевала победу на Кајмакчалану и ослободила Битољ. Колико је жеља српске војске за ослобођењем државе била велика видело се 15. септрмбра 1918. године када је у незадрживом продору пробијен Солунски фронт и после само неколико недеља ослобођено Врање (4. октобра) и Београд (1. новембра).

Слика 11.

21

9. Пано бр. 4 - Сарадња са борцима из Краснодарске области Руске федерације После Октобарске револуције 1917. године велики број Руса, противника револуције, је напустило своју отаџбину, а многи од њих су своје уточиште нашли у Србији. Преко Грчке у Врање је стигло 4.807 Козака, претежно из Кубанске дивизије. Они су у нашем крају боравили између 1921. и 1925. године и изградили су тзв. Руски пут – од Мораве, преко Корбевца, Криве Феје и Љубате до Босилеграда, у дужини од 68 километара.

Слика 12.

У новије време успостављена је сарадња између борачких организација, а дошло је и до братимљења Врања и града Брјуховецкаја из Краснодарског краја. На паноу су приказане фотографије из периода 1921-1925. године и са најновијих сусрета СУБНОР-а и Града Врања са представницима козачких потомака из Русије.

22

10. Пано бр. 5 - Бригадни генерал Тома Павловић Aртиљеријски технички бригадни генерал Тома Павловић, витез Карађорђеве звезде, рођен је 1882. године у селу Дубница код Врања. Основну школу и гимназију је учио у Врању, а затим, на препоруку професора, уписао је Војну академију коју је завршио са највишим оценама. По препоруци Министарства одбране послат је на даље студије у чувену Михајловску академију у Петрограду. После ратовања у Добруџи постаје војни аташе Краљевине Србије у Русији где остаје све до 1919. године. Слика 13. Током боравка у Русији имао је одлучујућу улогу у обезбеђивању муниције за Србију, а од 1917. године и прихвату избеглица из Русије и њиховом упућивању у Србију. Касније је био у војним мисијама у Цариграду, Бечу, Чехословачкој и Немачкој. Био је управник фабрике авиона у изградњи у Краљеву и Војно-техничког завода у Крагујевцу. У току мисије у Цариграду 1920/21. године поверен му је задатак да дочекује бродове руских избеглица из Грађанског рата и да активно учествује у придобијању пре свега познатих научника, уметника и других писмених људи да свој живот наставе у ратом разореној Србији и тиме помогну њеној обнови. Говорио је више језика: руски, немачки, француски, чешки и турски.

23

Пензионисан је 1932. године због неслагања са политиком Петра Живковића. Почетком Другог светског рата поново постаје управник Војно техничког завода код Крушевца, али убрзо бива заробљен од Немаца и рат проводи у логору из кога се враћа 1946. године. Умро је у Београду 1960. године.

11. Пано бр. 6 - Сима Погачаревић и народни хероји Народни херој Сима Погачаревић рођен је 1908. године у Врању. После завршене основне школе уписао је гимназију, али га је отац због лошег материјалног стања исписао и послао да изучи столарски занат. Као млади радник, веома рано се укључио у раднички покрет и већ 1930. године постао члан Комунистичке партије Југославије (иако је њен рад рад био забрањен од 1920. године). Због партијског рада крајем Слика 14.

1934. године је био ухапшен, а априла 1935. изведен је пред Окружни суд у Врању где је због недостатка доказа пуштен на слободу. У великој полицијској акцији против КПЈ, која је захватила и Врање, јануара 1936. ухапшен је и у затвору је остао све до септембра исте године. По изласку из затвора, по налогу Покрајинског комитета КПЈ за Србију, активно је радио на обнављању партијских организација које су биле потпуно разбијене. На планини Голич је организовао састанак на коме је одлучено да се партијски рад настави са оним члановима партије који нису били регистровани у полицији, као и са новопримљеним члановима.

