Per aspera ad astra - dr Toma Jovanovic, autobiografija

VIII НАУЧНО-СТРУЧНИ СКУП „ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ, ФАРМАЦИЈЕ, ВЕТЕРИНЕ И НАРОДНА ЗДРАВСТВЕНА КУЛТУРА“

„Per aspera ad astra” – др Тома Јовановић, аутобиографија аутор: Мирољуб Стојчић, виши архивиста коаутор: Божа Јањић, архивски саветник

Зајечар, октобар 2016. године

Аутор: Мирољуб Стојчић, виши архивиста Коаутор: Божа Јањић, архивски саветник Установа: Историјски архив „31. јануар“ Врање Партизанска 17а, 17500 Врање

PER ASPERA AD ASTRA 1 – ДР ТОМА ЈОВАНОВИЋ, АУТОБИОГРАФИЈА

Др Тома Јовановић је рођен 10. септембра 1899. године у Врању. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Врању, а четири разреда више гимназије у Скопљу. Медицински факултет уписао је 1920. године у Београду, са првом генерацијом студената. Студије је завршио на Свеучилишту у Загребу 1925. године, а 1926. је промовисан у Доктора медицине. Лекарски стаж обавио је у Државној болници у Београду, а затим радио у Скопљу, Велесу, Лесковцу. Специјалистичке студије из малариологије завршио је 1931. године у Паризу, код професора др Емила Брумпта, као стипендиста „Лиге народа“ у Женеви. По повратку са специјализације 1931. године, бива постављен за управника Дома народног здравља у Битољу, а 1933. године за управника Дома народног здравља у свом родном Врању. За време Другог светског рата напушта Врање и одлази за Београд, затим у Хигијенски завод у Нишу, а 1944. године постављен је за главног епидемиолога града Смедерева. Након рата, 1945. године се враћа у Врање, као управник Дома народног здравља, затим управник и директор Хигијенског завода у Врању, где је остао до пензионисања 1961. године. Добитник је бројних признања и награда. Умро је у Сарајеву, 1987. године, а његови посмртни остаци пренешени су у Врање, по његовој изричитој жељи, где је и сахрањен на Шапраначком гробљу. Истражујући архивску грађу Завода за јавно здравље Врање за потребе поставке изложбе архивских докумената поводом деведесет година постојања Дома здравља у Врању, пронашли смо личну архиву др Томе Јовановића. У њој се налазе бројни извештаји о сузбијању заразних болести у местима у којима је службовао, извештаји о раду Домова здравља и стању примарне здравствене заштите у тим местима, разне мапе и графикони, али и белешке, писма, разгледнице и дописнице, фотографије. Пронашли смо и аутобиографију, писану крајем седамдесетих година прошлог века, у којој је последњи унос, у рукопису, о Плакети примљеној од стране UNICEF-a 18.12.1986. године. Аутобиографију др Томе Јовановића презентујемо у изворном облику: 1

„Преко трња до звезда“ – латинска пословица

* Детињство Рођен сам у Врању, 4. новембра 1899. године (по старом календару) од оца Мијалка и мајке Савке. Треће сам дете (по рођењу) мојих родитеља, од једне сестре и два брата (види прилог 1). Због рано прележаних болести - рахитиса, малих богиња и шарлаха, био сам нежног здравља, те ми је од стране породице обраћана већа пажња него ли мојој браћи и сестри. Мој отац Мијалко, „Јежа“ како су га у граду звали и познавали, био је веома вредан и поштен човек и ради тих својих особина био је веома цењен у граду и околини. По занимању је био абаџија и као такав био је Председник абаџијског заната, који је у то време на висини, јер су људи и у граду и на селу носили одела од дебелог вуненог сукна. Грађани су носили одела извезена гајтанима, поједини и од чохе, док су људи на селу носили обична одела. Чиновници у то време су се облачили у грађанска одела. У граду је било више занатлија абаџијског заната (Стојан и Зафир Богдановић, звани Чатлајци, Атанас Раковац, Стојан Стаменковић - Данча и др.). У његовој радњи, сада посластичарници „Шар“, која је била као и готово све радње у чаршији са ћепенцима, било је више калфи и појединих шегрта, који су поред рада стицали знања и о породичном животу и економици. Често је путовао до Ниша и Београда и тамо куповао на лицитацијама расходована војна одела (шињеле) и са тим снабдевао поједине терзије, који су од тога правили шајкаче, дечје панталонице и капутиће и то продавали на сеоским вашарима. О великим празницима Божићу, Ускрсу, Светом Сави и Новој години обично би сиромашној школској деци поклањали по десетак и двадесетак пари одела. Живело се скромно и лепо. За време великих постова јели смо обично посну храну тако да смо осетили празнике са бољом исхраном. Отац је обично рано устајао, око 3 или 4 сата изјутра, шио или радио какве послове око стоке (козе или краве) које смо имали. Обично би шио под висећом петролеумском лампом и певушио („Играли се врани коњи“ и др. песме), а мати би устала и скувала тарану или качамак, те бисмо и ми устали и сви доручковали. За време лета, одлазили смо на десетак дана, да у Врањског бањи проведемо, обично у вили Влајинској. Моја мати Савка била је срчани болесник, те је моја сестра Марија - Мика већ у деветој години морала преузети вођење домаћинства када се морао хлеб месити, а у то време било је у кући и десетак особа. При томе јој је помагала и моја баба Настасија, мати моје мајке (види прилог 2). Родитељи су од нас деце тражили да радимо и будемо помоћ у кући. Раније смо имали козе, које смо рано изјутра, када козар прође улицом, морали да истерамо и увече да их прихватимо. Покаткад смо морали и да муземо козе. Доцније смо имали и краву, коју сам морао извести из куће и да је, са књигом у руци, напасам на пољани. Имали смо винограде и када је требало радили смо оно што смо могли, а храну за раднике редовно носили. Ето тако је моје детињство пролазило, описано у кратким потезима. Прошао је балкански рат 1912. године и српско бугарски рат 1913. године. Било је великих потешкоћа у животу. Отпочео је Први светски рат 1914. године. Шеснајестог октобра 1915. године, у суботу, Бугари су упали изненада у Врање. Отац је био пре тог датума мобилисан и отишао за Крагујевац, а ми смо напустили кућу и склонили се у једној кући у селу Собини. Већ сутрадан, у недељу, прве бугарске јединице појавиле су се у Собини. Нас три брата, морали смо бежати преко планина. По густој магли и ситној киши нисмо тога дана могли даље, већ смо ту ноћ преноћили у једном стогу сена, без топлог одела. Када је свануло, видели смо да смо се налазили близу шиптарског Новог села. По киши, потпуно мокри, ишли смо од села до села и

