Filozofija. Udžbenik za četvrti razred gimnazije i srednjih stručnih škola

Креативна школа

ПРЕМА НОВОМ ПРОГРАМУ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Дејан Пејовић

ФИЛОЗОФИЈА Уџбеник за четврти разред гимназије и средњих стручних школа

4

ФИЛОЗОФИЈА за четврти разред гимназије и средњих стручних школа прво издање Аутор Дејан Пејовић Рецензенти Др Војин Ракић, редовни професор и научни саветник, Институт друштвених наука, Београд Др Марко Перић, професор филозофије, Седма београдска гимназија Љиљана Маловић-Козић, професорка филозофије, Шеста београдска гимназија Уредници Маст. филоз. Дуња Беговић Маст. филоз. Радивој Ступар Мр Љиљана Маринковић Лектор Ивана Игњатовић Ликовни уредник Душан Павлић Технички уредник Небојша Митић Издавач Креативни центар Градиштанска 8 Београд Тел./факс: 011/38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 За издавача Мр Љиљана Маринковић, директорка Штампа Kалиграф раф, Београд Година штампе 2020 Тираж 1500 SBN 978-86-529-0679-6 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:1(075.3) ПЕЈОВИЋ, Дејан, 1973 Филозофија : уџбеник за четврти разред гимназије и средњих стручних школа / Дејан Пејовић. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2020 (Београд : Калиграф).

– 219 стр. : илустр. ; 27 cm. – (Креативна школа) Тираж 1.500. – Речник: стр. 205-215. – Библиографија: стр. 216-219.

ISBN 978-86-529-0892-9 COBISS.SR-ID 28637961

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника за наставу филозофије у четвртом разреду гимназије и средњих стручних школа решењем број 650-02-214/2020-03 од 11. 11. 2020.

ПРЕМА НОВОМ ПРОГРАМУ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Дејан Пејовић

ФИЛОЗОФИЈА Уџбеник за четврти разред гимназије и средњих стручних школа

САДРЖАЈ 1. Одређење филозофије ............................................................................................. 4 Име и појам филозофије. Побуде за филозофско истраживање...................................................4 Периодизација историје филозофије.................................................................................................6 Основне филозофске дисциплине и проблеми................................................................................7 Однос филозофије према науци, миту, религији и уметности...................................................14

2. Античка филозофија ............................................................................................... 18 Приказ проблема античке филозофије............................................................................................18 Питање прапочетка.............................................................................................................................19 Значај супротности за тумачење природе......................................................................................23 Проблем бића, мноштва и кретања.................................................................................................26 Проблем истине и привида...............................................................................................................31 Дијалектика и реторика.....................................................................................................................36 Метафизичко одређење стварности.................................................................................................38 Знање, добро и врлина. Проблем идеалног друштвеног поретка.............................................42 Питање индивидуалне среће............................................................................................................54 Резиме поглавља о античкој филозофији......................................................................................58

3. Средњовековна филозофија ................................................................................ 61 Приказ проблема средњовековне филозофије...............................................................................61 Однос вере и разума...........................................................................................................................66 Улога филозофије у формирању хришћанског учења...................................................................69 Проблем универзалија........................................................................................................................74 Резиме поглавља о средњовековној филозофији..........................................................................76

4. Нововековна (модерна) филозофија ................................................................. 78 Приказ проблема нововековне (модерне) филозофије. Човек, природа и друштво у нововековној филозофији...............................................................................................................78 Проблем методе (ново схватање науке)..........................................................................................79 Резиме теме о проблему методе (новом схватању науке)...........................................................85 Проблем сазнања (у филозофији енглеског емпиризма).............................................................86 Резиме теме о проблему сазнања (у филозофији енглеског емпиризма)................................93 Проблем супстанције и сазнања (у филозофији рационализма)...............................................94 Резиме теме о проблему супстанције и сазнања (у филозофији рационализма)............... 107 Начела разума у праву и политици.............................................................................................. 108

Резиме теме о начелима разума у праву и политици ............................................................ 116 Проблем субјекта: од трансценденталног ка апсолутном субјекту (Кантова и Фихтеова теорија сазнања; Шелингова филозофија идентитета)................. 117 Резиме теме о Kантовој и Фихтеовој теорији сазнања и Шелинговој филозофији идентитета (проблем субјекта: од трансценденталног ка апсолутном субјекту)............. 123 Ум и слобода (Kaнтова филозофија морала).............................................................................. 124 Резиме теме о уму и слободи (Кантовој филозофији морала)................................................ 129 Проблем умне синтезе стварности. Природа као систем ума. Дијалектика (Хегелов филозофски систем)..................................................................................................... 130 Резиме теме о проблему умне синтезе стварности (природи као систему ума) и дијалектици .............................................................................................................................. 135

5. Савремена филозофија ........................................................................................136

Приказ проблема савремене филозофије. Однос према метафизици.................................... 136 Ирационализам (однос према наслеђу европске рационалности)......................................... 139 Резиме теме о ирационализму (односу према наслеђу европске рационалности)............ 147 Место логичке и језичке анализе у савременој филозофији................................................... 148 Резиме теме о месту логичке и језичке анализе у савременој филозофији......................... 165 Проблем егзистенције...................................................................................................................... 166 Резиме теме о проблему егзистенције ........................................................................................ 178 Херменеутика и феноменологија................................................................................................... 179 Резиме теме о херменеутици и феноменологији....................................................................... 182 Структурализам................................................................................................................................. 183 Резиме теме о структурализму...................................................................................................... 184 Однос филозофских и научних метода......................................................................................... 185 Резиме теме о односу филозофских и научних метода............................................................ 189 Проблеми савремене политичке филозофије.............................................................................. 189 Резиме теме о савременој политичкој филозофији................................................................... 193

6. Примењена етика ..................................................................................................194 Одређење биоетике.......................................................................................................................... 195 Изазови савремених биотехнологија............................................................................................ 196 Изазови моралног биопобољшања............................................................................................... 197 Биоетика између живота и смрти................................................................................................. 200 Резиме поглавља о примењеној етици........................................................................................ 205 Речник................................................................................................................................................. 206 Изабрана литература....................................................................................................................... 216

ДРЕЂЕЊЕ ФИЛОЗОФИЈЕ ПО ЗАВРШЕТКУ ОБРАДЕ ОВОГ ПОГЛАВЉА МОЋИ ЋЕТЕ ДА: • анализирате појам филозофије и објасните зашто не постоји општеприхваћена дефиниција филозофије; • aнализирате побуде за филозофско истраживање; • одредите предмет проучавања основних филозофских дисциплина и дефинишете њихове правце; • анализирате и вреднујете однос филозофије према миту, уметности, религији и науци.

