Peščani Vuk

Наслов оригинала Åsa Lind SANDVARGEN Copyright © Åsa Lind, 2002 Ilustrationer av Kristina Digman First published by Rabén & Sjögren, Sweden in 2002 Published by agreement with Norstedts Agency За издање на српском језику © Креативни центар, 2009 Библиотека Свет је један књига 38 прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Анђелка Ружић Илустрације Кристина Дигман Лектура Ивана Игњатовић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар, Градиштанска 8 тел. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Тираж 2.000 ISBN 978-86-7781-704-6 Издавање ове књиге помогао је Савет за културу Шведске

Оса Линд

Са шведског превела

Светлана Лучић

Једна ретко необична животиња Закарина је с мамом и татом живела у кући на обали мора. Кућа је била мала, али је море било велико, а у мору можете да се купате – током лета свакако. Било је лето, сунчано и топло, и Закарина је хтела да се купа. Али постојао је један проблем. Није смела да се купа сама, а тата није желео да иде с њом на плажу.

– Немам сад времена – рекао је. – Морам да читам новине, разумеш? И тако је, с великим шуштавим новинама, легао на лежаљку. Новине су биле толико велике да је он скоро цео нестао, као испод покривача. Једино су стопала извиривала. „Необично досадна стопала“, мислила је Закарина. До садна татина стопала, која неће да иду да се купају.

5

Osa Lind – Онда ја, у сваком случају, идем на плажу – рекла је.

– Да, да – рекао је тата.

– И ископаћу рупу у песку – рекла је Закарина.

– То ће бити замка у коју ћеш да упаднеш.

– Баш лепо – рекао је тата и зашуштао новинама. Закарина је схватила да је он уопште не слуша. Тако би увек говорио када је није слушао – баш лепо!

– Не! – рекла је. – Није лепо. Ружно је! Сишла је на плажу и почела да копа рукама по пе ску. У почетку је пе сак био светао, и сув, и топао, али дубље је био влажнији – и таман, и хладан. Закарина је легла на стомак и погледала у рупу. Како је дубока! Каква замка! У ствари, мало јој је било жао тате који мора да упадне у ту дубоку, грозну рупу. „Али тако му и треба“, помислила је и ископала још три шаке песка. Тада се то десило. Нешто се мрднуло у рупи. Закарина је то осетила и брзо је повукла руку. Па да, тамо доле је било нешто, је сте! Сасвим доле, на дну. Као да је гребало по пе ску, превртало се, и сад – сад је нешто избијало нагоре. Нешто што је било црно и помало сјајно. Одмах је видела шта је то.

6

Osa Lind То је била једна њушка. Њушка која је њушкала и дубоко дисала, која је роварила и фрктала.

– Тата! – викнула је. – У мојој рупи је једна њушка и она је жива!

– Баш лепо – шуштао је тата издалека, из лежаљке. Ле по? За ка ри на за и ста ни је би ла баш та ко сигурна. То је потпуно зависило од животиње којој је њушка припадала, а замислите још да је животиња у рупи била нека дивља звер. Њушка се још мало пробила, и још мало. Закарина је отпузала уназад и зауставила дах. Животиња се пела! У рупи је нешто гребало и шуштало и преко ивице се промолила глава... Али каква је то била животиња? То свакако није био пас, иако је мало личила на вучјака, али је изгледала дивље на неки начин. И крзно није било длакаво. Више је личило на пе сак, на сунчаножути пустињски пе сак. Животиња се осврнула око себе и угледала, наравно – њу.

– Сад сам разумео – рекла је животиња и климнула лагано главом, а Закарина је схватила да је то створење мушког рода.

– Ти си ископала рупу – рекао је. – Да видимо… Ти онда мора да си јазавац, зар не? Није се усуђивала да каже ни да ни не, па тако није рекла ништа.

8

Pe{~ani Vuk Животиња је уздахнула.

– Какво чудно мало створење! – рекао је. – Копа као јазавац, а ћути као риба! Поскочио је и, хоп-цуп, искочио из рупе – четири ноге, и тело, и реп који се њихао. Дошуњао се до Закарине, која се скупила и мислила: „Упомоћ, појешће ме!“ Али он то није урадио. Само је њушкао, свуда по њој и око ње. Није могла да се уздржи од смејања, то ју је голицало!

– Аха, њиштиш! – рекла је животиња. – Онда мора да си коњ. Или си, можда, закокодакала? У том случају си вероватно кокошка. Животиња је накривила главу и размишљала.

– Али нека чудна врста кокошке, која нема перје. Не, ти си, тако ми душе и репа, нека чудна животиња! Сада Закарина више није могла да ћути.

– Нисам ја никаква кокошка – рекла је. – Ја сам човек. Животиња се осмехнула са хиљаду оштрих зуба, белих као љуштура шкољке.

– Па то сам и рекао! Нека много чудна животиња. Котрљао се по песку и истезао поред Закарине. Тело од песка блистало је као злато на сунцу.

– Ја сам пешчани вук – рекао је. – Добар дан, добар дан! Много сам необичан и необично леп такође, зар не?

9

Osa Lind Закарина заправо није зна ла шта да мисли. Никада раније није упознала ниједног пешчаног вука. Није била сигурна да ли је много уплашена или много срећна.

– Шта ти једеш? – питала је опрезно. – Једеш ли … људе?

– Људе? Не! Бљак! Највише једем сунчеву светлост и месечину, јер се од месечине постаје паметан до неба. Ја све знам.

– Све на целом свету?

– Све на свим световима и све одговоре на сва питања – рекао је Пешчани Вук. Закарина је покушала да смисли неко стварно тешко питање, неко на које тај самоуверени вук не би могао да одговори. Нешто о свемиру или тако нешто. Или о мравињацима. Али, када је отворила уста, излетело је сасвим другачије питање.

– Зашто – рекла је – зашто тата мора да чита новине?

– Ха! Лако питање – рекао је Пешчани Вук.

- Па он је зачаран! Како не разумеш?!

– Зачаран? – рекла је Закарина.

– Да. Као да је хипнотисан. Његове очи као да су се заглавиле у новинама, међу тим малим црним словима, и он сад не може да се ослободи. Закарини се уопште није допао одговор. Није хтела тату који би био заглављен у неким новинама до краја живота.

10

Pe{~ani Vuk – Смири се – рекао је Пешчани Вук. – Ослободићу га. Узео је залет и отрчао. Полетео је као усковитлана пешчана олуја право ка кући и лежаљци и истргнуо новине тати из руку. Странице новина одлепршале су преко мора као велике птице. Тата је испао из лежаљке, треснуо на земљу и помислио: „Вук?!“ – Закарина! – викнуо је. – Ударила ме је сунчаница! Морам да се окупам!

– Коначно – рекла је. И море је било велико и плаво и купали су се дуго – све док им се прсти нису смежурали. Онда су отишли кући, и пили чај, и играли карте, и варали само када је то било неопходно. А у рупи у пе ску на плажи, тамо је још увек лежао Пешчани Вук и мислио – на људе, и на тате, и на друге чудне животиње.