увече стигли у Гњилане код мога брата од стрица, који је био лекар тамошње болнице. Ту нам је дошао и отац. Борба се водила у околини Гњилана, особито код села Ропотова, двадесетак дана. По уласку Бугара у Гњилане одмах су се упутили на нашу кућу и том приликом, захваљујући једном Турчину, нас два брата и отац нисмо стрељани. Старији брат Ђорђе отишао је са војском преко Албаније за Француску. После два дана малтретирања од стране Бугара, отац и нас два брата, по снежном времену кренули смо за Врање. Бугарски војници су на путу одузели моме брату капуљачу, а моме оцу џепни сат. Под окупацијом, у Врању, опет је мој отац извођен на стрељање, ради тога јер је нашим комитама Јовану Довезенском и другима шио одела. Велика су зверства Бугари починили у Врању и околини у то време. Тешко се живело. Ја сам при том прележао тежак облик трбушног тифуса скоро два месеца. Пошто сам се мало опоравио, радио сам у среској реквизиционој комисији као писар, за парче кукурузног хлеба. Ослобођење после Првог светског рата сачекао сам у Врању. Школе под окупацијом нису радиле. После ослобођења, децембра месеца, са још неуређеним саобраћајем, по снегу и у фургону, отпутовао сам у Скопље и уписао се на течај у тамошњој Гимназији. При повратку, од Куманова до Врања сам са једним рођаком, по снегу и хладноћи, пешице путовао скоро два дана, са ноћењем у селу Горњем Вртогошу код једног рођака. Тако је моје детињство прошло у бригама и тешкоћама. * Школовање Већ у својој седмој години дорастао сам и уписан у први разред основне школе. Први разред основне школе учио сам школске 1906/1907. године, код одличне учитељице г-ђе Вовке Ковачевић. Те године сећам се једног свог догађаја, кога се сећам и не могу га заборавити. У то време није било биоскопа, позоришта, каквих забава за децу, већ су повремено долазили мађионичари и приказивали своје марифетлуке. Тако је једнога дана дошао у школу један мађионичар и учитељица је препоручила ђацима да они који имају пара могу гледати мађоничарево извођење, док остали не морају да гледају. По тој препоруци учитељице ја сам отрчао оцу у радњу и замолио га да ми да новац за ову представу. Отац је био доста заузет својим пословима те ме је одбио и није ми дао новац. Ја сам био, признајем, доста упоран, те ме је отац добро истукао и послао ме натраг у школу. Од тада сам био послушан и пажљив према оцу, који ме је иначе највише волео од све своје деце, јер сам био одличан и примеран ђак. Други разред учио сам у школској 1907/1908. години код учитеља Петра МанојловићаКусаковића. Трећи разред сам учио школске 1908/1909. године код учитеља Ристе Стевановића Цупаре. Четврти резред основне школе учио сам и завршио 1909/1910. године код учитеља Јанка Бошковића. Затим сам наставио школовање у Гимназији у Врању. Први разред Гимназије завршио сам школске 1910/1911. године у Врању. Други разред Гимназије завршио сам у Врању школске 1911/1912. године. Трећи разред Гимназије завршио сам 1912/1913. године у Врању. Ове године школа је кратко време радила због Балканског рата, а затим српско-бугарског рата. У 1913. години владала је епидемија колере пренете са брегалничког фронта из Бугарске. Преко војника, зараза колере пренета је и на грађанство. Те године је у Врању у болници умро велики број људи.