ИМЕ И ПОЈАМ ФИЛОЗОФИЈЕ. ПОБУДЕ ЗА ФИЛОЗОФСКО ИСТРАЖИВАЊЕ Реч филозофија (философија) настала је од две грчке речи – filia (љубав, тежња) и sofia (мудрост). Речи исте етимологије су filos (пријатељ, љубитељ), односно sofos (мудрац). Дословно значење речи филозофија јесте, дакле, љубав, тежња према мудрости. До данас, међутим, нема општеприхваћене дефиниције филозофије, претежно због тога што се она бави апстрактним појмовима, које је по природи веома тешко дефинисати. Уз то, филозофија се не може дефинисати на основу јединственог метода, јер су различити филозофи користили различите методе, али ни предметно, пошто у начелу све може постати предмет филозофског промишљања. Филозофија поставља питања о пореклу света, границама, извору и вредностима људског сазнања, о томе шта је добро, шта зло, шта врлина, како поступати исправно, шта је срећа, а шта слобода. Њена вредност се огледа највише у постављању питања, а мање у давању одговора на њих. Филозофија настаје када се уздрмају претпоставке које су условљене неким размишљањима преднаучног карактера, а која су утемељена на миту, фантазији, теогонији, здраворазумским схватањима и томе сличном. Такође, филозофија понекад испитује и претпоставке у основи научних тео6

рија. Вилхелм Јерусалим у Уводу у филозофију каже: „Заједнички циљ свеколиког филозофирања био је одвајкада да се добије једна јединствена слика света и човечијег живота.“ Филозофија је ауторефлексивна област духа. То значи да је критична према самој себи, да увек изнова проблематизује властити статус. Филозофија је трагање за истином, а то трагање подразумева сумњу, критичку анализу и могућност увек нове проблематизације предмета проучавања. Готово свако од нас се макар једном у животу, хтео то или не, суочио са исконским питањем о свету и о човековом положају и улози у њему. То су суштинска филозофска питања која никога не могу мимоићи. Лешек Колаковски (1927– 2012), познати пољски савремени филозоф, каже да се „нико не рађа с готовим смислом живота“, већ да је то ствар избора. Умско проматрање тог избора од суштинског је значаја за филозофију. Почетак и извор сваког филозофског истраживања јесте чуђење. Аристотел (384–322. године п. н. е.), чувени грчки филозоф, каже да „приметити неку тешкоћу и зачудити се над њом значи признати сопствено незнање“. Сазнање о сопственом незнању, самокритичност и самоиронија основни су услови филозофског истраживања. Поред чуђења, психолошки извор филозофског истраживања јесте и радозналост (урођена склоност ка сазнању). О ФИЛОЗОФИЈИ СУ РЕКЛИ… „Филозофирати значи сумњати.“ (Монтењ) „Филозофија значи: бити на путу. Њена су питања битнија од њених одговора, а сваки се одговор поново претвара у ново питање…“ (Карл Јасперс) „Веровати у филозофију значи не допустити страху да на било који начин загуши способност мишљења.“ (Макс Хоркхајмер) „Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он промени.“ (Карл Маркс) „Филозофија има о мудрости управо само толико знања колико је потребно да би је желела, али недовољно да би је поседовала.“ (Жана Херш)

НЕКА ЗНАЧАЈНА ФИЛОЗОФСКА ПИТАЊА Шта је основа (узрок) света? Која је крајња сврха живота? Шта је добро (врлина)? Шта је срећа? Шта је слобода? Шта могу да знам? Шта треба да чиним? Чему могу да се надам? Да ли су моралне вредности апсолутне, важеће за свако време и свако друштво или релативне? Шта је правда у друштву и како се она постиже?

7

АНЕГДОТА ЗА РАЗМИШЉАЊЕ Постоји анегдота о томе да је Талес, посматрајући звезде, упао у јарак. За њега се, међутим, везује и прича о томе да је успео практично да примени теоријско знање. Наиме, предвидео је добар род маслина и откупио све пресе за цеђење те биљке у граду у којем је боравио. Тиме је оповргао мишљења оних који сматрају да филозофи нужно не поседују умеће практичне примене теоријског знања.

ПЕРИОДИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ ФИЛОЗОФИЈЕ Немачки филозоф Карл Јасперс каже: „Пут ка филозофирању не може се наћи мимо пута који води кроз историју филозофије.“ Изучавање филозофије неодвојиво је од њене историје, која се класификује на следећи начин: Античка филозофија (од VII века п. н. е. до 529. године) – космолошки период (милетска школа, Питагора и његови следбеници, Хераклит, елејско учење, Емпедокле, Анаксагора, Леукип и Демокрит) – антрополошко раздобље (софисти и Сократ) – системско раздобље (Платон и Аристотел) – хеленистичко-римско раздобље античке филозофије (стоици, Епикур и његови следбеници, скептици и Плотин) Средњовековна филозофија (од 529. године до XV века) – византијска филозофија – проблем односа вере и разума (Аурелије Августин, Анселм Кентерберијски, Тома Аквински и други) – расправа о проблему универзалија (реализам, концептуализам, номинализам) Модерна (нововековна) филозофија (од XV до прве половине XIX века) – филозофија ренесансе – филозофија енглеског емпиризма (Франсис Бекон, Томас Хобс, Џон Лок, Џорџ Баркли и Дејвид Хјум) – филозофија рационализма (Рене Декарт, Блез Паскал, Барух де Спиноза и Готфрид Вилхелм Лајбниц) – филозофија француског просветитељства (Шарл Монтескје, Волтер, Жан Жак Русо, Дени Дидро, Пол Холбах, Ламетри итд.)