24

Године 1937. у Врање је дошао Блажо Орландић и заједно са Симом Погачаревићем су формирали организацију Савеза комунистичке омладине Југославије. Под Симиним руководством формиране су у Врању синдикалне организације, културно-просветне групе, активи СКОЈ-а и друге организације. Почетком 1940. године одржана је Прва месна конференција комуниста Врања и на њој је изабран Месни комитет КПЈ за Врање, а за његовог првог секретара изабран је Сима Погачаревић. Крајем 1940. године током нових хапшења комуниста у Краљевини Југославији ухапшен је и Сима Погачаревић и одведен у Ивањицу, где је остао све до почетка рата. После априлског слома вратио се у Врање где је због опасности од бугарског окупатора живео илегално. Јуна 1941. године, по налогу Партије пребачен је у Лесковац и то на дужност секретара Окружног комитета КПЈ за Лесковац. Потом је поново враћен у Врање где је радио на припремама оружаног устанка. Организовао је и формирање Првог врањског партизанског одреда. По његовом гашењу део бораца прелази у Кукавички одред, а Сима Погачаревић са десетак бораца остаје на Добрим водама ради прихвата нових бораца. Са још два друга погинуо је 21. децембра 1941. године у сукобу са бугарском војском на месту званом Добре воде, у близини Врања. Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије од 27. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја. У врању су по Сими Погачаревићу названи трг, улица, фабрика намештаја, извиђачки одред, а подигнуте су му и три бисте у самом Врању. Поред фотографије Симе Погачаревића налазе се и фотографије народних хероја који су ратовали у јединицама из врањског краја: Живојина Николића Брке, Мирка Сотировића и Томе Ивановића (Пера Мачкатовац).

25

12. Пано бр. 7 - Врањски крај у НОР-у Други светски рат за Краљевину Југославију почео је 6. априла 1941. године када је нацистичка Немачка заједно са својим савезницима без објаве рата напала Југославију. Немци су окупирали Врање 9. априла 1941. године, а већ 22. априла су га предали Бугарима. Одмах по окупацији врањски комунисти и родољуби почели су припреме за пружање отпора окупатору. Већ 26. јуна 1941. године, на седници Месног комитета КПЈ одржаној у кући Пере Цветановића – Бушке, донета је Одлука о формирању илегалних борбених десетина. За око месец и по дана формирано је 69 илегалних десетина са 644 будућих бораца. Већ 12. августа 1941. године на Добрим водама изнад Врања формиран је Први врањски партизански одред – као 23. по реду у Југославији. Одред је извршио напад на рудник антимона у Малом Трновцу, али је због акција бугарских окупационих снага расформиран и борци су приступили Кукавичком одреду. Током рата у врањском крају је формирано 11 одреда, 13 бригада и 2 дивизије, односно у рату за ослобођење од окупатора узело је учешће око 15.500 људи са југа Србије. Из врањског краја у Другом светском рату погинуло је 954 борца, док је 660 људи страдало као жртве фашистичког терора. Најмање 4.000 младих и способних људи било је депортовано на принудни рад у Бугарску. Партизански одреди су на територији округа поред низа пропагандних активности, прикупљања оружја и другог ратног материјала извели и 40 диверзантских акција и битака. Од познатијих битака из овог краја су: Битка на Петровој гори, Битка на Кривој Феји, борба на Лисцу, борбе са четницима Драгољуба Михаиловића у Сејацу и Новом Селу и борбе за ослобођење Трговишта, Владичиног Хана и Пољанице…

26

Слика 15.

Поштујући тзв. „мртве дане” о ненападању, Бугари су се повукли из Врања десетак дана после првих преговора, а у Врање су 7. септембра 1944. године ушле партизанске јединице Команде места, Команде подручја, Осме српске бригаде и партизански одред који је кренуо из Мијовца у Пољаници чиме је Врање после три године окупације ослобођено од бугарских фашиста.