Четврти разред Гимназије са нижим течајним испитом завршио сам 1913/1914. године. Те године почео је Први светски рат те школе нису радиле. Настало је бежање до Гњилана. Мучење. Окупација од стране Бугара. Убијање виђенијих грађана Врања. Те године сам прележао трбушни тифус са рецидивима, без лекарске неге. Чекало се на ослобођење, које је донело и могућност да продужим школовање. Крајем 1918. године отпутовао сам у Скопље, где сам уписан на осамнаестомесечни течај при Скопској гимназији, у који су урачунати V, VI, VII и VIII разред гимназије, како бисмо надокнадили изгубљено време школовања. У Скопској гимназији завршио сам течај са вишим течајним испитом, школске 1919/1920. године (види прилог 3). Сa првом генерацијом медицинара Медицинског факултета у Београду уписао сам прву годину медицине 2. XII 1920. године. У Београду, на Медицинском факултету, слушао сам следећа предавања: биологију код Др Ж. Ђорђевића, физику код Др Станојевића, анатомију и практичне вежбе из анатомије код Др Ника Миљанића. Факултет је био на почетку свога рада тако да неке предмете, као хемију, нисмо слушали. Другу годину медицине, мислио сам да упишем на медицинском факултету у Бечу, те сам са једним мојим рођаком отишао у Беч. Ишао сам и у Грац, али се нисам могао уписати, већ сам уписао студије на Hochschule Für Welthandel 2, 4. X 1921. године. Доласком мога брата од стрица, лекара, у Беч и на његово наваљивање да продужим студије медицине, за шта је била вољна и моја мати, при његовом повратку за Југославију ја сам му се придружио, напустивши студије при овој школи и уписао се на Медицински факултет у Загребу, 27. X 1921. године, сматрајући да је овај факултет старији од Београдскога. Ту сам имао великих потешкоћа, јер у Београду нисам слушао предавања из хемије, те сам овај предмет уписао у Загребу. Предавања из хемије и вежбе и предавања из хистологије су ми се поклапала, тако да сам морао поједине часове, било из једног или другог предмета да пропустам, али је ипак на крају све то добро ишло. Ниједан испит нисам полагао у Београду, што би ми олакшало да лакше пратим предавања из друге године, тако да сам морао да добро запнем и да све ово савладам. Већ 23. марта 1923. године, завршио сам први строги испит, т.ј. испите из прве две године медицине: биологију, физику, хемију, анатомију, физиологију и хистологију. У Загребу, на медицинском факултету слушао сам следећа предавања: анатомију код проф. др Драгог Перовића, физологију код проф. Франа Сметанке, хистологију код проф. Бориса Зарника, патолошку анатомију (предавања на немачком језику) код проф. Салтикова, фармакологију и токсикологију код проф. Микулчића, хирургију код проф. др Јулија Будисављевића, интерну медицину код проф. др Радоничића, хируршку пропедевтику са практичним вежбама и негу болесника код проф. Чачковића, одонтологију код проф. Радошевића, проподевтику неурологије код проф. Лапинског, педијатрију (на немачком језику) код проф. Мајерхофера, дерматологију и венерологију код проф. Шавника, бактериологију и имунологију код проф. Прашека, рентгенологију код проф. Лазе Поповића, ортопедију код проф. Спишића, о социјалној терапији код проф. Штампара, курс перкусије и аускултације код доцента Гргурине, гинеколгију са акушерством код проф. Фрање Дурста, оториноларингологију код проф. Машека, офталмологију код проф. Ботериа, хигијену код проф. Прашека, судску медицину код проф. Јурака и проф. Милера и социјалну медицину код проф. др Штампара. Апсолвирао сам на медицини 13.VI 1925.годинe. Промовисан сам за Доктора медицинских наука 27. III 1926. године. За време студирања имали смо само једну екскурзију у Санаторијум Тополшица.

Висока школа за међународну трговину. Економски универзитет у Бечу носио је овај назив у периоду између 1919. и 1975. године; https://en.wikipedia.org/wiki/Vienna_University_of_Economics_and_Business 2

У време студија у Загребу, у друштву сам био са колегама из Војводине, Босне и Херцеговине, Далмације, Србије, а мањим бројем и из Хрватске и Словеније. Политиком се нисам бавио, већ учењем. Учествовао сам у раду Друштва трезвености „Препород“ у коме је било доста другова из Босне и Херцеговине (муслимана, срба и јевреја), Војводине, Србије, Далмације и Хрватске. * Службовања По завршеним студијама, решењем Министарства народног здравља у Београду З бр.