– филозофија класичног немачког идеализма (Имануел Кант, Јохан Готлиб Фихте, Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг и Георг Вилхелм Фридрих Хегел) Савремена филозофија (од прве половине XIX века) јесте период развоја филозофске мисли у којем настају следећи правци: марксизам, ирационализам, позитивизам, логички позитивизам, прагматизам, егзистенцијализам, феноменологија, структурализам итд.

8

ОСНОВНЕ ФИЛОЗОФСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ И ПРОБЛЕМИ Филозофија се бави различитим питањима о свету и човековом положају у њему: првим узроком стварности, питањем порекла, граница, критеријума и стандарда људског сазнања, проблемом морала, лепог итд. У зависности од проблемa о којем је реч, можемо говорити о различитим филозофским дисциплинама.

Онтологија (део

ОНТОЛОГИЈА (грч. on, ontos – оно што јесте, биће; logos – знање, учење, реч, принцип, закон) основна је филозофска дисциплина која се бави питањем бића или супстанције (лат. substratum, substantia – оно што је у основи нечега), то јест питањем апсолутне и ничим условљене основе променљиве стварности. На пример, исти лист мења боју – у пролеће је зелен, а у јесен жут. Промена се догађа, али је у њеној основи иста ствар, наиме лист, који постоји независно од тога да ли је зелене или жуте боје. Било каква промена, међутим, не би постојала нити би се могла схватити независно од самог листа. Дакле, промена је разумљива само ако постоји нешто непроменљиво што јој је у основи.

Биће – апсолутна

Појам архé (грч. arche – први, основни) један је од кључних онтолошких појмова, а означава основни и суштински узрок, принцип и начело свега постојећег. Иако се појмови онтологије и метафизике (грч. meta – иза, изван, после; physis – природа) углавном схватају као синоними, прецизније је онтологију одредити као део метафизике.

метафизике) је основна филозофска дисциплина која се бави питањем бића, тј. питањем апсолутне и ничим условљене основе променљиве стварности.

и ничим условљена основа целокупне стварности, супстанција.

ПОМОЋ ПРИ УЧЕЊУ Појам арxе у античкој филозофији означава први и основни узрок и принцип свега постојећег, а појам елемента (грчки stoiheion ) означава градивне јединице из којих је стварност сачињена. Неки мислиоци не праве разлику између ова два појма, док неки то чине. На пример, Питагора сматра да је свет сачињен по узору на бројеве, који поседују својство непропадљивости и комбинација су основних елемената, то јест јединица стварности (монада грч. monos – један ). Бројеви су узрок свега јер се свакој ствари може придружити број који изражава њену суштину.

Термин метафизика појављује се тек код Аристотелових ученика који су скупили списе свога учитеља и једном делу њих дали назив Метафизика. Назив потиче од Андроника с Родоса и подразумева препоруку да се ово дело изучава после списа о природи (после Физике). Аристотел је област метафизике називао прва филозофија и одредио ју је као дисциплину која се бави првим и основним принципом стварности, као и питањем онога што постоји и како се то што постоји може класификовати на најопштији начин (поделити у категорије). Онтолошке теорије које се јављају у историји филозофије, у зависности од различитих филозофских позиција и убеђења, најопштије се могу поделити на: 9

1 МОНИЗАМ (грч. monos – један) јесте схватање да је у основи света један узрок (принцип) или елемент. На пример, Талес је сматрао да је водa у основи свега, а Хераклит да је основни принцип свега постојећег ватра.

2 ДУАЛИЗАМ (лат. duo – два) јесте становиште према којем је свет настао из два узрока (принципа) или елемента. На пример, Декарт је сматрао да је свет заснован на двема супстанцијама – протежућој и мислећој (­духовној).

3 ПЛУРАЛИЗАМ (лат. plures – више њих) јесте гледиште да је у основи стварности више узрока или праелемената. Емпедокле сматра да је свет настао из четири праелемента – ватре, воде, земље и ваздуха. Демокрит заступа атомизам (грч. atomos – недељив, недељива честица) – гледиште да су атоми основа целокупне стварности.

4 ОНТОЛОШКИ НИХИЛИЗАМ (лат. nihil – ништа) – став да ништа не постоји. Наведени правци односe се на број узрока и принципа којима се објашњава променљива и појавна стварност. Када говоримо о природи или карактеру узрока или принципа свега постојећег, разликујемо: 1 МАТЕРИЈАЛИЗАМ – схватање према којем је свет настао из узрока или принципа материјалне природе. Пример материјализма је поменуто Емпедоклово гледиште, као и Демокритово.

2 ИДЕАЛИЗАМ је учење према којем је свет настао из принципа нематеријалне (духовне) природе. Идеализам може бити: а) Субјективни идеализам – схватање да је спољашњи свет комплекс садржаја свести. Џорџ Баркли сматра да је свет скуп наших осета и идеја и тај став изражава речима: „Бити значи бити опажен“ (лат. „Esse est percipi”). Ово схватање може довести до солипсизма (лат. solus – сам), гледишта по којем не постоји ништа ван човекове свести и њених садржаја. б) Објективни идеализам – схватање да идеје (грч. eidos – лик, праслика, облик), као нематеријална стварност, постоје независно од нас, нашег сазнања, воље или потреба, као вечне, непроменљиве, савршене праслике, узроци и узори чулне стварности. Овакво схватање заступа Платон. в) Апсолутни идеализам је гледиште да је апсолутна идеја основа свега. То је свеобухватна идеја која се развија до самосвести. Хегел заступа гледиште да је „оно што је умско и стварно, а да је оно што је стварно и умско“. Не може стварност бити алогична и ирационална, нити ум може бити у нескладу са стварношћу. Ум је структурисан на начин на који је структурисана стварност. За разлику од Платоновог објективног идеализма, према којем идеје постоје независно од наше свести, Хегел заступа гледиште о идентитету ума и стварности.