13. Пано бр. 8 – НОБ у Југославији После краткотрајног Априлског рата и брзе капитулације Војске Краљевине Југославије, услед потпуне дезорганизације, територија Југославије је била окупирана и распарчана на окупационе зоне. Нацисти су, заједно са својим савезницима, заробили око 320.000 војника и око 200 генерала војске Краљевине Југославије.

27

На територији Србије се непосредно по слому Краљевине Југославије формирају два ослободилачка покрета са потпуно другачијом идеологијом и организацијом.

Слика 16.

Маја 1941. године пуковник југословенске војске Драгољуб Михаиловић организује Југословенску војску у отаџбини (ЈВуО), покрет који је био веран краљу и влади у избеглиштву. Сам покрет никада није био јединствен и сам пуковник Михаиловић није имао директну команду над свим јединицама. После успешне сарадње са НОВЈ приликом стварања Ужичке републике долази до идеолошких размимоилажења између ЈВуО и НОВЈ, напада снага ЈВуО на НОВЈ, чиме је практично почео Грађански рат (нарочито имајући у виду да су Срби чинили преко 90 процената у оба покрета отпора). Желећи да се обрачунaју са супарничким покретом отпора и без снажне централне команде поједине чете ЈВуО су се повезале са италијанским фашистима и немачким нацистима и наоружане њиховим оружјем 28

почеле нападе на НОВЈ. Након Техеранске конференције 1943. године ЈВуО губи и подршку савезника због чега поједини његови команданти почињу и отворену сарадњу са немачким властима. ЈВуО ће свој легитимитет изгубити 1944. године, када је краљ Петар II Карађорђевић у свом Прогласу из Лондона позвао све родољубе и чланове ЈВуО да приступе НОВЈ и тиме признао НОВЈ као једини легитимни покрет отпора у Југославији. Међутим чланови ЈВуО су одбили овај проглас и захтев краља и наставили су сукобе са НОВЈ. Увидевши да је изгубио подршку краља и савезника Драгољуб Михаиловић се повукао ка Босни где је заробљен, а касније и осуђен за велеиздају и ратне злочине. Комунистичка партија Југославије је после априлског слома почела интензиван рад на организовању покрета отпора. Имајући у виду да је рад КПЈ био забрањен још од 1920. године, припадници КПЈ су навикли на рад у илегали. У организовању покрета отпора много су помогли и чланови КПЈ који су учествовали у Шпанском грађанском рату и своје искуство у герилском ратовању пренели у новоосноване јединице. У отворени сукоб са нацистичким и фашистичким окупатором КПЈ је кренула јуна 1941. године када је и основана Народноослобоилачка војска Југославије (НОВЈ). НОВЈ је од самог почетка имала веома добру војну, али и политичку организацију која је омогућила брзе успехе на почетку рата. У почетку је дошло до сарадње НОВЈ и ЈВуО када је заједничким снагама створена Ужичка република. Међутим, због идеолошких разлика, долази до напада снага ЈВуО на положаје НОВЈ. Истовремено са тим нападом долази и до офанзиве немачких окупационих снага чиме је Ужичка република престала да постоји. Снаге НОВЈ прелазе у Босну где заједно са покретом устанка Срба против усташких злочина стварају тзв. Бихаћку републику. Током 1942. и 1943. године НОВЈ ће спровести неколико значајних војних операција од којих су најзначајније битке на Козари, Сутјесци и Неретви.

29

Одлукама Техеранске конференције и прогласом краља Петра II Карађорђевића НОВЈ ће постати једина призната антифашистичка војска на територији Југославије. Током 1944. године долази до продора јединица НОВЈ у Србију, где заједно са јединицама Црвене армије, НОВЈ ослобађа Србију. Током 1944. и 1945. године вођене су жестоке борбе за Београд и Дрвар, а снаге НОВЈ су учествовале и у пробијању Сремског фронта, где су се посебно истакли припадници из јужне Србије.