16868 од 16. IV 1926. године, постављен сам за лекара приправника, ради одслужења стажа при Државној болници у Београду, у IX групи I категорије. Стаж сам проводио на следећим оделењима:  на бактериолошком код др Стеве Иванића  на интерном оделењу код проф. Димитрија Антића. На овом оделењу сам био и стални дежурни, јер сам добио стан у болници;  на акушерско-гинеколошком оделењу код проф. Богдановића;  на хируршком оделењу код проф. Миливоја Костића;  на хируршко-уролошком оделењу код др Којена;  на кожно-венеричном оделењу код проф. Воје Михајловића;  на дечјем и инфективном оделењу код Проф. др Косте Тодоровића;  на очном оделењу код проф. др Ђоке Нешића;  на оториноларинголошком оделењу код др Вулевића;  у просектури код проф. Миловановића;  на туберкулозном оделењу код др Врачевића. Решењем Министарства народног здравља, Н.бр. 12776 од 23. III 1927. године и 31. III 1927. године, постављен сам за лекара приправника при Тропском институту у Скопљу. *Рад у Скопљу - од 31 III 1927. год. до 29. IX 1929. године При доласку на рад на Тропски институт у Скопљу, наишао сам на веома добар колектив. Директор је био др Миливоје Ранков (Босанац), на бактериолошком оделењу др Валентин Мершол (Словенац), који је пре доласка у Институт био на специјализацији у бактериолошком Институту у Балтимору, на маларичном оделењу др Чедомир Симић (Србин), на санитарнотехничком оделењу инг. Стројимир Симић (Македонац). Доцније су долазили на кратко време др Станаревић, који је такође био на специјализацији у Балтимору (премештен за директора Хигијенског завода у Нишу) и др Ђорђе Гуелмино, који је доцније постављен за управника Дома народног здравља у Прилепу. По одласку др Валентина Мершола за Љубљану, за шефа бактериолошког оделења Завода постављен је Др Љубисав Петронић, који се тек вратио са специјализације у Балтимору. При диспанзеру за туберкулозу постављен је др Мирон Малојчић, који је после исвесног времена отишао за Загреб, а на његово место постављена је др Софија Плачкић. У школској поликлиници постављена је др Душица Лукић Вулевић, а извесно време на том оделењу је радио и др Барић, који је доцније отишао на специјализацију стоматологије у Загребу. На дечјем оделењу, за шефа тога диспанзера, постављен је др Милош Јаковљевић. Сви лекари, инжењери и ветеринари становали су у Декеровим баракама, сем директора Завода који је становао у главној озиданој згради Завода. Исхрањивало се у заједничкој мензи у кругу Завода, тако да се живело као у породици. С времена на време долазио је у посету проф. др Штампар, интересовао се за развој службе. Долазили су и представници здравствене организације „Друштва народа“ (др Мичел и др.), као и групе страних лекара упућене од

Светске здравствене организације, који су се интересовали за организацију здравствене службе код нас и њене успехе. Посао у Институту и на терену био је врло интересантан за младе лекаре. Поред маларије, папатачијеве грознице, шарлаха, тифуса, дизентерије и беснила, владале су и многе друге заразне болести, а других лабораторија у Скопљу и на целом том подручју није било. На терен се, ради испитивања и сузбијања заразних болести ишло аутомобилом званим "АgА". Са терена, који је у то време обухватао скопски, кумановски, тетовски и велешки крај, враћао сам се често доцкан увече у Завод, са материјалом који сам одмах преносио на подлоге да бих изјутра имао извесне резултате и убрзо предузимао мере за сузбијање зараза. Др Валентин Мершол, а доцније и остали шефови бактериолошко-серолошког оделења, који су се вратили са специјализације из Америке, уводили су у рад нове методе, које до тада нису код нас биле познате. На том оделењу, од изолованих хемолитичних стрептокока припреман је Диков токсин и вршена стандаризација и имунизација на терену, тамо где је владала епидемија шарлаха. Од изолованих тифусних бацила припремана је вакцина противу тифуса и вршена имунизација на зараженом терену. У Институту је припремана етер-глицерин вакцина противу беснила, по методи др Аливизатоса, а доцније по методи др Хемпта. Вакцина је припремана увек свежа, а вакцинација је вршена на антирабичном оделењу. При испитивању једне болести често су откриване и друге болести. У појединим брдским селима, настањеним арнаутским живљем, није било просторија где сам могао да вршим имунизацију деце, него су одрасли мушкарци доводили децу ради прегледа и имунизације противу шарлаха у џамију. У селу Извору, на територији Велеса, где је постојала Здравствена станица, одлазило се често због маларије, шарлаха и других болести. Хигијенске прилике су биле очајне. Болесници су лежали на поду покривеном асуром или покривкама. У таквим случајевима, Завод је дао гвоздене кревете, с тим да болеснике ставе у кревет. Код следећег обиласка болесника по тим селима, домаћини су кревете ставили у стајама за стоку, јер кажу да нису навикнути да спавају на кревету и да се боје да у сну не падну са кревета на под, те се нису њима користили. Иначе, у то време постојали су Домови народног здравља и здравствене станице са малим бројем кадрова у Битољу, Прилепу, Штипу, Тетову, Куманову, Приштини, Пећи и Призрену. У току 1928. године, био сам на једномесечној вежби при Војној болници у Косовској Митровици. У војној болници (шеф инфективног оделења др Хаџи Димитрију), већи број војника регрута захватила је епидемија цереброспиналног менингитиса. И поред лечења серумом противу менингокока, велики број војника је умро. За време моје војне вежбе у Косовској Митровици, градио се Дом народног здравља (барака), те сам био постављен за лекара тога Дома. Како је Хигијенски завод у Скопљу остао са малим бројем лекара, то сам ја још извесно време остао да радим у Заводу, а предње решење Министарства народног здравља стављено је ван снаге. * Рад у Здравственој станици у Велесу После сузбијања епидемије шарлаха у Велесу, на којој сам радио, премештен сам из Хигијенског завода у Скопљу за в.д. Управника здравствене станице у Велесу, решењем Министарства здравља О.бр. 7778 од 29. X 1929. године, где сам радио на организацији службе за сузбијању маларије и других заразних болести. У овој Станици радио сам 7 месеци. По показаним резултатима на раду код ове Здравствене станице, решењем Министарства здравља 0.бр. 6592 од 27. V 1930. године, постављен сам за в.д. Управника Дома народног здравља у Лесковцу.

