Kакав карактер! | Беатриче Мазини

Biblioteka ROZE PATIKICE kwiga druga KAKAV KARAKTER! prvo izdawe Naslov originala BEATRICE MASINI Scarpette rosa CHE CARATTERINO! Copyright © 2005, Edizioni EL S.r.l., Trieste Italy Za izdawe na srpskom jeziku © Kreativni centar 2007 Ilustracije Sara Not (Sara Not) Urednik Dejan Begovi} Lektor Aleksandra Markovi} Priprema za {tampu Neboj{a Miti} Izdava~ Kreativni centar Beograd, Gradi{tanska 8 Tel./faks: 011/ 3820 464, 3820 483, 2440 659 info@kreativnicentar.co.yu www. kreativnicentar.co.yu Za izdava~a Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Grafiprof Tira` 3.000 ISBN 978-86-7781-579-0

Beatri~e Mazini

KAKAV KARAKTER! S italijanskog prevela

Vesna Mostarica

Академија је балетска школа из романа, с правилима као из романа, у којој се све одвија као у роману. Личи на многе праве балетске школе, али није ниједна од њих. Истинит је, међутим, труд који сваки од главних ликова улаже да би остварио свој сан.

LETOVAWE

Када дође лето и кад се иде на летовање, Зоја се осећа као да се нашла ван простора и времена. Некако ни на небу, ни на земљи, слободна, лагана. Делимично можда зато што више нема свакодневних правила и ритуала, и то је разумљиво; делимично можда зато што се, кад се нађемо на другачијем месту, и ми сами другачије осећамо. Ове године, на пример, Зоја је с породицом отишла на планину и тамо су провели цео август, први пут на том месту: унајмили су апартман с великим балконом оивиченим мушкатлама које као да су се такмичиле с мушкатлама на другим прозорима, толико су се трудиле да буду црвене, блиставе и раскошне; и ту, на малом балкону собе коју је делила с Мартом (Сара је, као велика, стекла право на своју собу, али то је океј, Зоји се свиђа да буде са својом малом сестром), док је гледала како се савршено зелена ливада благо спушта ка долини и удисала ваздух који увек мирише на траве, као неки огроман али још непрокуван биљни чај, Зоја се чак и самој себи чинила

5

потпуно другачијом. Било је и друге деце у апартману у приземљу, а било их је неколико и у суседној кући, коју је од њих одвајала са мо ограда направљена од великих обли ца које се лако прескачу; а за ту нову децу (Агнеса јој се одмах највише свидела, као да јој је тренутно постала најбоља другарица) Зоја нија била балерина из Академије, није била девојчица која живи у граду, већ другарица у игри, прилично необуздана, прилично непредвидљива, с гомилом добрих идеја. Једног дана ипак је рекла Агнеси. Падала је киша, завукле су се у собу, обе су селе на горњи лежај кревета на спрат, на ком је спавала Зоја, с косим кровом само неколико сантиметара изнад глава. Осећале су се као да су на дрвету или на неком тајном месту, уз то чудно, благо сиво светло које се пробијало кроз чипкасту завесу с мотивом луткица и савршену тишину напољу.

– Ја учим да играм балет – рекла јој је тек тако, без икаквог увода. Агнеса ју је погледала испод тешких плавих шишака и рекла: – А ја тренирам кошарку. Али можда ћу од септембра променити спорт, хтела бих да се опробам у борилачким вештинама. Зоја је схватила да је Агнеса није разумела (а и како би?), па је додала: – Ја се тиме бавим озбиљно. – И

6

рекла јој је за Академију, на шта је Агнеса разрогачила очи, јер је добро знала шта је Академија иако је живела у граду на мору, далеко од Зојиног. Онда јој је причала о мадам Оленској, која је вероватно најстрожа учитељица на свету; о Леди; о осталим другарицама. О школским правилима, веома тешким пријемним и завршним испитима; о оној деци (а има их много) која крену у школу, а потом је напуштају јер не могу да издрже. О радости због јавног часа, о свакодневним напорима. На крају су обе ћутале и слушале како киша клокоће у олуку.

– Хеј! – рекла је Агнеса после неког времена. – Никад нисам упознала праву балерину!

– Али ја још нисам права балерина – рече Зоја. – Можда ћу то постати. Не знам.

– Благо теби што већ знаш шта желиш да будеш кад порастеш. Ја сам тако неодлучна … археологија, ветерина. Уф! Да није можда стала киша? Протегле су се до прозорчета, помериле завесу – заиста је стала. Напољу је било врло мокро и мирно, светлост се полако мењала, постајала је јаснија, с више боја. Тренутак касније биле су напољу и разговор се тако завршио. Те вечери, ослушкујући мирно дисање своје сестрице у доњем кревету, Зоја се запитала да ли је сигурна да зна шта жели да буде кад порасте. Али није стигла да смисли одговор – заспала је за пет минута. И о томе више није мислила. То свакако није тема за размишљање на летовању.

