Prvo letovanje jednog macka

OД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ

Весна Видојевић Гајовић

П рво летовање једног мачка

1

Библиотека Oд читања се расте Књига пета Весна Видојевић Гајовић ПРВО ЛЕТОВАЊЕ ЈЕДНОГ МАЧКА Уредник Анђелка Ружић Ликовни уредник Душан Павлић

Илу­ст­ра­ци­је Јелена Васиљевић (Добитница награде Креативног центр а на 48. Златном перу 2015. године)

Лектор Виолета Бабић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 3820 464, 3820 483, 2440 659 e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Београд Тираж 2000 Година штампе 2017 ISBN 978-86-529-0414-3

икацији CIP – Каталогизација у публ Београд Народна библиотека Србије, 821.163.41-93-31 а, 1953 ВИДОЈЕВИЋ Гајовић, Весн ка / Весна Видојевић Прво летовање једног мач на Васиљевић. – Београд Гајовић ; илустровала Јеле град : Публикум). – : Креативни центар, 2017 (Бео (Библиотека Од читања 68 стр. : илустр. ; 19 cm. – се расте ; књ. 5) Тираж 2000.

ISBN 978-86-529-0414-3 COBISS.SR-ID 231781900

Весна Видојевић Гајовић

Прво летовање једног мачка илустровала

Јелена Васиљевић

САДРЖАЈ 5 Кофери, кофери 17 Рођендански поклон 23 Бела пена или прва посета доктору 31 Дугачка светла фарова клизе кроз ноћ 37 Све неки униформисани људи

43 Стара кућа на језеру 47 Ноћне авантуре 51 Судбоносни излет 57 Машна на растанку или опет кофери, кофери 65 Јесење кише или колико трају успомене

КОФЕРИ, КОФЕРИ

У

кући постоје многа огледала, али је само једно подно. У њега могу цео да станем. Ових дана то ми је једина забава. Добро де. Није то подно огледало! Ја сам га тако назвао јер се налази на поду. – Откуд огледало на поду? – питате се ви. Оно је до пре две недеље

7

8

било високо окачено о клин, али се клин извукао из зида. Срећом, огледало није пало на под јер се у тренутку пуцања зида моја газдарица нашла на лицу места. Имала је таман толико времена и веома брзе рефлексе да прихвати огледало и спусти га на под код врата собе. После је само о томе причала наглашавајући како је она спасла кућу од седмогодишње несреће. Отад се стално огледам. То ми дође као нека урамљена фотографија. То са урамљивањем је одлична идеја. Док сам се тако по цео дан огледао, почео сам о себи да мислим сасвим другачије. Заправо, почео сам о себи први пут да мислим на тај начин. Не, уопште не изгледам лоше за једног кућног мачка сијамског педигреа, кућног љубимца породице Петровић. Кратка смеђа длака ми је на леђима, ногама и ушима тамна, па изгледа као да носим неки огртач који ми даје отмен тон. Очи су ми светлоплаве, зуби правилни, реп и бркови дугачки. Баш сам даса, гледано мачјим очима. Једино ми се не свиђа моје име.

9

Некако је сасвим обично – Мићко. Тако ме је из милоште назвала Емица, а Небојша одмах прихватио. Свима се свидело моје ново име, па сам се и ја убрзо навикао… Сада ми за урамљивање сметају кофери. За­­иста ми је тешко да се пробијем до огледала и да се у њему цео огледнем. Увек ми недостаје понеки део, у зависности од тога на ком ко­феру или пакету чучим и покушавам да се ура­мим. Свуда по соби и предсобљу разбацани су кофери, пакети, кутије, торбе… Да није тог ужурбаног паковања, ово огледало одавно би поново окачили на зид. Али ко у овом тренутку о томе да мисли! По стану се чују довикивања: где ми је ово?, ко ми је узео оно?, а све то ради ужурбаног пражњења ормана и фи­ока и убацивања најразличитијих ствари у кофере и торбе. То копање по орманима заиста ме нервира, јер се власници стално нешто буне, негодују како не могу да нађу баш оно што им је потребно, а све се своди на то да је у кући хаос и да је затрпана непотребним ства-

10

рима. Сваки час се неко зариче да ће све то рашчистити и побацати у контејнере или однети у подрум. Поред тога, нервоза се огледа и у прављењу списка неопходних ствари. Тако се списак ствари које би требало понети стално проширује и скраћује, прецртавају се или додају нове ставке.

– Зашто она може да понесе десет мајица, а ја само пет?

– Ако он носи опрему за роњење, ја ћу своје ролере. Мене, наравно, нико ништа и не пита, нити ми објашњава. Али моја маленкост одавно је научила да сама открије о чему је реч. Чему то ужурбано паковање? Прво сам помислио да се некуда селимо. Али то није било тачно. Није се радило ни о каквом пресељењу, већ о летовању. Крећемо на југ као птице селице. То се заправо догађало и ранијих година, али су мене тих дана склањали код комшинице да им, наводно, не сметам и да им се не мувам стално око ногу.