10

С обзиром на односе догађаја у свету, постоје следеће теорије: 1 ДЕТЕРМИНИЗАМ – гледиште да се све што се догађа може објаснити узрочном нужношћу. Такав свеопшти узрок или закон који управља светом Хераклит назива логос. Ништа није случајно, већ за све постоји довољан узрок. Спиноза каже да случајним називамо оно чему не знамо узрок.

2 ФАТАЛИЗАМ (лат. fatum – судбина) јесте гледиште да су догађаји у свету и људско деловање неизбежни.

3 ИНДЕТЕРМИНИЗАМ је схватање да се догађаји у свету збивају случајно и без довољног узрока. Епикур се супротстављао Демокриту, који је заступао гледиште да се атоми крећу по нужности, сматрајући да се атоми крећу произвољно. ТЕОРИЈА САЗНАЊА (гносеологија или епистемологија) – (термин episteme односи се више на научно сазнање, а gnosis на сазнање уопште) бави се питањима порекла, границе, критеријума и стандарда, циља, вредности и сврхе људског сазнања. Њеним оснивачем, у модерном смислу речи, сматра се енглески филозоф Џон Лок (XVII век). ПОМОЋ ПРИ УЧЕЊУ Према учењу немачког филозофа Шопенхауера, све своје представе о свету можемо имати на основу: – чулних утисака; – логичког расуђивања; – просторних и временских интуиција; – мотива наше воље, што је најважније.

Теорија сазнања

(гносеологија или епистемологија) јесте основна филозофска дисциплина која се бави питањем порекла, граница, критеријума, стандарда, циља и вредности људског сазнања.

У дијалогу Теетет Платон одређује знање као оправдано истинито веровање.

Kojи услови морају бити задовољени да бисмо неко веровање сматрали истинитим? Размислите о томе.

Када говоримо о пореклу људског сазнања, разликујемо: 1 ЕМПИРИЗАМ (грч. empeiria – искуство) – схватање да је целокупно људско сазнање засновано на искуству, нарочито чулном искуству. Главни представник овог правца је Џон Лок, који сматра да је непосредно по рођењу људски разум неисписана таблица (tabula rasa) и да целокупни материјал за сазнање (идеје) скупљамо из искуства: „Ничег нема у разуму што претходно није било у чулима.“ Лок критикује теорије према којима су неке идеје урођене. Када би, на пример, идеја Бога била урођена, не би било атеиста.

2 СЕНЗУАЛИЗАМ (лат. sensus – чула, осећања) јесте схватање да су чула извор и критеријум људског сазнања. Овакво схватање заступају софисти и Епикур. За разлику од емпириста, сензуалисти су склони превиђању значајне улоге разума у сазнању.

11

3 РАЦИОНАЛИЗАМ (лат. ratio – разум) јесте гледиште да је разум основни извор и критеријум поузданости људског сазнања. Главни представници рационализма су Рене Декарт, Барух де Спиноза, Готфрид Вилхелм Лајбниц. За разлику од Џона Лока, Декарт и Лајбниц сматрају да урођене идеје постоје (једна од њих је идеја Бога).

4 ИРАЦИОНАЛИЗАМ је гледиште да је извор сазнања (према неким учењима и суштина целокупне стварности) у сфери која превазилази разум – ако је суштина сазнања у интуицији, говоримо о интуиционизму, а ако је воља основа сазнања, онда је реч о волунтаризму (лат. voluntas, voluntatis; франц. volonté – воља). С обзиром на могућност људског сазнања и његов обим и границе, разликују се: 1 СКЕПТИЦИЗАМ (грч. skepsis – сумња) – схватање према којем је сазнање објективне истине немогуће. САЗНАЈМО НЕШТО ВИШЕ Пирон, оснивач античког скептицизма (од IV до III века п. н. е.), сматра да у сваки став треба сумњати јер нема поузданог сазнања. Чулно сазнање је варљиво (ако се штап стави у воду, учиниће нам се да је преломљен, што је типичан пример чулне варке), а рационално је произвољно јер се заснива на аксиомима који се не могу доказати. Сократов став: „Знам да ништа не знам“, Пирон коментарише: „Како он може знати да ништа не зна?“ Следити став скептика да не треба ништа тврдити (не треба доносити суд ни о чему), према Пироновом гледишту, неопходан је услов индивидуалног мира. Такав Пиронов став води екстремном облику скептицизма, то јест епистемолошком нихилизму – гледишту да никакво сазнање није могуће.

Етика је основна

филозофска дисциплина која се бави питањем морала (односом између добра и зла, врлине, среће и слободе).

12

2 АГНОСТИЦИЗАМ (грч. agnosis – незнање) јесте правац који негира могућност сазнања свега што је метафизичко (што превазилази границе чулног опажања). То је схватање да је немогуће добити поуздан одговор на метафизичка питања јер она превазилазе границе људског искуства. Таква су, према Кантовом гледишту, питања о Богу, слободној вољи и бесмртности душе. Она су могућа као предмет вере, али никада неће бити могућа као предмет сазнања. Ово становиште је, поред Канта, заступао и Дејвид Хјум.

3 ДОГМАТИЗАМ (грчки dogma – мишљење, некритичко мишљење) јесте гледиште да одређену тврдњу треба прихватити без икакве сумње. У теорији сазнања овај појам означава некритичко мишљење или учење, то јест некритички начин извођења закључка из претходне тврдње која се сматра несумњиво истинитом. ЕТИКА је филозофска дисциплина која се бави питањем морала (односом између добра и зла, врлине, среће и слободе). Оснивачима ове дисциплине сматрају се Сократ, Платон и Аристотел.

