Kumevava, sin prašume

Tibor Sekeq Kumevava, sin pra{ume Š Er`ebet Sekeq Za izdawe za Srbiju Š Kreativni centar 2006.

Biblioteka Svet je jedan kwiga {esta ~etvrto izdawe

Urednik biblioteke: Ivan Balenovi} Lektura i korektura: Violeta Babi} Ilustracije: Andrej Vojkovi} Dizajn korica: Du{an Pavli} Prelom: Vladimir Stankovski Izdava~: Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011/38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs

Za izdava~a: mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa: Publikum, Beograd Tira`: 2.000 ISBN 978-86-7781-206-5

Tibor Sekeq

1 Ovako se predstavqa jedan Indijanac

– Jaguar!... Jaguar!

Taj sam uzvik nekoliko puta ~uo iz usta mojih saputnika dok su stajali nasloweni na ogradu palube ili se tr~e}i peli uz stepenice da bi iza{li na wu.

I mene je privukla vika. Kad sam stigao na palubu, ugledao sam nesvakida{wi prizor.

Usred nabujale reke plovilo je nizvodno, u suprotnom pravcu, ostrvce no{eno vodenom strujom.

Na{a reka Aragvaja, pritoka Amazona, u Ju`noj Americi, je kapriciozna reka. ^esto se doga|a da nabujala, podivqala voda odnese komad obale zajedno sa drve}em, `buwem i `ivotiwama koje se na woj nalaze.

Putnici su pokazivali prema ostrvcetu koje je plovilo niz reku. Bili su veoma uzbu|eni, iako su ve}inom sami poticali iz sela u unutra{wosti Brazila, daleko od velikih gradova.

5

Tibor Sekeq

Seqak sa velikim slamnatim {e{irom ne{to je uzviknuo, tamnoputa `ena s detetom u marami na le|ima se gurala napred da vidi {ta se to neobi~no doga|a. Deca, nenaviknuta na gurwavu i viku odraslih, briznula su u pla~. Prate}i pogledom ka`iprste onih koji su stajali ispred mene, otkrio sam uzrok uzbu|ewa. Pred jednim `bunom na ostrvcetu stajao je jaguar, najve}a i najopasnija zver pra{uma Ju`ne Amerike.

Vi|ao sam i ranije jaguara na mojim istra`iva~kim putovawima kroz ju`noameri~ke pra{ume. Uvek je izgledao dostojanstven, ponosan, elasti~an i spreman za napad. Ali ovaj jaguar nije imao ni{ta od svog uobi~ajenog izgleda. Wegovo `uto krzno s crnim mrqama, mokro i prqavo, davalo mu je izgled pokisle ma~ke.

On se, pun straha, priqubio uz jedno drvo. Gledao nas je poniznim pogledom i prekliwao za pomo}. Ali mu mi nismo mogli pomo}i.

I dok smo sa sa`aqewem posmatrali „kraqa xungle“, on je odmicao nizvodno u o~ekivawu da se ostrvo raspadne i da sam potone me|u talase, ukoliko ne uspe pravovremeno da se spase plivaju}i prema obali.

Ve} smo jaguara bili izgubili iz vida, ali smo jo{ uvek stajali na palubi, kad je na{ brodi} naleteo na neki podvodni predmet i zatresao se tako sna`no da su neki putnici popadali po palubi. Brod se zaustavio i za~ulo se glasno

6

Kumevava, sin pra{ume

{kripawe iz wegove utrobe. ^inilo nam se da }e se stari brodi}, koji ve} mnogo godina slu`i za prevoz putnika i robe izme|u sela du` reke Aragvaje, raspasti u sto komada. Ipak, nije se raspao. Samo se takvom silom nagnuo na jednu stranu, da su mnogi putnici izgubili ravnote`u. Nastala je vika. Putnici su pani~no gurali jedni druge. Neki su hteli da tr~e desno, drugi levo, neki da se popnu uz stepenice, drugi da si|u. Za~uo se uzvik: – Tonemo!... Tonemo!

Stvarno, oni koji su stajali na palubi osetili su da im je voda ve} stigla do ~lanaka. Gotovo svi mu{karci su na nogama imali sandale, neki ~izme, koje su upotpuwavale wihovu jednostavnu ode}u koja se sastojala od pantalona i ko{uqe. Neke `ene su bile bose, dok su druge imale na nogama sandale od ko`e. Wihove haqine su bile od {arenog platna, a neke su na glavi nosile maramu vezanu na zatiqku. U toj {arenoj qudskoj gomili panika je rasla iz trenutka u trenutak. Sa svih strana se ~uo pla~ `ena i dece. Tada se na sceni pojavio kapetan broda, korpulentan ~ovek s brkovima, s kapom pomorskog oficira i s majicom na bele i plave pruge. Izraz lica mu je bio ozbiqan, ali nije pokazivao znake panike kao drugi. Wegov glas je kroz levak poja~ala poku{avao da nadvi~e op{tu viku:

7

Tibor Sekeq

– Putnici, putnici! Ne gurajte jedni druge. Nema nikakve opasnosti. Imamo ~amac za spasavawe i jedan po jedan }ete biti prevezeni na obalu... Umirite se! Ne vi~ite i ne gurajte se!