Слика 17.

Пошто су од 1943/44. признати као једини легитимни покрет отпора НОВЈ је 1. марта 1945. године прерастао у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије. На референдуму, новембра исте године, народ је прогласио укидање монархије и успостављање републике, а убедљива победа Народног фронта Југославије на изборима исте године је омогућила Комунистичкој партији Југославије да преузме власт над земљом.

30

14. Пано бр. 9 - НАТО агресија на СРЈ Као последица оружане побуне албанских сепаратиста на територији КиМ, који су трајали у периоду 1998/1999. године, када су наоружани борци терористике организације ОВК заузели око 40 процената КиМ, дошло је до интервенције Војске Југославије у сарадњи са снагама МУП-а Србије. За само неколико месеци сви главни путеви КиМ су ослобођени, а сепаратисти су поражени.

Слика 18.

31

После исценираног злочина у селу Рачак, који још није расветљен, НАТО пакт отпочиње бомбардовање Савезне Републике Југославије. Ова војна операција која је носила званични назив „Операција племенити наковањ”, или како је у Србији често погрешно називана „Милосрдни анђео” је изведена без одобрења Савета безбедности УН и представља међународни преседан и кршење међународног права. НАТО је у почетку бомбардовао само војне циљеве, али пошто није дошло до брзе капитулације Војске Југославије авиони НАТО пакта су кренули са бомбардовањем и цивилних циљева и објеката (железнички мост у Грделичкој клисури, пијаца у Нишу и Сурдулици...). Сама операција је трајала 78 дана током којих је погинуло око 1.000 војника и полицајаца и преко 2.500 цивила. Војска Југославије је и поред несумњиве доминације НАТО снага у ваздуху и напада снага ОВК на терену успела да се обрачуна са терористима ОВК и да задржи главнину људства и технике оперативном. Највеће борбе су вођене на територији Косова и Метохије, а једна од најжешћих је била на караули Кошаре где су, уз помоћ НАТО авиона, припадници ОВК безуспешно покушали да изврше копнени продор на Косово и Метохију из правца Албаније. Напад на Савезну Републику Југославију се завршио 9. јуна 1999. године када је потписан Војно-технички споразум у Куманову. Десетог јуна војне и полицијске снаге СРЈ почеле су повлачење са КиМ, а снаге Уједињених нација су преузеле контролу над Косовом и Метохијом.

15. Пано бр. 10 - Војска Србије свом народу На посебном паноу истакнути су детаљи из живота и рада јединица Војске Србије размештених у Врању. Због саме локације Града и његовог геостратешког положаја, у Врању су увек биле стациониране респектабилне снаге Војске 32

Србије. По ослобођењу од Османлија у Врању је био смештен Први пешадијски пук Књаз Милош Велики, касније 78. бригада ЈНА, а данас Четврта бригада КОВ Србије, која баштини традицију Првог пешадијског пука. Сарадња Војске, становништва, руководства Града и СУБНОР-а увек је била на високом нивоу и од обостране користи. Врањанци су кроз историју увек испољавали свој патриотски и слободољубиви дух, а према војсци изузетно позитиван однос. На паноу су фотографије комананата некадашњег Првог пешадијског пука Књаза Милоша Великог, 78. бригаде и данашње 4. бригаде. Имајући у виду велико лично ангажовање генерал-пуковника Милосава Симовића и његове заслуге за реализацију разних видова сарадње Војске и Града дат је приказ заједничких активности у којима је генерал Симовић непосредно учествовао.

Слика 19.

33

16. Пано бр. 11 - Оружани сукоби на југу Србије Оружани сукоби на југу Србије су се десили у периоду од 1999. до 2001. године, између албанске сепаратистичке организације тзв. Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ) и југословенских снага безбедности и представљали су покушај припајања ових општина Косову и Метохији. Сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мери и у општини Медвеђа. У периоду од 10. јуна 1999. (потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране припадника ОВПМБ. Од укупног броја извршених напада, 967 је извршено на припаднике и објекте полиције, 38 на припаднике и објекте Војске Југославије и 155 на цивиле (на Србе 89, Албанце 30 и на чланове УН 36 напада).