Када је реч о моралној вредности људских поступака, разликују се: 1 ХЕДОНИЗАМ (грч. hedonе – ужитак, задовољство) јесте схватање да морална вредност неког чина лежи у задовољству којем он води.

2 УТИЛИТАРИЗАМ (лат. utilitas, utilitatis – корист) јесте схватање према ком се моралност поступка мери на основу корисности коју он производи, а која може бити појединачна или општедруштвена. Енглески филозоф Џереми Бентам говори о „највећој могућој срећи највећег могућег броја људи“. Утилитаризам се дели на утилитаризам поступака и утилитаризам правила. Према утилитаризму поступака, исправност чина непосредно се мери његовом корисношћу, па се у неким случајевима захтева кршење обећања и других моралних правила уколико то за резултат има већу корист. С друге стране, утилитаризам правила исправност поступка мери посредно, то јест преко његове сагласности са скупом правила која одређују корисност. САЗНАЈМО НЕШТО ВИШЕ Према гледишту Џона Стјуарта Мила (1806–1873), енглеског филозофа који је сазревао под утицајем Џеремија Бентама (1748–1832), идеал и циљ људског живота одређени су његовом психолошком стварношћу. Наиме, човек природно тежи постизању задовољства и избегавању бола. Етика треба да научи човека томе како да процењује последице, бира и одлучује ако жели да поступа морално. У делу Утилитаризам Мил каже: „Према веровању које усваја корисност или принцип највеће среће као фундаментални принцип морала, наше радње исправне су утолико уколико воде унапређивању среће, а неисправне уколико воде произвођењу нечега супротног срећи.“ Бентам и Мил задовољство сматрају врхунским добром. Међутим, они такође увиђају да последице задовољства могу бити болне. На пример, пијанац, премда осећа задовољство, лоше процењује последице прекомерног конзумирања алкохола – мамурлук, главобољу, неповољан утицај на нервни систем и друго. У том смислу, Бентам предлаже следеће критеријуме које треба узети у обзир када је реч о постизању задовољства: jaчину, то јест интензитет задовољства, његово трајање, извесност (степен сигурности да ће се задовољство постићи), блискост, плодност (изглед да ће задовољство којем тежимо бити извор нових задовољстава), чистоту (изглед да задовољство неће постати извор незадовољства и бола). Џон Стјуарт Мил наглашава разлику између нижих и виших задовољстава, тј. задовољстава ниже и више вредности, сматрајући да треба тежити постизању највећег могућег броја не било каквих, већ задовољстава више вредности. У том смислу, Мил каже: „Боље је бити незадовољни Сократ него задовољна свиња.“ Џорџ Едвард Мур (1873–1958; једно од најзначајнијих дела Принципи етике) сматра да утилитаристи чине натуралистичку грешку. Ова грешка састоји се у свођењу моралних својстава на природна. Утилитаристи за одређивање онога што је добро упориште траже у ономе што је природно, а то је ванетичка сфера, и тако греше сматрајући, на пример, задовољство основним етичким принципом на основу тога што је то природна човекова тежња.

13

3 ДЕОНТОЛОШКА ЕТИКА је етика дужности (грч. deonta – дужност). Кант дужност одређује као нужно вршење једне радње из чистог поштовања према општем моралном закону (у Заснивању метафизике ­морала Кант каже: „Дужност је нужност радње из поштовања према закону“). Овај мислилац сматра да исправност поступка не треба да се мери корисношћу као циљем нашег делања, већ слободном вољом – нашом моћи да поступамо независно од личних интереса. Таква слободна воља темељ је и нужан услов универзалног моралног закона који Кант назива категорички императив. Поред Канта, један од најпознатијих представника деонтолошке етике је британски мислилац Вилијам Дејвид Рос.

4 ЕТИКE ВРЛИНЕ представљају етичке теорије које појам врлине истичу као кључан. Према овим теоријама, морална вредност поступка зависи од карактера особе која га врши. Сократ верује да је врлина знање. Дакле, сматра да се не може грешити из знања, већ само из незнања. Врлине умерености, храбрости и мудрости кључне су врлине у Платоновој политичкој филозофији. Аристотел врлину одређује као средину између крајности. На пример, храброст је врлина јер је средина између кукавичлука и претеране и неразумне неустрашивости. Аристотелова етика је еудајмонистика, јер овај филозоф сматра да је срећа „активност наше душе у складу са врлином“. Еудајмонизам (грч. еudaimonia – блаженство) јесте гледиште да је крајња сврха живота срећа или блаженство. С обзиром на порекло моралних норми, постоје следећа учења: 1 АУТОНОМНА ЕТИКА је учење да је порекло моралних норми или закона у самом човеку. Главни представници овог правца су Сократ и Имануел Кант.

2 ХЕТЕРОНОМНА ЕТИКА је учење да је порекло моралних закона у некој сфери ван човека као појединца (друштву, апсолутном добру и томе сличном). Теономна етика говори о Богу као извору моралног закона. Естетика – филозофска дисциплина која се бави питањем лепог (критеријумом лепог, лепим у природи и уметности).

Логика је филозофска

дисциплина која се бави облицима ваљане мисли (појмом, судом и закључком), као и методама људског сазнања.