* Рад у Дому народног здравља у Лесковцу При моме доласку у Лесковац Дом је био при крају изградње. Отпочео сам рад са малим бројем кадрова - медицинском сестром Зором Сабовљевић, болничарком рускињом Маријом, једним радником за ложење пећи и рад у купатилу и једним куриром. Ту сам основао бактериолошко-серолошко оделење са једним лаборантом Драшком Антићем, школску поликлинику, дечји диспанзер, школску кухињу за сиромашну децу са доручком, венерични диспанзер у коме је вршен преглрд проститутки којих је у Лесковцу било преко 50 и око чега су се расправљала два постојећа лекара среска 3; хигијенску изложбу, купатило, а радио сам и као предавач хигијене у гимназији. На терену су биле две здравствене станице, у Лебану и Косанчићу, које сам посећивао и вршио прегледе, већином деце школског узраста. Епидемије заразних болести - шарлаха, дифтерије, трбушног тифуса и др. биле су честе. Поред послова у Дому - школској поликлиници, дечјем диспанзеру и лабораторији, како је напред наведено био сам предавач хигијене у Гимназији. Ђаци су прегледавани редовно систематски, контролно на крају школске године, поред амбулантног прегледа. У прво време радио сам сам, а доцније је постављен за лекара Дома др Гојко Давидовић који ме је доцније заменио у служби. (види прилог 4) * Специјализација Према предлогу и решењу Министарства народног здравља, на предлог др Штампара изабран сам за стипендисту „Лиге народа“ y Женеви, ради специјализације малариологије (види прилог 5). Месеца јуна 1931. године упућен сам на течај из Малариологије на медицински факултет у Паризу, професору Брумпту. Настава на факултету отпочела је према плану и програму 1. VI 1931. године и завршена у Паризу 30. VI 1931. године када је и обављен испит. Предавачи на течају су били: професори Брумпт, Ланжерон, Гајер и Прео са асистентима. На течају је било више страних лекара. По обављеном испиту и показаним успехом, упућени смо једна група на практичан рад у Шпанију и Југославију. У Шпанији смо боравили од 1. VII до 1. VIII 1931. године. Овде је стигао и један број лекара са течаја из Тропског Института у Хамбургу. Практични течај је одржаван у школи за малариологију у болници Navalmoral de la Matа (Cáceres). У болници смо прегледавали болеснике од маларије и Кала азара, а у лабораторији препарате маларије. Професори су били: dr Pittaluga, dr Sadi de Buen и Eliseo de Buen. Маларија и Кала азар у том делу Шпаније су биле јако раширене, особито у насељима где се гајила паприка. Посећивали смо поједина насеља као што су Toledo, Tallayela, Basagona, Paraleda de la Mata, Siera de Grados, Jarandilla, Jarais, Robledo, Majadas, Plasencia и др. Видели смо и мост на реци Тajo, који дуже време није могао да буде завршен јер су радници обољевали од маларије. При поласку из Шпаније, ваљало је визирати пасош ради одласка на практични рад у Италију. Под сумњом да припадам комунистичком покрету задржан је мој пасош извесно време „У то време постојала је свађа због хонорара од прегледа проститутки у Лесковцу, којих је по кафанама било око 50, између првог и другог санитетског референта среза, др Велизара Пијаде и др Људевита Јенка. Да би Банска Управа у Скопљу решила овај спор између њих, одредила је да Дом врши прегледе проститутки...“ – др Тома Јовановић, Реферат приликом отварања новог Завода за здравствену заштиту у Лесковцу 1961. године.

3

док нису све проверили. При испраћају из Мадрида, у аутомобилу у коме сам био остала је моја ташна са фотографским апаратом и белешкама са течаја. Колеге и моје ствари (кофери) отпутовали су за Барселону ,а ја сам морао до изјутра да останем у Мадриду и да сам путујем до Барселоне. Изјутра сам добио ташну, али као странац у возу нисам се добро осећао, јер сам им био подозрив. У Барселони једва сам пронашао колеге и моје кофере. Из Барселоне смо заједно путовали до Нице где смо се садржали два дана. Затим смо наставили пут за Италију. При преласку из Француске за Италију, на граници код Вентимиље, опет је било проверавање пасоша, где је мој пасош задржан све до самог поласка воза. Када смо стигли у Рим пријавио сам се нашем конзулату ради заштите, али ми нису могли помоћи, јер кажу да је и њихова табла са натписом разбивена. Тако сам на том путу уместо пријатног расположења имао потешкоће. Већ сутрадан по доласку у Рим, пријавили смо се Вишој школи за малариологију, где смо слушали предавања из малариологије проф. Ascoli-а, Dionisia, Missirolia, Paucini-a, Raffaele и проф. Machiafave. На терену смо били да разгледамо бонификацију Maccarese. Посетили смо школу за маларију у Nettuno, експерименталну станицу за борбу противу маларије у Sermonettа, Bocca di Leone, бонификацију Grosseto, Massarosa. Затим смо лађом прешли на острво Сардинију и посетили Siniscolа, Portotorres, Cagliari и Monfalcone. На целом том путу сам имао пратњу од стране карабињера. Код Civittavechiо опет провера пасоша и сумња на мене. У Portotores где смо отсели у једном хотелу, био сам заједно са др Коцићем Николом, који је био на течају из малариологије. Легитимисан сам ноћу у 2 сата и био опет сумњив. Др Коцићу се није ништа слично дешавало, али мени на сваком кораку. Вратили смо се после два дана у Рим, где смо наставили да слушамо предавања и иста завршили после месец и по боравка. На течају смо доста видели и научили тако да ће нам то користити у даљем нашем раду. * Рад у Дому народног здравља у Битољу По повратку из Италије, после кратког времена, премештен сам за управника Дома народног здравља у Битољу, решењем Министарства социјалне политике и народног здравља бр. 21456 од 28. XI 1931. године, да заменим управника тога Дома, др Милоша Лазаревића, који је био премештен на рад у Централни хигијенски завод у Београду (види прилог 6). Овај Дом здравља имао је доста развијену службу - бактериолошко оделење, школску поликлинику, венеричну амбуланту и пет Здравствених станица: Ивањевци, Џван, Наколец, Ресан и Кременица. Ове Здравствене станице имале су сталне ниже здравствене раднике који су се бавили сузбијањем маларије и указивали прву помоћ становништву, као и Опоравилиште за школску децу на Пелистеру звано „Штампаревац“. Опоравилиште је радило месеца јула и августа, за слабокрвну децу коју су одабирали лекари школских поликлиника са територије бивше Вардарске бановине. У ствари, ово је први Дом народног здравља у Македонији. Подигнут је и почео да ради 1923. године. Захватао је територију од границе на југу до Прилепа на северу, до Охрида и Кичева на западу и до Струмице на истоку. Рад у овом Дому био је обиман и о раду Дома и подручних установа слати су извештаји Хигијенском заводу у Скопљу месечно и годишње, а према потреби и раније. Здравствене станице су посећиване једанпут седмично. Поред маларије, шарлаха, дифтерије, трбушног тифуса, дизентерије, као куриозитет откривен је један случај лепре, малтешка грозница и један случај malleusa код једног поткивача, после чега је, по предлогу ветеринара, убивено 11 заражених коња. Овај Дом, као и остали Домови здравља на територији Хигијенског завода у Скопљу, били су узорни примери рада хигијенских установа и такве организације, да су често