Слика 20.

У овим нападима погинуле су 34 особе (од тога 10 цивила, 18 полицајаца и 6 војника). Повређене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). ОВПМБ је отела 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Убијена су два отета цивила, један цивил је побегао из заробљеништва, 34

док је непозната судбина 4 цивила. Остали заробљени су ослобођени. Сукоб је почео новембра 2000. године када су се припадници полиције повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбедности (према одлукама Кумановског споразума), што је ОВПМБ искористила да зауземе већину села која је полиција напустила, стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације. Фебруара 2001. године, када су Албанци започели конфликт и у Македонији, међународна заједница је донела одлуку да дозволи Војсци Југославије повратак у Копнену зону безбедности, а одлука је донета управо на врхунцу борби у околини Прешева. Припадници Војске Југославије су професионално извели антитерористичку операцију, угушили побуну и за кратко време запосели све секторе у Копненој зони безбедности. По договору са међународном заједницом припадници ОВПМБ су амнестирани за покушај побуне.

17. Пано бр. 12 - Распад Југославије После Другог светског рата, а народном вољом исказаном преко избора на територији некадашње Краљевине Југославије, укинута је монархија и створена држава са новим друштвеним уређењем. Народни фронт састављен од КПЈ и некомпромитованих предратних странака и политичара је однео убедљиву победу и преузео власт са Јосипом Брозом Титом на челу. У наредним годинама земља ће се убрзано економски и индустријски развијати што ће повећати благостање свих народа који су у њој живели. Држава ће проћи кроз неколико уставних промена од којих ће Устав из 1974. године представљати почетак успостављања конфедерације. Републике 35

које су чиниле СФРЈ су добиле много већа и шира овлашћења што је, показало се, довело до распада Југославије. Осамдесетих година у скоро свим републикама полако почињу да јачају националистички покрети. Истовремено и свет пролази кроз велике промене. Перестројка у СССР-у, као и процеси у осталим комунистичким државама ослабили су моћ и углед једнопартијског система и свуда долази до вишепартијских избора и нагле, или постепене промене државног уређења. Вишепартијски избори су одржани и у СФРЈ и на челу република су се нашли нови лидери поникли у Савезу Комуниста Југославије (СКЈ). Крајем 1989. године одржан је ванредни 14. конгрес СКЈ који је прекинут јануара 1990. пошто су га делегати СК Словеније и Хрватске напустили. У овом периоду долази и до илегалног наоружавања Хрватске, али и до немира по целој земљи. До краја године одржани су широм земље бројни митинзи за и против заједничке државе.

Слика 21.

Криза је све више и више узимала маха. Најпре су Словенија и Хрватска, а затим и Македонија и Босна и Херцеговина једнострано прогласиле независност и употребиле силу да би овладале граничним прелазима, чиме је дошло до сукоба са Југословенском народном армијом.

36

Србија и Црна Гора формирале су посебну државу – Савезну републику Југославију. Тиме је практично почео Грађански рат у Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини. Један од разлога избијања рата је и непризнавање Срба за конститутивни народ у овим републикама. Југословенска криза је настала као производ буђења национализма и из противуречности међу самим народима и верама које су чиниле Југославију. Иако је идеја братства и јединства била негована и јачана од 1945. године показало се да то није довољно. Грађански рат на територији некадашње СФРЈ је трајао до 14. децембра 1995. године када су се зараћене стране састале у ваздухопловној бази у Дејтону и потписале тзв. Дејтонски споразум. У операцијама при крају Грађанског рата више од 200.000 Срба ће бити протерано из Хрватске. СРЈ је постојала до 2003. године када долази до формирања Државне заједнице Србија и Црна гора, а три године касније на референдуму Црна Гора је прогласила независност. Србија је послe 88 година постојања у заједничкој држави поново успоставила пуну независност и самостално име Република Србија.