14

Биоетика је грана примењене етике која се бави како класичним питањима медицинске етике (абортус, еутаназија итд.) тако и промишљањем о моралној допустивости примене савремених научних достигнућа (нарочито биотехнолошких средстава). ЕСТЕТИКА (aiesthesis – осећај, осећање) јесте филозофска дисциплина која се бави питањем лепог (критеријумом лепог, то јест питањем о томе на основу чега нешто сматрамо лепим, лепим у природи и уметности). Термин естетика први је употребио немачки мислилац Александер Баумгартен у XVIII веку и дефинисао ју је као „нижу гносеологију” (теорију сазнања) и науку о чулности, премда су се овом проблематиком филозофи бавили још у античко доба. ЛОГИКА се традиционално схвата као дисциплина која се бави облицима ваљане мисли, а то су појам, суд и закључак, као и методама људског сазнања. Основао ју је Аристотел и њом се бавио у делу Органон (оруђе). Он је логику

и дефинисао као оруђе ваљаног мишљења. Појам је мисао о битним карактеристикама онога о чему се мисли (предмета мишљења). Суд је исказ или став којим нешто тврдимо или поричемо. Закључак је след судова у којем конклузија, као његов крајњи део, следи из једне премисе или више њих. Аристотел је установио силогизам, то јест врсту дедуктивног закључка у којем конклузија нужно следи из датих премиса, као у следећем примеру: Све рибе дишу шкргама Пастрмка је риба Пастрмка дише шкргама Савремена логика назива се још математичком или симболичком логиком јер изучава закључивање, доказивање и дефинисање у математици и користи методе и резултате математике. Општи оквир у којем се савремена логика развија успоставио је немачки филозоф и математичар Фридрих Лудвиг Готлоб Фреге (1848–1925). ФИЛОЗОФИЈА ПОЛИТИКЕ је филозофска дисциплина која се бави разматрањем вредности унутар политичке заједнице као такве. Примери проблема којима се филозофија политике бави јесу: добри и лоши облици владавине, правда, умеће управљања државом и томе слично. Аристотел је човека одредио као политичко биће. Будући да није ни бог ни звер, човек је својом биолошком, менталном и социјалном структуром предодређен да живи у политичкој заједници. Богу нису потребна друштвена правила јер је савршен, а звер се руководи законима чопора, а не друштвеним нормама. Човек је политичко биће управо због тога што није ни једно ни друго. Човек је, дакле, биће заједнице. У том смислу, под појмом идиот стари Грци су подразумевали човека који није заинтересован за политичка збивања у држави. Питање правде је значајно у политичкој филозофији. Аристотел разликује две врсте правде: дистрибутивну и ретрибутивну. Дистрибутивна правда одређује колики је нечији удео у друштвеним ресурсима (удео појединца у друштвеним ресурсима треба да буде сразмеран његовом доприносу друштву у којем живи), а ретрибутивна правда захтева једнакост свих грађана у поштовању закона који су у складу са општим добром (што подразумева одређивање надокнаде за нанету штету). Амерички филозоф Џон Ролс (1921–2003) одређује два принципа дистрибутивне правде. Првим принципом правде Ролс изражава гледиште да слобода сваког човека треба да буде усклађена са истом таквом слободом за друге. Другим принципом правде каже се да су неједнакости у богатству оправдане у мери у којој чине корист онима у најгорем положају.

15

ФИЛОЗОФИЈА НАУКЕ је филозофска дисциплина која се бави критеријумима и стандардима на основу којих одређену област сматрамо науком, као и односом између филозофије, с једне стране, и физике и посебних наука, с друге. Велики допринос филозофији науке, поред осталих, пружили су аустријски филозоф Карл Попер (1902–1994), мађарски мислилац Имре Лакатош (1922–1974) и амерички филозоф Томас Кун (1922–1996). У оквиру ове дисциплине развијају се филозофија биологије, филозофија физике итд. АКСИОЛОГИЈА је филозофска дисциплина која се бави питањем вредности (етичких, естетских, религијских, политичких). ФИЛОЗОФСКА АНТРОПОЛОГИЈА (грч. antropos – човек) јесте филозофска дисциплина која се бави питањем: Шта је човек и које је његово место у свету? Ово питање је формулисао Кант. Ова дисциплина бави се односом човека и света, суштином људске егзистенције и свим аспектима филозофског промишљања о човеку. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ 1. Чиме се бави онтологија и који су основни онтолошки правци?

2. Чиме се бави гносеологија и који су основни теоријско-сазнајни правци?

3. Одредите предмет проучавања етике и дефинишите хедонизам, утилитаризам и еудајмонизам.

4. Дефинишите естетику.

5. Чиме се бави филозофија политике?

6. Ко се сматра оснивачем логике? Дефинишите је.

7. О чему се говори у Аристотеловом делу Oрганон?

ОДНОС ФИЛОЗОФИЈЕ ПРЕМА НАУЦИ, МИТУ, РЕЛИГИЈИ И УМЕТНОСТИ Филозофија тежи јединственом увиду у свет и живот. Из филозофске колевке изнедриле су се многе науке. На пример, социологија се у XIX веку издваја из филозофије покушавајући да се ослободи „баласта“ метафизике. Француски филозоф Огист Конт (1789–1857) желео је да развије социологију у духу природних наука – да јој омогући такав степен објективности сазнања какав, на пример, има физика. Психологија се проучавала у оквиру филозофије све до 1879. године, када је Вилхелм Вунт (1832–1920), немачки филозоф и психолог, основао у Лајпцигу прву психолошку лабораторију на свету и тиме утемељио психологију као експерименталну науку. Појединачне науке теже проучавању одређене области света и живота, за разлику од филозофије, која тежи општем увиду у свет и живот. Поред тога, ек16