посећивани од стране страних лекара које је слала код нас здравствена организација „Друштва народа“ у Женеви. При моме доласку у Дом радили су следећи лекари: др Десанка Пјанић-Ћирковић у школској поликлиници, др Ленка Вртипрашки за дечју заштиту, др Јурченко у венеричној амбуланти. Ја сам преузео Управу дома и рад у бактериолошком оделењу. По мом тражењу, решењем Министарства социјалне политике и народног здравља О.бр.

18342 од 10. IX 1933. године (види прилог 7), премештен сам за управника Дома здравља у Врању, а на моје место постављен је др Вукашин Попадић из Дома здравља у Штипу. * Рад у Дому народног здравља у Врању Овај Дом је подигнут и отпочео са радом октобра 1928. године. Први управник овога Дома био је др Александар Константиновић-Пападопулос, који је дошао из нишког Хигијенског завода, с тим да код Дома отвори антитуберкулозни диспазер, јер је у Врању питање туберкулозе претстављало болест која је веома била раширена. Покушао је да ради, али није било услова за рад нити финансијских средстава у то време за набавку Рентген апарата и других потреба за тај рад. После годину дана напустио је овај Дом и отишао за среског лекара у Гроцкој. Други лекар Дома је била др Ксенија Митровић-Аћимовић, која је радила у школској поликлиници. Одмах по моме доласку, премештена је за лекара Дома здравља у Струмици, где је био срески лекар њен супруг др Јордан Аћимовић. Ја сам остао сам са једном медицинском сестром, економом и куриром. Отворио сам прву клиничку и бактериолошку лабораторију у Врању и маларичну амбуланту. За бактериолошке прегледе није било довољно материјала, које би лекари из околине слали на преглед, сем оног материјала који сам прикупљао и прегледавао, тако да сам већи део времена посвећивао раду у школској поликлиници, као и предавањима хигијене у Гимназији. Основао сам дечји диспанзер. Вршено је и антирабично цепљење код угрижених лица од животиња сумњивих на беснило. Рад у купатилу је био такав да су ђаци привођени да се купају по плану. Основао сам антималаричну станицу код школе у селу Ристовцу, где су ради прегледа и лечења долазили сваке среде из целе околине, па и са територије Гњилана. Било је то као на каквом вашару. Одржаване су по селима и хигијенске изложбе. Тај је рад био веома цењен од просветних радника, грађана и власти. Поред ове дужности, Решењем Министарства социјалне политике и народног здравља О.бр.17746 од 30. VIII 1934. године одређен сам за в.д. управника Санаторијума за туберкулозу у Сурдулици. Ову дужност обављао сам за време боловања др Милуна Лепосавића поред моје редовне дужности у Дому здравља у Врању и на терену. У то време била је епидемија трбушног тифуса у селу Мазараћ и епидемија дифтерије у селу Полому код Владичиног Хана, па се све то морало обављати успут. Дужност у Санаторијуму обављао сам од 1. IX до 27. X 1934. године. У Дому здравља у Врању радио сам све до априла месеца 1941. године, када сам напустио Дом и отишао на рад у Завод у Нишу. * Рад у нишком Хигијенском заводу По уласку окупационих трупа у Врање, месеца априла 1941. године, отишао сам у Београд и јавио се Министарству социјалне политике и народног здравља и Решењем О.бр. 5251 од 24. VI 1941. године упућен сам на рад у Хигијенски завод у Нишу. Директор Завода био је др Ђорђе Гуелмино, а ја сам се бавио сузбијањем маларије и пегавог тифуса на целој територији бивше Моравске бановине.