Слика 22.

37

РЕГИСТАР СЛИКА Слика 1. – „Зид портрета председника” СУБНОР-а Врање; Слика 2. – На три паноа приказани су владари из династије Немањић, династије Обреновић и династије Карађорђевић, док су на четвртом паноу приказани заједно сви владари Србије и Црне Горе; Слика 3. – Фреска Лоза Немањића у манастирској цркви Христа Пантократора у Високим Дечанима, налази се на источном зиду нартекса, десно од врата. Сматра се да је настала 1346/1347. године, али је, највероватније у XV веку, доживела значајну рестаурацију; Слика 4. – Велики грб краљевске породице Карађорђевића уведен је у употребу по доласку краља Петра I на власт, иако није позната тачна година и користи се до данас. На самом грбу су уочљиви мотиви из Првог српског устанка, Карађорђева застава као и мото династије исписан на латинском који у слободном преводу гласи „Бог ми је прва нада”; Слика 5. – Велики грб краљевске породице Обреновић почео је да се користи од времена проглашења Србије за краљевину. Уочавају се мање промене у односу на раније грбове пре свега у замени кнежевске круне краљевском и тиме што је породични мото „време и моје право” преведено са латинског на српски језик. До тада су државни грбови истовремено били и лични грбови владара из породице Обреновић; Слика 6. – Реплике застава ратних бригада југа Србије и спомен биста Сими Погачаревићу; Слика 7. – Фотографија ешалона Осме српске ударне бригаде на првој послератној Првомајској паради у Београду; 38

Слика 8. – Хронолошки приказ најважнијих година и догађаја у историји Србије од досељавања Срба на Балкан до 1941. године; Слика 9. – Најважнији догађаји и личности из историје Врања; Слика 10. – Генерал Јован Белимарковић (1827-1906). Један од најзначајнијих генерала пре Балканских ратова. Студирао је започео прво на правном факултету Београду, а затим је годину дана студирао филозофију у Белину. Ипак се на крају пронашао и школовао се на војној академији (тада Артиљеријска школа) у Београду, а касније и у размени у берлинској Артиљеријско-инжењеријској школи. Обављао је бројне важне задатке (наставник Војне академије, управник Тополивнице у Крагујевцу, управник града Београда, командант одсека одбране Београда, Начелник штаба Стајаће војске, инспектор инжењерије, помоћник и министар војни... У чин генерала је именован 1877. године када је постављен за команданта Шумадијског корпуса којим је 1878. године ословбодио југ Србије. Био је велики поборник династије Обреновић. Добитник је бројних домаћих и страних одликовања; Слика 11. – Прелазак српске војске преко Везировог моста у Албанији. Велики број војника је пао са њега и удавио се у реци Дрим, јер је мост био стрм, залеђен и клизав. Мост је потопљен седамдесетих година XX века приликом изградње вештачког језера; Слика 12. – Припадници Кубанске козачке дивизије током боравка у Врању; Слика 13. – Бригадни генерал Тома Павловић (1882-1960); Слика 14. – Народни херој Сима Погачаревић (1908-1941); Слика 15. – Приказ свих јединица које су формиране на територији града Врања током НОР-а са најзначајнијим биткама и борбама;