спериментално истраживање, које је нарочито важно у природним наукама, у филозофији није могуће. Значај филозофије се састоји у постављању питања, а од науке се очекују егзактни одговори. Наравно, то не значи да научници не формулишу своја специфична питања, док на многа филозофска питања сами филозофи дају одговоре. Филозофи се могу ослонити на неке научне резултате како би одговорили на поједина филозофска питања. Ређе се догађа да научници одбаце неку од својих теорија зато што из њих следи слика стварности која може бити проблематична у метафизичком или неком другом филозофском смислу. Поред тога, и филозофија и наука су ради свог развоја критичне према себи, то јест према резултатима свог проучавања. Такође, филозофија и наука, без обзира на разлике, теже да сазнајним моћима (чулима и разумом) допру до највећих тајни света и живота. Енглески филозоф Франсис Бекон (1561–1626) истиче значај индуктивне методе (поступка закључивања од појединачног сазнања ка општем), сматрајући је оруђем истинског сазнања. Интерес за метафизику (питања која превазилазе границе људског искуства) треба да се замени интересом за физику, то јест законе који владају у природи. У том смислу, Бекон поистовећује знање и моћ, сматрајући да имамо моћ над природом у оној мери у којој имамо сазнање о законима што владају у њој. Од филозофске је важности и проучавање односа између филозофије и мита. Мит (грч. mythos – прича, приповедање) јесте наративни опис догађаја у којем учествују бића натприродних моћи. Сматра се да мит преноси истину на посредан начин. Помоћу мита се, поред осталог, објашњавао настанак универзума. Почетак филозофије (крај VII века п. н. е.) везује се за покушај да се филозофско мишљење одвоји од митских и теогонијских представа света, мада се филозофи често служе митом као метафоричким средством услед тешкоћа у појмовном артикулисању истине. Филозофи често своја метафизичка гледишта нe могу непосредно изразити, па прибегавају миту. Први филозофи, пореклом из Милета (Талес, Анаксимен и Анаксимандар), покушали су да природу објасне на разумски начин – самом природом. Природа, па и читав универзум, тумачи се помоћу ње саме и у оквиру ње саме. Филозофи милетске школе исказали су тежњу ума да се свет тумачи на разумски начин, дакле одвојено од мита. Платон мит сматра савезником у разради филозофских гледишта, a Шелинг подручјем у којем се рађа и сазрева уметност. Мит прожима чисту стваралачку енергију одређене друштвене групе дајући јој облик. За разлику од традиционалног схватања мита као нечег ирационалног, Клод Леви-Строс сматра да је мит, у суштини, нешто рационално и да има кохезиону (повезујућу) улогу у друштву.

17

Филозофија и религија су често блиско повезане, мада између те две области постоје значајне разлике. Филозофија је критична према сопственом предмету проучавања и себи самој, увек изнова проблематизује властити предмет, док се религија темељи на догми (учењу које верујући људи не доводе у питање, какво је, на пример, учење о васкрсењу Господа Исуса Христа). Средњовековни мислилац Тома Аквински, говорећи о верским догмама, каже да оне нису ни „разумске ни антиразумске, већ надразумске“, јер превазилазе моћ логичког расуђивања. Готово их је немогуће разумом прихватити. Говорећи о односу између разума и вере, то јест филозофије и теологије, Тома Аквински сматра да филозофија треба да буде слушкиња теологије. За разлику од религије, која се заснива на догми, филозофија је блиско повезана са сумњом. Без сумње филозофско истраживање није могуће. Онај који сумња и анализира на путу је истинског сазнања. Сумња је драгоцена и за науку. Рене Декарт (1596–1650), француски филозоф, истиче значај методске сумње која је пут, то јест начин долажења до апсолутно поузданог сазнања. Религија одбацује сумњу као страно тело. Пут долажења до апсолутне истине, међутим, често је саткан од сумње и искушења. У филозофији истина није унапред дата, па, према томе, немачки филозоф и психијатар Карл Јасперс (1883–1973) закључује да је филозофија трагање за истином. Постоје различита гледишта о природи уметничког дела и односу између филозофије и уметности уопште. Платон сматра да је уметничко дело подражавање пролазне и променљиве материјалне стварности и да је као такво „сенка сенке“. Овај грчки мислилац цени само ону уметност која служи педагошкој сврси – васпитању омладине и, самим тим, приближавању истини. Таквом гледишту супротставља се Ниче ставом да је уметност вреднија од истине: „Да није уметности, људи би пропали од истине.“ Аристотел сматра да уметност подражава природу, али такође и оплемењује природу и човека. Према Аристотеловом гледишту, уметничко стварање превазилази природу приказујући и оно што је могуће и вероватно. Шелинг схвата уметност као органон (оруђе) филозофије. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ 1. Какав је однос науке, религије и филозофије у вашем окружењу?

2. Koje су могућности и границе науке?

3. Да ли је технологија средство или животни стил? Искажите своје мишљење о томе.

4. Да ли су данас хуманистичке науке у кризи?

5. Сетите се филмова које сте недавно гледали или књиге коју сте прочитали. Да ли у њима има филозофских тема? Наведите пример.

6. Дебатујте на тему Неоправдано је рећи да су хуманистичке науке данас у ­кризи.

18

САЗНАЈМО НЕШТО ВИШЕ Када је о научним теоријама реч, Попер је изнео идеју оповргљивости. Наиме, да би нека теорија била научна, мора да буде оповргљива. Зашто астрологија није наука, већ псеудонаука? Када бисмо питали астролога под којим условом би одустао од своје теорије, односно постоји ли околност под којом би нам рекао да је његова теорија оповргнута, он не би знао то да нам каже. Такође, будући да је постојање отпора део психоанализе, психоаналитичар може увек негирати да је његова теорија оповргнута. Уколико пружи неисправно тумачење, може да каже како је отпор особе коју је анализирао био превелики.

ЗА РАДОЗНАЛЕ Уколико желите да сазнате нешто више о односу између филозофије и других области људског духа, прочитајте: • Justejn Gorder, Sofijin svet, Geopoetika, Beograd 1998, 11–35.

• Вилхелм Јерусалем, Увод у филозофију, Доментијан, Београд 1991.

