Za sve je krivo šumeće prase

Наслов оригинала Robert Griesbeck Schuld war nur das Brauseschwein 17 Zuspätkommgeschichten Boje Verlag in the Bastei Lübbe GmbH&Co.KG, Köln Copyright © 2009 За издање на српском језику © Креативни центар 2013 Библиотека Свет је један књига седамдесета прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Виолета Бабић Илустрације Карстен Тајх Лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Љиљана Павков Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Графостил Тираж 2.000 ISBN 978-86-529-0067-1

Р о б е р т Гр и с б е к

За све је криво шумеће прасе 17 изговора за кашњење у школу С немачког превела

Олга Лазић

Луција је скоро свакога дана каснила у школу. Али није она уопште била крива због тога, баш нимало. Једном је полиција за њу помислила да је по граду женама крала ташне, другог јутра срела је шумеће прасе, а наредног дана директор школе, који се претворио у врапца, рекао јој је да тог дана нема наставе. Једном приликом ноге су јој се биле замрсиле у огледалу, а једанпут ју је тата, уместо да је одвезе до школе, грешком одвео код баке. Десило јој се чак и да упадне у пицу с хоботницом. Никада она није била крива што касни, мада јој учитељица, госпођа Вајсброт, баш и није веровала. Сваког јутра, негде пред крај првог или средином другог часа, када би Луција закуцала на врата учионице и једва дишући улетела у разред, учитељица Вајсброт би рекла: „Хајде, госпођице, кажи ти нама лепо какву ћемо измишљотину данас да чујемо као изговор за твоје кашњење“. Измишљотину? Изговор? Луцији се све то заиста догађало. И догађа јој се стално изнова. Скоро сваког дана кад крене у школу!

5

8. ја н уа р, 9.23

„Добро јутро, Луција“, рече учитељица Вајсброт. „Можда си заборавила, али часови сва-ко-га да-на по-чи-њу тач-но у осам сати! Ово је већ трећи пут да касниш. Мораћу то да убележим у дневник!“ Луција одвуче школску торбу до последњег реда, тамо где јој је била клупа и где ју је чекала другарица Луиза. Она јој није била најбоља другарица, али је дозвољавала да се од ње преписује и кад год би Луцији затребала гумица, Луиза би јој је позајмљивала. Луција отвори торбу, извади свеске, књиге и перницу, седе и уздахну. „Можда би желела да нам кажеш због чега си јутрос опет закаснила…“, рече учитељица Вајсброт, само што је начин на који је то рекла Луцији јасно стављао до знања да је заправо уопште то и не занима. Била је, у ствари, равнодушна. Луција намести фризуру, затим устаде и рече: „Стварно сам јутрос хтела да стигнем на време и само због тога устала сам у пола шест. Сви су још спавали. Обукла сам се не правећи буку, припремила у кухињи пахуљи6

За све је криво шумеће прасе

це, попила шољу млека и родитељима написала поруку.

Ћао, Лило, ћао тата! Јутрос сам поранила, не брините ништа. Враћам се у подне. Луција

Тихо сам се искрала из куће и затворила врата за собом. Напољу је још био мрак и мало сам се уплашила, али само малкице. Нисам се много утроњала, али ипак мало јесам. Одједном сам угледала ласицу како истрчава испод неког аутомобила бежећи од тиграсте мачке наших комшија Хепелових. Ветар је носио старе

Роберт Грисбек

згужване новине по улицама, све је изгледало као да се мишеви тркају по асфалту у малим картонским аутомобилчићима. Изненада су поред мене полако и тихо прошла кола. Полицијска кола. У њима су седела два мушкарца у униформама. За воланом је седео неки мршав тип који је без престанка зевао, док је дебељко поред њега дремао, приљубљен лицем уз стакло. Мршави је лагано зауставио ауто, отворио прозор и рекао: „Здраво, девојчице! Како то да си овако касно напољу? Знају ли то твоји родитељи?“ „Наравно да знају“, одговорих. „Оставила сам им поруку.“ „Сад се враћаш кући?“ „Не“, рекох. „Идем у школу. У последње време често касним у школу, па бих данас хтела да стигнем онако баш тачно-тачнисимо.“ Дебељко се у међувремену разбудио и њих двојица зачуђено се погледаше. Изгледа да нису имали појма шта значи оно тачнисимо. То сам научила од маме. Некада је имала момка Италијана (много пре тате, мада мислим да је тата и даље љубоморан на њега, па зато никада неће да иде с нама на одмор у Италију) и много воли да изговара речи које 8

За све је криво шумеће прасе

се завршавају на исимо. На пример брависимо или белисимо, или рецимо престисимо, и то онда увек значи да је нешто веома важно, или хитно или чак врло узбудљиво. „Како се зовеш?“, упита ме један од полицајаца, онај са стомачићем. „Луција“, одговорих. „Само не знам како да докажем. Немам код себе никакав документ. Можете да кренете са мном и да сачекамо испред школе да стигне моја учитељица, госпођа Вајсброт. Она ће моћи то да вам потврди. Она ме познаје.“ Двојица полицајаца опет се погледаше, али некако чудно. Тад један од њих рече: „Мислим да ћеш морати да пођеш с нама“.

Роберт Грисбек

Пазите сад ово! Нисам се уплашила јер нисам ништа била скривила, бар не нешто што би могло да интересује полицију. Признајем да сам јуче кришом бацила у канту за ђубре оне одвратне лазање с поврћем, али то није никакав злочин. Села сам позади у кола; било је врло удобно. Дебељко је притиснуо неко дугме и почео гласно да говори. Рекао је: „Овде возило 13. Покупили смо осумњичено лице на углу Шлаухманове улице и кружног тока. Долазимо у станицу на идентификацију. Реч је о оној крадљивици женских ташни“. Стигли смо у полицијску станицу и полицајци су ме врло љубазно увели. Унутра је било и других полицајаца који су ме мрко гледали као да сам им ја крива што нису код својих кућа. „Добро јутро“, рекох. „Ја сам Луција и морала бих до осам да стигнем у школу. Значи, немам много времена.“ Један од полицајаца се насмеја, намести полицијску капу и прекорно ме погледа. „То ћемо још да видимо! Мислим, то да ли ћеш на време стићи у школу – ако си уопште дете и ако уопште идеш у школу!“ 10

За све је криво шумеће прасе

„Молим?“, упитах. „Па свако може да види да сам дете и да идем у школу. Да нисам можда учитељица?“ Лило увек каже да не треба да будем дрска, поготово не кад сам у друштву непознатих људи, а то је тад рекао и полицајац. Увео ме је у просторију у којој се већ налазила нека друга девојчица. Била је наслоњена на зид на ком су биле исписане неке силне бројке и исцртане некакве линије. Ово ме подсећа на нашу школску таблу после часа математике, помислих. Полицајац ме довуче до девојчице и рече: „Чекај овде!“ и оде. Представила сам се. „Ја сам Луција и морам у осам да будем у школи. А ти?“ „Зовем се Улрике“, рече девојчица, али јој је глас био груб, па сам се мало уплашила. Имала је глас одрасле особе. Ко зна, можда има неку ретку болест!, помислих, а одмах ми је било много жао ње. Изгледала је врло необично. Било ми је чудно то што је носила велике наочаре за сунце иако је просторија била слабо осветљена. Кад сам је приупитала за њих, само је одговорила: „Наочаре за сунце су баш елегантне, нарочито ове моје. Да ли ти се допадају?“ „О да“, рекох, јер су стварно биле супер. На себи је имала црн кожни мантил, а и он је био 11