39

Слика 16. – Протест мајки, девојака и сестара у Ужицу због почетка међусобног непријатељства и сукоба снага НОВЈ и ЈВуО са захтевом да до тога не дође; Слика 17. – Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије базирана је на застави Краљевине Југославије и њеним панславенским бојама, с тим што је грб Краљевине Југославије замењен петокраком звездом, и померен на центар заставе. Прве верзије заставе настале су током Другог светског рата, а коначна верзија је усвојена 1946. године, са увећаном звездом и додатом златном ивицом око звезде. Свака република, односно народ и народност у СФРЈ је имала своју заставу; Слика 18. – Приказ војних дејстава током НАТО агресије на Југославију; Слика 19. – Официри и подофицири 4. бригаде Копнене војске која наставља традиције 1. пешадијског пука књаза Милоша Великог и 78. моторизоване бригаде. Снимак је начињен у касарни „1. пешадијски пук књаза Милоша Великог“ – Гарнизон Врање, 31. јануара 2011. године, на Дан Св. Атанасија Великог; Слика 20. – Интервенција Удружених снага безбедности Савезне Републике Југославије; Слика 21. – Карта СФРЈ са приказом граница република, њиховим заставама и грбовима; Слика 22. – Државна застава Републике Србије је тробојка хоризонтално поређаних поља истих висина – црвене, плаве и беле боје. Преко боја се од центра за једну седмину укупне дужине заставе налази Мали грб Србије. Тренутни изглед заставе је званично усвојен 11. новембра 2010.

40

О АУТОРУ Ненад Стојиљковић је рођен и живи у Врању где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је 2009. године на Филозофском факултету у Београду, одсек историја. Након одбрањеног дипломског рада Инцидент У-2 у београдској штампи стекао је звање дипломирани историчар. По завршетку факултета радио је у више основних и средњих школа на територији Пчињског округа. Једно време био је на функцији директора Народног музеја у Врању, а тренутно ради у Гимназији „Бора Станковић” Врање. Активно учествује у раду СУБНОР-а Врање где је члан Градског одбора и председник Комисије за неговање традиција ослободилачких ратова. Главна сфера интересовања му је историја савременог доба, пре свега период Другог светског рата, као и међународна политика.

41

САДРЖАЈ Реч аутора .......................................................................

3

Увод ................................................................................

5

Зид портрета председника .........................................

6

Српске династије и владари ......................................

7

Реплике застава ратних бригада југа Србије ……..

12

Прочеље клуба ……………………………………….

12

Пано бр. 1 - Историја Срба од досељавања до 1941 …………..

13

Пано бр. 2 - Врање од првог помена до Првог светског рата ...

16

Пано бр. 3 - Први светски рат …………………………………

19

Пано бр. 4 - Сарадња са борцима из Краснодарске области Руске федерације …………………………………

22

Пано бр. 5 - Бригадни генерал Тома Павловић из Дубнице …..

23

Пано бр. 6 - Сима Погачаревић и народни хероји ……….........

24

Пано бр. 7 - Врањски крај у НОР-у …………………………...

26

Пано бр. 8 - НОБ у Југославији …………..................................

27

Пано бр. 9 - Нато агресија на СРЈ ……………………………..

31

Пано бр. 10 - Војска Србије свом народу ………………………

32

Пано бр. 11 - Оружани сукоби на југу Србије …………………

33

Пано бр. 12 - Распад Југославије ……………………………….

35

Регистар слика .............................................................

38

О аутору .........................................................................

41

БЕЛЕШКЕ

На иницијативу самих чланова, јер СУБНОР углавном тако функционише, отпочело је уређивање зидова клуба истицањем паноа и фотографија из историје СУБНОР-а, локалне историје Врања и југа Србије и из историје Србије. Експонати су распоређени тако да чине логичан след историјских догађаја. Тиме је од Клуба бораца и РВИ направљен један добро осмишљени простор у складу са улогом и програмском оријентацијом СУБНОР-а. По уређености и поставкама паноа, фотографија и застава Клуб представља својеврсну спомен-собу СУБНОР-а, а по садржају, одабиру и значају података он заиста нуди „Историју за незаборав“ од првог помињања Врања до данашњих дана, са посебним освртом на седам деценија дугу историју СУБНОР-а Врања. Из монографије „70 година Савеза бораца Врања“