19

НТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА ПРИКАЗ ПРОБЛЕМА АНТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ У античкој филозофији, од краја VII века п. н. е. до појаве хришћанске филозофске мисли у средњовековно доба, разликују се следећа раздобља:

Космолошко раздобље античке филозофије (милетска школа, Питагора и његови следбеници, Хераклит, елејско учење, Емпедокле, Анаксагора и Демокрит), у којем превлађује онтолошка проблематика (филозофи су у том периоду претежно усредсређени на трагање за првим елементом, узроком или принципом свега постојећег). На пример, Талес сматра да је први и основни узрок и елемент свега постојећег вода, а Демокрит заступа атомизам, дакле сматра да су атоми, хомогене и недељиве честице, основа стварности. У том периоду постоји покушај филозофа да природу, па и читав свет, објасне самом природом, дакле на рационалан начин, и да филозофско истраживање одвоје од митских и теогонијских представа света. Мислиоци тог раздобља баве се такође проблемом сазнања и, у мањој мери, проблемом морала.

Антрополошко раздобље античке филозофије односи се на филозофију софиста и Сократа, који су усредсређени на промишљање о човеку. Бавили су се претежно проблемима сазнања и морала, а решавали су их на различите начине.

Системско раздобље античке филозофије карактерише свеобухватност проблема о којима Платон и Аристотел промишљају. Онтолошка гледишта ових мислилаца јесу основа њихових филозофских становишта у целини.

Хеленистичко-римско раздобље античке филозофије је раздобље у којем стоици, Епикур и скептици у средиште филозофског интересовања стављају проблеме врлине, среће и слободе. У том периоду долазе до изражаја питања атараксије (душевног мира и непомућености) и аутаркије („самодовољности“, то јест опстанка човека као индивидуе у огромном царству).

20

ПИТАЊЕ ПРАПОЧЕТКА ПО ЗАВРШЕТКУ ОБРАДЕ ОВЕ ТЕМЕ МОЋИ ЋЕТЕ ДА: • наведете архе према Талесу, Анаксимену и Анаксимандру и објасните њихова гледишта; • објасните зашто се филозофи милетске школе сматрају првим филозофима; • одредите суштину свих ствари према Питагори; • објасните разлику између бројева и монада код Питагоре; • oбјасните због чега Питагорину мисао сматрамо идеалистичком.

Питање прапочетка јесте питање о првом и основном узроку и елементу свега постојећег. У оквиру ове теме разматраћемо учења милетске школе и Питагоре и његових следбеника. У милетској школи не постоји јасна и разговетна разлика између појма архé (првог и основног узрока, принципа, начела стварности) и елемента (грч. stoiheion – саставни, градивни елемент свега постојећег).

МИЛЕТСКА ШКОЛА (VII И VI ВЕК П. Н. Е.) Анаксимандар је изрекао да је праузрок ствари апејрон… А оно из чега ствари постају, у томе по нужности бива и њихова пропаст, јер оне једна од друге трпе казну због своје неправедности по реду времена. Аристотел Учење филозофа милетске школе сматра се првим филозофским учењем у западној цивилизацији и настало је у VII и VI веку п. н. е. Ова школа представља покушај да се филозофија одвоји од митских и теогонијских представа света и да се природа објасни на рационалан начин – самом природом. У том учењу превлађује онтолошка проблематика. То значи да се ови мислиоци интересују, пре свега, за први узрок (архе) и елемент свега постојећег. Заправо, ови филозофи постављају питање о томе шта је то непроменљиво што је у основи свега променљивог. ПОМОЋ ПРИ УЧЕЊУ Филозофи милетске школе не праве разлику између првог узрока и елемента стварности.

Талес се сматра првим филозофом и једним од „седморице мудраца“. Савременик је Солонов. Дао је велики допринос филозофији зато што је први поставио питање о томе шта је то што лежи у основи променљивог света који опажамо. Такође, трагао је за рационалним одговорима на питања настојећи 21

Сматра се да је на такав Талесов став утицала чињеница да је овај мислилац живео на источној обали Егејског мора, простору који обилује водом. Поред осталог, бавећи се географијом, предвидео је помрачење Сунца, а у области математике поставио је теорему и израчунао висину Кеопсове пирамиде.

Ваздух – први узрок

или елемент свега постојећег према Анаксименовом учењу.

Апејрон –

квалитативно и квантитативно неограничена супстанција из које све настаје и у којој све пропада.

Анаксимен (око 585 – 528. п. н. е.) сматрао је да је свет настао из два међусобно супротстављена процеса – згушњавања и разређивања ваздуха. Ваздух се преображава у ватру, ветар, облак, воду, земљу и камење. Процес згушњавања доводи до хлађења, а разређивање доводи до загревања. Овај филозоф је претеча Хераклита, који говори о дијалектици као о борби и јединству супротности: „Највеће супротности образују најлепшу хармонију“, рекао је Хераклит.

Талес

Анаксимен

Анаксимандар (око 610 – 546. п. н. е.) сматра да је основа свега постојећег апејрон (грч. a peres – неограничено, без граница). То је квалитативно неодређена и квантитативно неограничена супстанција. Све настаје из апејрона и све у њему нестаје по нужности и по реду времена. Овакво схватање је детерминистичко јер говори о томе да бивање није случајно и произвољно, већ се може објаснити узрочном нужношћу. Анаксимандар се сматра претечом Чарлса Дарвина, будући да је веровао да су Анаксимандар људи настали еволуцијом од нижих облика организама – риболиких бића. Бавио се и географијом, верујући да Земља има облик ваљка који се налази у центру света и слободно лебди у ваздуху. Такође одређује и распоред планета, помињући Месец и Венеру. Написао је дело О природи. САЗНАЈМО НЕШТО ВИШЕ

9 788652 908929

Вода – први узрок или елемент свега постојећег према Талесовом учењу.

да одвоји филозофију од митских представа света. Бавио се астрономијом, математиком, географијом и бројним другим областима. Сматрао је да је први узрок и елемент свега постојећег вода. Све је модификација воде. Чак се и топлота храни од влаге. Семе свих ствари је влажне природе.

Анаксимандар се сматра аутором прве географске карте света који му је био познат.

Сва тројица мислилаца милетске школе били су монисти, јер су сматрали да је у основи света један елемент или узрок. Будући да нису правили јасну разлику између материје и духа, не бисмо их могли са сигурношћу сврстати 22