Delom zbog kapetanovih re~i, delom zato {to smo videli kako dva mornara spu{taju ~amac za spasavawe, donekle smo se umirili. ^etiri majke s decom bile su prve koje su ~amcem prenete na obalu. Kad su se mornari vratili, ostale `ene su sele u ~amac. Zatim je do{ao red i na mu{karce. Bilo nas je oko trideset na la|i i na{ prevoz na obalu trajao je ~itav sat.

Dok smo nestrpqivo ~ekali na svoj red, voda na palubi je bivala sve vi{a. Tek kad se posledwi od putnika iskrcao na obalu, kapetan i mornari su i sami seli u ~amac.

Stajali smo na obali okru`eni pravom xunglom. Drve}e i `buwe bilo je isprepletano lijanama, tim tankim i gipkim puzavicama prisutnim svuda u pra{umama. Pred nama, usred `ute vode reke, {tr~ao je kqun na{e la|e. Saznali smo da je uzrok brodoloma bilo podvodno stablo koje je probilo dno brodi}a. Ali sada je to isto stablo podupiralo na{ brodi} da sasvim ne potone.

Bili smo o~ajni. Izgubili smo sav prtqag, a nalazili smo se u nepoznatoj pra{umi divqeg dela Brazila. Nismo imali nikakve hrane.

8

Kumevava, sin pra{ume

Kapetan je poku{avao da nas ohrabri. Rekao je da }emo sutra poku{ati da izvu~emo kofere iz broda, a mo`da }emo na}i na~in da i sam brod izvu~emo i da ga zakrpimo. Ako nam to po|e za rukom, mogli bismo za nekoliko dana da budemo ponovo na putu.

Istini za voqu, nismo mnogo verovali u takvu mogu}nost, ali smo se ipak za neko vreme smirili. [umskim no`evima posekli smo `buwe i otvorili {iroku ~istinu u {umi. U sredini ~istine zapalili smo vatru, i posedali oko we na paweve. Neki su su{ili svoja mokra odela, drugi su se grejali.

Bilo je kasno popodne. Za to ve~e nismo imali nikakvog jela, a kad smo se toga setili, osetili smo glad. Iz pra{ume su se ~uli raznoliki zvuci. Bez sumwe, bilo je u woj mnogo vrsta `ivotiwa. Me|u tim zvucima mogli smo jasno da razaberemo kre{tavi glas neke ptice koja je letela blizu nas.

– To je divqi }uran. Poznajem wegov glas – re~e jedan od na{ih drugova.

Grana nad na{im glavama se zaquqa kad krupan primerak divqeg }urana sede na wu. Imao je sme|e perje s belim prugama.

– Kad bi bar neko od nas imao pu{ku, lako bismo do{li do ve~ere – re~e jedan stariji ~ovek. – Ve~era bi bila odli~na!

9

Tibor Sekeq

Ali niko nije imao pu{ku. Sada smo jo{ tu`niji sedeli oko vatre.

Najednom ne{to prozvi`da vazduhom. Za~u se o{tar krik i }uran s treskom pade u vatru izme|u nas. Neki od drugova su se upla{ili i pali sa sedi{ta, drugi su kriknuli. Svi smo bili zapaweni tim iznenadnim doga|ajem. Nismo znali {ta da mislimo.

Iznena|ewe jo{ nije bilo pro{lo, kad za~usmo jasan i glasan smeh. Svi pogledi su se uperili na stranu odakle je dolazio smeh. Ugledali smo indijanskog de~aka koji je silazio s grane. U ruci je nosio luk bez strele.

– Ja sam Kumevava iz plemena Kara`a. Prijateqi zvati „Vava“. ]uran dobar za jelo. Ja }u ga ispe}i. Kumevava ribario daleko nizvodno. Hteo sam da pijem vode. Osetio sam da je voda slana.

Odmah sam razumeo da potonuo brod koji je nosio so. Onda Vava po`urio. Znao da qudi u opasnosti.

– Zar si samo po slanoj vodi pogodio da su qudi u opasnosti?

– Stari Maloa ka`e: „Gde ima p~ela ima i meda“.

– Ali tvoje pleme ne voli belce. Za{to si onda do{ao?

– Stari Maloa ka`e: „Ko je pomogao ~oveku u neprilici, pomogao je samom sebi“.

– Dobro, ali {ta ti mo`e{ da nam pomogne{? Ti nema{ vi{e od deset godina!

10

Ugledali smo indijanskog de~aka koji je silazio s grane.

U ruci je nosio luk bez strele. — Ja sam Kumevava iz plemena Kara`a.