11

Чим би завршили претумбацију ствари из ормана у кофере, враћали би ме у стан и дуго се од мене опраштали обећавајући да ће идуће године и мене повести на летовање. Пих, чудна ми чуда и то летовање! Зашто бих ја икуда ишао из овог сасвим удобног стана, поготово што сам знао да ћу следећа два месеца бити потпуно сам и да ћу у стану моћи да радим шта хоћу. А нарочито је било лепо када се врате и када ме се много пожеле, па од силне љубави само што ме не угуше чврстим загрљајима. Док су они били одсутни, о мени се увек бри­нула комшиница Вера. Долазила би ујутру и увече и пунила чинијицу за храну и чинијицу за воду. Не, никада ми није било досадно. Напротив! Уживао сам шпартајући тихим и мрачним собама, јер су на свим прозорима би­ле спуштене ролетне. Када би увече долазила, Вера је палила светло и телевизор по пре­ цизном упутству моје газдарице. Она је сма­трала: ако се чују гласови из телевизора

12

и види упаљено светло у кухињи, лопови ће помислити да унутра некога има и неће провалити у стан. Та њена предострожност била ми је добродошла, јер сам обожавао да гледам телевизију. Чак сам се толико био извештио да сам при­ тискањем дугмића на даљинском успевао да ме­њам канале и тако гледам баш оно што ми се свиђа. Госпођа Вера, срећом, није приметила да су канали мењани, а и да јесте, никада не би поверовала да ја то умем да радим. Што се тиче мог пасионираног гледања телевизијског програма, то вам истичем да бисте схватили колико сам ја један образован и цивилизован мачак. На гледање телевизије навикао сам се одмах по доласку у стан Петровића. Ба­ба Дара, газдаричина мајка, којој су ове године прославили деведесети рођендан и која за своје године изгледа веома крепко, имала је неколико хобија, а највише је волела да гледа телевизију. Тумарала је по кући са штапом и стално нешто гунђала, а онда би, седећи у

13

великој фотељи, хеклала, читала или гледала телевизију. У њеном сам крилу данима буљио у ту чаробну кутију с покретним сликама у боји. Тако је моја радозналост за откривањем спољашњег света, који се простирао одмах иза улазних врата стана број четири на другом спрату једног великог булевара, била сасвим задовољена. Ту сам почињао и завршавао своје самачке дане, што је за једног добростојећег кућног љубимца било готово идеално. Ту сам почео да учим и тајну људског говора, значење речи и појмова. Мислим да сам прилично

14

паметан, учење ми је ишло веома лако, а помоћу телевизијског програма чак сам савладао и неколико других језика: енглески, шпански и француски, тако да филмове могу да пратим без читања титлова. Ја сам све укућане одлично разумевао. Они, нажалост, нису разумевали моје мјаукање, мој мачји говор. Не могу да кажем да се нису трудили. Напротив! На сваки мој мјаук следила је реченица: – Шта је било, Мићко? Шта хоћеш? Шта ти треба? Прво су са мном разговарали употребљавајући сијасет упитних реченица,

15

а онда су с временом успевали да наслуте шта ми је стварно тог тренутка потребно или на шта их ја то упозоравам. Додуше, то споразумевање је, по мом мишљењу, проистекло из узајамне љубави, јер су ме газдарица Милена, баба Дара, Небојша и Емица обасипали пажњом и љубављу. Бринули су о томе да увек имам хране и воде, да будем чист и здрав. А и ја сам њих заволео као род рођени, као своју породицу, јер друге и нисам имао и тако се мало сећам свог рођења. Једино се газдарица Милена плашила да не саплетем баба Дару кад бих јој се на њеним тумарањима по стану придружио. – Пази, стално јој се врзмаш око ногу – често ме је опомињала. Она није знала да сам и ја о томе водио рачуна: био сам чак толико брижан да сам јој мјаукањем скретао пажњу на неку бачену ствар која је претећи стајала на тепиху. Ако јој се не бих придружио, са стрепњом сам је пратио погледом кад

16

год би несигурним кораком кренула из једне просторије у другу. Осталим укућанима није сметало то што им се чешем о ноге, што их пратим у стопу и скачем на њих кад се враћају однекуд споља. По начину звоњења знао бих ко је пред вратима. Милена увек звони два пута кратко, Небојша легне на звоно као да га гони стотину паса, а Емица куца на врата јер не може да дохвати звоно. Она је тек сад пошла у други разред и најтиша је и најљупкија у кући. Посебно волим то што ми поверава све своје тајне и што ме нежно милује, чешка ми уши и облачи ме као своју лутку. Једино сам њој, баба Дари и комшиници Вери дозвољавао да ме мазе. Комшиницу Веру сам одмах заволео јер ме је обасипала комплиментима. – Ти си један лепо васпитан и углађен господин мачак – често је говорила. Оне које су помало зазирали од мачака умео сам да препаднем. Пришуњам се тако и дотакнем им ногу шапом, или их само оњушим или им једноставно изненада скочим у крило. Ако би дотична особа,

17

М

ачак Мићко, кућни љубимац породице Петровић, управо се спрема да крене на своје прво летовање. Њему се заправо не иде од куће, али овог пута комшиница Вера не може да га чува и он прилично невољно пристаје да крене са својом породицом. Ипак, овај пут ће му донети бројне и узбудљиве авантуре, које ће учинити прво летовање незаборавним…

9 788652 904143

18