У Нишу сам врло тешко живео као самац. Појединих дана, због честих рација непријатеља, нисам ручао или нисам вечерао. То је за мене био проблем поред тешког рада, јер сам услед глади прилично измршавио. Оженио сам се месеца августа 1942. године (види прилог 8) и по молби премештен за лекара здравствене станице у Смедереву, решењем Министарства социјалне политике и народног здравља бр.9046 од 5. IX 1942. године. Ту сам радио на сузбијању маларије и пегавог тифуса све до ослобођења, месеца октобра 1944. године. По наређењу Војног отсека Народног одбора у Смедереву, бр. 5 од 10. XI 1944. године, мобилисан сам и постављен за епидемиолога града Смедерева, где сам радио све до 10. I 1945. године када сам прешао на рад у Београд. * Рад у Београду По наређењу Повереништва народног здравља у Београду бр.181 од 10. I 1945. године, мобилисан сам и радио код Окружног одбора у Београду, одакле сам био упућиван на терен ради сузбијања пегавог тифуса на целој територији округа Београдског, по селима: Раниловић, Ропочево, Соколово, Сопот, Дудовица, Чибутковица, Луковица, Медошевац, Умка, Барајево, Божењевац, Арнајево и друга села у околини где је владао пегави тифус. Одлуком Председништва АСНОС-а, О.бр.1409 од 10. II 1945. године преузет сам за шефа отсека за маларију и паразитологију Хигијенско-епидемиолошког оделења Повереништва народног здравља. * Повратак у Врање На тражење Окружног одбора у Врању (Др Бора Петровић), а по свом пристанку, решењем Повереништва здравља Србије О.бр. 3171 од 12. III 1945. године премештен сам за управника Дома народног здравља у Врању, где сам и пре Другог светског рата службовао. При ступању на дужност у овом Дому наишао сам само на двојицу курира, Радета Дончића и Спиру Ристића, ранијих службеника Дома, који су доцније били на течају и постављени су били за хигијеничаре. За време окупације, сав инвентар је упропашћен, није било микроскопа, те је Окружни референт др Бора Петровић дао микроскоп који је он имао као срески лекар. Ни хартије за писање извештаја и других аката није било, већ сам извештаје писао на старој хартији, која је остала од окупатора или сам нешто хартије добијао од Окружног одбора. Епидемија пегавог тифуса владала је на целом терену Дома, особито на територији Пчиње, те сам већ другога дана по доласку из Београда кренуо на терен. Добио сам за јахање једнога коња, који је био толико мршав и изгладнео да сам на њему јахао до села Златокопа и више нисам могао, те сам по киши и невремену, водећи коња, читав дан путовао до села Доњег Стајевца, где сам преноћио у школи. Сутрадан, по великом снегу, са тамошњим болничарем Јаћимом Јовановићем ишао сам од села до села, од куће до куће ради откривања болесника, којих је било готово у свим селима Пчиње. Остао сам осам дана, такорећи гладан, јер је народ тога краја живео бедно, носио џакове кукуруза из Врања на леђима, а ја сам уз пут добијао по коју крушку ради утишања глади. По завршеном послу на том терену, вратио сам се са коферима лекова пешице и изморен својој кући. Из болнице у Врању, са шездест кревета, окупатор је однео све. Било је постељине толико, колико су грађани Врања дали болници. Општински затвор био је пун болесника од пегавог тифуса, који су потом издвојени у болницу. Болница је служила већином за лечење болесника од пегавог тифуса, док су хируршки случајеви на лечење слати Нишкој болници. У то време у болници су била само два лекара, др Бора Петровић и др Пархоменко, који су радили у

болници са старим болничарима који су се у Врању затекли. Ја сам био трећи лекар у то време (месеца марта 1945. год.). Доцније су долазили лекари, који су се враћали из заробљеништва. Епидемије пегавог тифуса било је и на терену Бујановца и Прешева. У селу Гаре умало нисам страдао од тамошњих људи при вађењу крви од једног болесника. Можда би ми се то и десило да сам остао у том селу да преноћим. Из Повереништва здравља Србије, био је упућен ради сузбијања пегавог тифуса у Пчињи др Дикомир Филиповић. Дисциплина је била строга и није смео да се напушта терен. Иако је др Филиповићу у то време умро отац и тражио је да оде на сахрану, окружни здравствени референт, др Бора Петровић, није му дозволио да иде. Таква је дисциплина била у то време, када је на врањском подручју било мало лекара и другог здравственог особља. Поједини лекари слати су у помоћ из Београда ради сузбијања пегавог и трбушног тифуса, дифтерије и других заразних болести, али главни терет рада на сузбијању заразних болести пао је на лекаре и особље ондашње санитарно-епидемиолошке станице. Све до 1948. године није било администратора, те је и тај посао лекар морао да обавља. Здравствени техничар Љубодраг Милосављевић је по свом доласку поред осталих послова преузео администрацију. За време свог службовања радио сам и као: - члан Савезне комисије за сузбијање и искорењивање маларије, - санитарни инспектор Републике, на терену, - санитарни инспектор Среза Врање, - народни одборник Среза Врање, - председник Савета за народно здравље Среза Врање, - председник Управног одбора Болнице у Врању, - председник Среског одбора Црвеног крста у Врању, - члан инвалидске и пензионе комисије у Врању, - члан Управног одбора основне школе „Вук Караџић“ у Врању, - члан Комисије за санитарну технику, - члан Комисије за стручни надзор здравствених установа, - члан Комисије за преглед пројеката стамбених зграда, водовода и др. Пензионисан сам 1961. године као управник Завода за здравствену заштиту Врања, по своме захтеву. За свој рад добио сам више одликовања и признања, од којих издвајам следеће: - Указом краљевих намесника и Министра социјалне политике и народног здравља О.Но. 13609 од 6. IX 1937. године, Канцелар краљевог ордена КО Но 5654 од 16. IX 1937. године – Одликован Орденом Светог Саве V реда; - Златни Крст - признање за залагање у раду Црвеног Крста, 9. V 1957. године; - Захвалност Савезног Завода за здравствену заштиту и Саветника СЗО ing. Carmine Ferullo, за постигнуте резултате у погледу искорењивања маларије у Југославији - 18. IX 1963. године, 0505 бр. 68/326.