7

Неколико дана касније сви су кренули на излет са Агнесином породицом (она има два брата, а обојица су старија од ње). Баш лепа дружинa! Циљ је био озбиљан – планински дом удаљен три сата хода узбрдо, у близини неког малог језера. После сат и по Марта је села на неки камен и изјавила да не може ни корак даље. Едо и Лучо, Агнесина браћа, били су такође уморни, али то, наравно, нису хтели да признају. На крају је Сара убедила Марту да настави тако што јој је обећала да ће јој поклонити неку од својих барбика чим се врате кући. Сара се ионако више не игра луткама. И тако се пешачење наставило. Зоја се једина није ниједном зауставила, није се жалила и заиста није осећала умор.

– Логично, ти си балерина – рекла јој је уморна Агнеса кад су стигли на циљ и сви се срушили на дрвене клупе пред планинским домом. Зоја се насмешила: то што је балерина заиста је имало својих предности. Тело је толико научено да је слуша приликом напрезања да то ради увек, инстинктивно, и не мора да чека наређења. Отворила је ранац, узела чоколаду с лешницима, преломила је напола. – Узми – рекла је Агнеси, нудећи јој један од два комада. Загризла је тврду, хрскаву коцкицу, осетила како јој диван укус преплављује уста. Била је баш поносна на своје тело, поносна, и хтела је да му се захвали и тим малим задовољством.

8

А онда је лето прошло и сад са Агнесом размењује поруке (Зоја је за крај школске године добила на поклон мобилни телефон), али је тешко рећи много тога с мало речи, поруке су смишљене за брзу комуникацију, досетке, па је онда почела френетично да их размењује с Ледом, која јој је најбоља другарица, не тренутно, већ одувек, заувек, она права. Често су се виђале у тих десет дана пред почетак школе и Зоја јој је причала о Агнеси, не придајући томе баш неки посебан значај. Леда је била петнаест дана на мору с татом, који више не живи с њеном мамом, и провела их је практично прилепљена уз њега. Толико је била жељна његовог друштва да није никог упознала, није уопште нашла ново друштво. Сад само прича: мој тата ово, мој тата оно, рекао је то, урадио оно, купио ми је… Зоја је разнежена тиме што је Леда тако узбуђена јер зна да ће сад поново све бити по старом и да ће свог тату виђати једном, у најбољем случају двапут недељно. Сад, кад су остала само два дана до почетка школе, Зоја је готово задовољна што је распуст завршен. Повратак у Академију пружа јој сигурност. То што зна како ће изгледати дневни распоред, шта ће радити, изазива код ње лепо расположење. Овај септембар је важан и за Марту јер полази у школу, а она се понаша као да се ништа не дешава, али јој с времена на време излети питање које је изда: „А шта ако се не допаднем

9

учитељици?“, или: „А шта ако ми се учитељица не свиди?“ Прексиноћ је Зоја већ тонула у сан кад ју је осетила поред себе, тако топлу, мали живи завежљај. – Могу ли да спавам код тебе? – питала ју је.

– Наравно – рекла је Зоја правећи јој место. Помиловала ју је по коси, као да је штене које треба смирити.

– Не знам да ли желим да идем тамо – казала је Марта мало касније.

– Ма наравно да желиш – уверавала ју је Зоја. – Само тога још ниси свесна. А није ни чудо јер не знаш како је лепо. Видећеш. – Онда јој је причала о томе шта се ради у школи, о новим свескама, буквару, цртежима, играма, помало измишљајући, помало присећајући се како је њој самој било. Марта је убрзо утонула у сан са свим својим малим мислима. Зоја ју је чврсто загрлила и била је врло задовољна што има сестру којој је потребна с времена на време.

10

NOVA LICA

Почетак нове школске године је леп јер већ знаш како ће бити, али и зато што увек има неких изненађења. Кад је Зоја отишла на пробу нове балетске хаљинице (сад је већ у првом разреду вишег курса, па је скромни трико без рукава за мале само успомена; нови трико је такође црн, али са тричетврт рукавима и љупком кратком сукњом, такође црном, која прекрива кукове), кројачица Деметра ју је питала: – Јеси ли видела како је нови наставник леп момак? Зоја се зачудила, пре свега зато што Деметра може тако нешто да каже за неког наставника, а затим и због тога што није знала да је било измена. Али измена је било. У свлачионици, током припреме за први час, вест се већ проширила.

– Зове се Кај Цвергер – саопштила је Паола, која је увек све знала. – Студирао је у Лондону и Њујорку.

– Има двадесет осам година – додала је Франсин, правећи гримасу. – Мало је матор за мој укус…

11