- Плакета Српског лекарског друштва за рад у Подружници Српског лекарског друштва – 1962. године; - Јубиларна похвала (1944-1964) Главног одбора Црвеног Крста; - Диплома о седмосептембарској награди од стране Скупштине општине Врање од 7. IX 1969. године, као израз друштвеног признања за изузетне резултате у области здравства.

- Плакета Ослобођења Врања од стране Скупштине општине Врање, предата 7. IX 1974. године; - Завод за здравствену заштиту у Врању поводом 50-годишњице оснивања и рада превентивне здравствене организације у Врању - Плакету у знак захвалности за дугогодишњу

сарадњу и допринос у остваривању здравствене заштите становништва на подручју Завода за здравствену заштиту Врање и награду златни сат "ДОХА“, на дан 8. октобра 1978. године.

- Плакета UNICEF-a 18. XII 1986. године, поводом 40 година UNICEF-а, за рад од оснивања до данас (види прилог 9). ЗАКЉУЧАК Зашто смо се одлучили да ову аутобиографију пренесемо у целости? Пре свега водили смо се мишљу да ниједна биографија, писана од стране ма ког аутора не може пренети утисак о човеку, дати онај лични печат, као што то може аутобиографија писана у првом лицу. Такође, желели смо да на овај начин, у години у којој се навршава 30 година од добијања Плакете UNICEF-а (а у години када ће овај рад бити објављен и 30 година од смрти др Томе Јовановића) одамо почаст овом великом доктору и човеку. Надамо се да ће овај рад послужити истраживачима у даљем проучавању историје медицине и здравствене заштите на поменутим подручјима. И нема ефектнијег краја, од речи којима су се од др Томе Јовановића опростиле његове комшије и пријатељи : „ ... Веома брзо смо осјетили Вашу племенитост, хуманост, достојанство, а посебно Вашу жељу и спремност да свакоме од нас пружите помоћ савјетом, посуђеном књигом, кратком али поучном причом из вашег веома богатог животног дјела. Слушали смо и запамтили да сте завршили медицинске науке прије него је било ко од ваших комшија и био рођен, да сте цијели живот посветили здрављу и срећи људи у срединама гдје сте се кретали, да сте неизмјерно вољели своје Врање и увјерили се да је и Врање било Вама захвално. Посебно су Вам захвалне ваше младе комшије за које нисте жалили рјечи хуманисте, савјете, књиге. ... оставили сте на све нас снажне утиске и успомене, које ће трајно подсјећати на лик хуманисте и комшије.“ Извори и литература 1. др Тома Јовановић „Аутобиографија“ – архивска грађа Завода за јавно здравље Врање; 2. др Тома Јовановић, Реферат приликом отварања новог Завода за здравствену заштиту у Лесковцу 1961. године – архивска грађа Завода за јавно здравље Врање; 3. „Политика“, субота, 20. децембар 1986. године; 4. https://www.wikipedia.org

Прилози

Прилог 1 – Извод из матичне књиге за уписивање рођених, цркве Врањске, Храма Св. Тројице; препис оверен 1926. године у Општој државној болници у Београду.

Прилог 2 – Породица Мијалка Јовановића „Јеже“;с лева на десно:син Тома,супруга Савка,кћи Марија,ташта Настасија,син Ђорђе, Мијалко и син Ранко, 1907. година.

Прилог 3 – Сведочанство о вишем течајном испиту – препис.

Прилог 4 – Решење о праву на назив лекара специјалисте бактериологије и серологије - препис, Краљевска Банска Управа Вардарске Бановине,Скопље, 21. фебруар 1931. године.

Прилог 5 – Позивно писмо „Лиге народа“ за специјализацију из области малариологије, Женева, 04. мај 1931. године.

Прилог 6 – Извештај Министарству социјалне политике и народног здравља о разрешењу са дужности пристава Дома народног здравља у Лесковцу и примању дужности пристава Д.Н.З. у Битољу,13. I 1932. године.

Прилог 7 – Указ о постављењу за вишег пристава Дома народног здравља у Врању, О.бр. 18342 од 10. септембра 1933. године.

Прилог 8 – Извод из књиге за уписивање венчаних, цркве Нишке, Саборног храма Сошествија Св. Духа, 22. септембар 1942. године - препис.

Прилог 9 – Чланак поводом доделе плакета и диплома UNICEF-а, објављен у листу „Политика“од 20. децембра 1986. године;